Kako koračati putem duhovnosti

Kada koračamo putem duhovnosti, to je zapravo individualno putovanje. Ne možete definisati da taj put treba da bude ovakav, ili da treba da izgleda baš tako. Međutim, hteo bih da se kroz logički pristup osvrnem na duhovno putovanje, tako će biti lakše razumeti ga.

Putovanje ugrubo možemo podeliti na fazu formiranja i fazu stabilizacije; ne na fazu ostvarenja. Šta je faza formiranja? Faza formiranja je najteža jer se mi sastojimo od gomile šablona i imamo mnogo navika. Imamo mnogo strahova, navika, stvari koje volimo i koje ne volimo, toliko toga različitog. Moramo da se odvojimo od cele te džungle raznih stvari od kojih se sastojimo, jer je većina njih povezana sa spoljašnjim svetom. Na taj način zavisimo od spoljašnjeg sveta, to mogu biti mesta, mogu biti stvari, odnosi; toliko toga je povezano sa spoljašnjim svetom.

Dakle, da bismo se odvojili od svega toga i okrenuli se ka unutra, potrebno je mnogo napora. To je najteža stvar na putu duhovnosti. Duhovno putovanje praktično znači BITI ONO ŠTO JESTE. Na kraju svega ćete upravo to i postati – vi sami, ono što jeste. Dakle, prva faza ovog putovanja je od velike važnosti. Kada je jednom pređete, postaje lakše. Ali, da biste to učinili, da biste se odvojili od svojih navika, ustaljenih šablona, stvari koje volite i ne volite, svega što je povezano sa tim šablonima, da biste izašli iz svega toga, potrebna je ogromna odlučnost – više od odlučnosti, disciplina. Treba da upamtite te dve stvari. Disciplina je ključna. Ustajao sam u 2:30 svakog dana. Počinjao bih svoj dan u 3 ujutro, šta god da se dešavalo, bila kiša ili sunce, oblaci, svejedno, nije bilo važno. Ustajao sam u 2:30, istuširao se, i nikada ništa nisam počinjao pre nego što se istuširam, to je bio deo discipline. Zašto se prvo okupati? Voda vas osvežava istog trenutka i prosto uklanja težinu i TAMAS koji pokušava da vas savlada pri vašoj sadani, vašoj duhovnoj praksi. To je istog trena rešeno, voda ga odnosi sa sobom.

Dakle, uz pomoć vode, uz pomoć odlučnog uma, započinjete svoje putovanje. Započinjete putovanje znači počinjete sa svojom duhovnom praksom. To treba da bude vrlo dosledno; sa nesalomivom odlučnošću. Sa odlučnošću takođe, iako nekad čak ni ne znate šta tražite. To je veliki problem. Zbog toga vas uobičajene, poznate stvari privlače nazad sebi. Pod tim mislim na stvari koje poznajete, ono što vam je poznato uvek vas vuče nazad sebi. To je obično tako. Želimo da se vratimo nazad i onda skrenemo s puta. Zbog toga je vreme izolacije vrlo korisno. U ovom vremenu prinudne izolacije, ne možete nigde da idete. U suprotnom biste imali mnogo opcija. Kada imate mnogo opcija, kada imate mnogo sredstava i putanja da dođete do ispunjenja, sve to su distrakcije. Dakle, neprijatelj vam je distrakcija, veliko D. Vaši saveznici su odlučnost i discipina – OD. Dakle, te dve stvari su veoma važne. O i D – dva stuba. To će biti najvažnija stvar u fazi formiranja – vreme formiranja. Dakle, u fazi formiranja moramo zapamiti te dve stvari – O i D, naši saveznici: ODLUČNOST i DISCIPLINA. Distrakcije su kao senke iza vas. One su povezane sa navikama i šablonima. Šabloni i navike su vaše zone komfora. Zona komfora je ono što vas vuče nazad.

