Babađi je u svakoj tradiciji
Morate samo biti. Tradicija vam pomaže. Tradicija vas osnažuje. Vodi vas napred. Tradicije su međusobno povezane.
Mohanđijev govor u Beogradu
20. maja 2017. (Satsang sa Mohanđijem i Umašankarom)
Tradicija majstora koji su se oženili i skrasili – neko je pitao Džordža Bernarda Šoa: “Da li bi trebalo da se oženim?” On je odgovorio: “Definitivno bi trebalo da se oženite. Ako imate sreće, imaćete dobar život. Ako ne, postaćete filozof.”
Za početak želim da vam kažem, ja sam neka vrsta stapanja različitih tradicija. Ali, molim vas da razumete, u Indiji su sve ove tradicije međusobno povezane. Na primer, postoji mnogo reka, ali su sve te reke povezane interno, pod zemljom. Dakle, ako uzmete jednog učitelja, kao što je Babađi – Babađi je u svakoj tradiciji. Ne postoji tradicija u kojoj Babađi nije prisutan. Kojoj onda tradiciji Babađi pripada? Teško je reći, jer su sve tradicije povezane. Zašto postoje različite tradicije? Zato što postoje različiti tipovi ljudi. Ne može svako da razume ili sledi svaku tradiciju. Dakle, postoje različite tradicije, raznovrsni učitelji, putevi, koji naposletku stižu do iste destinacije.
Susret sa Babađijem
Ispričaću vam moj susret sa Babađijem. Mislim da su mnogi od vas pročitali moj blog Babađi izvan svake definicije (2. deo i 3. deo) koji je preveden na više jezika. Saznao sam za čoveka koji je duboko povezan sa Babađijem i koji se zove Babađi Boj (eng. boy-dečak). Niko ne zna njegovo ime, zaista, svi ga zovu Babađi Boj. On je uvek u meditaciji. Ako sedne da meditira, ustaće tek posle sedam dana. Dakle, hteo sam da ga upoznam jer sam čuo za njega i za njegove duboke meditacije. Bio sam znatiželjan. Bio sam kao i svi vi. Tragao sam. Pokušavao sam da shvatim šta je prava duhovnost. Hteo sam da upoznam tu osobu. Čovek koji je povezan sa njim je rekao: “Mohanđi, ne gubi vreme. Znaš, ako odeš tamo, možda te neće ni pogledati. Zašto gubiš svoje vreme?” Rekao sam: “Samo želim da ga vidim. To je radoznalost.” Onda je on rekao: “U redu, nema problema.” Dao mi je adresu. Taj čovek je iz Malezije, ali je bio u poseti Indiji. Ja sam to jutro doleteo iz inostranstva i bio sam previše željan da ga upoznam. Otišao sam do njega, on je otvorio vrata i rekao: “Čekao sam te.” Bio sam iznenađen. Da li on mene poznaje? Nismo se nikad upoznali i on je stalno u meditaciji. Svakako, ne postoji ništa što se njemu može reći.
Molim vas, uzmite u obzir da je to bilo početkom 2000. godine. Ja se zapravo nisam molio Babađiju, niti sam se povezivao sa njim. Ja sam zapravo bio običan tragalac u tom kontekstu. Otvorio je vrata i rekao: “Čekao sam te.” Zatim je rekao: “Babađi mi je juče rekao da dolaziš i da imam nešto da ti kažem.” Bio sam željan da čujem šta je hteo da mi kaže. Onda je rekao: “Znaš li šta je tvoj problem? Tvoj um je na sve strane.“ Rekao sam: „Naravno da znam to.” Ovo ne mora Babađi da mi kaže. Onda sam rekao: „Šta da radim sa tim?“ “Babađi ti poručuje da ima jedna tehnika – podeliti um na dva dela. Posmatraj jedan deo svog uma pomoću drugog. Kada se jedan rastopi, i drugi će se rastopiti.” Rekao sam: “Neverovatno.” Tehnika je data – baš tako, spontano. To je bio početak.
