MG19 – Dubina iluzije

Zdravo, dragi moji prijatelji!  

Danas ćemo razgovarati o temi – iluzija. Šta je iluzija? Ispričaću vam priču. Verovatno možete otkriti neki aspekt iluzije. Na sanskrtu se ona zove Maja. Maja je relativna istina. Relativna istina, to je istina, ali je relativna. Relativna istina znači da ona postoji, samo na relativnom nivou. Ne postoji na apsolutnom planu.

Relativna istina je ono što doživljavamo većinu vremena kada smo budni. U budnom stanju, kao što izlazi Sunce, i um se diže. Kada se probudimo, um izlazi, a tada počinjemo sa percepcijom sveta oko nas. A kad spavamo, um zalazi. Ništa oko nas nema značaja. Dakle, ono što izlazi, i što zalazi, jeste relativni um. Um, koji je povezan sa relativnim stvarima. Ali, još uvek imamo element zadovoljstva, element sreće, čak i u snu.

Mi nismo zavisni od bilo kakvih predmeta ili bilo kakvih stvari oko nas. Naša sreća ne zavisi od ljudi, mesta, vremena, situacija, iskustava spoljašnje prirode. Mi nismo to, to je sve spolja. Mi smo jedino u potpunosti unutar sebe dok spavamo. Ali, mi smo srećni, zadovoljni smo tim snom. Postoji zadovoljstvo koje je sreća. Kad se probudimo, ako neko pita: “Da li ste dobro spavali?”, „Da, bio je prelep san. Bilo je prijatno. Bio sam srećan.” Šta je prijatno u tom snu? To je nešto što moramo shvatiti kako bismo donekle shvatili relativnu istinu.

Ono što imamo spolja nije uvek iskustvo. Toliko stvari vidimo spolja. Oči vide, uši slušaju. Toliko stvari, toliko faktora kroz koje prolazimo svaki dan. Međutim, neće sve biti iskustvo. Zamislite da ima toliko ljudi okolo. Nećemo doživeti svaku vezu.

Ispričaću vam priču, a onda ću govoriti dalje. Bio jednom jedan čovek koji je dugo meditirao u Gangi, u ledenoj vodi dugo vremena, samo da bi otkrio istinu o Maji, iluziji ili relativnoj istini. Na posletku, Bog se jednog dana pojavio i rekao: „Zašto meditiraš na nešto beznačajno što doživljavaš i možda tvoj intelekt neće moći da to shvati? Zašto želiš da znaš?” Čovek je odgovorio: “Hteo bih da znam dubinu Maje, iluzije.” Bog je rekao: “Vremenom ćeš razumeti, neka te vreme nauči ovoj lekciji.” Bog je nestao. Bio je razočaran, jer je mislio da će mu Bog dati jasnoću, ali nije ju dobio. Dok je on tu sedeo, došla su mu deca, otišao je kući, i deca su se pobrinula za njega. Živeo je sa svojom decom, ali je istovremeno imao dubok poriv da spozna istinu o Maji, iluziji.

Jednog dana, dok je sedeo napolju na tremu kuće, čuo je jednog prosjaka kako peva pesmu i hoda napolju putem. Bacio je pogled na prosjaka koji je bio sav u dronjcima. Nije imao odeću, ili je imao vrlo malo, potpuno mračan i nekako pohaban, nimalo čist. Osetio je puno gađenja. Takođe, osetio je da je to vrlo loše ili nešto slično u umu, i ubrzo nakon toga je umro. Dakle, njegova tadašnja preovlađujuća misao bila je gađenje.

Kad se ponovo rodio, rodio se kao prosjak. Nije imao sećanja na svoj prošli život, i šetao je okolo, pevajući pesme, baš kao što je video u prethodnom životu. Nastavio je tako, oženio se ženom, ali ona nije dugo živela. U međuvremenu, imala je nekoliko dece, i deca su umrla.

Bio je vrlo tužan, dezorijentisan i sve vreme je lutao. Jednog dana se desilo da je lutao jednim gradom i da je kralj tog grada umro, a oni su pokušavali da pronađu novog kralja. Tako su astrolozi ili mudraci rekli da novog kralja treba birati slon, slon iz kraljevskog dvora, slon koji je obučen, jer ima moć da vidi ko je božanski. Dali su mu venac i slon je lutao ulicama u potrazi za pravom osobom koja će biti sledeći kralj. Slon je stavio venac oko vrata ovom prosjaku. Svi su bili iznenađeni, ali rekli su da je to odluka Božija. Zatim su uzeli ovog prosjaka, okupali su ga i dali mu svežu odeću. Krunisali su ga, on je postao kralj. I ponovo se oženio, imao je nekoliko žena i imao je decu i sve te stvari.

I on je vladao zemljom. Imao je neku vrstu sklonosti da dobro vlada, znači bez sebičnosti. Bio je dobar kralj i imao je dobar način da proceni dobro i loše i da donosi dobre odluke. Svi su ga voleli. Osam ili devet godina je prošlo tako. U međuvremenu, jednog dana je šetao baštom ispred svoje palate i čuo je prosjaka kako peva, baš kao što je to i on činio. Odmah je pozvao prosjaka, seo je sa njim i on je opet počeo da peva. Svi ljudi iz palate, ministri i ljudi na dvoru, videli su to i bili su pomalo razočarani. Govorili su: „Oh, mi nismo znali prošlost ovog kralja, to moramo znati“. Pokrenuli su istragu i saznali da je rođen u prosjačkoj koloniji, te da je i sam prosjak. To je bila njegova priča. Bili su vrlo razočarani. Par kraljica počinilo je samoubistvo kada su saznale za to. Neki ministri su takođe otišli ​​i bilo je dosta nesreće. To ga je takođe jako rastužilo, pa je i on odlučio da skoči u vatru i umre. Skočio je u vatru i umro.