Doslednost je veoma važna u svakoj sadani, svakoj praksi.  Zato sveti spisi govore jedan put, jedan guru, jedna praksa. – Mohanđi

Znači, odaberite jednu vrstu sadane, jednu duhovnu vežbu. To je veoma važno. To može biti jedna mantra, jedna duhovna vežba, disciplina. Jedna disciplina znači jedan metod, kao i određeno vreme i stalan prostor. I to je veoma važno. Moramo stalno biti u istom prostoru jer um voli kada menjamo prostor. To predstavlja distrakciju. Nemojte menjati prostor, držite se istog mesta jer će verovatno biti potrebni meseci i godine jer su šabloni vrlo snažni; ne potcenjujte ih. Oni se stalno vraćaju ili stalno pokušavaju da ponovo zauzmu svoju poziciju u vašem životu. Dakle, potrebno je da budete dosledni, vrlo, vrlo dosledni. 

Uvek imajte na umu kada odaberete jednu mantru, tu mantru treba da znate napamet. Ne treba da je čitate jer ako imate sliku, um će odlutati gledajući slike. Ako čitate knjigu, um će se zabaviti knjigom. Dakle, ne potcenjujte svoj um. On vas zaista ometa. Izbegavajte sve distrakcije, odmah se bacite u akciju, izbegavajte misli. Kada ustanete ujutro, odmah krenite sa svojom rutinom. Treba da imate disciplinu i da ne odstupate od nje, jer ako to učinite, um će se umešati. Znači, danas prvo perem zubem, pa onda idem u toalet itd., nemojte menjati redosled tih stvari, nego pratite istu rutinu. To će vam pomoći jer će tako svesti stvari na određeno vreme; nećete prekoračiti vreme. Jedna veoma bitna stvar jeste da mantrate ili radite isključivo stvari koje su vam poznate. Ako ne znate neku mantru, ni ne pokušavajte da je mantrate dok je potpuno ne naučite. Govorim o jutarnjoj sadani, o praksi. Inače, možete da mantrate šta god želite u toku dana. Za vreme jutranje sadane, koristite samo mantru koju dobro znate. Ako vam je guru dao mantru, ona je najbolji izbor jer guru zna šta je dobro za vaše stabilizovanje.

Dakle, mantrajte, mantrajte stalno i dosledno i osetite mantru. Na taj način mantrate 90% u sebi, a 10% naglas. Znači da mantrate naglas da ne biste zaspali; mantrate u sebi da biste osetili vibraciju. Spoljašnji svet postoji, ali vi ne gledate ka spoljašnjem svetu. Nakon što budete mantrali neko vreme, možete ući u to stanje. Ako radite pranajamu (vežbe disanja), povežite se sa svetlošću uljane lampe. Ja sam ranije držao upaljenu lampu. Držite samo lampu, samo plamen. Gledajte u plamen neko vreme, povežite se sa plamenom i mantrajte u plamen, tako ćete mantrati unutra i okrenućete se ka unutra. To možete primeniti na taj način. Toliko raznih duhovnih vežbi je već objašnjeno.

Koju god mantru da mantrate, budite u tome dosledni. Ako je moguće 90% mantre treba ispevavati glasom iznutra, a 10% spolja. – Mohanđi

Ne želim ponovo da govorim o tome jer sve to već postoji. Imamo meditacije i vežbe, krije. Ako ste pospani, dišite kroz jednu nozdrvu. Začepite jednu nozdrvu i dišite kroz drugu brojeći do 6 ili do 8; odaberite jedno, do 6 ili do 8. Zatim začepite tu nozdrvu i izdišite brojeći dvostruko (16 puta); odnosno ako ste se odlučili za 8, onda do 16, ako ste uzeli 6, onda 12. Onda dišite kroz istu nozdrvu, opet brojeći do 6 ili 8, i onda ispustite vazduh kroz drugu nozdrvu brojeći do dvostruko većeg broja. Ponovite to desetak puta i doći ćete sebi. Tada zapravo možete ponovo da počnete. Dakle, disciplina je veoma bitna i treba da budete vrlo dosledni. Šta god da se dešava u svetu, kakvi god bili spoljašnji faktori, ne smete napraviti pauzu.