Najiskrenije vam kažem, nisam u potpunosti shvatio priču. Razumeo sam reči, ali nisam razumeo značenje. Kako podeliti svoj um na dva dela? Kao prvo, ne možete uhvatiti um da ga razbijete na dva dela. Onda je rekao: “Uđi unutra. Hajde da meditiramo.” To je bio moj najveći strah jer se on budi iz meditacije tek nakon sedam dana. Ja ne mogu da sedim ni 15 minuta. (Smeh) Ušao sam unutra jer nisam mogao da kažem ne. On je odmah seo, zatvorio oči – sve je bilo gotovo! Sedim i gledam u njega. Razmišljam o svemu. Slušam zvukove koji se čuju spolja. Sve se događalo u mojoj glavi i nisam znao šta da radim. Sedeo sam maksimalno trideset minuta. Onda sam se poklonio pred njegovim stopalima. On je već bio odsutan. Poklonio sam se pred njegovim stopalima i otišao. To mi je dalo jedan odgovor – da me Babađi zna i da Babađi razgovara sa mnom. Možda nije mogao da priča sa mnom direktno, ali sam dobio poruku.
Drugi deo priče: to je skoro 10 dana kasnije. Organizovan je javni događaj. U okviru toga, nekoliko ljudi je bilo odlikovano i želeli su da odaju počast meni za dobrotvorne aktivnosti. Zaista, nisam bio previše željan da budem počastvovan, ali rečeno mi je da Babađi Boj dolazi tamo. Pomislio sam: “Dobro, ako odem na ovaj događaj, verovatno ću moći da provedem neko vreme sa njim.” I nadao sam se da ćemo biti budni, ne u meditaciji, tako da bih mogao da ga nešto pitam. Stigao sam tamo. Prvo pitanje je bilo: “Gde je Babađi Boj?” Rekli su: “Iza pozornice, tamo je neka soba. On tamo sedi.“ Ušao sam u sobu i, kao što sam očekivao, on je ovako sedeo [pokazuje pozu za meditaciju, zatvorenih očiju], prekrštenih nogu. Nisam znao šta da radim, pa sam seo ispred njega. Odjednom je otvorio oči, pogledao me, klimnuo glavom i zatvorio oči.
U tom trenutku, mora da ste i sami to iskusili, kao kada sipate kiselu vodu u čašu, vidite kako nadolaze mehurići. Tako nešto je počelo da se dešava unutar mene. Dosta mehurića nadolazilo je iz svake ćelije mog tela. Morao sam da sednem ispred njega. Samo smo nas dvojica bili prisutni. Ovi mehurići su nadolazili, a ja sam gubio svest. Bio sam nekako zamućen i gubio sam svest o okolini. Nešto se događalo unutar mene. U tom trenutku nisam počeo da delim svoj um, jer nisam znao kako. Međutim, sa jedne strane, znao sam da se dešava taj događaj i da će me pozvati da mi uruče odlikovanje. Sa druge strane, znao sam da ne mogu da se pomerim. Dakle, ovo je bila jedna veoma komplikovana situacija. „Šta ako prozovu moje ime?”, jedna strana mog uma radi, “Kako ću ustati i otići?” A druga strana: “Ne želim da ostavim ovo.” Dakle, to se dešavalo i u međuvremenu sam otvorio oči i pogledao ga. Njegove oči su bile zatvorene, tako da se ništa nije moglo desiti. Samo sam bio tamo, čekajući da se nešto desi.
Iznutra sam plakao: “Neka mi neko pomogne.” Na pozornici je bilo nekoliko ljudi, između ostalih i jedan svetac. Odjednom ovaj svetac dolazi unutra. On je samo pravo ušao. Pomilovao me je po kosi i otišao. Vratio se. Sve je počelo da se opušta, i mogao sam da ustanem. Babađi Boj je još uvek bio u istom stanju. Ništa se nije dogodilo. Ja sam izašao i tačno u tom trenutku su prozvali moje ime. Objašnjavali su šta sam uradio i pozvali su me da dođem na pozornicu. U tom istom trenutku ja sam izašao na pozornicu, dobio sam nagradu, a onda su rekli: “Da li želite da kažete nešto?” U to vreme već sam bio potpuno u tišini. Rekao sam: “Bez govora, hvala.” Samo sam otišao. Onda sam se vratio Babađi Boju. Kada sam ušao u sobu, on je stajao. Oči su mu bile zatvorene, ali je izvodio neku vrstu joga poze. Nisam bio previše zainteresovan da to vidim, jer ako bi me zamolio da uradim to isto, trebala bi mi hitna pomoć da odem kući. Jedna noga mu je bila podignuta, a druga je stajala dole, a ruke su bile negde drugde. Da sam to uradio, bio bih potpuno dislociran. (Ako se dobro sećam, u to vreme nisam imao veliko zdravstveno osiguranje. Posebno ne za invaliditet.) Zatim me je pogledao. Rekao je: “Gotovo je – idi!” On jedva da govori, znate, tako da su to bile veoma dragocene reči. Rekao je da idem, u redu, to je to. To je dobro samo po sebi. To znači da je priznao moje prisustvo i dozvoljava mi da odem.
