Srce mi je puno Boga

Moja avantura na ovom putu počinje 2011. godine kada sam posetila jednu od prvih održanih grupnih meditacija u Novom Sadu. Informacija da se u Novom Sadu na jednom mestu održavaju meditacije je stigla do mene. To me je zainteresovalo. Tada sam imala 27 godina, bila sam radoznala, privukla me ideja da probam da meditiram, iako nisam znala gotovo ništa o tome. Nisam bila preterano religiozna (samo u domenu održavanja i praćenja nekih pravoslavnih običaja) jer cela moja porodica nije bila, tako da to nisu preneli na mene, niti smo ikad razgovarali o Bogu, veri i sličnim stvarima. Ipak, godinu dana pre toga sam počela da studiram jedan pravac u psihoterapiji i malo više se zainteresovala za biće kao pojam, za um, ego i kako to sve funkcioniše.

Sve što sam slušala pre i nakon grupnih meditacija, sve priče koje su nam pričala divna bića koja su tada vodila meditacije i davala nam energetski transfer, Devi Mohan, Klara Vukov i Biljana Vozarević, ja sam upijala, gutala, to je toliko prijalo mom biću da bih cele nedelje, sve do sledećeg okupljanja na novoj meditaciji, razmišljala više i više o stvarima koje bih čula, a koje su za mene bile potpuna novina, istraživala dodatno, jedva čekala sledeće viđanje. Priče su bile u vezi sa Mohanđijem, njegovim životom, životnim putem i događajima koji su mu se dešavali prethodnih godina, zatim o Bogu, o duši, o raznim majstorima, guru principu, o nekim tehnikama poput meditacije i mantranja i slično. Sam Mohanđi je dolazio relativno često u Novi Sad i svaki put bi nas posetio na grupnoj meditaciji, održavši pritom satsang i blagosiljajući nas šaktipatom. Moj um tada nije mogao da shvati veličinu majstora i njegove svesti, tako da sam njegovom prisustvu pristupala takođe izuzetno radoznalo, širom otvorenih ušiju i očiju, ali i srca, što je najvažnije. Nisam bila skeptična, nisam uopšte rasuđivala njega kao osobu, niti nešto posebno veličala, samo sam bila jako jako zainteresovana za sve što priča, kako priča, kako se ophodi prema ljudima… Mislim da takvu blagost u pristupu ljudima nikada nisam videla. Kasnije sam shvatila da je to zapravo bezuslovna ljubav iz koje se funkcioniše, bezuslovna ljubav kao način življenja. Upijala sam svakom svojom ćelijom, toliko mi je prijalo sve što priča, slušala sam instrukcije kako da meditiramo, kontempliramo, mantramo, kako da pristupimo šaktipatu, šta on znači i sl. Nikada nisam dovodila u pitanje istinitost svega što sam čula, to je jednostavno toliko bilo blisko mojoj duši. Iako, sve što sam čula bilo je za mene potpuno novo. Sve o duši, Bogu, prošlim životima, karmi, oslobođenju… Ta moja žeđ za ovim saznanjima traje još uvek, još uvek upijam svaku njegovu reč celim svojim bićem i nikad mi nije dosta, osećam da moja duša samo raste u njegovom prisustvu i prepoznaje istinu. Moja duša, kao i sve duše na ovom svetu, tu jedinstvenu istinu već zna i sva znanja već ima, samo treba da ih osvetli. To sam osetila još prilikom prvog susreta, zagrljaja, šaktipata i čuvene rečenice “I am always with you”, koju sam istinski shvatila tek godinama kasnije. Sada je ta rečenica za mene jedna univerzalna istina. U mnoge stvari na ovom svetu i u svom životu nisam sigurna, ali u ovu istinu jesam. Jer je živim. Verovatno najvažnija stvar na celom mom putu duhovnog buđenja je to što sam bila otvorena, iskrena, pustila da me moja radoznalost i intuicija vode, sledila srce i prepustila se. Mnogo godina kasnije Mohanđi mi je rekao da sam savršeno dostupna i da je tu ključ moje duboke konekcije sa njim. Ja sam mu rekla da sam mislila da je naša povezanost jaka jer sam vrlo dosledna i disciplinovana u duhovnoj praksi i sevi (volontiranje u Fondaciji, meditacije, mantranje, joga, krija…), a on mi je rekao – “Ne, to je samo zato što si dostupna i što je tvoja vera čvrsta. Ti zapravo ne radiš ništa, samo si dostupna, a to je jedino i potrebno.” I sad kad pogledam na svoj život tih godina, zapravo svih ovih godina, mogu to da vidim sa ove distance. Jedino što je konstanta svih ovih godina jeste upravo ta vera, poverenje. Sumnjala sam u sebe i druge milion puta, pa i sad mi se to dešava, ali u Učenje, Mohanđija i sve ono što on predstavlja – nikada! Često sam mislila da ja ili mnogi od nas nismo dostojni njegove milosti i milosti Tradicije, ali u verodostojnost svega što je ikada rekao, nikada nisam sumnjala. Moja duša savršeno rezonira sa tim i to je jedini osećaj koji me vodi. Sve što ne bih razumela, a bilo je toga i više nego onoga što mogu da razumem (vremenom se to, naravno, recipročno menja) pripisivala sam svojoj nezrelosti i nedovoljno razvijenim kapacitetima da to mogu razumeti i shvatiti, ali sam ga ipak prihvatala srcem i molila se u sebi da mi jednog dana to postane kristalno jasno.