Jedna od osnovnih vežbi u ovom svetu distrakcija koju bi svi trebalo da praktikujemo jeste prisustvo uma. Potrudite se da se ništa ne događa bez prisustva vašeg uma. To je veoma dobra vežba. To bi trebalo da postane svakodnevna praksa; kada ste budni, sve vreme. Čak i ako samo pomerate ruku, neka vaš um bude prisutan. Ako govorite nešto, neka um bude tu. Ako jedete, neka um bude fokusiran na hranu, na ukus. Ako radite nešto, mislite nešto, govorite nešto, neka um bude prisutan. Nemojte ništa raditi bez prisustva uma. To je vrlo dobra vežba. Ako možete to dosledno da radite, osetićete veliku stabilnost. Nećete traćiti energiju, neće biti nikakvih preterivanja. Neće biti grešaka, neće biti razočaranja, i osećaćete se veoma stabilno. Prisustvo uma je odlična vežba koja pomaže kod ostalih vežbi. Kada jednom počne disciplina (disciplina znači red vaših aktivnosti), recimo ustajete ujutro, u istom prostoru, praktikujete istu duhovnu vežbu, istu mantru, istu povezanost, sve te stvari treba da budu iste; to će zapravo dodatno pojačati osećaj dosade i želećete neku promenu, žudećete za promenom. To je delo uma, um želi raznovrsnost. Ali, šta je ono što vi želite? Da preskočite um i dosegnete stanje ostvarenosti. Dakle, um će pokušati da vas vrati u šablon dok vi odbijate da budete u tom šablonu praveći novi. To i jeste poenta ovde; napraviti šablon znači ista mantra, ista praksa, dosledno. Kad vam postane dosadno, vi nastavite dalje, i dalje, i dalje, bez promene, i tada se konačno um rastvara. Potrebno je vreme, ali um će odustati. Onda faza formiranja prelazi u fazu stabilizacije. Kao što sam već objasnio, faza formiranja znači odlučnost i disciplinu; distrakcija je neprijatelj. Doslednost je veoma važna. Uz doslednost, tu je i rutina, sve te stvari. Dakle, uverenje je izuzetno važno. Zamislite da se vaše uverenje u nešto ispostavi kao pogrešno. Nije važno. Jer vi niste vezani za taj objekat. Važan je vaš metod, vaše uverenje vam pomaže.

Ne osvrćite se na spoljašnje stvari, ljude, mesta, misleći da vam oni pomažu; oni dopunjavaju, ali vi ste ti koji pomažete sami sebi. I konačno, stižete sami do sebe. Znači, ovo putovanje je do vas samih, put do vas samih. Vi ste i onaj koji vežba. Sve ste vi. U suštini, ovo je vaše sopstveno putovanje do vas samih u kom spoljašnji faktori nemaju suštinsku vrednost. Dakle, nemojte kriviti spoljašnje faktore govoreći: „Nisam mogao to da uradim zbog tog i tog faktora.“ To nije istina. Niste to uradili jer vaša odlučnost nije bila dovoljno jaka. Kasnije, kada pređete u fazu stabilizacije ne morate sve to pratiti, a ponekad i ne možete da pratite tu rutinu jer sve vežbe potpuno nestanu, izbrišu se; nestaće jer ste dostigli stanje u kom ste vi stanje. To je nešto slično kao kad toliko učite za diplomu, i onda diplomirate, i ne morate ponovo sve to da učite, jer ste završili. Dakle, jednom kada dostignete stanje ostvarenosti, zapravo ne morate da se vraćate ovim vežbama.

