Iskustvo sa Mohanđijem

Kada sam upoznala Mohanđija, razmotao mi se film unazad i bilo mi je jasno da je bio sa mnom od rođenja, a sigurna sam i pre.

Rođena sam sa izrazito pravom kičmom i od malena su me tupkali po ledjima i govorili kako imam lepo držanje. Kasnije sam spoznala da mi je to donosilo benefite koji nisu imali striktno veze sa fizickim izgledom. Ne znajući ovo sto danas znam, uvek sam tu nalazila rešenje i utočište. Kada god bih osetila neku vrstu slabosti, samo bih se “ubacila” u svoju kičmu i magično se sve rešavalo.

Oko svoje 15. godine, kada stvari nikad ne idu onako kako to tinejdžeri hoće, samo sam, kao da mi je neko sapnuo, odlučila da se prepustim. I tada je sve krenulo onako kako želim i kako bi trebalo. To je bio moj osećaj koji nije godinama prestajao, iako su se u spoljnom svetu dešavale stvari koje nisu uvek bile u skladu sa tim osećajem neprestane sreće – tako bih mogla da nazovem to stanje u kome sam bila.

Jedna od upečatljivijih situacija je bila kada sam ustopirala manijaka koji me je odvezao u Košutnjak. Ni to nije moglo da poljulja to moje stanje, za koje tada nisam znala sta je tačno, ali sam imala potpuno poverenje da me nešto vodi neprestano. Taj događaj sada posmatram kao test moje vere. Istog trenutka kada sam shvatila gde i pored koga se nalazim, donela sam odluku da mi se ništa neće desiti i da mogu jedino da budem ubijena, ali ništa drugo osim toga. Bila sam opuštena, opuštenija nego sada dok ovo pišem. Osećala sam prisustvo neke uzvišene energije i sada mi se čini da je Mohanji lično bio prisutan, zato što, sve što se dešavalo, bilo je toliko elegantno, da je jedino Mohanji mogao da napravi takav rasplet. Iz toga sam izašla još jača. Ali se uvek setim i da porazgovaram sa sobom da ne bih preterala u hranjenju ega 😀

Neću da opisujem sve situacije u kojima sam se susrela sa Monanđijem, ali ću opisati ključnu, onu kada sam ga lično upoznala.

Od malena sam imala samo jedan strah – da ne ostanem bez mame koja je bila najbolja na svetu i sa kojom sam bila jako bliska. Taj strah mi se pojavljivao bar jednom dnevno, ali kako bi se iracionalno pojavio, tako sam ga se, potpuno nesvesno i neracionalno oslobađala. Mada sam oduvek bila jako razumna, i sam strah, a i oslobađanje od njega, bili su jači od mog razuma. Ipak, u retkim trenucima, kada sam uključivala razum na tu temu, razmišljala sam da bih volela da sretnem duhovnog majstora onda kada se fizički rastanem sa svojom mamom. Nije bilo pitanje straha od sopstvene smrti nego od života posle njenog odlaska.

Mohanji se pojavljuje u moj život u periodu kada je bilo sasvim izvesno da ću ostati bez mame. Još uvek ga ne upoznajem lično, ali saznajem za njega i rečeno mi je da samo gledam u njegove oči i da se povezujem sa svojom kičmom. Pošto mi je taj osećaj već poznat, nemam sumnju i odmah prihvatam. Nisam sigurna da li mogu rečima da opišem koliko je Mohanđi bio prisutan. Kao i u Košutnjaku, bila sam potpuno mirna i prolazila kroz ceo proces baveći se samo sadašnjim trenutkom. Setićete se da Mohanđi često priča da je duhovnost praktičnost.

Mama je umrla. Prošlo je 40 dana, bez tuge, sa potpunim razumevanjem da je smrt prirodni proces i odmah posle 40 dana od mamine smrti, ja i lično upoznajem Mohanđija i primam svoj prvi šaktipat.

Tog četrdesetog dana, budim se u svom krevetu pored koga leže moja dva psa. Psi su vrlo osetljivi i na najmanji šum skaču i laju, tako da pored njih ni muva ne može da proleti, ali nekim čudom, vrabac je proleteo i spavao je ušuškan na mom vratu. Sve sam razumela. Moja mama je volela životinje, a posebno vrapce i stalno ih je hranila sa naročitom posvećenošću. Tek kada sam ustala i otvorila širom prozor, vrabac je odleteo, a kuce i dalje nisu reagovale. One su tog vrabca odlično poznavale.

Gledajući unazad, mogu da kažem da se moj život deli na pre i posle upoznavanja Mohanđija. To su moja dva života u jednom.

Ono što hoću da poručim je da nikad ne sumnjate. Neko bi rekao čuda se dešavaju, a ja bih rekla Mohanđi je to čudo.