Deset dana kasnije, on je išao na Himalaje da bi bio sa Babađijem. Nisam mogao da se vidim sa njim u međuvremenu jer ga je jako teško sresti. On je sve vreme u meditaciji. Hteo sam da se vidim sa njim, ali nije bilo šanse. Veče kad je trebalo da krene, pozvao me je telefonom. Ovo je bilo veliko iznenađenje za mene. Rekao je: „Želim da se vidimo. Idem, želim da se vidimo. Dolazim kod tebe kući.” Pomislio sam: “Ovo je neverovatno!” Onda sam rekao: “Babađi Boj, možeš li doći na večeru? Hajde da večeramo zajedno.” Rekao je: “Da, doći ću na večeru.” Pomislio sam: “Moj Bože, ovo je kao da sam Babađi dolazi.” Bio sam tako nestrpljiv da ga vidim. Došao je u moju kuću. Rekao je: “Želim da razgovaram sa tobom nasamo.” Rekao sam: “Naravno.” Bili smo u jednoj prostoriji. Onda je rekao: “Vraćam se u Maleziju.” Rekao sam: “Mislio sam da idete na Himalaje da se sretnete sa Babađijem.” “Da, Babađi me je izgrdio. Pitao me je: Misliš li da sedim na Himalajima? Ko onda sedi sa tobom? Moraš doći na Himalaje da me vidiš? Jesi li lud? Vrati se kući. Dakle, rekao je: „Vraćam se.“ On koristi jednu karticu, jednu sliku Babađija. To je njegov pasoš ili njegov izlaz do Babađija. Babađi mu je rekao: „Daj ovo Mohanđiju. Više ti ne treba. Daj ovo Mohanđiju. Razgovaraću sa njim.”
Kako je Babađi počeo da priča sa mnom i kako mi je dao sve što imam sada, sve je to već napisano tako da ne želim da dužim, pogotovo jer je vreme ograničeno.
Poruka od Babađijevog gurua, Boganatara
Prošle godine je jedan od mojih sledbenika, ovlašćeni računovođa, posetio jednog učitelja. Ovaj učitelj je duboko povezan sa Siddha Tradicijom, čiji je Babađi deo. Star je 70 i nešto godina. Kada ga je učitelj video, pitao ga je: “Ko je tvoj guru?” On je rekao: “Mohanđi.” “Ah, čekao sam da razgovaram sa njim. Imam nešto da mu kažem.” Govorio je o meni i čak je govorio o Mili, mojoj ćerki. Tada je rekao da je Babađijev guru, Boganatar, tražio od njega da me kontaktira. Rekao je: “Boganatar želi da razgovara sa njim. Moram da razgovaram sa ovaj računovođa je kontaktirao naše ljude i rekao da ta osoba traži Mohanđijev broj telefona, možemo li ga dati. Rekao sam: “Dajte toj osobi moj broj. U redu je.”
Nazvao me je i rekao: “Imam važne informacije za vas. Boganatar želi da vas kontaktira i da vas podseti na vaše dane sa njim.” Onda mi je dao jednu posebnu mantru. Ona služi da se povežem sa Boganatarom. Rekao je: „Četrdeset jedan dan bi trebalo da mantraš ovo. Posle toga će Boganatar početi da razgovara sa tobom.” Nisam mogao da sedim 41 dan, čak ni 41 sat. Tako da se to do sada nije dogodilo. Zadržao sam mantru. Imam nameru da sednem u neki kutak i ispevavam mantru, ali rasporedi to sada ne dozvoljavaju. Zatim mi je ovaj učitelj rekao da se moramo sresti i da je i on bio sa nama u tom životu. Naravno, nisam imao vremena da ga upoznam, ali sam ga sreo u decembru, prošle godine. Imali smo veoma, veoma detaljnu diskusiju.
