Strah od vakcina i važnost gurua u tome

Dragi prijatelji, u ovom blogu htela bih skromno proći kroz nekoliko tema koje smatram važnima za ovo vreme.

Izjava o odricanju od odgovornosti: U ovom blogu ništa ne tvrdim, i ovo je isključivo moje mišljenje i iskustvo. Na čitaocima je da prihvate ili odbiju.

Što se tiče nedavne objave o ažuriranju novih pravila o privatnosti koje je WhatsApp aplikacija podelila, i o čemu se nedavno krenulo govoriti, želela bih podeliti nekoliko stvari iz svog iskustva.

Ako ne znate o čemu se radi kada kažem nova pravila privatnosti na WhatsApp-u (zbog čega je dosta ljudi odlučilo da obriše svoje WhatsApp naloge) lako možete pronaći više o tome bilo gde na internetu, verovatno pod nazivom “WhatsApp nova pravila o privatnosti 2021”. Ukratko, radi se o tome da je WhatsApp kompanija nedavno zvanično objavila da će se neke od naših ličnih informacija deljenje preko naših WhatsApp naloga deliti sa kompanijom Fejsbuk (Facebook).

Od kad se ovo najavilo, ponovno su se pojavila neka, ne tako nova, pitanja i sumnje u umovima ljudi, poput: “Da li ove kompanije znaju sve o nama? Za šta im trebaju te informacije? Zašto čuvaju naše privatne podatke čak i nakon što izbrišemo svoje naloge na njihovim platformama, i zašto ih dele sa kompanijom Fejsbuk?” Itd. Itd.

Lično osećam da platforme poput WhatsApp-a i Fejsbuka već znaju puno stvari o nama, što ne govore javno, i osećam da drama koja se često događa oko toga da li neko narušava našu privatnost ili ne, samo ima za cilj stvaranje straha kod ljudi, zbunjenosti i osećaja: “O, nas neko nadgleda, kontroliše, i ko zna šta još…” Imajući sve u vidu, znamo šta nam u životu strah nasuprot neustrašivosti donosi.

Nakon niza godina mnogih iskustava s mojim duhovnim učiteljem Mohanđijem, posmatrajući kako radi i živi, kako u samo jednom momentu otklanja strahove kod ljudi koji veruju u njega, rešavajući njihove karmičke terete poput nesigurnosti i anksioznosti samo jednim pogledom, gledala sam ga kako radi još mnoge druge stvari koje on ljudima ni ne pokazuje tako često.

Ukratko… Tokom jednog putovanja dok sam bila jedan od Mohanđijevih ličnih asistenata, boravila sam u Novom Sadu sa njim i grupom ljudi, zajedno sa Devi (Mohanđijeva supruga) i Milom (Mohanđijeva ćerka). U to vreme nosila sam se sa nekoliko strahova i anksioznosti koji su poticali iz prošlosti. Biti u Mohanđijevom prisustvu, i prisustvu mnogih meni bliskih ljudi, a takođe i putovati u grupi, bilo je za mene vrlo regenerativno iskustvo, kao što je to uvek sa Mohanđijem. Nisam želela da se isto završi.

Budući da sam bila delimično emocionalno ranjiva, razmišljala sam o tome kako ću se nositi sa svojom anksioznošću onda kada Mohanđi nastavi sa svojim putovanjima dalje u Indiju, jer me je bivanje u njegovom prisustvu ohrabrivalo i davalo snagu. Shvatila sam da je jedina stvar koja bi mi mogla pomoći u tome slušanje zvučnih snimaka Mohanđijevog govora, koje sam svakodnevno snimala snimačem govora. Snimala bih zvuk svojim telefonom doslovno kada god bi Mohanđi o nečemu krenuo govoriti, bilo da je to vezano za posao ili duhovnost. Njegove jednostavne, ali duboke teme koje je tako ležerno prenosio za vreme doručka, između svojih sastanaka itd., puno su mi značile. Mohanđi nikada ni sa kim nije razgovarao ponašajući se poput gurua ili duhovnog učitelja. Njegov stil uvek je bio jednostavnost i skromnost, ophodeći se prema mnogima kao prijatelj. Uprkos njegovoj skromnosti, njegove reči mogle su pomerati planine. To nisu bile samo reči. To su mogli videti i iskusiti samo oni koji su ga pomno promatrali.

