Iskustvo sa Kriya treninga

Bila je subota, 13. februar 2021. godine.

Prvi dan treninga u Kriyu.

Ustala sam veoma rano. Imala sam osećaj kao da idem na svoj rođendan, koji sam dugo čekala.

Istuširala sam se, obukla sam, dan ranije, kupljenu belu majicu i bele trenerke. Belina odeće, čini mi se, još više je činila da sijam kada sam se gledala u ogledalu. Da me ne shvatite pogrešno, nije rečeno da treba da kupimo novu garderobu. Ja sam pratila osećaj da sebi kupim nešto novo što ću obući toga dana.

Imala sam hiljadu misli u glavi i hiljadu i jedan strah, a najveći je bio da tog dane mogu biti radovi na strujnoj mreži i da neću moći da pratim trening. Mada, realno, nije bilo nikakvih izgleda za tako nešto, strah nisam mogla da ugušim. Mima mi je napravio zoom na kompjuteru, uključio sve potrebno i rekao da ide kod druga ostavljajući me samu u njegovoj sobi.

Ušla sam u zoom prvi put. Govorim u sebi dobro je, kamera radi.

Izabela i Helena nas uvode u trening za Kriyu.

Isplivava strah. Samo da bude struje, da se ne desi nestanak struje, samo da ima, pomišljam.

Još ni misao nisam završila, kompjuter se ugasio.

Nestala je struja!!!

Gledam u kuću preko puta moje. Vidim, sijalice su upaljene. Na uličnoj banderi sijalica osvetljava ulicu, iako je bilo devet sati ujutro. Pogledam sa terase u pravcu kuća u komšiluku, svi imaju osvetljenje u sobi. Samo je kod mene nestala struja.

Sela sam na stolicu i nemoćno plakala. To će biti drugi put da ne uspem da se uključim na trening za Kriyu. Prethodni put nisam pogledala obaveštenje na e-mailu.

Pogledala sam u Mohanđijevu sliku na oltaru i u onaj plamen sveće koji mi se činio da sija kao sijalica od 1000W.

Učini, Mohanđi, nešto da se kompjuter uključi i da ima protok električne energije. Moja duša želi da budem u svetoj tehnici Kriye, rekla sam.

Tog trenutka, čuje se zujanje i rad kompjutera.

Nastala je velika zahvalnost, velika sreća u meni, a onda talas straha.

Kako da uključim kompjuter i uđem u zoom? Ja to ne znam! Ova tehnika na kompjuteru i ja “nismo u ljubavi”. Na mobilnom sve znam, ali traže da koristimo kompjuter u toku treninga. Kako? Kako pokrenuti programe?

– Mimo, oprosti što te zovem. Molim te, dođi kući. Nestalo je struje, ja ne znam kako…

Nisam rečenicu završila, sin mi odgovara:

– Aleksa nije kod kuće, otišao je u selo. Evo, tu sam za sekund.

Čujem poznat zvuk automobila koji staje ispred naše kuće. Sin trčeći ulazi u dvorište, čujem ga kako preskače stepenice da što pre uđe u sobu. 

Pogledam drugi put u sliku Mohanđija, sklopom ruke u Namaste i u potpunom miru se zahvalim.

Da li je sve slučajnost? A slučajnosti ne postoje.

Mima je sve pokrenuo u dva klika i izašao iz sobe.

Ušla sam u zoom, kažem da je bio nestanak struje i zahvalim se na razumevanju.

Tri puta se zahvaljujem u pet minuta koji su mi trajali kao večnost.

Pratim trening i gledam u one nove čarape na pisaćem stolu. Da,da….i to sam kupila novo, a nije rečeno. Prelepe, bele, meke, tople sportske čarape.

Na e-mailu je bilo tačno uputstvo šta nam je potrebno za trening, a između ostalog, treblo je imati jedan par sportskih čarapa.

Postaje mi hladno na stopalima, ali valjda tako treba, da budemo bosi i da posle obujemo sportske čarape. Eto, spremila sam jedan par, samo jedva čekam kada će treneri reći da ih obujemo. Stvarno mi je hladno na stopalima.

Završava se trening u šesnaest časova. Baš se odužilo. Žvaknula sam u vreme pauze jabuku, orahe, lešnik, kikiriki, nisam bila gladna, ali mi nije bilo toliko hladno na stopalima. Ćutala sam sa osmehom na licu, kao lik iz crtanog filma, onaj lukavi mačak Silvester koji je “progutao ptičicu”.

Smrznuta stopala umotala sam u ćebence koje sam “prošvercovala” kada je bila pauza. To je bila moja tajna, jer sam i dalje verovala da trebam da budem bosa. Razmišljam…da li su i drugi smrznuti kao ja, jer koliko god da je toplo u sobi, hladnoća od nogu mi ledi telo.

Nedelja, 14. ferbruar .2021. godine.

Drugi dan treninga.

Zadovoljno se smeškam. Odmah sam na početku treninga umotala noge u ćebence.

Milina koliko mi je toplo!

Bosa stopala se greju. Gledam u one sportske čarape, osmehujem se i mislim ha, ha… danas mi neće biti hladno. Tako mi je sve jedno kada ću ih obuti.

Počinje trening.

Ulazimo u tehniku Kriye. Tada, na treningu sam prvi put osetila konekciju gledajući u karticu sa očima.

Bio mi je poznat osećaj kada sam imala poziv da uđem u Mohanđijeve oči 22. februara 2020godine, ali ova energija koja je išla mojim krvotokom, kroz moje telo, kroz kosti, kroz svaki mišić, atom mene je bilo nešto posebno jako. Prepustila sam se u potpunosti.

Još uvek sam gledala u onaj par čarapa. Iščekivala sam momenat kada će biti rečeno da ih obujemo.

Eh…

Kada očekujemo, desi se razočarenje, a ja sam se smejala samoj sebi, a sada vama sve ispričala.

Reći ću vam samo toliko. Onaj par sportskih čarapa nisam obula.

Oni koji su u Kriyi znaju da su čarape pomoćno sredstvo i čemu služe.

Oni koji nisu u Kriyi, njima ne vredi objašnjavati.

Prošlo je toliko vremena, a ja se i danas smejem kada se setim svog razmišljanja čemu služe sportske čarape i mojih bosih stopala dok sam pratila trening u Kriyu.

Želim da vam kažem, taj par sportskih čarapa koristim od tog dana i sve do danas. Posebno sam emotivna prema njima. Izgledaju kao da sam ih danas kupila.

Da li ih nekada operem? Kako su i danas kao nove ako ih koristim svakodnevno?

Pssstttt….neka je tajna …