Rođenje našeg drugog anđela – Tadeja

Došao je i taj dan, utorak, 05.07.2022. godine. Sve je išlo „po planu“. Iz porodilišta sam dobio informaciju da će biti 5. na programu. Vratio sam se u stan.

U stanu sam bio sam, tako sam želeo i osećao da treba. Osim tog osećanja da mi je potrebna samoća, preplitala su se i ostala „sporedna“ osećanja. Čudna. Neobjašnjiva. Nije bilo isto kao „prvi put“… Molio sam se da sve bude u redu. Čitao sam svete zapise, duhovno štivo. Ali nije bilo isto… Nešto novo mi se dešava. Hm.. Smiren sam, u tišini, ali imam čudan predosećaj… Dobijam sliku preko Vibera na kojoj se vidi moja nasmejana Ivana kako leži na krevetu sa osmehom na licu i spremna da dobije spinalnu anesteziju i uđe u salu za porođaje. Zahvaljujem se na slici. Molim se da sve bude u redu. Molim se, ali i dalje čudan osećaj. Nisam se tako nikada osećao. Sveća je svo vreme gorela pored slike Svetaca i pored Mohanđijeve slike. Prolazilo je vreme…

U 13:05 dobijam poziv od Profesora. Javljam se na telefon. Profesor kaže: „Davore, ovde sam u sali za porođaje, Ivana se porodila ali dete nije preživelo. Nije moglo da se adaptira na nove uslove.. ne znamo zašto u ovom trenutku. Sve je išlo po planu, dete ima masu 3490g,  dužinu 51 cm.. ali nije zaplakalo, nije prodisalo. Pokušavali smo sa reanimacijom, po protokolu, dvadesetak minuta i nismo uspeli. U šoku smo svi… Ne znam šta da vam kažem sada… Evo, Ivana želi da vas čuje.“.

Rekao sam: „Profesore… kako? O Bože dragi, pomozi. Hvala.“

Ivana mi se javila i rekla da je tako bilo kako je Profesor rekao i da će ona biti dobro. Da javim roditeljima i sestrama da znaju šta se desilo i da me moli da ja budem dobro. Obećao sam da će tako biti i da ću to učiniti. Spuštam slušalicu.

Gledam u telefon, priznajem, sa nevericom. Odzvanjaju mi u ušima reči koje sam čuo. Ali sam svestan svega. Bol je sve jača i jača, ali sam i nje potpuno svestan.

Čuo sam se telefonom sa Spomenkom i poslao sam poruku Devi. To je prva informacija koja mi je „sišla“ u glavu, da njih obavestim. Javljam majci, sestri… potom Ivaninim roditeljima. Ceo život im se srušio u jednom trenu. Ali sam ih molio i bodrio da budu dobro i da prihvate ono što je istina, a to je – Ovo je Božija volja! Ta prekrasna duša, naš anđeo Tadej, koja je živela sa nama i fizički u Ivaninom stomaku skoro 9 meseci, želela je da dođe, dotakne ovaj svet na svoj način i vrati se u izvor iz koga je došla. A da pritom pokupi ogroman prtljag. Želela je Oslobođenje.

Stizale su poruke i pozivi od rodbine, prijatelja, kumova, komšija… Želeli su da čuju lepe vesti… Ali nisu ih čuli, čuli su ono što se desilo – istinu. Tako je moralo da bude. Nisam imao mnogo vremena, morao sam da odem po Dositeja u vrtić.

Nikada se tako jasno „nisam suočio sa ovakvim bolom“, gledao sam u njega i osvešćivao svaku misao, sve što je prolazilo kroz glavu, svu bol koja je tu bila. Dolazili su da izjave saučešće kumovi, rodbina, prijatelji itd.

Profesor mi se javio sledećeg dana i obavestio me je gde i kada da dođem na razgovor sa lekarima i timom koji je bilo na porođaju (pedijatrom, anesteziologom). Ušavši u kancelariju predviđenu za naš susret i razgovor, video sam tugu i suze u njihovim očima. Profesor je ponovo opisao sve što se dogodilo prilikom porođaja, kao što mi je i rekao preko telefona. Ali razgovor je ipak bio svima važan. Rekli su mi da pitam šta želim i da će pokušati da odgovore na sva pitanja kao i to da su tu da pomognu ako mogu i ako mi je pomoć potrebna.