Zatim sledi faza stabilizacije. Kada se završi ova faza, nalazite se na putu stabilizovanja. Kako da znate da li se stabilizujete? Nivo distrakcije će biti manji, šta god da se dešava bićete mirni, smireni. Spoljašnje okruženje i sredina u kojoj se nalazite ne utiču na vas niti mogu da naruše vašu ravnotežu. To je vreme stabilizovanja. U tom periodu, ono što vam je potrebno jeste dosledna praksa; morate da nastavite sa praksom. Ne prekidajte. U isto vreme, treba da praktikujete i svedočenje koje znači da posmatrate sebe dok radite vežbe. To je faza stabilizovanja. Kada ste sami sebi svedoci da sve to radite. Dakle, nema nekog bezličnog osećanja. Vi niste to, ali u isto vreme vi to radite. Ne borite se sa umom u tom trenutku. To je gotovo. Taj deo je završen. Kada se nivo distrakcije smanjio i ništa vas više ne ometa, tada automatski shvatate da ste u fazi stabilizacije. Dakle, to je vreme ustaljivanja. Polako, polako postajete duboko ukorenjeni. I što ste više ukorenjeni, to dublje i dublje idete.  Što dublje idete, to se više ukorenjuje tišina. Dakle, što dublje idete, to se više zvukovi oko vas stišavaju. Kao da se iz grubog sveta zvukova ili buke povlačite i odlazite u svet tišine. Neko vreme će buka i dalje biti prisutna. Odlučni ste da se nastanite u svetu tišine i ponovo se povlačite. Nakon nekog vremena, kada se približite tišini, čućete buku u daljini; to neće čak biti ni blizu. A kada uđete u svet tišine, tada svi zvukovi potpuno nestaju. Dakle, to je vaše putovanje. Stabilizacija zapravo znači da ste daleko od svake buke. I da biste se vratili u svu tu buku, morate da pređete sav taj isti put nazad, a teško da ćete to uraditi jer je ta faza završena. U početku ćete možda težiti da se vratite starim, „bučnim“ navikama („buku“ predstavljaju aktivnosti, i razne druge stvari).

Kada se nađete u stanju stabilizacije, treba da svedočite sami sebe. Posmatraćete sami sebe jer neće biti ničeg što bi vas ometalo. Nema distrakcija. Samo posmatrajte sebe. Osetite sebe, i osetite kako ulazite u svet tišine. U vreme stabilizacije morate nastaviti sa aktivnošću. Ali u isto vreme, shvatićete da vi niste aktivnost, vi ste pordukt svega toga, ali vi niste ništa od toga. To onda znači da se vaš nivo odvojenosti povećao. Aktivnosti vas ne vezuju, niti vas vezuju njihovi rezultati. Ništa vas ne vezuje. Vi ste zaista slobodni. U tom trenutku počinjete da osećate istinsku slobodu. Nema zavisnosti od ljudi, mesta, vremena, stvari, bilo kakvih navika ili šablona. To je samo po sebi sloboda; ogromna sloboda. Tada shvatate da je to istinska sloboda. To je ono za šta ste sposobni. Zbog čega to nikad nismo razumeli? Nismo nikad ni pokušali. Nikad nismo ulagali u sebe, zbog toga to nismo ni doživeli. Sada ulažete u sebe.

Budite ono što jeste. Ne pokušavajte da budete neko drugi. Onda ćete morati da stavite masku. Vi niste drugi ljudi. – Mohanđi 

Jedna od stvari koje će vas preplaviti jeste zahvalnost. Zahvalnost guruu, vodiču, onom ko vas vodi, onom ko vas je zapravo doveo do te tišine, osećaćete ogromnu zahvalnost. To je tajna Guru Parampare, gde je učenik prezahvalan svom guruu, ali ta zahvalnost se nekad ne vidi u ovom svetu, svetu buke, jer ta zahvalnost tada dolazi iz uma. Um ne može ništa da zadrži. Um nikad ništa na zadržava. To postoji u umu neko vreme, a onda ga um izbacuje. Ponekad ga usvoji, ponekad ga izbaci. Dakle, um nikad nije dosledan. Nikada nećemo razumeti zahvalnost u kontekstu uma, dok se ne povučemo u tišinu. Tada ćemo znati da smo dostigli tu poziciju, to mesto, zahvaljujući milosti gurua; tada ćemo biti prepuni zahvalnosti, što otvara vrata za još više milosti. U poslednjem delu gde gotovo potpuno ulazite u tišinu, preplavljuje vas milost jer ste preplavljeni istinskom zahvalnošću. Istinska zahvalnost ne potiče iz uma. Zahvalni ste jer shvatate da je guru taj koji je to omogućio. Zato „sloka“, izreka, kaže da ako se Guru i Bog pojave zajedno, kome ćete se pokloniti? Odgovor je Guruu, jer mi je on pokazao Boga. 