Čula sam da je jednom jedna osoba pitala Mohanđija za brojne probleme s kojima se ta osoba suočavala. Mohanđi je rekao sve što je imao u jednom potezu, što se kasnije i ostvarilo. Mohanđi je rešio mnoge probleme ove osobe, a da se nije ni direktno uključio u njih. Odnosi između ove osobe i članova njegove/njene porodice postali su bolji, nestali su neki već dugo postojeći fizički bolovi, a nekoliko drugih stvari, za čije ostvarenje se ova osoba molila, bile su ispunjene. Treća osoba, koja je bila svedok svemu tome, na kraju je pitala Mohanđija: “Zašto ljudima govoriš tako važne stvari na tako ležeran način? Oni ne razumeju da tvoje znanje ne dolazi iz knjiga. Oni ne razumeju da govoriš isključivo istinu, i da imaš mogućnost videti sve što u sebi nose, kao da su prozirni. Ti znaš šta govoriš. Za sve si bio u pravu, čak si i predvideo budućnost ove osobe. Rekao si mu/joj na šta da obrati više pažnje. Zašto ne naglasiš svoje reči više? Inače, ljudi ne shvataju da ti ne sediš i ne govoriš šta god ti padne na pamet, već govoriš što oni moraju znati, sa nivoa najviše istine.” Mohanđi je objasnio da on nije ovde da pokaže svoje duhovne moći, i da će oni koji “imaju oči” moći da vide, i da takođe imaju koristi od njegovog postojanja. Rekao je da ga ne zanimaju njegove ili bilo čije duhovne moći, osim ako one ne služe za uzdizanje u svesti. Dokazivanje i hvalisanje nema nikakvog značaja u Tradiciji oslobođenja (tradicija velikih duhovnih majstora koji od nastanka sveta vode ljude ka oslobađanju od svih zemaljskih vezanosti).

Nazad na priču… Svaki put pri snimanju Mohanđijevog govora, on bi rekao tačno ono što sam trebala čuti. Dakle, svi ovi zvučni zapisi bili su na sigurnom u mom telefonu. Barem sam tako mislila.

Događali su se mnogi javni programi s Mohanđijem, mnogi ljudi su dolazili i odlazili, a ja sam znala beležiti svaki delić njegove mudrosti kada god bih imala priliku. Mislim da sam ukupno sakupila oko 30 zvučnih zapisa. Duboko sam se nadala i računala na te snimke, kako bi me nadahnuli i inspirisali u vremenu nakon što Mohanđi ode.

Tamo je bilo zabeleženo mnogo stvari; teme poput nošenja sa anksioznošću, spoznaje Boga unutar nas, inspirativnih priča o velikim majstorima koji su ostavili veliki pozitivan trag u svetu, teme o fokusiranju na svoju svrhu, umesto na to šta ljudi misle itd. Sve ovo je rečeno na tako jednostavan način, kao što Mohanđi obično i govori.

Osim Mohanđija, Devi, Mile, Barbare (takođe Mohanđijev lični asistent) i mene u Novom Sadu, tamo su bili i Devini roditelji (vlasnici kuće gde smo boravili), i još nekolicina ljudi koji su Mohanđija poznavali godinama i puno ga voleli.

Mohanđi, Barbara, Devi i Mila trebalo je da odu da Mohanđi i Devi održe zakazani program u susednoj državi, Makedoniji, a budući da ja nisam išla, trebalo je da se vratim u Beograd dok se oni ne vrate, a zatim im se opet pridružim u Novom Sadu, nakon Makedonije.

Oni su započeli svoje putovanje, ja sam otišla u Beograd, i na putu do tamo, sedeći u taksiju, shvatila sam da su SVI zapisi Mohanđijevog govora koje sam snimila iznenada izbrisani iz mog telefona. Svaki od njih. Svi zapisi koje sam snimila neposredno pre Mohanđijevog dolaska, kao i nekoliko zapisa koje sam snimila nakon što su oni tog dana napustili Novi Sad, još uvek su bili u mom telefonu. Samo oni koji su zabeležili Mohanđijev govor su nestali. Izgledalo je kao da je neko uzeo moj telefon, izbrisao samo Mohanđijev govor, a sve ostalo ostavio netaknuto.

Da budem jasna, niko mi čak nije ni dodirnuo telefon, niti imao njegovu lozinku. Nemoguće je tako lako izbrisati audio snimke, pogotovo jer sam u to vreme koristila staru verzija iOS-a u kojoj se moralo dvaput kliknuti da biste potvrdili uklanjanje zapisa. To što se desilo delovalo je jednostavno nemoguće.

