Da li je Korona virus zavera?

Ne skrećite svoju pažnju na "Zašto se ovo desilo?", nego na "Šta bi trebalo uraditi?" Svako je odgovoran za svakoga.

Ono što vidimo u svetu je – mnogo panike. Nijedna vlada u svetu nije bila spremna da se nosi sa situacijom ovoliko velikih razmera. Možemo videti da većina ljudi, recimo naročito u Italiji, nije mogla da se nosi sa posledicama ovog iznenadnog širenja bolesti nimalo efikasno. I ovo se dešava  na većini mesta. I ljudi nisu znali. Nije bilo nikakvog probnog perioda. To se samo desilo i ljudi se moraju nositi sa tim, i vlade moraju to savladati. A nijedna vlada ne bi donela odluku koja bi naškodila ekonomiji. A ovde, vidimo tu situaciju, potpuna izolacija. Niko ne zna šta da uradi. A stare, učvršćene navike koje su povezane sa društvenim životom, promena svega toga u jednom danu, bilo je veoma teško. Vlade su morale učiniti ono nemoguće, to jest da bukvalno stave ljude u kuće, u izolaciju. Sada je pitanje kako da prevaziđemo ovu situaciju? Zato sam rekao da ne skrećete svoju pažnju na: Zašto se ovo desilo?, nego na: Šta bi trebalo uraditi? To je mnogo važnije u ovom trenutku. Razumećemo šta je u pozadini ovoga, ko je iza toga, bilo da je neko u pitanju, bilo da je čovekovih ruku delo, bilo da je to delo prirode kao odgovor na ljudsku neosetljivost. Sve ovo ćemo saznati pre ili kasnije.

Kao vrsta koja je evoluirala, mi imamo mnogo veću odgovornost nego bilo koja druga vrsta. Ne možemo biti sebični, moramo biti veoma nežni i saosećajni. Zato što imamo taj izbor, napravili smo mašine koje mogu bukvalno uništiti i opustošiti Zemlju. S obzirom na to da znamo ovo i s obzirom na to da imamo jasno razumevanje o mašinama i oružjima koje imamo, treba da uvek održavamo odmerenost. Treba da budemo zreli. Treba da budemo saosećajni i nežni. Treba da uvek budemo nesebični. Tek tada kolektivna svest će stvoriti promenu u sistemu, u ekologiji. Sada, ovo je kolektivna svest nesvesnog postojanja. To je ono što vidimo danas. Ljudi su u ludoj žurbi. Ljudi su u trci, jure, pokušavaju da se takmiče i pobede, i nastoje napraviti promene u svojim životima, zaboravljajući na sve druge stvari. Ako nastavimo tako, nesvesno, na duži vremenski period, priroda mora uzvratiti istom merom. Priroda je uzvratila udarac.

Voleo bih da ovo smatramo pozivom za buđenje. Rekao sam ovo već. Ovo je zaista poziv da se probudimo. Jedna vrsta je stavljena iza zatvorenih vrata, potpuno u kućnom pritvoru, od strane Prirode. Nije bitno ko je učinio da se to desi, posledica je da smo svi u zatvorenom prostoru. Svi smo u zatočeništvu. I to sa razlogom, to je bez prava izbora, nemamo mnogo izbora. Istovremeno, ceo svet je otvoren za sve druge vrste, sve ptice koje migriraju, bića koja su slobodna u prirodi sada lutaju slobodno. Nemaju nikakav strah od ljudske vrste. Najštetnija vrsta na Zemlji je ljudska vrsta. Štetna je za bića u moru, bića u vazduhu i bića na zemlji. Živimo nesvesno, i  na neki način prodiremo u svaki aspekt života svih bića. I mi se ne kajemo, ne žalimo. Ne osećamo krivicu zbog toga. A imamo izgovore za uznemiravanje, ugrožavanje balansa Prirode. Porast broja stanovništva je jedan od izgovora koje navodimo: “Trebaju nam mesta gde ćemo spavati. Trebaju nam kuće.” Ali, to je po cenu toga da mnoge druge vrste nemaju dom, nedostatak hrane za mnoge druge vrste. Ovo smo činili u ogromnim razmerama tokom vremena. A ja lično ne vidim naročitu promenu u stavu. Nismo zahvalni. I naš stav je takođe ISTI. Ovo je razlog za zvona upozorenja. Prestanite živeti nesvesno. I počnite da budete odgovorni. To je poruka. Zvona upozorenja.

Ko je to stvorio? Zapravo u ovom trenutku nisam zabrinut za to. Ali, uvek kažem jednu stvar, a to je da 5G i obimniji tehnološki rast gledaju samo na ljudske pogodnosti pod određenim uglom, ali ne gledaju na ljudsko stradanje, ili radijacije. Naš tehnološki rast, brzi rast, ponekad pogađa ljudsko postojanje, i to ne samo ljudsko postojanje, već svo postojanje. Ptice, životinje, svi su pogođeni zbog frekvencija, zbog 5G i slično tome. Zato, pozvao bih sve vlade da razmisle još jednom pre nego što primene novu tehnologiju, čak i ako ide pomalo sporo, kao što je sada. Kod kuće smo i nemamo fizičkog kontakta sa ljudima, osim sa članovima porodice u ovom trenutku. I na neki način nam je ugodno. Zar ne? Nema užurbanih tržnih centara, nema užurbanih bioskopa. Toliko mesta gde se okuplja veliki broj ljudi je prazno, i mi smo u redu, nosimo se sa tim sasvim dobro. Dakle, možda mnogo stvari za koje smo mislili da su bitne za naše postojanje, verovatno i nisu toliko bitne. Možda je ovo dobro vreme da razmislimo o tome. Većina uslužnih delatnosti je zatvorena, dostave su zatvorene, a i dalje preživljavamo. Možda nećemo dobiti sve te stvari koje smo želeli, ili na koje smo naviknuti u poslednjih par godina. Zbog ovog prinudnog zatvaranja, materijalne stvari su ograničene. To je sa jedne strane.

