Ako ste videli svetlost…

Ljudi koji su u Mohanđijevoj svesti znaju kako on radi, znam i ja, ali me uvek iznova oduševi kako je on to sve smislio, napisao scenario za malu melodramu u mom životu u kojoj će me naterati da dođem do kraja svog bola i neprihvatanja, da se umorim od „neću“ i pustim, otpustim, prihvatim. Naravno, oduševim se tek kad sve prođe, i mnogo se smejem posle, sebi najviše, ali i tome kako on precizno, neumoljivo i s puno humora vodi priču, ne dajući mi da izvrdam, zatvarajući svaku stranputicu kojom bih pobegla od trenutne teme i ostavila je za kasnije. Evo primera: jednog jutra za doručkom izjavljujem bez ikakve namere, sasvim usput što se mene tiče, da bih ja stalno dodirivala ljude oko sebe, da ja ne grlim samo one na koje sam ljuta. Mora da je u tom trenutku rekao: „Aha, tu sam te čekao!“ :-). Radimo jogu i on kreće da mi šalje u um sve ljude koji su potencijalni „kandidati“ za negrljenje, mamu i tatu najpre, ali s njima sam razrešila, njih grlim i plačem, potom druge… Hajde, molim te, kažem mu u jednom trenutku smejući se, to je očišćeno odavno, on brzo sklanja tu sliku, sledi druga… Naravno, sve se dešava u meni, izuzev što je na jogi, pa ljudi oko mene rade vežbe u osvetljenoj prostoriji, a ja ležim na prostirci i plačem. I onda me je doveo do provalije. Ne, ne, neću, ne mogu, ne mogu sad, drugi put, pokušavam da se nagodim s njim, ali on je uporan, a i ja sam, užasno puno plačem, jako odmahujem glavom na prostirci, neću, neću, neću… Pogađate čija je bila poslednja.

Nastavilo se do kraja ritrita, samo su bile druge teme, obavezno na jogi, da me svi lepo vide. Ljudi su imali reakcije, plakali, vrištali, ali u meditacijama ili joga nidri, kad su nam svima oči zatvorene, ja sam bila „na izvol’te“. Poslednjeg dana sam počela da plačem još za doručkom, tako da nisam ni pokušala da radim jogu, jednostavno sam legla na prostirku i sačekala da se proces završi. I tada sam, tog poslednjeg dana, konačno duboko osetila šta znači da su drugi naša ogledala. Svih tih dana osećala sam da mi je on dalek, strog, ljut na mene, šta li, i pitala sam se zašto i kako je to moguće da mi se osmehuje cela Guru Mandala, a ne znam ni da ih nabrojim sve, Isus pride, onako ogroman i svetao, blještavo beo, s njim sam „na ti“, njemu letim lako i radosno, bez stida, a Mohanđi, Mohanđi me posmatra sa distance, namršten. Tog jutra, ležeći na prostirci u suzama, „čula sam“ ga kako mi kaže: „Nisam ja ljut na tebe, ti si ljuta na sebe, nisam ja strog prema tebi, ti si stroga prema sebi, nisam ja taj koji te namestio da plačeš pred svima, ti si ta…“ I ja, u suzama, konačno, složila sam se: „Ja sam ljuta na sebe, ja sam stroga prema sebi, ja sam izabrala da to razrešim ovako.“

Mnogo toga sam otpustila na ovom ritritu, mnogo toga očistila, ali naravno, ima tu još. „Igranka“ se nastavila i kod kuće. Još uvek se nisam oslobodila pretpostavki, ideja o tome kako će biti ili bi trebalo da bude. Samo što sada mnogo brže iz toga izađem i prepustim se, predam nemir njemu. I stalno ponavljam sebi da on bolje zna, da nije moje da pitam kako i zašto, da imam mišljenje o nečemu. Jer ako je vama bezveze što se vaš guru preobuva iz čista mira pred stotinu ljudi da bi natakao na noge neke smešne japanke, koje su mu pri tome male, za nekoga to ima značenje. A onda će vaš guru da vas postavi direktno do tog nekog da biste i vi shvatili da ima značenje, ne biste li konačno utišali svoj um i pustili da vas duša odvede tamo gde treba.

Mohanđi je rekao da bez obzira u kakvoj se situaciji nađemo, ako smo videli svetlost, da to izrazimo, da živimo svetlost. Videla sam.

P.S. Kada sam tog poslednjeg dana videla Mohanđijeve oči, bile su pune ljubavi i prihvatanja.

S dubokom zahvalnošću,

Vesna Mišić