To se događa i vi ulazite u svet tišine i stabilni ste. To znači da ste se ukorenili sami u sebi i da spoljašnji svet više nije vaš. Možete izaći u spoljašnji svet, možete imati interakciju sa spoljašnjim svetom, možete biti šta god želite u spoljašnjem svetu, to nije nikakav problem. Ali, vi niste spoljašnji svet. Vi ne pripadate tamo. Sada u spoljašnji svet dolazite kao tišina. Ranije ste u spoljašnji svet dolazili kao zvuk, još jedan zvuk, ali sada ulazite u svet zvukova kao tišina. Razlika je ogromna. Kada ulazite u svet zvukova kao još jedan zvuk tada ste beznačajni. Ali, kada ulazite u svet zvukova kao tišina, postajete veoma značajni. To je veoma nezgodno vreme jer se razlikujete. To znači da vas ljudi gledaju kroz svoje oči na različite načine, onako kakvi su oni. Neki vas gledaju kao vanzemaljca, kao – kakva je ovo životinja?!

Neki će vas posmatrati kao izazov. Neki vas uopšte neće ni razumeti i ignorisaće vas. I to je u redu. Ali svi će vas videti onakvima kakvi su oni i to će za vas biti zbunjujuće. Šta je najbolje uraditi? Dopustite da se sve dogodi. Pustite da se sve dogodi. Niste zabrinuti. Pustite da se sve dogodi. Neko vas voli, neko vas mrzi, neko vas kritikuje, neko vas hvali, nije važno. To je sve u redu. Sve je u redu. Ništa od toga vas ne vezuje jer ste duboko ukorenjeni unutra. Svet buke više ne može da vas uzdrma. Kada ne može, to znači da živite ostvarenje, onda se nalazite u stanju ostvarenosti (stanje ostvarenosti znači stanje tišine). Živeti ostvarenje znači samo bivstvovati. Ne postoji ništa drugo, nema nikakvog delanja u tome. Čak i ako postoji neko delanje, ono je samo u neku svrhu, odnosnu u svrhu vašeg postojanja. Dokle god postojite, treba da ispunite neku svrhu i zbog toga ćete je ispuniti, ali na koji način? Na onaj način koji je potreban! To zavisi od slučaja do slučaja, od situacije do situacije. To nije unapred isplanirano, način ispunjavanja i sama svrha, jer se sve odvija u svetu buke. Dakle, u svetu tišine ne treba ništa da radite, samo da postojite.

Najveće dostignuće koje možemo dostići u životu je tišina uma. – Mohanđi

Znači, u tom načinu funkcionisanja, kada samo BIVSTVUJETE, kada vam neko dođe i vi vidite zašto je došlo do tog povezivanja, tog odnosa ili tog susreta i prosto date ono što treba da date. Ali, nećete biti zabrinuti: „O, da li ću ja moći to da ispunim?“ zato što „ja“ ne postoji; zašto je ta osoba došla kod mene, ne postoji „zašto“. Dakle, ne postoji „zašto“ i ne postoji „ja“. Vrlo je jednostavno. Dajete ono što imate. I to je ono što se očekuje. Nema nikakvog pretvaranja. Ne postoji ništa što je unapred isplanirano. Ne postoji ništa što se treba dokazati. To je svet. Dakle, treće stanje – stanje ostvarenosti, tada vam nije potrebno nikakvo vođstvo jer automatski radite ono što je potrebno, ono što treba da se uradi.

To su tri faze. Prva je faza formiranja gde vam je potrebno mnogo discipline i odlučnosti; potrebno je izbegavati distrakcije. Zatim dolazi svet stabilnosti – stabilan svet u kom svedočite svemu; potrebno vam je više svedočenja, aktivnost plus svedočenje. Zatim stižete do faze ostvarenosti što znači da ste ostvareni. U tom stanju, sve što treba da radite je da budete ono što jeste. Dakle, bivstvovanje je krajnji cilj. Biti ono što jeste. I to je putovanje.

