Od mržnje prema sebi do prihvatanja sebe
Mohanđi neće da se meša u moju karmičku konstituciju, ali mi daje platformu koju mogu da iskoristim da to promenim.
Autor: Nikolina Dragojević
Prevela: Maja Otović
Lektorisala: Dejana Vojnović
Bila je to moja peta godina na Bosanskim piramidama sa Mohanđijem. Kao i za svaki drugi program sa Mohanđijem (kao i da se bude na ovom putu), bilo je potrebno puno prihvatanja i fleksibilnosti da bi se izgurala logistika… Preko sto učesnika, na preko 10 lokacija, uz nepredvidljivo vreme, stavili su našu fleksibilnost na probu.
Jednog lepog jutra probudila sam se sa potpuno zatvorenim grlom. „Zatvorenim“ znači da nisam mogla ništa da progutam: hranu, vodu, čak ni sopstvenu pljuvačku. Nisam bila iznenađena budući da sam se mučila sa grlom već nekoliko godina, i da mi se to jednom ranije desilo, pre 3 godine, takođe na Bosanskim piramidama.
Te 2016. godine uspela sam da izguram čitav petodnevni program samo uz pomoć intravenozne terapije (IV), bez vode, hrane, suplemenata. Nivo energije mi je bio visok, a raspoloženje odlično, kao da se ništa nije dešavalo. Uspela sam da se popnem na sve piramide bez napora. A šta bi bila očekivana reakcija na tako nešto? Da je nemoguće.
Ali, reč „nemoguće“ ne postoji u rečniku na Mohanđijevom putu.
Ove 2019. ista stvar se desila usred programa. Samo sam se probudila jednog dana i nisam mogla da gutam. Nimalo nisam bila iznenađena jer sam bila svesna nekih unutrašnjih borbi koje su mogle biti uzročnik toga.
Dva dana sam bila bez vode i hrane pre nego što sam odlučila da je vreme da primim IV terapiju i da pitam Mohanđija šta da radim.
Znala sam šta je bio okidač. Nekoliko dana pre programa na Bosanskim piramidama bila sam u situaciji gde sam se osetila da sam sve pogrešno uradila, da sam pretrpela neuspeh, da nisam bila dovoljno dobra, da sam bila neshvaćena, da nisam bila prihvaćena takva kakva jesam, svakakve nesigurnosti su izbijale na površinu.
Po Mohanđijevom savetu pozvali smo Zorana, sjajnog čoveka i odličnog kineziologa iz Zagreba, koji mi je uradio tretman i rekao šta je to ležalo duboko u meni što je uzrokovalo ovu reakciju.
Narednog jutra trebalo je da odlučim da li ću nastaviti da putujem sa Mohanđijem u Sloveniju, budući da je lokalnom timu trebala podrška za predstojeći program, ili da se vratim kući u Srbiju.
Odlazak u Sloveniju je bio rizičan jer nije bilo nikoga da mi da IV i jer nisam imala osiguranje. I pri tom, radilo se o vrlo dugom putu od preko 8 sati, a ja nisam bila jela 4 dana… ali ja sam htela da putujem sa Mohanđijem.
Kada sam ga pitala šta da radim, insistirao je da je odluka na meni i tome kako se moje telo osećalo.
“Ne bi trebalo da patiš. Treba da uradiš to što je prirodno za tebe.“
(Prethodne noći Zoran i ja smo razgovarali o tome koliko sam neodlučna, a eto me narednog dana pred velikom odlukom.)
Ali, Mohanđi mi je ujedno dao najveću lekciju i veliku jasnoću po pitanju razloga zbog kog mi se to dešavalo. Prethodno spomenuta situacija je bila samo okidač. Međutim, uzrok je ležao mnogo dublje. Moja mržnja prema samoj sebi i manjak samoprihvatanja su bili uzrok tome. Ja sam kažnjavala svoje telo i uskraćivala mu hranu i vodu, nisam se brinula o sebi. Samokritikovanje, samoosuđivanje, mržnja prema sebi. Na suprotnoj strani leži prihvatanje sebe.