Rekao sam im sledeće: „Hvala vam svima, poštovani lekari, na svemu što ste učinili. Verujem da ste dali sve od sebe da se porođaj završi uspešno. Ali je Božja volja ovakva. I to je to. To trebamo poštovati i prihvatiti. Molim vas da znate da smo vam supruga i ja zahvalni na svemu. Nemojte imati ni u jednom momentu bilo kakvu sumnju da je moglo drugačije. Nije. Neka vam savest bude mirna, učinili ste sve što ste mogli. Molim vas da se odmorite, pošto vidim da ste i umorni i neispavani (neki posle ovoga što se desilo nisu mogli da spavaju) i da se vratite vašim aktivnostima i poslu. Tu je još mnogo žena, Bogu hvala, koje čekaju da se porode i dece da se rode, a vi ste im potrebni.“ Zamolio sam ih, takođe, da mi daju sve potrebne informacije u vezi protokola oko preuzimanja odgovarajuće dokumentacije (Ispisnice sa Patologije KCV), procesa preuzimanja tela i sahranjivanja. Informacije sam dobio.

Zahvalio sam im se još jednom i poželeo im svako dobro.

Sa Profesorom sam otišao da posetim Ivanu u sobi u kojoj je bila. Jedva sam čekao da je vidim i zagrlim. Ležala je i bila je u svakom smislu stabilna, iznad mojih malih očekivanja. Stabilnija i od mene. Razgovarali smo nas troje – Ivana, profesor i ja. Bitno mi je bilo jako da je kod nje sve u redu i da je sve dobro  završeno. Profesor je rekao da je za vreme porođaja bila svesnija šta se dešava i od njih lekara. Prijao mi je razgovor. Otkrili smo jedni drugima neke „male tajne“ koje smo imali. Naša iskustva.

Na patologiji sam dobio potrebnu dokumentaciju sa kojim sam mogao da završim proceduru u pogrebnom preduzeću, sve što je potrebno za sahranu. Kum D.B. je svo vreme bio sa mnom dok nisam završio potrebnu papirologiju, a potom se on vratio za Gradišku. Hvala mu na svemu. Sahrana je bila u mom rodnom mestu, Jaši Tomić, u subotu 09.07.2022. godine u 11h. Ivanin i moj dogovor je da na sahrani budu prisutni samo tehničko lice, Spomenka i ja. Spomenka je izrazila želju i potrebu da bude prisutna sa mnom uz Ivanin pristanak. To se i desilo. Hvala joj beskrajno na tome.

Sve vreme osećam duboku stabilnost. Energiju koju sam osećao mogu da uporedim samo sa energijom koju sam mogao da osetim na svetim mestima i uz prisustvo svetih ljudi i Majstora. Spomenka je Ivani i meni radila Mai-Tri, što nam je mnogo pomoglo da takav osećaj i bude. Divna žena. Divna duša. Ivana i ja smo dobili odgovore na pitanja koja smo imali. Slika da se naš anđeo Tadej u pratnji anđela u naručju Mohanđija uzdiže i predaje Bogorodici odakle nam šalje svu ljubav i blagoslove, bila je tu. Živi osećaj. Živa slika. Osetili smo to oboje. Uzrok svega i celu tu priču ćemo, za sada, zadržati samo za sebe.

Stigao je petak, dan kada Ivana izlazi iz porodilišta. Jedva čekam da je zagrlim i poljubim. Jedva čekam da joj se zahvalim na svemu. Sačekao sam je ispred porodilišta. Tu su bili i drugi roditelji i muzikanti koji su slavili rođenje dece. Još jedno iskustvo. Sreća i tuga. Sve na istom mestu, u isto vreme.

Nas dvoje smo polako izašli, spakovali stvari u auto i uputili se prema stanu. Ispred stana su nas čekali Ivanini otac i majka. Dirljivi trenuci. Pitanja i odgovori isti. Idemo dalje.

Sahrana je bila u subotu, 09.07.2022. godine. Na samom izlasku iz stana, Ivana mi je donela ćebence i dečju knjigu koja je bila namenjena Tadeju. Zamolila me je da je spustim na sanduk. Uh.. Taj osećaj u tom momentu… i tako jako bolno iskustvo je prošlo kroz mene, ponovo, svesno. Svesno i jako. Ali je tako moralo. Krenuli smo.

Spomenka nas je čekala da je povezemo. Bila je u beloj prelepoj haljini i nosila je buket od 9 belih ruža. Dositej i ona su sedeli na zadnjem sedištu. Putovali smo ka Jaši. Svratio sam u Zrenjanin u cvećaru Evergrin da uzmem cveće koje će biti stavljeno na sanduk. Rekao sam za šta mi treba i da je u pitanju preminula bebica. Žena je bila skamenjena, ali je uspela da napravi prelep aranžman. Nastavili smo ka Jaši. Na samom ulazu u mesto, ugledao sam vozilo pogrebnog preduzeća iz Novog Sada, video sam da vozač razgovara sa meštaninom i pita za lokaciju groblja. Znao sam šta je u pitanju. Stao sam automobilom, mahnuo sam mu rukom, predstavio sam se i rekao da krene za mnom. Kada smo došli do groblja, zamolio sam ga da me tu sačeka. Odvezao sam Dositeja do porodične kuće u kojoj su bili majka Gordana, sestra i sestričina. Spomenka i ja smo se vratili na groblje.

