Odvajanje

(taj mali zarez koji nam mnogo znači…)

Osmog maja ove godine biće tačno sedam godina kako „poznajem“ Mohanđija u ovom životu. Reč „poznajem“ je diskutabilna: koliko, zapravo, možemo poznavati nekog drugog (a i reč „drugi“ je za razmatranje), kad teško da i sebe zaista poznajemo. A tek poznavati nekoga ko je masterirao um…

O rečima je ovde reč. Reči su moja prva, najveća i poslednja strast koju sam otpustila, odvojila se od nje. Jedino što me je u ovom životu vrhunski uzbuđivalo, što me činilo tako živom, stvarnom i slobodnom, je pisanje i ples; ipak, ples nikada nije uspeo da izbije na prvo mesto.

Danas je 24. april 2023. godine. Ne znam otkud ovo danas, a i uopšte, nisam planirala da pišem o svom iskustvu sa programa „Osnaženi 5“, izuzev pesme koju sam već napisala, u tri verzije.

Emocije nas vezuju za ovu dimenziju, i vraćaju u ovu dimenziju, uglavnom teške emocije, po mom iskustvu. Njih dugo i tačno pamtimo i nosimo sa sobom svugde; one nas definišu. Možda još više od emocija, za ovu realnost nas vezuje ljubav. Zato što toga nismo svesni. U nekom trenutku u životu, shvatićemo koliko loše na nas utiče nešto što se desilo davno i što je sada samo sećanje, ali lošeg uticaja naše ljubavi prema nekome, lošeg po nas i po tu osobu, u smislu vezivanja, zarobljavanja, toga najčešće nismo svesni.

Smatram da još uvek postoje mnoge emocije koje vladaju mnome i pred kojima sam za sada nemoćna. Uz Mohanđijevo vođstvo, postala sam svesna ključnih situacija koje su do njih dovele, i strašno mi je da, uprkos tim saznanjima (a ja sam uvek verovala da je istina oslobađajuća), ja njih ne mogu da se oslobodim. Iako su tako daleko od mene sada, mnoge čak daleko i od ovog mog života – u ovoj inkarnaciji su se pojavile samo kao bleda senka nekadašnjih strahota – u meni žive jače od jučerašnjeg dana.

Mislim, osećam da to Mohanđi čisti, i vidim ogroman napredak po tom pitanju. Napredak je u tome što se simulacije tih situacija pojavljuju u ovoj realnosti i ja sve manje reagujem, i na mnoge od njih se više ne pecam. I, nekako, u miru sam sa time da po pitanju toga ja ne radim ništa. Mislim, probala sam, nije da nisam, ali mi ne ide.

Ono što je definitivno moj zadatak, i to mi čak i ide, to je ovaj drugi “predmet”: oslobađanje od onoga što najviše volimo. Mislim da sam za njega (predmet) prirodno nadarena. U knjizi koju sam objavila pre deset godina, napisala sam: “Nije imala za šta da se uhvati, da se iza toga sakrije: ni karijeru, ni porodicu, ni novac, ni sponzora, ni fakultet, a sada više ni pisanje”. Izgleda sam na nekom nivou oduvek znala da je vezivanje za ono što volimo pogubno po naš duhovni rast. Dobro, reč “pogubno” je prejaka. Mislim, ako ne uspemo u ovom, u nekom od sledećih života sigurno hoćemo.

E, ja sam se izgleda rešila svih vezanosti za ono što najviše volim. Čak i vezanosti za rođeno dete. Bilo je nekoliko emotivno ekstremno izazovnih godina, i bila sam u čudu: jeste da mi je bilo jasno da imamo zajedničku nerazrešenu karmu, i da Mohanđi to čisti, i da mora da bude pojačano zato što se sabijaju vremena i godine u ovde i sada, ali opet… Ukratko, bilo je strašno. Ali potpuno uspešno, čini mi se. Čak mi je pre neki dan ćerka rekla, ničim izazvana, da oseća da je rešila karmu sa mnom.