Zbog toga što sam još uvek bila krhka zbog anksioznosti koju sam osećala, začas bih počela paničiti i počela u mislima postavljati pitanja Mohanđiju: “ZAŠTO? ZAŠTO? ZAŠTO? Molim te, vrati ih! Da li je ovo lekcija? Da li si ih izbrisao tako da mogu postati nezavisna od svega, čak i od ovih snimaka? Da li me odvajaš od mojih očekivanja da ću imati sve što želim kako bih ojačala?” Neprestano sam pokušavala uključivati i isključivati aplikaciju za zvučne zapise kako bih se uverila da nije reč o grešci sa telefonom. Čak sam nekoliko puta restartovala telefon, ali ništa. Snimaka nije bilo.

Da pojasnim zašto sam mislila da me Mohanđi “odvaja” od mojih očekivanja. Oni koji se povezuju s Mohanđijem, koji su proveli vreme s njim, mole mu se ili ga smatraju svojim guruom, vrlo dobro znaju kako on radi, i da često radi stvari koje se mogu činiti nemogućim za naš um, samo da bi razbio naše zone komfora, uklonio neke stagnirajuće faktore u našem umu poput strahova, očekivanja i slično, kako bismo se oslobodili i osnažili da u svakoj situaciji budemo snažni, stabilni i samodovoljni.

Ta dva dana u Beogradu provela sam s velikim upitnikom u svojim mislima. Bila sam jako tužna, a kada su se oni napokon vratili iz Makedonije, a ja otišla u Novi Sad, rekla sam Mohanđiju o tome što se desilo, i postavila mu sva pitanja koja sam prvobitno imala na umu, tokom vožnje taksijem. Pitala sam da li je to njegovo delo i delo majstora iz naše Tradicije, koji možda žele srušiti moja očekivanja i prevelike vezanosti za nešto van mene same. Mohanđi je sedeo u svojoj stolici, gledao u telefon i nešto pisao. Bio je potpuno prisutan i svestan razgovora sa mnom, uprkos tome što je istovremeno radio na svom telefonu. Mirnim glasom punim samopouzdanja, samo je rekao: “Neee.”

Pitala sam iznenađenim tonom: “Stvarno? Kako to da su se onda obrisali? Ko ih je izbrisao?” Objasnio je jedan deo ove priče koju danas neću podeliti (učiniću to uskoro, u nekom drugom blogu, jer je to duža priča uz koju treba više objašnjenja). Rekao je da on i majstori tradicije nikada ne bi učinili nešto slično ovome, jer su odlično znali koliko su mi ti zapisi značili. Osetila sam se srećno i osmehnula se.

Konačno smo znali šta je uzrok, ali zapisa i dalje nije bilo. Uz sva čuda i nepojmljiva iskustva koja sam pre ovoga doživela s Mohanđijem, tiho sam očekivala da će mi i ovog puta pomoći i nekako vrati te zapise u moj telefon. Čekala sam, ali on nije rekao ništa više. Nisam htela ništa reći, jer sam bila sigurna da se on već brine za to. Mohanđi uvek radi i govori stvari po potrebi. Pomislila sam: “Ako treba da ih imam, on će se za to i pobrinuti. Ako ne, tako je onda najbolje za mene.”

Kasnije tog dana, Mohanđi je još uvek bio u svojoj sobi. Vrata njegove sobe, kuhinje i trpezarije bila su otvorena. Kad god bi neko nešto rekao, to bi se čulo na celom spratu. Hodala sam gore-dole kroz hodnik, peglala i pakovala Mohanđijevu odeću za njegova naredna putovanja. Dok je nešto radio na svom telefonu i laptopu, začula sam njegov glas iz sobe kada me je upitao: “Da li su se audio zapisi vratili?” Oči su mi srećno zasijale i rekla sam: “Ne, ali sada ću da proverim ponovo!” Mislila sam da je on već uradio nešto da ih povrati. Proverila sam, i situacija je bila ista. Odgovorila sam: “Ne, Mohanđi, još uvek ništa.” Rekao je: “Dobro.” Pitala sam: “Da li postoji nešto što ja mogu da uradim?” Rekao je: “Ne. Ako ih stvarno želiš, možda će se vratiti.”

