MG20 – Probudimo svoju suštinu

Svi smo jedno, a nikako da to prihvatimo. Kad kažem da smo jedno, mislim i na jedinstvo sa prirodom, sa svim materijalnim i nematerijalnim.

Danas bih želeo da pričamo o nečemu što je eskaliralo u Americi i začas može da se proširi po čitavom svetu, a vuče korene iz potpune diskriminacije, iz rasizma. O rasizmu govorimo u slučaju kada se određeni ljudi osećaju nadmoćno u odnosu na druge, dok se ti drugi ljudi, sasvim prirodno u takvoj situaciji, osećaju potčinjeno.

Više puta sam pričao o jedinstvu u svesti. Svi smo jedno, a nikako da to prihvatimo. Kad kažem da smo jedno, mislim i na jedinstvo sa prirodom, sa svim materijalnim i nematerijalnim.

Jedan od očiglednih primera diskriminacije vrsta je lov u kome čovek odlučuje da li će životinja živeti ili ne samo zato što je jači. Ako se radi o neophodnosti za preživljavanjem, lov je razumljiva i opravdana aktivnost. Ali, potpuno je neprihvatljivo da životinju ubijamo iz ličnog zadovoljstva.

Danas se u Americi dešava strašno nasilje, a preti mogućnost njegovog proširenja na celi svet. Stanje može biti alarmantno. Nemiri su već predviđeni. Sve armije sveta neće moći da kontrolišu nemire, jer su armije sačinjene od ljudi. A i nemiri su ljudska tvorevina. Nije lako smiriti vatru kada se razbukta. Slično je kao kad bukne požar u šumi. Neko zapali šibicu i, za kratko vreme, vatra zahvati svo drveće. Tako je izgledala situacija u kojoj je Džordž Flojd ugušen. Govorio je: “Ne mogu da dišem” kad su ga uhapsili. Danas je to postao slogan. Ljudi ne mogu da dišu kada su lišeni slobode. Mi smo slobodna bića, rođeni smo slobodni. Ako izgubimo slobodu, ugušićemo se.

Sećam se jednog manjeg incidenta koji sam doživeo na brodu za Basri (Irak). Uobičajena procedura je da se na obalama reka Eufrat i Tigar čeka na odobrenje američke mornarice za nastavak plovidbe. Prema proceduri, mornarica se ukrca na brod, putnicima se naredi da sa rukama uvis izađu na palubu i stoje tako sve dok se ne utvrdi da na brodu nema krijumčarenja.

Takvoj procedure sam i ja svedočio. Mladi marinac je držao pušku uperenu u nas. Sa ostalim putnicima, stajao sam sve vreme sa rukama u vazduhu tokom provere broda. Mornar, koji nas je držao na nišanu, bio je jako lep i mlad. U jednom trenutku je započeo razgovor sa nama. Ispitivao nas je da li imamo porodice i odakle smo. Mi smo svi bili različitih nacionalnosti. Bilo je Rusa, Azijata, Indijaca poput mene, mislim da smo imali samo jednog Indijanca, kapetan je bio Britanac… predstavljali smo svet u malom. Mladić je, potpuno iznenada, sa suzama u očima rekao: ”Zaista želim samo da idem kući. Ne želim ovo da radim.” Onda se setio da je na dužnosti i sabrao se.

Ja sam se pitao da li mora ovako. Da li moramo da upiremo pušku u bilo koga?

Ljubav je dobro rešenje. Ljubav je dobar lek, ma najbolji lek. Svi bi trebalo da se osećamo kao kod kuće, ma gde bili.

Biskupova ljubaznost prema Žan Valžanu, u knjizi Viktora Igoa, transformisala je Žana. Nadam se da sam tačno izgovorio ime. Ne izgovaram baš dobro francuska imena. Viktor Igo je pokazao da ljubaznost ima veću moć od nasilja. Biskup je uslužio osuđenika kog niko nije hteo da usluži. Kada je osuđenik ponovo iskazao nesigurnost tako što je ukrao srebrni svećnjak, a policija ga uhvatila i vratila svećnjak u crkvu, biskup je rekao: ”Nije ukrao. Ja sam mu ga dao.” To je osuđenika potpuno šokiralo, potreslo ga je duboko iznutra. Nakon toga postao je ljubazniji, saosećajniji, više nego što je to biskup ikad pomislio da bi osuđenik mogao biti, i imao je mnogo više ljubavi.

