Mohanđi je uvek tu

Mnoga iskustava sa Mohanđijem vredelo je ispričati, ali je bilo malo vremena za pisanje. Međutim, za ovo, najnovije iskustvo, nalazim vreme jer mi je naročito stalo da ga podelim sa vama.

Mohanđi često ponavlja rečenicu: “Prava vera dolazi iz uverenja.”

Na tu rečenicu sam naslonila svoj život.

Poslednjih desetak dana, bila sam pod velikim stresom. Iskrsavale su neočekivane okolnosti, koje su morale biti rešavane, a bile su zasnovane na umršenim osećanjima, zaglušene svakodnevnim obavezama i poduprete velikom odgovornošću koju sam preuzela na sebe. Delovalo je kao da sam u začaranom krugu koji me preplavljuje. Nisam nalazila mir ni danju ni noću.  I kada sam sebe dovela do putpune iscrpljenosti, jedne večeri, kroz suze sam se obratila mom duhovnom učitelju, vodiču i najboljem prijatelju, Mohanđiju, rečima: “Mohanđi, molim te, pomozi mi. Mogu li da ti predam sav teret, svu neizvesnost i strah od ishoda događaja?” Osjetila sam da mogu. Onda sam kroz misli kratko potražila potvrdu tog osećaja: “Mohanđi, pošalji mi neki dokaz da je moj osećaj istinit.”

U narednih sat vremena, iste večeri, dok sam uređivala titlove za Mohanđijev potkast, čula sam zujanje ispred sobe. Vrata sobe su bila otvorena. Izašla sam, upalila svetlo i slučajno stala na neku bubu. Bio je to stršljan. U prvi mah sam se uplašila, a onda sam shvatila da me nije bocnuo žaokom kad sam ga nagazila i to me je veoma obradovalo. Stršljen se malo koprcao, pa je poletio i čim se zadržao na jednom mestu, bezbedno sam ga pokupila i izvela napolje. 

Odmah sam pomislila: to je to, Mohanđi mi je dao znak. Opasnost od stršljenovog uboda je potpuno neutralisana, a ja sam dobila poruku. Meni je bilo jasno. Ovo ne može biti očiglednije.

I tu noć sanjam san: Mohanđi dolazi kod mene u neku kuću gde sam boravila. Došao je rekavši nešto kao “Tu sam sa tobom, biću tu koliko hoćeš.” U kući su bili mnogi koji ga vole, a i oni koji ga ne znaju. Njima sam ga predstavljala. On je bio, kao i uvek, topao i prijatan, zračio je svojom svetlošću i nežnošću i bio je potpuno posvećen svakome od nas. Dok sam ga provodila kroz prostorije kuće, razgovarali smo o svemu i svačemu. Osećaj je bio predivan.

I ujutru pomislim: ovo je još jedan znak da je uvek tu sa mnom kao što je već milion puta rekao. 

A onda je pristigao i treći dokaz njegove sveprisutnosti u mom životu.

Mohanđi je izgovorio “karmička bića”, što je automatski titl preveo kao “karmic bee” (karmička pčela) umesto “karmic being”, u potkastu za koji sam radila titlove. Pošto mi je igra reči bila zabavna, podelila sam je sa Ambikom.  Ambika reče: “Zamisli”, ali sam ja poruku razumela tek sledećeg jutra. PČELA! To je povezano sa stršljenom na kog sam stala.

Od tog trenutka sam se opustila, prepustila, nisam razmišljala previše, nisam imala teške emocije… Svi naredni događaji su bili praćeni osećajem lakoće i radosti. Sve se rešilo lako i uspešno. Imala sam fokus i jasnoću. Osećala sam sebe.

Po ko zna koji put, bila sam uverena u beskonačnu Podršku, Strpljenje i Ljubav voljenog Mohanđija. Hvala