Ono čega sam se poslednje rešila je moja vezanost za pisanje. Finalno otpuštanje, razdvajanje, bilo je na Zlatiboru prošle godine, na programu “Osnaženi 5” sa Mohanđijem. Pet dana ulaženja u tišinu – ne da nisam bila u tišini, nego sam bila u nesnosnoj buci svojih misli. I ono vremena koliko inače mogu da se umirim i meditiram, sakrilo se negde. Kakvo gledanje u zvezde i galaksije (Mohanđi je na nivou koji ne mogu da vam objasnim jer nisam iskusila, ali bilo je učesnika koji jesu, “doveo” svemir u salu u kojoj se odvijao program)!?! Ja nisam uspevala da ućutkam svoj mozak na pet minuta bar. Dodatno, ni noću. Pet noći bez spavanja. Ljuta na Mohanđija kao ris. Jel’ ja to toliko ne zaslužujem da se opustim, da se bar naspavam k’o čovek, isključim od same sebe, umirim malo? Tri noći sam intenzivno, tako iza ponoći, pokušavala da se setim kako se zove muž moje prijateljice. Nismo u kontaktu odavno, ne da smo se posvađale, nego su nam se neosetno razdvojili putevi, a njen muž je u našem odnosu i mom životu bio potpuno sporedan lik. Nikakve drame nemam ni s njom ni s njim.  Mada je malo čudno da ne mogu da mu se setim imena. A što je sad pa bitno kako joj se zove muž?!? Dva sata noću je, treći dan kako ne spavam, a to mi ne izlazi iz glave. Eto, tako je bilo.

Ne znam, mislim da je hteo da mi nabije u facu moj blesavi mozak, da mi ga potpuno razotkrije, da me suoči sa činjenicom koliko je sve to, čime se on bavi, nebitno, da bih se toga, jel’te, oslobodila. Međutim (uvek ima “međutim”), misli su vezane za reči i, ako vam je pisanje strast, imaćete stalnu i neodoljivu potrebu da te misli pretočite u pisane reči, da ih materijalizujete i dodatno energizujete, što se ne isplati. Zato što onda niste ovde i sada.

I tako, pretposlednjeg dana, potpuno iscrpljena od “unakrsne vatre”: mojih misli, nespavanja i teme na koju me je čistio, predala sam mu to pred noge. Nisam mu predala svoje pisanje, lukav je on, ne bi to išlo tako lako, predala sam mu svoju muku u vezi sa dotičnom temom, jer ne mogu da je rešim. Ne što ne mogu da je rešim, k’o da išta mi rešavamo, nego ne mogu da, iole konstruktivno, učestvujem u tome. Samo dodatno pravim haos. Hvala bogu, dao nam je pauzu za toalet, da se bezglasno izvrištim u njemu. U povratku na program, red, ljudi čekaju Mohanđijev blagoslov. Ja sam kol’ko malopre bljuvala vatru na njega u ve-ceu, ali opet, kako da se pravim luda, kad se namestilo, i nije da neću, hoću blagoslov od njega, a i što ne sad, kao da će sutra biti prikladnije jer će proći neko vreme od mog pljuvanja po njemu u kabini toaleta?

I tako, spuštam se do Mohanđijevih nogu i kažem mu: “Molim te, oslobodi me ove drame”. On me blagosilja i kaže: “Ja sam sa tobom”, potpuno neuverljivo, ako mene pitate. Ma ništa mi ne znače njegove reči. On to uvek kaže, i svima. To nije dovoljno za ovu dramu. I onda, nikada do tada to nisam uradila, jednostavno se predajem, padam čelom na njegova stopala, i grlim ih, očajna. I tonem… I konačno: sve je stalo! Misli, bes, vreme, prostor, ja, čak i on. Samo beskraj koji isijava iz njegovih stopala… Ogroman, umirujući, nem…

Ako mislite da je ovde (hepi)end, varate se. Jer, šta je ovde novo? Da je Mohanđi beskraj može da bude novo meni, dok to ne iskusim, ali to nije novost. Novost je da se ja približim beskraju. Kako? Sigurno ne pisanjem pesme o svom iskustvu. Jer ja, tamo na Zlatiboru, inspirisana, odmah pišem pesmu, angažujem moju Kati da je prevede na engleski, a ona onda, sva onako blaga i smirena, prvo izbaci jedan do dva zareza, a onda bogme i ceo jedan stih, i ja vidim da sam pred nervnim slomom. Da pojasnim ukratko: ja sam toliko sigurna u svoje pisanje, da ni zarez ne dozvoljavam da mi se promeni. To je, zapravo, moj OCD. Ali sam napredovala za ovih sedam godina: sve manje pažnje ulažem, i zbog toga sve češće nalazim greške u sopstvenim tekstovima, ponekad baš početničke 😉

I tako, poslednji dan, možemo da podelimo svoja iskustva s ritrita, ali da bude kratko, zbog raspoloživog vremena. Moja pesma prevedena na engleski traje, brat bratu, tri minuta najviše. Pre toga sam mu ozbiljno zapretila da ja mogu i da je ne pročitam, jer ovo više ni nije moja pesma – sa to malo izbačenih zareza i stihom, potpuno je promenila smisao. Izuzev kraja. Kraj pesme, suština mog doživljaja kada sam čelom dotakla njegova stopala, ostao je izvoran, moj. Sve ostalo, a to je bio opis mog raspoloženja pre nego sam dosegla njegova stopala, promenjeno je.