Jedno pitanje sam mu postavio: „Recite mi da li je moje razumevanje istinito. Boganatar je bio jasan da je Babađi Avatar Gospodara Muruge, sina Šive. Da li je tako rekao?” Rekao je: “Da, apsolutno ste u pravu.” On je bio Avatar, baš kao što je Sandipani Maharši znao da je Gospodar Krišna Avatar. Nije postojalo ništa što ga je on mogao naučiti. On već sve zna. Međutim, da bi se održala Tradicija, oni su posećivali gurue i ispoštovali normalan put učenja. Ali, oni su svi bili prosvetljeni od rođenja. Svi su bili Avatari. Kao Adi Šankara. Adi Šankara, kada je otišao do Govindapade u svojoj osmoj godini, Govindapada ga je upitao: “Ko ste vi?” On je zatim odgovorio: “Mano buddhya-hankara chittani naham, Na cha shrotra jihve, na cha ghrana netre, Na cha vyoma bhumirna tejo na vayuhu, Chidananda rupah shivoham shivoham.“ “Ja nisam um. Ja nisam telo. Ja nisam organi akcije. Ja nisam organi percepcije. Ja sam Šiva.” Ako ste u stanju tako govoriti sa osam godina, šta vi od ikoga možete da naučite?
Prisni kontakt sa Babađijem
Babađi
Kasnije, naravno, sećam se jednog događaja kada sam bio u prisnom kontaktu sa Babađijem. Bio sam tako proširen. Kada vam se Babađi obraća, postoji jedna prednost. Ne možete čak ni prst da pomerite. Zaboravite na lutanje uma. Sam um vam je rastvoren. Biće to samo kao prijem. To je to. Tako sam u jednom trenutku osećao silnu ljubav prema svemu. Samo ljubav. Nisam mogao ni da zadržim ljubav – previše ljubavi. Rekao sam Babađiju: “Babađi, znaš šta, ja te stvarno volim.” Babađi je rekao: “Prekini tu glupost.” Kasnije sam shvatio razne dimenzije Babađija, baš kao što sam rekao.
Sidi Boganatar
Mudrac Boganatar, veliki Sida, kada je želeo da napravi idol Gospodara Muruge u hramu Palani, Babađi je bio njegov model. Gospodar Muruga se zove Kumara. Nije rastao nakon šesnaeste godine. Zaustavio je svoj rast u šesnaestoj godini. I to možete videti u Nat Tradiciji vrlo jasno, što ću kasnije objasniti. Boganatar je kombinovao devet otrova u određenom redosledu, stvorio je idol Gospodara Muruge na osnovu Babađija zato što je on Avatar. Nije bilo drugog modela potrebnog za stvaranje Muruge. Tih 9 otrova pomešanih na takav način može izlečiti svaku bolest – sve bolesti. Čak i sada, ako odete u hram Palani, oni rade abišek. Sipaju mleko preko idola i daju vam mleko. To bi trebalo da ukloni sve toksine iz sistema. Ovo je jedan primer.
Nat Tradicija
Tradicija Nat je jedna od najmoćnijih indijskih Tradicija. Kao što sam ranije rekao, u pozadini postoji veza među svim tradicijama. Spolja, one sve izgledaju kao različite reke, ali iznutra to je ista voda. Nat Tradicija vodi svoje poreklo od Gospodara Krišne. Kada je Gospodar Krišna napuštao svoje telo, odlučio je da nakon napuštanja tela njegova učenja mogu biti uništena. Zato je rekao Gospodaru Datatreji da kodifikuje Nat Tradiciju, i zamolio je devet Narajana, koji su zapravo bili njegovi sekvencijalni delovi, da dođu na Zemlju i dosegnu telo Navanat, što je zapravo devet Nat Gurua. I u toj Tradiciji, Adinat je Gospodar Šiva, Balaknat je Babađi. Kada smo upoznali Avadutu Nadanandu. . . Mislim da su neki od vas pročitali Autobiografiju Avadute – veoma, veoma moćna autobiografija. Ako niste čitali, trebalo bi da je pročitate. Čovekova potraga od ateizma, neverovanja u Boga, do Pape Gjanganđa. Sjajano putovanje. Ta knjiga je dostupna i na srpskom jeziku. Morate je pročitati.