Počela sam razmišljati o tome što je rekao, i nisam izgubila veru. Nakon nekoliko sati opet sam prolazila pored Mohanđijeve sobe. “Jesu li se sada vratili?”, upitao je. Rekla sam mu isto – još uvek ništa. Nije ništa više rekao do kraja tog dana.

Prošlo je vreme, a on me je isto to pitao još nekoliko puta, s vremenskim pauzama između. Nakon poslednjeg puta kada sam rekla da ih još uvek nemam, na moje iznenađenje, on je brzo rekao: “Daj mi telefon.” Odmah sam mu pružila telefon u ruke.

U to vreme, Mohanđi je koristio Android, a ja iPhone. Počeo je otvarati i zatvarati sve aplikacije na mom telefonu. Sela sam na pod pored njega i gledala šta radi. Kad je nameravao izaći iz aplikacija koje je uključio, kliknuo bi na prostor pored glavnog dugmeta, što obično predstavlja prostor gde se nalazi dugme za vraćanje unazad, na Android telefonima. Rekla sam mu: “Ne, na iPhone-u moraš kliknuti ovde da bi se vratio.” i pokazala sam mu taj deo na ekranu. Tako je i uradio, međutim ubrzo je ponovo pokušao da klikne na prostor pored glavnog dugmeta koji vraća na početni ekran. Ponovno sam mu rekla da iPhone tako ne funkcioniše. Bila sam u iluziji da on to već ne zna. Bilo je tako smešno. Nesvesno sam preuzela ulogu “objašnjavanja nečega Mohanđiju”, ha-ha. Rekao je: “Kakav glup telefon.”

Nastavio je da otvara svaku aplikaciju na mom telefonu. Otvorio je aplikaciju zaduženu za muziku, a ja sam rekla: “Ne, ne može biti tamo.” Otvorio je Gmail, WhatsApp, Fejsbuk, Beleške, držao ih sve otvorenima ne više od jedne sekunde, i odmah ih zatvorio. Bila sam uverena da je bio u potrazi za audio zapisima onako kako bih ih ja tražila, i nikako nisam shvatala šta on zapravo radi. Nastavila sam razgovarati s njim kao da je jednak regularnom ljudskom biću.

Sve je radio tako brzo, i na kraju je samo rekao: “Evo.” i dao mi telefon. Misleći da se ništa nije dogodilo, stavila sam telefon u džep. On je uzeo svoj telefon i nastavio sa svojim poslom. Prošlo je nekoliko minuta, i poslednji put me je pitao: “Jesu li se vratili snimci?” Otvorila sam da proverim, i svaki prethodno nestali snimak je bilo nazad na svom mestu.

Ovo je bilo šokantno, ali ne i novo, jer uz Mohanđija videla sam mnoge stvari – kako briše poruke kad čak ni ne drži telefon u rukama, vraća trajno izbrisane stvari, pa čak i briše sećanja ljudi kad ona za njih nisu potrebna, i kada predstavljaju samo teret i stagnirajući faktor u nečijem umu. Mohanđi je sposoban da uradi sve i svašta. Kada razmišljam o svom životu, ne sumnjam da se on uvek pobrine za moju dobrobit, kao što je to radio svih ovih godina. Još uvek kroz svoj život i poduhvate dajem sve od sebe, ali takođe znam da je on uvek tu da me podrži i spreči da padnem, na bilo kom polju mog života. Svakodnevno doživljavam razna čuda od njega, iako nemam uvek priliku da ih podelim.

Mohanđi mi je još jednom ispunio želju, vratio je snimke, i pritom nije rekao ni reč. Sve vreme dok je otvarao i zatvarao aplikacije na mom telefonu, tačno je znao šta radi, uprkos tome što sam mislila suprotno. I tada, nije se trudio da me ubedi u to da on radi nešto više na mom telefonu. Sa njim, uvek je tako. Skoro nikad ne govori šta radi, samo sluša i daje ono što treba da da. Samo u mom životu to se dogodilo najmanje hiljadu puta.

Upravo zbog njegove velike skromnosti ponekad zaboravim kako i koliko on zapravo može da uradi, i koliko je to retko da ga u ovom životu poznajem.

Oni koji poznaju Mohanđija znaju da on ne čini ništa da impresionira nekoga. Ono što je zapravo istina je to da mnogi ljudi očekuju da duhovni majstori poput Mohanđija ne bi trebali imati suprugu, decu, voziti motor, nositi bandana-maramu, nositi majicu i farmerke, baviti se sportom, biti deo muzičkog benda i uživati u životu, ali on svakako sve to radi. On voli život i dopušta da se to vidi.