Svih 7,5 milijardi ljudi na Zemlji ima potencijal da to dostigne. A onaj ko je sposoban za MANANU se naziva Manav. To znači da je čovek onaj koji je sposoban za kontemplaciju. Manana je povezana sa rečju manav koja dolazi iz sanskrita, kao i sa engleskom rečju man – čovek. Sve je to povezano sa Mananom, što znači neko ko je sposoban da kontemplira, prodre, razume, usvoji i iskusi sebe. Ne radi se o doživljavanju spoljašnjeg sveta. To je lako jer su vam za to potrebni samo čula i um. To nije ništa; to je samo obična stvar. Ali, doživeti sebe, to je sposobnost koju imamo; to je nešto što možemo da iskusimo za života. I to je nešto što moramo postići za života jer je to prava stvar. Svet buke, svet materije, svet zvukova i boja, svi ti svetovi nam izmiču. Dostupni su nam samo dok smo budni. Znači da nam nisu dostupni sve vreme. Kada spavate, nisu vam dostupni, a mi upravo govorimo o svetu koji vam je dostupan sve vreme; isti svet, ista svetlost, ista sloboda, sve vreme. Taj svet je vredan truda. Upravo to je najviši oblik ljudskog iskustva.

To nazivamo samorealizacijom, možemo to nazvati božanskom realizacijom. Nije važno kako ga zovemo, ali u svetu gde bivate ono što jeste, doživljavate sami sebe sve vreme. Bez obzira da li ste budni, da li spavate, ili sanjate, nije važno, vi doživljavate sebe. I taj svet je vrlo, vrlo moćan. Iz tog sveta zapravo doživljavate Tvorca. Kada počnete da doživljavate Tvorca iznutra, sve vreme ćete doživljavati da ste Tvorac. Tada nećete doživeti razdvojenost ni od čega na Zemlji, jer su Tvorac i Kreacija jedno te isto. Sve stvari koje vidite oko sebe su kreacije. Sva materija, sve pokretne i nepokretne stvari, sve stvari su kreacije. U svakoj kreaciji postoji element Tvorca, i mi počinjemo da svedočimo tog Tvorca i u nama i van nas. Tada ne može biti nikakve razdvojenosti. Nema razdvojenosti i ne postoji „ja“ i „moje“. Nema posedovanja. Nema posesivnosti, nema potrebe da se bilo šta kontroliše. Nema šta da se kontroliše. Dakle, kada jednom razumete um Tvorca, postajete Tvorac. Vi i Tvorac ste jedno. I tada dolazi rastvaranje. To je stanje rastvaranja. Jednom kada se ta svesnost ustali, tada se rastvarate, tada ne postoji „ja“ i to je prelepo, savršeno stanje. Stanje bivanja Tvorca, kreacija postaje Tvorac. Plesač postaje ples, i nema razdvajanja, tada nema nikakve podele. Kada pevač i pesma postanu jedno te isto, potpuno ste se istopili. Postali ste jedno sa čitavom kreacijom.

Ne uzimajte život zdravo za gotovo. Dobro ga iskoristite. Dobro iskoristiti život znači dostići najveću moguću tišinu koju možete dostići u ovom životu. – Mohanđi 