Mohanđi neće da se meša u moju karmičku konstituciju, ali mi daje platformu koju mogu da iskoristim da to promenim. Sada. Samoprihvatanje. Prestati sa kritikovanjem, poređenjem, osuđivanjem sebe i drugih. Svi mi imamo svoje jake strane i slabosti. Jedino što terba da uradim je da donesem jednu svesnu odluku. Samoprihvatanje.
Kada prihvatimo sebe, život dobija smisao. Mi postajemo svrha. Moć.
Oči su mi bile pune suza. Svaka reč je pogađala pravo u metu. On daje platformu, daje energiju, osnažuje nas. Ali, mi moramo da preduzmemo taj jedan korak.
Koliko često se desi da upoznate nekoga ko odmah prelazi na stvar, ko je tako iskren, otvoren i direktan? I ko vam daje tačno ono što vam je potrebno u datom trenutku? Verovatno i više nego što smo toga svesni i što smo u stanju da razumemo. Da li ćemo ikada moći da razumemo?
Imala sam veliki poriv da odem u Sloveniju, ali sada više nisam bila sigurna da li sam samo bila mazohista (i birala da patim) ili sam zaista trebala ići. Uz malo podstreka od strane dragih prijatelja, odlučila sam da imam više vere, predaje, i da odem u Sloveniju.
Videvši prikriveni smešak na Mohanđijevom licu kada je rekao “Vrlo dobro“, znala sam, šta god da se desi, biće sve ok.
Devi je sedela na sedištu do mene u kolima, za slučaj da mi bude bio potreban Mai Tri tretman tokom puta. Negde na pola puta počela sam da osećam mučninu i slabost. Devi je počela sa Mai Trijem, a ja sam se osećala sve lošije. Mučnina je bivala sve gora i gora.
Stalno sam se pitala kako bih povratila sa ovim uskim grlom i jednjakom, da li bi uopšte bilo moguće, da li bih se ugušila… Našla sam se bila u kolima na putu za Sloveniju, sa potpuno zatvorenim grlom i jakim porivom da povratim. Usled jakog bola i bez mogućnosti da normalno dišem, počele su da me obuzimaju panične misli. U tom trenutku samo sam govorila sebi: „Ali, On sedi ispred tebe, pa šta bi moglo da ti se desi?“ Bivala sam sve smirenija, počela sam da povraćam i odjednom, bol je nestao. Napravili smo kratku pauzu na benzinskoj pumpi, tokom koje sam se pitala: ako sam mogla da povratim, to onda znači i da sam mogla da gutam, zar ne? I da, mogla sam. Otvorilo mi se grlo i mogla sam da popijem čašu čaja posle 4 dana bez hrane i vode. Kakav blagoslov!
Ne samo da je On tu da nas drži za ruku čitavim putem, pomažući nam, vodeći nas, već je tu da nas osnaži da se izborimo sa svim našim nesigurnostima i strahovima.
Znala sam da je preda mnom još uvek dug put. Mogla sam da osetim puno blokada koje su još uvek bile u mom telu, u mom grlu.
Mogla sam da gutam, ali ni približno onako kao pre puta u Bosnu.
Vratila sam se kući gde sam počela da razmišljam o svemu što mi je rekao u Bosni.
„Samoprihvatanje. Više pozitivnosti. Bez osuđivanja. Bez kritikovanja. Bez poređenja. Brini o sebi da bi mogla bezuslovno da daješ drugima.“
Sve moje neprihvatanje i mržnja prema sebi su kulminirali u momentu kada mi je rečeno da neću moći da idem na Kajlaš.
Sve negativne misli koje su bile u meni su isplivale na površinu. Ama baš sve.
“Ne zavređujem to, nisam dovoljno dobra. Ne radim dovoljno. Čak ni ne pripadam ovom putu. Zašto sam uopšte ovde? Zbog čega? Da li mi je zaista potrebno sve ovo u životu? Koja je svrha toga?“ Počela sam da se poredim sa drugima. Počela sam da osećam odbojnost prema nekim bliskim ljudima iz tima. Zašto mi je uopšte bila data nada da postoji šansa da idem?
U tom trenutku trebalo je da počne jedan sastanak kome je trebalo da prisustvujem, i bila sam na ivici, ne želeći da prihvatim poziv. Zašto? Zašto bih radila to? Ne mogu to više da radim. Ne želim.