Mi možemo da promenimo svet ljubavlju, iskrenom ljubavlju, saosećanjem, ljubaznošću, razumevanjem, prihvatanjem. Baš tako moramo promeniti svet.  Svet se menja na ovaj način. Nije reč samo o ljudima. Nikada ne bismo smeli da ohrabrujemo i podstičemo diskriminaciju vrsta. Diskriminacije vrsta su užasne. Sve vrste na ovom svetu moraju da žive u strahu od jedne vrste, ljudske vrste. To nije prirodno.

Kada ispipaju vaše celo telo na aerodromu osećate se jadno. Zašto moramo to da radimo? Jer ne verujemo ljudima. Nama treba veći broj savetnika, a manje policajaca. O tome sam govorio na mnogim forumima. Manje policajaca, manje zatvora, manje zakonskih pravila. Nama je potrebno više savetnika kako bismo sprečili kriminal. Ako neko pribegava kriminalu, to znači da u njemu postoji bes, frustracija, nesigurnost, neka vrsta poremećaja, koju je pokupio negde usput. Sprečiti je uvek bolje nego lečiti. Ali, naravno, ako postoji potreba za lečenjem, moramo to rešiti. A opet, na veoma ljubazan način, ne agresijom ili davljenjem i ubijanjem bilo koga. Nikako ne smemo deliti ljude na superiornije i one manje bitne. Ovaj svet pripada podjednako svima. 

Pre kovida sam mnogo putovao. Svaki mesec bih negde išao. Većinu vremena sam provodio u avionu. Jednom, kada sam putovao ka jednoj od evropskih država, policajci su me zamolili da istupim dok sam išao prema avionu. Pretresli su me jer sam na sebi nosio odelo koje se njima učinilo čudnim. Nosio sam moju kurtu i doti. Ispipali su me po celom telu, a potom su pretresli i moju torbu. Ja sam ih tada pitao šta žele da znaju i šta žele da vide. Oni su samo rekli: ”Ne, ne, samo nasumično pretresanje.” Onda sam ih pitao da li je to što ih muči moja boja kože. Oni su me tada preko pogledali i upozorili me da prestanem da govorim. 

Ista stvar mi se desila jednom kada sam izlazio sa minhenskog aerodroma. Pokupio sam svoje torbe, ali ovog puta sam nosio majicu kratkih rukava i farmerice. Dva policajca su došla i stala ispred mene. Mislio sam da se to desilo slučajno pa sam pokušao da ih obiđem. Oni su me ponovo zaustavili i pitali gde idem. Rekao sam da idem u grad. Kada su me pitali zašto sam došao u Minhen, rekao sam da sam došao u posetu prijateljima. Proverili su moj pasoš i uverili se da imam vizu. Naravno da bez vize ne mogu izaći sa aerodroma. Emigraciono je već udarilo pečat. Postavili su mi još nekoliko pitanja, a onda sam im rekao: “Trebalo bi da pođete sa mnom. Upoznaću vas sa ljudima koji su došli po mene. Već su mi poslali poruku da me čekaju napolju.” Rekli su da nije neophodno i pustili su me da idem. Kakva količina nesigurnosti jednog sistema u vezi sa ljudima koji izgledaju drugačije u odnosu na standard određene zajednice. Mnogo sumnje i neprihvatanja, znate, ne mogu biti prirodni.

Jedna od stvari kojom se Barat, to jest Indija, uvek ponosila jeste to što smo prihvatali sve. Zamislite scenario gde su pre svih invazija svi ljudi koji su došli bili dobrodošli i prihvaćeni kao jedni od nas. Takva kultura treba da se proširi po celom svetu. Uvek sam verovao u jedan svet kao jednu porodicu. I, zato to uvek i govorim: “Jedan svet, jedna porodica.” Nemiri i nesreće koje su kreirali ljudi ka drugim ljudima trebalo bi da budu potpuno iskorenjeni. Svi jesmo jedno.   