Dakle, prelazak iz sveta buke u svet tišine je dug put koji zahteva doslednost. Vredi truda. Svi majstori iznova i iznova ponavljaju istu stvar. Mnogi od njih su to videli. Mnogi su svedočili tome. Mnogi su postali to. I oni koji su postali to nikada se nisu vratili u svet buke. Oni koji su tome svedočili i pokušavali opet i opet, i dalje pokušavaju da se vrate u stanje mira; stalnog mira sve vreme. Mnogi od njih su uspeli. Ali, oni koji imaju znanje i koji podučavaju, oni su i dalje u svetu buke. Dakle, razlika uvek postoji. Oni su naučili mnogo stvari; knjige, materije, naučili su toliko različitih stvari, i oni razumeju. Razumeti i doživeti su dve različite stvari. Razumete kako da napravite ukusno jelo. Ali, da biste znali kakvog će ukusa biti, morate da ga pojedete. Kada ga jednom probate, možda nećete moći da objasnite kakvo je jer to nije moguće objasniti. Neke stvari se ne mogu objasniti. Morate da ih doživite i da samo pustite da se to iskustvo slegne u vama, vi postajete to iskustvo. Ali, to ne možete objasniti. Ono što može da se objasni, to su zvuci i izražaji.

Dakle, mnogi ljudi koji su dostigli tišinu nikada ne govore, zato što nema šta da se kaže. Pričanje je veoma naporno jer je svet buke veoma grub kada dostignete određeni nivo suptilnosti. To je slično kao da nemate telo, kako ćete komunicirati, kako ćete raditi bilo šta? Kako ćete dotaći nešto? Kako ćete osećati? Kako ćete iskusiti svet kao telo? Znači, to je nešto tako. Zamislite da je vaš nivo suptilnosti visok. Kada ste potpuno suptilni i vaše telo je samo dodatak sistemu, vi zapravo ne osećate svoje telo. U tom načinu funkcionisanja, kada druga osoba dođe da priča sa vama, vi postajete ta osoba. Izrazićete nivo opipljivosti onoliko koliko vam je potrebno da komunicirate sa tom osobom. Ako vam dođe neka vrlo suptilna osoba, vi ćete se pretvoriti u tu suptilnost jer ste fleksibilni. Niste ograničeni svetom buke. Svet tišine predstavlja ogromnu fleksibilinost. Ne morate da razmišljate: „O, ovaj čovek dolazi, šta sad da mu odgovorim?“ Nema šta da se misli. Stavljeni ste u neku poziciju, reči teku kroz vas po potrebi, prema zahtevima te osobe ili društva ili okoline ili vremena. To se samo odvija, vi ne morate zapravo ništa da radite.

Mislim da sam objasnio tri glavna aspekta na putu buđenja i to treba usvojiti. Treba da slušate ili čitate ovo i osetite reči. Ne samo da slušate ili čitate ove reči, već da ih zaista osetite. Tako ćete razumeti formiranje, koliko je formiranje bitno. To je najvažnija faza, jer tada uništavate sve šablone. To nije lako, to nije nimalo lako. Ne potcenjujte taj period. Ne potcenjujte šablone. Ne potcenjujte navike, sklonosti i tendencije, vaše želje. Ne potcenjujte ih. Veoma su moćne. Mogu vas bukvalno okrenuti oko vaše ose, mogu vas bukvalno zarobiti.

Mi obično nismo robovi, ali te stvari nas čine robovima, zavisnima od spoljašnjeg sveta. Ponašamo se kao robovi, bespomoćni. Ne moramo da budemo bespomoćni. Ne moramo to da budemo. Treba da znamo da smo mi dubina tišine. Mi smo moćni, veoma moćni. Veoma, veoma moćni. Kada budete mogli da iskusite tu moć, znaćete. U suprotnom je to samo ideja ili teorija. Ne biste ni znali. Kada to doživite, kada se ukorenite u svetu tišine, duboko u svetu tišine, tada postajete Bogočovek. Tada ste jedno sa Bogom, jedno sa Tvorcem. Vi ste Bogočovek. Do tada ne razumete Bogočoveka. Ko je Bogočovek? Izgleda kao čovek, ljudsko biće. Kako može biti Bog? Njegovo stanje jeste ono što ga čini Bogom. Njegovo stanje ga čini bogolikim. Bog nije jedna jedinica. Bog je sveprisutan. Bog je univerzalan i Bog nema granice. Kada neka osoba izgubi granice, postaje univerzalna. Postaje Bogočovek. Dakle, Bogočovek postoji!

Originalni tekst možete pročitati ovde. 

Prevela: Tijana Sladoje
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X