Naš posao je da vas osnažimo
Nat Gurui
Kada sam upoznao Avadutu Nadanandu, postavio mi je jedno pitanje. “Zašto si došao ovde? Šta želiš od mene?” Rekao sam: “Samo sam želeo tvoje blagoslove. Došao sam da te vidim.” Nikad ne idem kod nekog Učitelja tražeći nešto, jer to je najblesavija stvar koju možete učiniti. Ako odete kod Učitelja i zatražite nešto, on će vam to dati, ali ako bi trebalo da dobijete Mercedes, zašto da se zadovoljite jeftinim automobilom? Isto tako možete držati usta zatvorenim i primiti dar. Svaki istinski Učitelj razume ko dolazi pred njega i zna šta da da. Ako Učitelj ne zna šta da da, to znači da on radi na istom nivou kao i osoba koja je došla. Testirao sam ovo. Zapravo, veoma sam nestašan sa ovakvim stvarima. Išao sam da testiram jednog Učitelja, osamdesetogodišnjeg muškarca. On ima svoj helikopter. Toliko je zauzet da mu treba helikopter. Samo da ga upoznate, veliki je problem. Jedan od ljudi rekao mu je da mora upoznati njegovog gurua i odveo me je tom Učitelju. Rekao sam da ću doći, neću reći ko sam. Bio sam u farmericama, majici i sa maramom na glavi. Tako ne bi mogli pomisliti da sam negde povezan sa duhovnošću. Misliće da sam verovatno muzičar ili neko lud.
Sedeo je. Mnogo ljudi je sedelo. Ušunjao sam se, seo sam u jedan ugao. Razgovarao je sa svima. Odjednom me je pogledao. Upitao je: “Ko ste vi?” Rekao sam: “Došao sam samo zbog vaših blagoslova.” Zatim je počeo da govori. Ponovo me pogledao. “Ko si ti?” Nešto ga je mučilo. Nije me ostavio na miru. Onda me je neko vreme držao za ruku. „Ah, nema uma. Stigao si na odredište. Zašto sediš ovde? Šta hoćeš od mene?” Kažem vam, ako odete kod nekog Učitelja, zapravo ne morate ništa pitati. Oni razumeju. Oni vam daju.
Mohanđi i Nadananda
Tako sam Avaduti Nadanandi rekao: “Ne treba mi ništa, samo mi treba tvoj blagoslov.” Onda je rekao: “Dobiću informacije.” A Gjanganđ je posebno mesto gde ne možete ići. To je zapravo lokacija na Tibetu, ali čak i ako pitate monahe na Tibetu, reći će da ne postoji ništa slično. Međutim, postoji mesto gde veliki majstori meditiraju i to mesto pripada brojnim majstorima koji su bili na Zemlji, ali su se preselili, nekako, posle smrti, nakon postizanja samadija. Različiti Majstori postoje u tom području i to je kauzalnii sloj Zemlje. Kauzalni sloj je mesto odakle sve počinje, to jest, gde su smeštena sva semena, svi utisci. Dakle, bilo koje Tradicije koje se događaju na ovom svetu, one imaju koren tamo, u Gjanganđu. A Nadananda je bio Papa Gjanganđa. Nisam želeo previše da govorim Nadanandi o tome šta radim jer je on veliki Učitelj. On je Papa. Samo sam se poklonio pred njegovim stopalima i primio njegove blagoslove. A onda je rekao: “Dobiću informacije.”
Sledećeg dana sam bio tamo. Iznenada on uđe u sobu i kaže: „Želim da ti ukažem čast. Babađi mi je rekao: “Poslali smo ga tamo.” Babađi je Mahatapa. Poznat je kao Mahatapa u Avaduta tradiciji. U Gjanganđu, Babađi je poznat kao Mahatapa. Dakle, Balaknat, Mahatapa, Gospodar Muruga su svi jedna osoba. Različiti kostimi ili različite manifestacije, ali svi su isto. Prvi put čujem za Gjanganđ. Zatim se sve nastavilo, samo po sebi. Ukazao mi je čast, itd. I onda, u junu prošle godine, dobio sam poziv da izvršim inauguraciju restorana u Širdiju.