Kada sam sve više počeo da putujem i držim programe, uvideo sam da ljudi imaju slične emocije, slične potrebe. Ne samo ljudi, već sve vrste. Svima nam je potrebna ljubav. Istinska ljubav, iz srca. Ne neka lažna ljubav zarad nečega. Istinska, iskrena ljubav. I mi smo sposobni da to damo, da iskreno volimo. Sada je pravo vreme da mislimo, da osećamo i da iskazujemo čovečnost. Uvek sam govorio da je čovečnost naša religija, a ahimsa (nenasilje) je način. Pravilo zakona je nenasilje. Mi ne smemo niti bi trebalo da posmatramo nekog kao manje važnog od nas, niti kao više važnog. Niko nije niti vredniji, niti manje vredan. Svi smo mi jedinstveni, prelepi cvetovi postojanja i trebalo bi uvek da ostanemo puni mirisne arome i ljubavi.

Toliko ljudi je ubijeno u ime rasizma, religije i raznih drugih faktora. Ratovi se vode jer su neki ljudi odlučili da im je potrebno više, čak i po cenu nelagode drugih ljudi, čak i po cenu smrti. Neosećajnost, manjak poštovanja, sve to uzrokuje problem u svetu. Generacije su patile i pate zbog gušenja koje kreira ljudski um. Ljudi odlučuju da su superiorna rasa. Dajemo sebi za parvo da zatvaramo životinje u laboratorije i da im bez anestezije nanosimo rane, da ih mučimo, zadajemo bol, patnju, frustraciju i na kraju ih i ubijamo. Isto to radimo i u zatvorima. Režimi su ugušili milione života, spalili su žive ljude. Pol Pot je odlučio da su meci dragoceni i skupi, pa je zato tražio od vojnika da obese decu na zidove i na drveće i da ih tako ubiju. To su ljudski izražaji. Nenormalni ljudski izražaji. Sve je već viđeno – diktatori, politička pohlepa, glad za moći, lažna nadmoć, osećaji nadmoći, kompleksi više vrednosti…

Potrebna su nam savetovališta. Svet bi trebalo da ima mnogo savetnika, ljude koji psihološki mogu da iscele i izbave ljude iz zatvorskih zidova. Stvorili smo mnoge zidove. Um je najveći od svih. Spoljne izražaje zidova koje smo kreirali možemo da vidimo svuda. To su nadmoć, kaste, verske podele, države, kulture, boja, zajednica, religije. Svi mi verujemo da smo samo mi u pravu, a da su svi ostali pogrešili. I to stvara mnogo patnje u svetu, razdvojenosti, gušenja. Ne možemo da dišemo, ne možemo da dišemo…

Ovo vreme je veoma važno, veoma eksplozivno. Ljudima je dozlogrdilo. Rekli su da što je mnogo, mnogo je. Sada je pravo vreme. Ali, opet, da li nasilje može išta da reši? Ne, stvara još više rana. Nasilje uvek ostavlja rane, makar u umu. Šta je rešenje? Harmonija. Kako? Slušanjem. Ljudi bi trebalo da slušaju. Trebalo bi da razumemo ljude, da im pomognemo, da ih cenimo.

Klub ranoranilaca sam pokrenuo iz tog razloga. Želeo sam da stvorim svetsku porodicu. Jedan svet, jedna porodica. To je moj cilj. Ujedinjujemo decu sa decom, tinejdžere sa tinejdžerima, žene sa ženama, muškarce sa muškarcima i sve njih zajedno. Globalno ujedinjenje jedinstva kroz saosećanje, ljubaznost, bezuslovnu ljubav – najuzvišenije ljudske izražaje. Kada sa istrajnošću izražavamo nenasilje u mislima, rečima i delima, postajemo prefinjena ljudska bića. To je naše pravo po rođenju, to je ono što mi jesmo. Nenasilje je naša odgovornost. Svako dete je odgovornost društva, ne samo roditelja. Društvo stvara ljude, ne roditelji. Roditelji iznose generacije, ali društvo ih oblikuje. Kada diskriminišemo, mislimo da je neko bolji od drugoga, ili kroz intelektualnu, emocionalnu, finansijsku nadmoć, ili je to samo kompleks više vrednosti. Svet je oduvek bio takav.