Znači, moj sopstveni guru mene ne prihvata. Uči me da prihvatim sebe, ali me on prvi ne prihvata. Zbog toga mu i pretim da neću da čitam pesmu. A onda shvatam da mi nije bitno. Jer ono što je univerzalno vredno, to su ta tri, četiri stiha u vezi sa stopalima. A i zapravo mi nije bitno da li ću da čitam svoju verziju ili njegovu. To je, ipak, moj predmet. Onaj drugi, jedva dvojka. Jer, smirena sam, pomirena, ali boli. Užasno boli. Čak ni njega nije briga za moja osećanja. Ne dozvoljava mi da ih iskažem. Tera me da ih suzbijem. Kao što su me u ovom, i ko zna koliko drugih života, takođe suzbijali. Moja osećanja nisu prikladna za auditorijum.

Ali ja hoću da se oslobodim, konačno, i svega hoću da se oslobodim. I znam da moj guru neće dozvoliti (bar meni neće), da se uhvatim za to malo zadovoljstvo da pročitam pesmu onakvu kakvu sam je napisala. Takođe sam svesna da sam još pre ritrita došla do te tačke: šta god da je na drugom tasu vage, biram oslobođenje.

Ali na drugom tasu je pisanje. Eto, znači, treba da mu dam svoju pesmu da od nje napravi šta on hoće. Kao u onom Bajaginom hitu: “Vidi šta sam ti uradio od pesme, mama”. Evo, pristala sam. Sedim i čekam svoj red. Ljudi pričaju, pričaju, po deset minuta pričaju, iako ih Subašri uporno moli da budu kraći. Subašri kreće ka meni da mi da mikrofon, ali je Mohanđi zove i pokazuje na nekog drugog. Dobroooo. Puštam da taj drugi kaže šta ima, opet traje deset minuta, ali ja sada kristalno jasno vidim da to nije do osobe koja priča, nego Mohanđi oteže kroz nju, ne da mi da se izrazim. Samo meni ne da. Ne da mi tri minuta. I tera me da gledam kako drugima daje deset minuta. Ovo sam već doživela. U ovom životu. I mnogo života ranije, rekla bih.

Subašri mi ponovo prilazi, ja držim mikrofon u ruci i čekam da se buka utiša i da mi ona da reč, ali Subašri mi kaže da je nažalost vreme isteklo, i da mogu naknadno da snimim pesmu, pa da je emituju… Već mi je kod prvog “oduzimanja” mikrofona kliknulo, ali sada je definitivno to: došao je trenutak, mala, da stvarno prestaneš da se držiš za pisanje, da se oslobodiš vezanosti za ono što najviše voliš…

Jer te to definiše. Uokviruje. Smanjuje. Sprečava da budeš beskraj koji si iskusila kod njegovih stopala…

Počinjem da se smejem. Baš. Gledam u Mohanđija i ne verujem, mada ga znam, kao svoj džep (Mohanđija u odnosu na mene). Nisam drugo ni očekivala. Mislim, nije da sam znala da će ovo da režira, zapravo je neodoljivo nepredvidljiv sa scenariom, ali žanr, žanr mi je dobro poznat. Komedija na granici sa tragedijom, sapunicom, šta li…

Mohanđi se takođe smeje, kratko. Volim kad ga zasmejem. Pretpostavljam da se ipak smeje zbog mojih reakcija, a ne zbog svoje bravurozne izvedbe. Izlazim iz sale, napolju sam, sama, bez poveza i gledanja u pod jer je program završen, svetao, presvetao, sunčan oktobarski dan, skačem po trotoaru kao dete: slobodna sam! Slobodna sam! Nikada se nisam osećala ovako slobodno! Lako! Svetlo! Ja bez sebe. Ja sva…

Vesna Mišić