Mohanđi o svom putovanju
Moja svrha je da podignem svesnost ako mogu, ako su ljudi spremni da prihvate i dosledno se povežu.
Verujem da je naša najveća ili najvažnija vrednost, odnosno vrednost ljudskog života, u onome što dajemo ovom svetu, a ne u onome što uzimamo od sveta. Moje je čvrsto uverenje da je naša čista vrednost uvek onolika koliko dajemo ovome svetu, a ne onolika koliko uzimamo od njega.
Drugo – efektivne godine. Efektivne godine su vreme kada živite za svet, a ne za sebe. U detinjstvu, u mladosti smo učili; učimo veštine, pokušavamo da se pozicioniramo u svetu, da dobijemo posao, zaradimo nešto novca, platimo račune, i slično. To je sve zbog nas samih; sve za pojedinca – to nije efektivan život. Efektivan život je vreme u kome počinjemo da vraćamo Zemlji; nesebično, bezuslovno i dosledno. Tako su efektivne godine one koje čoveka zapravo čine stvarnom ličnošću. To je moje čvrsto uverenje.
Hodao sam ovom Zemljom manje više sam, od svoje mladosti ili verovatno čak i pre. Moja zavisnost od ljudi i materijalnog je bila vrlo ograničena. Čak i sada osećam da nisam vezan za ljude, vreme, prostor, materijalno; možda vrlo blago, ali ne suštinski, nisam vezan na jak i čvrst način.
Ovo pitanje se vrzmalo u mojoj glavi: što bi trebalo da radim u svetu? U jednom periodu sam provodio puno vremena pokušavajući da prodrem u svet buke. Živeo sam u svetu buke kao i svi drugi. Svet buke znači svet komunikacije, svet zvukova – svet buke. Neprekidno sam provodio dosta vremena u ranim jutarnjim časovima, od tri do osam ujutru, pokušavajući da uđem dublje u izvor ove buke, što je bila tišina. I nekako sam je dotakao.
Onog trenutka kad sam dodirnuo tišinu, ovaj svet zvukova je bio izvan mene. Nisam bio kao suvi list na vetru, nošen svetom buke. Bio sam stabilan, jer svaki zvuk izlazi iz tišine, i svaki zvuk se vraća u tišinu. Tišina je manje više kao miran, dubok okean i mogao sam to da okusim ili dodirnem, mogao sam tamo da se stabilizujem. Za to je trebalo oko šest do sedam godina; dugo vremena je trebalo.
U trenutku kad sam počeo sve više i više da se stabilizujem i da dublje ulazim u svet tišine, svaki zvuk je bio izvan mene; unutra je vladala tišina. Unutrašnji svet je stvaran svet. Spoljni svet je relativan svet. Kad se probudite, imate spoljni svet; kad spavate, nemate taj spoljni svet. Dakle, to je relativan svet. Ali, unutrašnji svet je uvek tu; kad spavamo, kad smo budni, kad sanjamo. Uvek je tu. Taj svet je uspostavljen u tišini. Ovo sad objašnjavam kako biste razumeli odakle dolazim.
Tako sam proveo dosta vremena asimilujući ovo blago koje sam primio; koje je došlo. Ono što se događa u takvom postojanju je da vam od spoljnog sveta ne treba ništa. Sve je u redu. Sve je kako treba, sve je u redu. Zapravo, nemate nikakvih potreba, ili, nema vezanosti za spoljni svet, za materijalno, mesta, ljude, imovinu; i nikad nisam imao neku zavisnost na taj način, nešto bez čega ne bih mogao da živim. To je bilo moje stanje i tako sam nastavio u tom smeru. Tada su viša svest i majstori od mene zatražili da odem natrag u svet buke i tamo govorim o svom iskustvu. To sam doživeo kao veliko uznemiravanje ili nasilje. Jednom kad ste u potpunosti ustaljeni u svetu tišine, velika je trauma vratiti se u svet buke. Nemoguće je. Nema šanse, ne mogu da se vratim u svet buke. Svet buke znači svet razlika. Njega čine usponi i padovi – dualnosti; sve dualnosti života se odigravaju u svetu buke, izvan vas.