Kada pogledate u istoriju čovečanstva, šta mislite zašto smo vodili sve ove ratove? Šta smo dobili time? Milione koji su stradali u ratu. Milione koji su umrli zbog religija. Religije bi trebalo da ujedine ljude sa Bogom. Ali, mi razdvajamo ljude i diskriminišemo ih posmatrajući ih kroz religije. I, na taj način, delimo se još više. Već imamo previše podela u svetu. A imamo veoma pogrešan stav – stav da ako ti ne veruješ u ono u šta ja verujem, ja te mrzim. To je poremećaj ljudskog društva, ali mi to stalno ponovo proživljavamo. Ono što danas možemo da vidimo jeste poremećaj ljudske svesti do krajnjih nivoa neznanja. Svako nasilje dolazi iz neznanja. Saosećajan um ne može biti nasilan. Nenasilje je prefinjenost. Nasilje je neznanje, manjak prefinjenosti, poremećaj.

Džordž Flojd je samo ikona, primer frustracije generacija. On nije prvi koji je umro na ovaj način. Mnogi pre njega su stradali na sličan način. Samo je sada došao trenutak u kome ni autoriteti ne mogu više ćutati.

Vreme je da se probudimo. Da dođemo sebi. Da pogledamo u sebe, da prihvatimo sebe i celi svet. Na svetu ne postoje gosti. Da bi postojao gost prvo mora da postoji domaćin. Ovde nema ni gostiju ni domaćina. Ovde smo svi kod kuće. Ovo je dom svima, izvan vrste, izvan kasti, veroispovesti, država, kulture, boje, religija. Mi smo jedna religija – čovečanstvo. Samo jedan zakon – nenasilje. Samo jedan lek – bezuslovna ljubav. Samo jedno obrazovanje – saosećanje.


Ne znamo na koji način će se stvoriti efekat krda. Na koji način ćemo se zaraziti ljubavlju. Ne znamo. Kao što je Marko Antonije rekao Juliu Cezaru: ”Kada se krdo digne, šta će se desiti, šta će nastati, kojim će putem krenuti, niko to ne može da zna.” Tu nema kontrole. Niko to ne može kontrolisati. Samo je važno da dođemo do te kritične tačke.


Podstičem vas da promislite o ovome i da proširite poruku što je dalje moguće. Mi smo jeda svet. Mi smo jedna porodica. Hajde da se uzdignemo zajedno zarad čovečanstva i mira. Mir se neće desiti spolja, sve dok se ne desi iznutra. Mi jesmo mir. Mir je naše pravo koje smo stekli rođenjem. Ali, da bi se desio mir, moramo se dozvati svesti. Da bi se desio mir, moramo da shvatimo da je svako biće na planeti Zemlji važno. Svi smo jednaki. Bez diskriminacije vrsta, bez religije, bez rasizma. Svi smo jedno. Sve što hoćemo jeste mirno postojanje. Samo želimo ljubav. Želimo samo da je nekome stalo do nas. Volimo da nas ljudi razumeju. Sviđa nam se kada nas cene. Naprosto, moramo da živimo. Želimo da živimo.

Ispričavši sve ovo, sada bih želeo da kontemplirate. Uđite u introspekciju. Koliko je duboka vaša ljubav? To je važno. Moramo da razumemo da ovde nismo vanzemaljci. Ovo je naš dom i trebalo bi da živimo u harmoniji.

Mnogo vam hvala.

Originalni podkast na engleskom jeziku možete poslušati ovde.

Podkast na srpskom jeziku možete poslušati ovde.

Prevela: Dragana Tešanović
Lektorisala: Ivanka Džunić

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X