Dogovor sa G.M, tehničkim licem na groblju, bio je da do grobnog mesta nas dvojica nosimo sanduk. Eto, to je bila prilika da i fizičko telo našeg anđela nosim … pa makar i na ovaj način. Korak po korak. Moralo je tako. Božija volja. Spustio sam ga na klupicu pored grobnog mesta. To je isto grobno mesto gde mi je sahranjen otac Tomislav, 2009. godine. Opraštao sam se sa Tadejem. Izgovarao sam molitvu „Oče naš“. Zahvalio sam mu na svemu. A zatim smo ga G.M. i ja spustili u grob. Spustio sam ćebence i knjigu na sanduk, onako kako je Ivana želela. Pomolio se još jednom. Zemlja je prekrila sanduk sa telom. Grobna ploča je vraćena u prvobitno stanje… Krenuli smo kući kod moje majke. Obavili smo sve što se radi nakon jednog ovakvog događaja. A zatim smo se Dositej, Spomenka i ja vratili u Novi Sad.

Život je nastavio da teče…

Nedelju dana nakon ovog iskustva, Ivana i ja smo imali mogućnost da se vidimo sa Mohanjijem i porazgovaramo na ovu temu. Beskrajno Mu hvala na tome. Znamo i ostećamo da je uvek sa nama (bio, jeste i biće).

Dodatak kao zaključak:

Poruka koju je Ivana poslala majci, ocu, sestrama, mojoj sestri a zamolila me je da je pročitam mojoj majci (pošto je ona postala slabovida i ne vidi da pročita poruke) 8.7.2022. godine dok je još bila u porodilištu:

„S obzirom na to da ćemo se uskoro videti, a ja se moram zbog rane sačuvati od plakanja i drugih napora, a svaki pokušaj utehe ili bola koji vidim kod svih koji ste pogođeni ovim iskustvom, me, ipak rasplače, biću slobodna da pokušam da umirim i tebe ovim putem, pa da se u miru srećemo.

Davor i ja smo poslednjih godina prošli nekoliko izazova i pronašli nekoliko načina da dobijemo odgovore šta, kako i zbog čega se nama dešava. Pa smo tako ovih prethodnih dana dobili odgovore i u vezi sa ovim izazovom. Zbog toga ja ne plačem koliko bi neko možda očekivao, a i zbog rane, pošto boli prilikom plača, pa i smeha, kašljanja i sl. Ne pijem lekove za smirenje jer sam našla mir uz pomoć odgovora koje smo dobili od duhovnika, a i uz pomoć lekara i psihologa.

Uglavnom, vremenom ćemo svakome, ko želi, ispričati sve što ga zanima. Ja sam od početka “komplikacija” tokom porođaja shvatila šta će biti krajnji ishod, da Tadej neće preživeti, i ni na koji način me to nije slomilo jer sam negde u sebi znala da tako treba i da ću znati zašto. Videla sam i čula i da su svi lekari “nespremniji” od mene za krajnji ishod, što su i sami rekli. Zato sam samo tražila da se pobrinu za mene na najbolji način, a bila sam u najboljim rukama u Evropi.

Ono što ja želim od svih u okruženju, koji su na bilo koji način potreseni zbog ovog događaja, je da ne budu fokusirani na to da meni treba uteha po svaku cenu, već da nastave, ili, ako treba, još malo više cene život i poštuju svoju decu, roditelje, braću i sestre. Tako je duša mirna i zdravlje dobro. Ako nam to nije uzvraćeno mi znamo da smo uradili najbolje, želimo svakom najbolje i idemo dalje.

Eto, nadam se da će pomoći da se u budućnosti srećemo i čujemo sa više mira, manje brige, a da će tuga i suze iščeznuti♥️ “

Zahvalni smo Bogu, Bogorodici, Svetoj Petki, Svetom Đorđu, Svetoj Ekatarini Sinajskoj, Svetom Kozmi i Damjanu, Svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu i svim Svecima, ocu Haralampiju i naravno Mohanđiju i Tradiciji. Zahvalni svima koji ovo čitate sa verom da će vas ovo naše iskustvo samo još više osnažiti.

Davor