Odjednom, čovek koji je meditirao ili vršio pokore u reci, trgnuo se. Shvatio je iluziju, shvatio šta nije istina. Čitava priča, to znači da je još živ, ali istovremeno gleda kako umire, kako se rađa, postajući kralj. Sve se to dogodilo u minuti. Shvatio je da je to paralelna stvarnost, da nije istina. To je bila stvarnost. Bog je hteo da mu pokaže šta je stvarnost, a šta iluzija.

Da li je to bila stvarnost? Dok je on doživljavao, sve je bilo stvarno. Imao je tugu, imao je sreću i imao je sve. Ali, sada je shvatio da nije ni mrtav, još je tu. Njegovi sinovi ga nisu pokupili. Znači, bio je prilično zbunjen, nije znao šta je stvarno, šta je neistina, šta nije istina. Razmišljao je o tome, a onda je odlučio: „U redu, dopusti ponovo da uradim pokoru. Dozvoli mi da ovo pitanje postavim božanstvu koga obožavam.“ I počeo je da radi pokore.

Dok se spremao da to uradi, jedan lutajući čovek došao je na mesto gde je on sedeo. Zatim je upitao: “Ko si ti, odakle si?” Onda je lutajući čovek rekao: „Živeo sam u gradu gde je postojao kralj koji je bio prosjak, ali nismo znali da je prosjak. Dakle, krunisali smo ga kao kralja. Dobro je upravljao zemljom, ali kasnije smo shvatili da njegovo poreklo nije dobro, tada smo imali puno problema u zemlji. Zbog tih problema, odlučio sam da lutam, jer nisam imao šta drugo da radim.”

Tada je shvatio: „Ovo je moja priča, ovo je priča koju sam video, ali sve sam to video u jednoj minuti, dok ovaj čovek priča da se to zaista dogodilo. Pa šta je stvarnost? Da li je moja priča tačna, da li je ono što sam video stvarno ili kako sam to shvatio? Da li on o meni govori? Ali, nigde nisam išao… Sedim ovde i to doživljavam, i to iz usta druge osobe.” Tada je odlučio: “Moram dobiti ovaj odgovor.” Odradio je svoju pokoru, a božanstvo je došlo i reklo: „Pogledaj, tvoj um ne može shvatiti Maju. Nije moguće. Šta tvoj intelekt, tvoja logika pokušava da razume, samo je neka stvarnost povezana sa onim što mozak može da razume, ali postoji mnogo, mnogo više. Ima mnogo dubljih dimenzija za sve, to nećeš moći da razumeš.“

Isto tako, neko je pitao Ramana Maharšija, ako osoba umre, hoće li se za dve godine vratiti u drugo telo. A Ramana Maharši je rekao: „Da, može se vratiti za dve godine u drugo telo, i sutra može ponovo doći u telo. U isto vreme, verovatno bi već živeo 75 godina. “ To znači da se može vratiti u telo za dve godine od ove smrti do novog rođenja. U isto vreme i paralelno sa tim, verovatno je mogao da živi oko 75 godina.

To je upravo ono što je dubina iluzije, odnosno relativna istina. Imamo toliko paralelnih egzistencija da možda i ne znamo. A neka od ovih postojanja mogla bi stvoriti međusobno povezujući efekat za svaki život.

Ostavljam vas sa ovom mišlju o iluziji. Ne budite zbunjeni. Ako ste zbunjeni, to znači samo da to nešto stvara zbrku. Dakle, samo je tako pogledajte i kasnije ćemo to moći da istražimo. Ali, to nije nešto što možete shvatiti normalnim, raspoloživim intelektom. Ne brinite. Svi ljudi koji su čuli ovu priču su zbunjeni, iz istog tog razloga. Čak i učitelji.

Dubina stvaranja i dubina iluzije u stvaranju, paralelne stvarnosti i sve ove stvari, sve su one stvarne. Ali, mi nemamo ništa sa tim. Za nas važi: mi smo ono što smo doživeli. Iskustvo, kao što sam rekao na početku, doživljavamo sve onako kakvi smo mi. Spolja postoji toliko mnogo stvari koje mogu biti samo percepcija. Neće sve postati naše iskustvo. Upoznajemo neku osobu, imamo stvari, materiju, mesta, vreme i možda nam ništa od toga neće pružiti iskustva. Ali, mi smo iskustvo. To iskustvo ostaje i kod nas, kada spavamo, kada je um u sutonu, i dalje imamo iskustva. I to smo mi.

Kada je to iskustvo sve zajedno u sutonu, um, čula, svi aspekti budnog stanja spavaju, to smo upravo mi. To je vredno istražiti. Šta smo mi?

Ovo je dobro pitanje. Ostavljam vas sa ovim pitanjem. Danas je malo duže, ali samo dok sam ispričao priču trebalo je vremena.

Ovu misao ostavljam vam na tacni. Razmislite o tome, a onda ćemo dalje razgovarati.

S puno ljubavi,

Mohanđi