Već ste sve to prošli i ne želite više da imate veze s tim. Doslovno ste provodili vreme kopajući sve dublje i dublje i pronašli ste izvor – srž, i tu ste se smestili, srećni ste. I iz tog načina funkcionisanja, od vas se traži da se ponovo vratite, a to traže mudraci, majstori, Guru Mandala, da se vratite u svet buke. Rekao sam da ne mogu to da učinim. Rekli su mi da moram, inače bih mogao ponovo da se rodim, jer sam iskoristio ovu ravan kako bih dobio ono što sam želeo. Sada kada si to dobio, rekli su, vreme je da vratiš dug. Tako sam ponovo doveden u svet buke, ali ovaj put kao Mohanđi – ličnost, osoba; prepoznatljiva ličnost, tako bih to nazvao.
Prema tome, vratio sam se u svet buke kao tišina, a ne kao još jedna buka. Na početku, u ranijem životu, postojao sam u svetu buke kao još jedna buka, sada sam se vratio u svet buke kao tišina. To je verovatno ono što ljude privlači k meni. Ta dubina tišine je ono što neki mogu da dodirnu i da osete i dožive; tako ja to vidim. To bi mogao da bude razlog zašto su ljudi želeli da me upoznaju, a ostalo je istorija. Misija se proširila, na razna mesta, raznovrsne aktivnosti, različiti ljudi su počeli da se povezuju. Svi su se povezivali sa mnom na temelju jedne ključne tačke: svoje želje da dostignu isto stanje ili mesto u sebi; svoje želje da dožive neospornu tišinu, tišinu koja se ne može narušiti, stabilnu tišinu.
Dakle, šta možete dati? Najviše što možete dati je da date sebe. Dao sam sebe ovom svetu. Kada daš sebe, vrlo si ranjiv jer si u svetu buke kao tišina; kao riba van vode. Nije lako.
Siguran sam da je nekima od vas poznato to stanje. Ljudi vas doživljavaju onakvima kakvi su oni i osuđuju vas prema onome kakvi su oni. Kritikuju vas, nekada blate vašu ličnost, ponekad vas vole, ponekad žele da vas poseduju, da vas poseduju na način koji njih karakteriše. I ništa ne možete da učinite jer ste ovde kako biste davali. Dajete svakome prema njegovim mogućnostima, koliko mogu da prime. Nema izbora. Nema ništa drugo da se radi. Ne žalim se; nikada se nisam žalio. Nikada nisam tražio usluge od majstora. Nikada ništa nisam tražio od majstora. Samo sam slušao naredbe jer ne možeš ništa da tražiš; kad imaš sve, jedno si sa svime. Šta bih mogao da tražim?
U tom načinu funkcionisanja, ličnost se prihvata kao što su se prihvatale u svetu i druge ličnosti kojih se sećamo. Isto tako, Mohanđi je prihvaćen u svetu do nekog nivoa; prihvatanje, odbijanje, sve te stvari – neće te svi prihvatiti, nekima ćeš se svideti, nekima ne. U ovom svetu postoji mesto i uloga za svakoga; sve vrste, svaka osoba ima svoje mesto i ulogu. I Mohanđi ima svoje mesto i ulogu.
Neki ljudi su pronašli istinu u meni i došli su k meni i rekli su: “Želimo da budemo sa tobom. Želimo da ostanemo s tobom.” Nikada nikoga nisam pozvao. Nikada ni od koga nisam tražio da dođe, ali kada dođu, prihvatim ih. Prihvatim ih kako su poslati, i nikada nisam dovodio u pitanje njihovu dostojnost; nikada nikoga nisam odbio. Nikada ni od koga nisam tražio da ode. Nikada nisam ništa tražio ni od koga, nikakve usluge ni od koga. Tu jasnoću sam već imao. Nema zbrke, nema krivog shvatanja, i šta ću onda dati ili koji je moj stil? ONO ŠTO JA JESAM, to je to. Ne mogu da budem neko drugi. I nema potrebe za tim, niti možete da budete neko drugi, vi ste vi. Jedinstveni ste takvi kakvi jeste, ja sam jedinstven takav kakav jesam. I u skladu s tim dajem ono što jesam.