Mohanđi radi sve gledajući širu sliku, višu svrhu – šta je to što je ljudima potrebno za napredak i rast, i on u skladu sa tim isporučuje ljudima ono što im je potrebno i što mogu da prime. On nikad ne gleda šta će se ljudima svideti. Zanima ga samo šta ljudima treba. Ovde postoji ogromna razlika, a ljudi koji površno promatraju Mohanđija tu razliku često ne razumeju. Neki ljudi takođe ne vole Mohanđija baš zbog toga, jer se često ne uklapa u mentalne okvire ljudi.

Čak i kada bi celi svet mrzeo Mohanđija, garantujem da on nikada ne bi seo i pokušavao biti voljen ili cenjen, a kamoli hranio naš um onim što mi želimo (ako to, naravno, nije u skladu s njegovim principima). Umesto toga, on će često izbaciti nepotrebne stvari iz našeg uma. Istovremeno, Mohanđi deluje sa velikom ljubavlju i saosećanjem u društvu. On često kompromituje vlastiti odmor, hranu, udobnost, samo zbog drugih ljudi. Ovome sam svedočila iz prve ruke. Gotovo svaki dan sedi i sluša razne ljude koji žele njegovu pomoć. Često se dešavalo da ne posluša savete lekara koji su mu ponekad savetovali da ne putuje, i kada bi on uporno istrajao, samo zato što su neki programi već bili zakazani i ljudi koji su se za njih prijavili su se nadali da će ga videti. U tim situacijama samo bi rekao: “Obećao sam. Idem. Nikad ne puštam ruke onih ljudi koji me vole, uprkos mom stanju.”

Čak i ako ponekad zaista nije mogao ispuniti želje ili očekivanja onih koji ga zaista vole, uvek je davao sve od sebe da to nadoknadi na neki drugi način.

Osećam da je takođe bitno spomenuti da Mohanđi ne čini ono što mi nazivamo čudima za sve ljude. Na primer, oni koji su dolazili samo da okuse i testiraju, na duhovnom nivou obično nisu mogli dobiti ništa od Mohanđija, barem iz onoga što sam ja mogla videti dok sam provodila vreme u njegovoj fizičkoj blizini. Ljudi koji su bili pretežno sebični nisu mogli dobiti puno od njega, iako je on uvek spreman dati najbolje što može. Oni koji dolaze kod Mohanđija da bi im on poboljšao ljubavne veze, školske ocene kod dece, i da on pomogne njihovoj deci da se venčaju, kući su se obično vraćali “praznih ruku”.

Jednom sam svedočila sličnoj situaciji sa jednom gospođom koja je Mohanđija pitala luckaste stvari poput prethodno pomenutih, nakon čega je Mohanđi rekao: “Daću ponešto svim ljudima, onoliko koliko oni mogu primiti, ali kako mogu dati onima koji ni ne pomišljaju dati nešto svetu? Kakva je korist od osnaživanja takvih ljudi? Oni neće dati ništa drugima. To tako ne funkcioniše. Nisam uzeo ovo telo i ovaj život za to. Izuzetno volim osnaživati one koji će dalje davati dobro drugima, šta god to bilo. Tada znam da sam učinio nešto vredno. Daću i dajem sve za takve ljude. Osnažiću ih, voditi ih, pomagati im najbolje što mogu. Ali, ja ne podržavam sebičnost. Nemam nikakvu povezanost sa tim. To nije moj stil.”

Setila sam se svih vremena kada me je Mohanđi osnaživao, uklanjajući slojeve i slojeve strahova, anksioznosti, nesigurnosti, sumnji, zbunjenosti, besa, posesivnosti, ljubomore. To mi je poboljšalo kvalitet života i razjasnilo želju da svetu pružim najbolje što mogu, volontirajući u dobre svrhe kao što su Early Birds Club (Klub ranoranilaca) i Mohanđi fondacija, na primer. Znam da ovo što ću podeliti nije tema ovog bloga, i da sam to delila već mnogo puta, ali određena iskustva ljudi povezanih s Klubom ranoranilaca ostavljaju me bez reči čak i danas. Depresija, anksioznost, pa čak i nasilje u porodici drastično su se smanjili u slučajevima nekih ljudi, samo zato što su se budili između 3 i 6 sati ujutro. Bes se smanjio, a međuljudski odnosi u porodicama su se poboljšali. Bilo je manje ljubomore i više prihvatanja, kao i više ljubavi prema sebi, i samoprihvatanja.