Sa druge strane, zavisnosti. Toliko puno ljudi je bilo zavisno od raznih stvari, stvari koje stvaraju zavisnost. Mnoge od tih stvari sada nisu dostupne. I šta se dešava kada to ne dobijete? Velike apstinencijske krize se javljaju. Čuo sam da su neki ljudi počinili samoubistvo jer nisu mogli doći do alkohola ili droge. Ovo je moralo da se desi jer je to začarani krug koji smo nesvesno živeli. Ali sada, kada se suočavamo sa stvarnošću, materijalne stvari nisu dostupne, šta da radimo? I ponekad je problem porodicama da se nose sa tim krizama. Sada se suočavamo sa svim tim pitanjima. Zato, ovo prinudno zatočeništvo je baš kao stavljanje ogledala na naše sopstveno lice, počinjemo videti sami sebe, kakvi ćemo biti, kako ćemo odgovoriti, kako ćemo se nositi sa situacijama koje su nepredvidive, jer smo se navikli na predvidive situacije. Nema vozila, nema prevoza, nema letova, to je potpuno zaključavanje.

Kao jedna vrsta, odgovorni smo za celu vrstu. Odgovorni  smo za delovanja cele vrste. Sviđalo se to nama ili ne. Ovde ne postoje društveni slojevi, poreklo, države, kulture, boja kože, religija, jezik, ništa! Samo jedna vrsta. Različiti izrazi jedne vrste. I svako je odgovoran za svakoga! Dakle, ovo je veoma važno uzeti u obzir u ovom trenutku. Vreme je za samoposmatranje, promišljanje. Meditirajte na to. Pogledajte ljudsku vrstu. Toliko je puno toga na šta se može meditirati, razumeti, asimilovati. A ovo vreme je veoma, veoma dobro za to, jer nemamo razne razonode, niti ometanja. Ako upalite TV, sve što čujete je o Korona virusu. Posle nekog vremena zasitite se toga. Ljudi su zabrinuti samo za svoje živote.

Zato, ovo je dobro vreme da promislimo gledajući iz ovog ugla, umesto promišljanja o uzroku ovoga svega. Što god da je uzrok, pogledajte posledicu. Koje su posledice i kako utiču na ljudski život. To nije baš strah od Korona virusa. To je zapravo strah od smrti, sa kojim se suočavamo. Nosimo se sa strahom od smrti u višestrukim dimenzijama sa Korona virusom, posledicom virusa, i mogućnosti predstojeće smrti gledajući smrt ispred sebe. Kako se nosimo sa tim? Ovo je egzistencijalan strah, ovaj strah je vezan za nas. Od kada smo se rodili, svakog sata, svakog trenutka krećemo se prema smrti. Svi to znamo, ali ne želimo to da prihvatimo. Sviđa nam se da verujemo da ćemo živeti zauvek. Mora nam se ispuniti sve što nam se sviđa. Što nam se ne sviđa sklanjamo na stranu. Mi želimo sve te stvari. Vezani smo za iskustva. Prisiljeni smo da stičemo sve više i više iskustava. Vi koristite fizički oblik, telo. Ali, telo je privremeno, ovde smo samo određeno vreme. Prema prosečnom životu na Zemlji, ako živite 80 godina, to je samo 29.000 dana. To nije puno dana. Ali, mi to olako shvatamo, verujemo da nećemo nikada umreti, ili nam odgovara da verujemo da nećemo nikada umreti, jurimo, takmičimo se, poredimo se, kritikujemo, osuđujemo, radimo svakakve stvari na svetu, na Zemlji, ali ni za trenutak ne pomislimo i ne zapitamo se: “Da li je ovo ispravna stvar za uraditi?”

I opet, ovo je vreme za preispitivanje. Koliko smo ljudi povredili u svom životu, zbog svoje neosetljivosti, nesvesnog načina života, egoizma, i različitih drugih faktora? Moguće je da smo povredili veliki broj ljudi. Pravo je vreme da pregledamo naš život. Zato bih voleo da razmislite u smislu pozitivnih rezultata: mnogo manje zagađenja na Zemlji. Izgleda da se rupe na ozonskom omotaču zatvaraju. Postaje bolje. Tu su sve ptice i životinje, slobodno se kreću i srećne su. I klimatske promene mogu se preokrenuti, tako piše u novinama, ako nastavimo ovako, bez zagađivanja, bez emisije elemenata koji zagađuju. Vidite, toliko puno pozitivnih strana jednog efekta – dovođenja ljudi u kuće. Dakle, veoma važna stvar, veoma veoma dobra tema za kontemplaciju, za introspekciju, poniranje unutra i asimilaciju.

Mohanđi

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Lektorisala: Danijela Mićić
Uredila: Dejana Vojnović

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X