To ljudi mogu da prihvate ili odbace, ne znamo šta će biti. Ne možemo ništa da kažemo, jer ljudi su ljudi, takvi kakvi jesu. Prihvatiće samo ako mogu da prihvate; odbaciće ako ne žele da prihvate. Tako je. Zatim, rast; sve što se desilo – razne zemlje, brojni ljudi su počeli da se povezuju sa mnom iz brojnih razloga. Sve je počelo da se odvija, cela predstava, bez moje kontrole. Ja nikad nisam pisao scenario, nisam ni režirao. Samo sam igrao svoju ulogu. Istovremeno, nastavio sam da igram svoje druge uloge: ulogu sina svojim roditeljima, ulogu oca svojoj ćerki, ulogu muža svojoj ženi, razne uloge u drugim odnosima, prema onome kako su me ljudi gledali. Nikad nisam ograničavao nijednu ulogu, jer nije na meni da to ograničavam. Ljudi se sa mnom povezuju onako kakvi su oni, kako sam već rekao, a ja samo uzvraćam. Ne govorim ljudima: „Hej, ne radi to.“ Ne govorim ljudima: „Ne, ne mogu to da učinim“. Kad god postoji otpor prema nečemu ili odbijanje nečega, upravo to produbljujemo. Ne želim ništa da odgađam, puštam da se sve dogodi. Dobro, loše, užasno, sve stvari koje treba da se dogode, dogodiće se. To je razlog zašto nemam otpor. Nikad nisam stvarao nikakvu maniju oko svoje ličnosti, ali ljudima treba neka ličnost s kojom će se povezati, treba im objekat, okvir, forma, metoda, neka poznata praksa s kojom bi mogli da se povežu. To je potrebno, jer s čime će se inače povezati? Ako nema Mohanđija, kako će se povezati s njim? Da mene nema, ne bi bilo Mohanđija s kojim bi mogli da se povežu. Zato sam stvoren i poslan sam za tu svrhu. Ja nikad nisam ni pitao zašto sam tu.
Ali, kad sam već tu, radim svoj posao, ono što treba da radim. Koje su dimenzije toga, nikad ne govorim, ljudi to sami iskuse. Neka ljudi iskuse, neka oni govore. Neka oni pišu o tome. To je njihova stvar, ne moja. Uvek govorim ljudima – budite iskreni u vezi sa svojim iskustvima. Pišite o njima samo ako verujete u njih. Morate da imate poverenje u svoja iskustva i da verujete u njih, tada možete da pišete o njima. Tada je to autentično. Ako se pretvarate ili halucinirate o njima, to neće proći, jer ljudi nisu glupi. Ljudi razumeju, inteligentni su. Verujem da su svi ljudi inteligentni. Ne možete nikoga da prevarite. Ne možete zapravo da stalno dajete ljudima laž i da mislite: „O, sad sam sve prevario“, to se nikad ne događa. Neko vreme možda možete da varate ljude, ali za to ćete morati da platite cenu. Nikad nisam hteo da imam ništa s tim. Kad nekoga zavaravate, povredite, zbunite, kad nekoga blatite, plaća se velika cena. Možda će to trajati životima. Kad nekoga ogovarate, izdate, cena koju morate da platite je neverovatna. Verujte mi. Ja ne želim da imam ništa s tim. Nikad nisam nikoga izdao, nikoga blatio, nikoga ogovarao. Samo dajem ono što mogu. Kad su o meni ružno govorili ili me osuđivali, samo sam ćutao, jer oni su ti koji plaćaju cenu. Što ja imam s tim? Ako oni žele da plate cenu, ogromnu cenu za kritikovanje mene, to je njihov posao; oni su odlučili da plate taj dug – i možda će im trebati životi da ga otplate.