Ništa što Mohanđi radi na ovom svetu ne radi bez svrhe. Sve ima mnogo dublji razlog, i ponosna sam što dajem svoje vreme za Klub ranoranilaca i još mnoge projekte povezane sa istom svrhom – služenje planeti i svim njenim bićima.

Znam da mi je trebalo dugo da dođem do ovog zaključka. Ali, neko povezan sa istinskim majstorom ili guruom, ma ko to bio, nikada ne bi trebalo da  se boji nečega, a kamoli kontrole privatnih informacija putem društvenih mreža, vakcina, ili bilo čega na ovom svetu. Pretpostavimo da vakcine imaju negativan efekat na čoveka. To znači da ih je neko stvorio s tom svrhom, zar ne? Zar zaista mislimo da su ljudi čija je namera naštetiti drugima moćniji od jednog istinskog majstora (koji god to majstor bio), i koji doslovno može pomerati planine u životima ljudi? Kroz prošlost smo često svedočili ljudima koji su pomerali planine, menjajući tok čovečanstva nabolje, pa kako onda zaboravimo da postoje takvi ljudi? Svi ljudi čije je prisustvo pozitivno transformisalo svet, svi ti ljudi koje smo obično osuđivali dok su živeli, a postavljali njihove slike na naše zidove nakon što su umrli – svi ti ljudi su postojali, postoje i danas, i postojaće uvek. A njihova snaga i moć su neograničene. Ono što su oni prikazali dok su živeli verovatno je bila jedna čestica onoga što oni zapravo jesu. Ovakve ljude obično nazivamo bogoljudima. Nijedan čovek čija je namera da nekome naudi u sebične svrhe ne može biti moćniji od toga.

Želela bih ovde dati izjavu o odricanju odgovornosti i reći da definitivno ne podržavam prihvatanje bilo koje vakcine, samo govorim da nas pravi majstor uvek drži na oku. Ono što nam je suđeno da doživimo, to ćemo i doživeti. Ako je suđeno da pada kiša, kiša će padati. Ali, ako imamo duhovnu podršku pravog duhovnog majstora, možda ćemo dobiti kišobran i barem iz oluje izaći suvi.

Osim toga znamo da, čak i ako nas lokalne vlade prisile na vakcinisanje, imamo homeopatiju koja dokazano vraća čoveka u svoju prirodnu ravnotežu, gde smo oslobođeni svega što nam šteti, fizički ili energetski. Stoga, zašto brinuti?

Jedan prijatelj ranije mi je rekao: “Pozicionirani i moćni ljudi sveta koristiće vakcine kako bi naštetili ljudima, kontrolisali ih, pa čak ih i ubili.” Ne kažem da ovo jeste ili nije istina. Istina je da ne znam. Ono što sam iskusila je da se osobi koja je duboko povezana s Bogom ili duhovnim majstorom ne može ništa dogoditi bez njegove dozvole. Moj prijatelj je rekao: “Da, Bog će sprečiti da primimo štetne vakcine.” Istina je da Bog i majstor mogu sprečiti da se nešto dogodi, ali poznavajući svog duhovnog učitelja toliko dugo, ne mogu predvideti njegove puteve. Jednostavno, verujem u njega. Jednostavno, znam da je Mohanđi kao predstavnik zlatne Datta tradicije mnogo moćniji od bilo koje tečnosti, osobe, ideje, situacije, pa čak i otrova ili oružja. Ne odlučujem i ne predviđam kako će me Mohanđi zaštititi, ali znam da hoće. Naći će način kao i uvek, i to prepuštam njemu. Ako nešto ne treba da uđe u moje telo, neće ući. Sa njim sam sigurna da ću dobiti ono što treba da dobijem.

Što se tiče naizgled moćnih ljudi ovoga sveta, energetski, nesebičnost je moćna. Bića koja deluju iz najniže pohlepe, besa, mržnje, osvete, ljubomore, straha i nesigurnosti, zapravo su vrlo slaba. Nije zlato sve što sija. Svako može delovati sa ove najniže razine svesti, to uopšte nije teško.