Suze su lile niz moje lice kao nikad do tada. Gušila sam se u negativnim mislima. Plakala sam neutešno i bila sam ophrvana tugom. Nikada nisam mogla ni da zamislim da ću tako reagovati. Nisam mogla da verujem šta mi se dešavalo.
Ali, nešto u meni je još uvek bilo jako. Svesnost. Mogla sam da osetim i razlikujem negativne misli koje su bile moje, od onih negativnih misli koje su dolazile spolja. Bila sam svesna da sva ta poređenja i ozlojeđenost nisu bili moji. I bila sam u stanju da ih odbacim. Bila sam svesna da će i ovo proći. Bila sam svesna da postoji neka šira slika iza svega toga. Bila sam svesna da sam prolazila kroz veliko čišćenje. Veliki test za mene.
Uspela sam da ustanem, prihvatim poziv i završim sastanak kao da se ništa nije desilo. Onda sam se vratila u krevet da plačem.
Sledećeg dana sam se probudila osećajući se malko tužna, ali mnogo bolje. Imala sam Mai Tri tretman sa Milicom. Bilo mi je mnogo jasnije. Osećala sam se vrlo pozitivno. Osećala sam se mnogo lakšom. Kao da je nešto veliko palo sa mojih ramena. Znala sam šta treba da uradim. Samo je trebalo da imam vere i da nastavim da se krećem, da hodam, prihvatajući sebe.
Te noći probudila sam se sa osećajem da mi je nešto u ustima. Mislila sam da je u pitanju homeopatski lek koji sam bila uzela pre odlaska u krevet. Ali, kad sam to izvadila, videla sam da je u pitanju bila spajalica za klamericu! Metalna spajalica za klamericu. Bila sam u šoku. Vrlo jasno sam se sećala kako sam oprala zube pre spavanja, pila vodu, uzela homeopatski lek. Ona nikako nije mogla da se pojavi u mojim ustima preko neke hrane.
Moja prva misao je bila „O, Bože, šta bi se desilo da je ona prošla kroz moje grlo?“
Počela sam da osećam zahvalnost prema Mohađiju zato što se uvek brine o meni i što je tu za mene.
Sledećeg dana kada sam pričala sa Milicom, rečeno mi je da sam prošla kroz ogromno čišćenje, da su oslobođene neke teške energije i da se zbog toga spajalica pojavila u mojim ustima.
Pored tog velikog znaka da su velike blokade bile uklonjene, bili su tu i manji znaci koji su mi pokazivali da sam se trudila, da sam činila nešto za sebe, da sam napravila taj jedan korak napred. Počela sam da pijem više vode, a svi koji me poznaju znaju da ja nikada nisam pila vodu. Čak ni 1 litar vode u 2-3 dana. Prestala sam da konzumiram šećer, a svi znaju da sam bila najveći ovisnik o šećeru. Prosto obožavam čokoladu!
I najveće iznenađenje od svih, prijavila sam se za časove joge. U februaru 2019, tokom HŠTJ treninga za instruktore, tim nije mogao da me ubedi da uradim ni 5 minuta joge za tih 10 dana. A eto mene sada kako počinjem sa časovima joge.
Bilo mi je jasno da biti sa Mohanđijem znači vatru. Uvek ima izazova koji pomeraju granice uma. Ali, uprkos teškim vremenima, ostajem tu jer znam zašto sam tu. On nam daje snagu, On nam daje svesnost. On nas osnažuje da prođemo kroz uspone i padove da bismo (ponovo) otkrili više sopstvo. On nam daje mogućnosti i platforme da bismo napredovali u životu, da bismo služili, očistili naše đubre, razvili ono što nam je potrebno i odbacili ono što nam nije potrebno za razvoj.
On nam daje sve što nam je potrebno, u datom trenutku, shodno našem kapacitetu, bez da mi zatražimo bilo šta, iako mi to možda čak ni ne razumemo u tom momentu.
Možda ponekad nije lako, pogotovu kad prolazimo kroz teške situacije. Ali, ostajem tu, uprkos svim izazovima.
Na nama je da iskoristimo ovu priliku na najbolji mogući način.
Iskustvo objavljeno 8. avgusta 2019.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