Dakle, nikad nisam ovde stvarao nikakav kult ličnosti. Ali, vama treba neko lice s kojim možete da razgovarate. Treba vam neko s kim možete da se poistovetite. Treba vam slika koju možete da prepoznate i povežete se s njom. To je važno, i ta slika treba da bude statična. Ja nikad nisam stvarao jedinstvenu sliku sebe. Uvek sam bio slobodan u svom životu. Krećem se ovakav kakav jesam, samo se krećem onako kakav sam. Hodao sam odeven u različitu odeću. Sve svoje radim autentično, bez napora. Samo hodam ovom Zemljom. Ljudska mišljenja, njihovi koncepti, oni samo sede u ljudskim glavama, ja nemam kontrolu nad njima. Nikad ni neću da ih kontrolišem. Jer, ako oni čine dobro u svetu, biće nagrađeni. Ako se odnose loše prema svetu, platiće cenu. Vrlo je jednostavno. Ako činite dobre stvari u svetu, dobronamerni ste, saosećajni, ljubazni, primićete puno nagrada u obliku energije i milosti koja će teći ka vama. Istovremeno, ako kritikujete ljude, sudite im, blatite, ogovarate ih – možda ih ni ne poznajete, ali im sudite iz svojih predrasuda, koncepata, tada plaćate cenu. Plaćate veliku cenu za to. Ponekad se to prenosi na život vaše dece. Ponekad se to prenosi na vaše pretke ili čitava zajednica podnosi taj ogroman dug koji ste stvorili. I to je moguće. Kad nekome činimo zlo, plaćamo veliku cenu za tu povredu. Kad ubijemo, velika je cena koju moramo da platimo.
Zato sam vrlo jasan, želim i vama da pružim jasnoću jer ovo pitanje se stalno ponavlja. Šta nastojim da stvorim u svetu? Odgovor je vrlo jednostavan, NIŠTA. Šta će se dogoditi? Ne znam. Kako će se stvari odvijati, kako će se razvijati, takođe ne znam, nikad nemam plan. Ne postoji program. Svih ovih deset godina koliko delujem u javnom životu, od 2012. godine, osam i više godina, nisam imao napisan scenario. Sve se dogodilo. Nikad nisam zvao ljude da mi dođu, niti sam im govorio da odu od mene. Voleo sam sve koji su došli, nastojao sam da svima pomognem, prema svojim kapacitetima dao sam sve što sam mogao da dam i trudio sam se da niko ne ode praznih ruku. Davao sam sve što sam mogao, ali kao i vi, ja takođe imam svoje kapacitete. Dao sam sve što sam mogao ali neki ljudi su bili razočarani jer su imali previsoka očekivanja. Kako ja mogu to da rešim? Neki ljudi su bili vrlo, vrlo srećni i podelili su svoja iskustva o tome. Opisali su kako su dobili šta su hteli i izrazili su svoju zahvalnost. Zahvalan sam na njihovim potvrdama i ljubavi. Takav je život. Mislim da su i oni koji su me kritikovali, osuđivali, ogovarali, hteli takvo iskustvo od mene. I oni su dobili šta su hteli i zadovoljni su, onda sam i ja zadovoljan. Na taj način ništa ne utiče na mene. Naravno, ima tu i neprijatnosti. Kad neko govori loše o vama, osećate neprijatnost. Ali, ništa nije stalno, isti ljudi nakon nekog vremena mogu da pričaju dobro o vama. Ništa u životu nije stalno.
Vrlo sam jasan u vezi s tim pitanjima. Ne postoji kult moje ličnosti. Ne postoji kult, ne postoji sekta, ništa slično tome. Šta bih sa svim tim? U ovom svetu postojim kao osoba koja je dobila zadatak da obavi određen posao, da širim toplinu, ljubav, saosećanje, ljubaznost, bezuslovnu ljubav, nesebičnost, oslobođenje, ili da donesem ljudima ideju oslobođenja. Koliko ljudi će se zaista osloboditi? To nije moj posao, to ne znam.
Donosim ljudima ideju o oslobođenju. Neki će možda uspeti u tome, oni koji su dosledni i nikad ne posustaju u svojoj povezanosti. Uvek ostaju fokusirani. Postojani su i verovatno će dostići oslobođenje jer će se uskladiti sa stanjem u kome se nalazim. Ali, ni ovde nema garancije. Sve zavisi od ljudi. Koliko njih će ostati uz mene u potpunoj povezanosti, to ne znam. Nikad ne pitam. “Hoćete li ostati sa mnom?”, nikad ne postavljam to pitanje. Čak im otvoreno govorim da mogu da odu ako žele. Govorim to ljudima. Dobili ste šta ste hteli. Ako želite, sad možete da idete. Nikad ne tražim od ljudi da odu, nikada to nisam tražio, niti ću. Takav sam.