Šta Mohanđi radi za vreme pandemije Kovid-19 (uopšteno)

Na kraju, želela bih spomenuti kako se Mohanđi ponaša u ovom času pandemije Kovid-19, i šta Mohanđi ačarje (ljudi obučeni za doprinošenje svetu, predstavljajući Mohanđija i njegova učenja) čine.

Moram reći da sam zapanjena brojem dobronamernih projekata koji se globalno odvijaju pod krilima platforme zvane Mohanđi. Prvo, dobrotvorni fondovi Ammucare i ACT fondacija, koje je osnovao Mohanđi u ime svoje pokojne ćerke koja je umrla u četvrtoj godini života u saobraćajnoj nesreći. Ove dve organizacije pružaju utehu mnogim ljudima na globalnoj razini – skloništa za beskućnike, brigu i negu za napuštene, hranu za gladne, lekove za bolesne itd.

S druge strane, Mohanđi ačarje i drugi brojni volonteri svakodnevno rade pod imenom mnogih organizacija koje je osnovao Mohanđi, kako bi osnažili ljude, vodili ih i pomogli im da se izbore sa ovom situacijom koja nas je sve uhvatila nespremne. Brojni programi koji se kontinuirano događaju su besplatni, a njihov se broj uveliko povećao otkad je pandemija počela. Svi ovi ljudi su normalna ljudska bića sa svojim ličnim životima i problemima, ali ipak odlučuju da daju vreme za poboljšanje života drugih. A ljubav prema tome da svet učinimo boljim mestom spaja sve ove ljude iz različitih zemalja, kultura i različitih pozadina (uključujući i mene).

Nešto što me zaista izuzetno impresionira je Chat podrške putem interneta dostupan 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, a njime upravljaju beskrajno nesebične Mohanđi ačarje. Chat koji je Mohanđi stvorio u momentu kada se povećao broj slučajeva depresije i samoubistva u svetu, nalazi se na zvaničnom sajtu “Mohanđi”. Ovaj chat namenjen je svim ljudima koji nemaju sa kime razgovarati, koji bi želeli otvoreno da podele i razgovaraju o svojim problemima i da to urade bez straha da će biti osuđeni. Na ačarjama je da pažljivo slušaju i pružaju prijateljsku podršku, a chat je anoniman. Divim se ačarjama koji se smenjuju i pokrivaju sve vremenske zone tako da ovaj chat može funkcionisati 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, bez prestanka, već toliko meseci. Ja lično radim sa ljudima, i znam da to nije lako.

Sećam se, kada je ovaj chat tek trebalo da zaživi, od Mohanđija je svim ačarjama (ukupno oko 100 na globalnoj razini) stigla informacija da je otvoriti ovaj chat u ovom momentu zaista važno i da bismo, ako je moguće, trebali pokriti sve vremenske zone. Rekao je da je važno da budemo tu za ljude zbog velikog porasta depresije i samoubistva. Rekao je da, ako ačarje ne budu mogle da pokrivaju ovaj chat kroz sve vremenske zone, da će on lično preuzeti neke termine i odgovarati ljudima na poruke. Zaista nikada nije kompromitovao svoju ljubav prema ljudima. Znajući njegov raspored i sa koliko stvari se svakodnevno nosi, niko naravno nije želeo ni dopustio da se to dogodi. Čak i mesecima kasnije, ovaj chat uspešno funkcioniše. Moje duboko poštovanje Mohanđiju, svim timovima koji su zaduženi za to i za sve ostale dobronamerne projekte, ačarjama i volonterima koji daju sve od sebe, iz srca, ne očekujući ništa zauzvrat.

Mnogo se dobrih stvari događa pod krilima Mohanđi platforme, putem organizacija poput Svetske alijanse svesti, Early Birds Club (Klub ranoranilaca – odrasli, deca, tinejdžeri), Himalajske škole (tradicionalne joge, tradicionalnog plesa, tradicionalnih jezika), Act4Hunger, Mohanđi kluba mladih itd. Ako ne znate više, a voleli biste, posetite sajt na engleskom www.mohanji.org ili Balkan sajt www.mohanji.rs, ili prosto istražite čak i druge ljude koji čine dobro za svet. Moja poenta je – možemo toliko toga da uradimo zajedno. Postepeno shvatam da u ovo vreme imam toliko toga dobrog da učinim, umesto da se bojim. Strah u bilo kojem obliku jednostavno se ne isplati.