Išao sam tamo i Nadananda je takođe bio pozvan, tako da smo bili zajedno. Nadanandu zovem “Guruđi”. Guruđi me zove i kaže: “Mohanđi, želim malo vremena nasamo sa tobom. Možeš li to organizovati?” Rekao sam: “Guruđi, definitivno, provešćemo vreme zajedno.” Doručkovali smo zajedno. Tada je Guruđi rekao: “Idemo.” Rekao je da niko ne ide sa nama. Šetali smo. Setite se da Guruđi ima rak u šestom stadijumu. On pati od raka. Hodao je. Ja sam hodao. A onda, dok smo hodali, on mi je nešto ležerno pričao. Ali znate šta? Kad god Učitelj govori, ne pitam zašto to govori, niti mislim. Samo slušam. Govorio mi je: “Mohanji, znaš šta? Kada je Baba došao na ovo mesto, ovde je bilo samo nekoliko zmija i lisica. Ničeg nije bilo. Pogledaj sada sve ove zgrade, sve ove restorane, sve ove hotele, prepune posla. Milioni ljudi dolaze ovamo. Seti se koliko ljudi jede hranu u njegovo ime. Kada je Baba bio ovde, on je bio kao lutajući prosjak. Obilazio je kuće i ljudi su ga hranili. Živeo je život siromašnog čoveka. Danas je celo ovo mesto prepuno života, aktivnosti, novca.” Rekao je: “Znaš, i mi tako živimo. Sutra će mnogi ljudi jesti hranu u naše ime.” Rekao sam: “Guruđi, ali to je u redu. Zašto da brinemo o tome?” “Ne, ne, samo ti kažem da znaš.” “Ok.”
Nikad ne pitam ni jednog Učitelja gde idemo. Samo hodam sa njima. Zato nisam pitao Guruđija kuda idemo, i hodali smo. I odjednom je rekao: „Mohanđi, nećemo ući u hram. Oni koji moraju da nas vide izaći će napolje.” Rekao sam: “Ok. ” Ali shvatio sam da se nešto događa. Neki ritual se dešava, iako mi nije rekao. Šetajući okolo, obilazili smo hram gde je telo Širdi Sai Babe. Onda smo otišli do bunara gde je Baba crpeo vodu pre sto godina. Crpeo je vodu i koristio je za zalivanje vrta. Otišli smo tamo i sada je to mesto zatvoreno. Ustvari, ne može se doći do bunara. Kada smo se približili, došao je jedan čuvar, otvorio kapiju i rekao: “Dobrodošli ste da uđete.” Bio sam iznenađen. On nas čak ni ne poznaje. Dozvolio nam je da uđemo. Guruđi je rekao: “Pogledaj u bunar. Vidiš li svoje lice?” Pogledao sam i mogao sam da vidim svoje lice. Rekao sam: „Naravno. U vodi možemo da vidimo svoj odraz.” Rekao sam: “Vidim svoje lice.” “Ok, posao je završen. Dođi.“ Hodali smo i onda smo seli na jedno mesto. Guruđi je govorio: “Mohanđi, tvoji sledbenici i moji sledbenici i svi ovi ljudi, i mi mislimo da činimo mnogo dobročinstava. Ali, šta je to dobročinstvo? Uvek postoji neki osećaj radnje. (Znači da radim nešto za druge ljude.) To znači da čak i tu postoji malo ega, znaš, volim da ti dam. Ti ćeš ostati siromašan zauvek, tako da mogu nastaviti da ti dajem. Znaš, ta vrsta ega. U stvari, ako nešto isporučujemo nekome, nema nekoga. Nema nikoga van nas. Vi zapravo dajete sebi. Nema nikoga izvan tebe. Ako se taj stav ne dogodi, milosrđe nije stvarnost.” Rekao sam Guruđiju: “Guruđi, ovo sve vreme govorim svetu. Kad god se bavite dobrotvornim radom, ne treba da imate osećaj da nešto činite. Nemojte misliti da vi nešto činite. Trebalo bi da ste uvek zahvalni.” Rekao sam: “Ovo govorim gde god da idem.” On je rekao: “Ok.” Odjednom je ustao i rekao: “Ustani. On čeka.” Nisam imao pojma ko čeka. Ustali smo i obišli Šivin hram sa druge strane Babinog samadija. Tamo je stajao jedan čovek, veoma, veoma tanak, veoma mršav, sa kosom vezanom na vrhu glave, kao Svamiđi.* Nosio je samo jednu maramu, ništa previše. Izgledao je kao lutajući monah, veoma, veoma mršav, taman, mršav, mršav.