Mislim da sam iz šire perspektive objasnio ko je Mohanđi u ovom svetu, šta radim ovde i koja je moja svrha. Moja svrha je da podignem svesnost ako mogu, ako su ljudi spremni da prihvate i dosledno se povežu. Mora da postoji doslednost, ništa se ne događa bez istrajnosti i doslednosti. U suprotnom slučaju, proces liči na lonac s puno rupa. Možete da sipate vodu ceo dan, ali na kraju dana u njemu nema vode. Ljudi odlaze različitim majstorima, koriste mnoge metode, različite prakse, upoređuju ih, a zatim kritikuju i osuđuju.
To nije ispravan pristup. Nikad ne tražim od ljudi da ostanu sa mnom. Ako su pronašli drugog majstora, neka slobodno idu. Imaju sve moje blagoslove. Nikada nisam ljude vezivao za sebe. Nikad ih neću vezivati. Takođe, nikad nisam išao nijednom guruu zbog nečega. Vital Babađi mi je dao titulu Rađa Rišija, Rađa Jogija. Nikad je nisam tražio. Nakon što me upoznao, u roku od pet do deset minuta, dao mi je tu titulu. Nismo ni razgovarali, nisam mu ni rekao čime se bavim u životu. Rekao je: “Oh, dragoceni dijamantu, ovo je tvoja titula.” I dao mi je ovaj prsten sa svoje ruke. Na isti način, Avaduta Nadananda je preneo svoje duhovno bogatstvo na mene. Nikad to nisam tražio. Nisam ni znao da je tako nešto moguće. Ganešananda Giri, Vasudevan Svami, Devi Ama, svi ti majstori koji su duboko povezani sa mnom, oni me podržavaju, štite, vole, iako im nisam to tražio. Nikada ni od koga nisam ništa tražio. Nikad nisam tražio titulu. Nikada nisam tražio nikakvu uslugu; ništa.
Mohanđi i Ganešananda Giri Babađi
Život je vrlo jednostavan. Još uvek sam ista ona tišina koju sam stekao pre gotovo petnaest godina. I dalje održavam tu tišinu. Neki ljudi vole tu tišinu i privlačim ih zbog toga, ili im se zbog toga sviđam. Tako to osećam. Neki ljudi dolaze do mene zbog drugih; oni nikad ne ostanu jer povezanost nije direktna. Došli su jer je neko drugi došao, ili im je neko rekao da dođu; to nikad ne uspeva. Ako vaša povezanost nije direktna, nikad nećete ostati; veza se nikad ne ostvaruje zauvek. Trebalo bi da osećate, trebalo bi da usvojite, trebalo bi da se povežete i to bi trebalo da vam odgovara kao košulja koju nosite. Ta bi povezanost trebalo da vam odgovara. Trebalo bi da se osećate dobro s tom vezom. U suprotnom, ona neće opstati. Nikada ne treba da imate povezanost zbog nečijeg pritiska. To neće uspeti, pogotovo na putu duhovnosti.
Nikada nikome nisam rekao da sam njegov guru. Nikad nisam rekao da sam prosvetljen. Nikada nikome nisam rekao da ću mu nešto pružiti ili da dođe da ga prosvetlim. Ne dajem takva obećanja. Ne želim da dajem obećanja. Ovo je sve individualno. Ako je drvo dovoljno suvo, jedna iskra može da ga zapali. Ali, ako je drvo zeleno, vlažno, možete iskoristiti celu kutiju šibica ili više, neće se zapaliti. Dakle, ako mi dođe suvo drvo, možda će se zapaliti. Opet, ne obećavam. Samo dajem najbolje što mogu. Ponekad neki kažu: „On ništa ne zna.“ Prihvatam da ništa ne znam. Neki kažu: „On zna mnogo toga.“ Prihvatam; to je vaša odluka. U svakom slučaju, prosuđuju me prema onome kakvi su oni. Ne brinem zbog toga.
Ovo je moj odgovor.
Mohanđi
Originalni tekst možeze pročitati ovde.
Sa hrvatskog prilagodila na srpski: Vesna Mišić
Uredila: Staša Mišić