Nisam nosio nikakav novac, pa je Guruđi uzeo nešto novca iz svoje marame, dao mi ga i rekao: “Daj mu ovo.” Otišao sam, pogledao me i nekako klimnuo glavom. Dao sam novac, on ga je primio i onda je Guruđi rekao: “Idemo.” Hodali smo. Ovaj svetac je izgledao kao da ima oko 30 godina, maksimalno do 40. Izgledao je mlado. Onda je kasnije, dok je hodao, Guruđi rekao: “Znaš li ko je to bio? To je Guru Bagavan Nitjanande, Bruguram Paramahamsa.” Ako pročitate Autobiografiju Avadute, pročitaćete ovo ime. On je Guru Bagavan Nitjanande. „On me je odveo u Gjanganđ. Sada si mu dao dakšinu, donaciju, direktno si povezan sa Gjanganđem. Moj posao je završen.“ Rekao je: „Kada je Šri Ramakrišna Paramahamsa osnažio Vivekanandu, on nije stvorio Sveca, rekao je da je stvorio lava koji može urlati u svetu.“ Rekao je: „Mi vas osnažujemo da vičete u svetu.” Nisam imao pojma kako da ričem, ali u redu. Jedna stvar je bila jasna – svi ovi Majstori, kakav je i Bruguram Paramahamsa, napustili su telo mnogo ranije. Njegov Guru je bio Kenaram Paramahamsa, a Kenaram Paramahamsa je osnažio Guruđija sidijima vrata šravana. . . To znači da može čuti iz daljine, može videti stvari na daljinu i slično.
Dakle, svi ovi Majstori rade istovremeno. Tradicija radi! Znate, kada postanete deo Tradicije, ne treba ništa da radite. Rekao mi je: “Tvoj posao je bio da dođeš ovamo. Naš posao je da te osnažimo. Sada ne moraš više hodati.” Ovo je obećanje Tradicije. Molimo vas da razumete. Sve Tradicije, uključujući i ono o čemu je Svamiđi govorio, Tradicija te osnažuje. Čak se i Buda suočio sa ovim. Buda je meditirao dugo vremena i ništa se nije dešavalo. Na posletku mu je dosadilo. Rekao je: “Šta ja radim?” Aktivnost nije dala realizaciju. Onda je rekao: “Dosta je dosta.” Pustio je sve. Šta se onda desilo? Prosvetljenje se dogodilo. To što je osetio, bio je toliko proširen da je list pao sa drveta – “Pao je kroz mene.” To znači da ste iznad vaše veličine, toliko ste se proširili, da je sve unutar vas. Dakle, vaša aktivnost vas može odvesti samo do određenog nivoa. Iznad toga, to je bivstvovanje koje funkcioniše. Morate samo biti. Tradicija vam pomaže. Tradicija te osnažuje. Vodi vas napred.
Tradicije su međusobno povezane. Tradicije su drugačije spolja zato što imate drugačiju orijentaciju. Svaka osoba ima drugačiju orijentaciju. Govorimo o ovom putu predanosti, putu znanja, putu aktivnosti i putu rastvaranja. Sve ove staze su pogodne za nekoga. Dakle, svaka staza ima vrednost. Svaki Učitelj ima vrednost. Svaki Učitelj isporučuje nešto jedinstveno. Nikada ne upoređuj. Svi Majstori su vredni. Svaki Učitelj je poslat. A ko je pravi Učitelj za vas? Po vašoj orijentaciji, šta možete da uradite i ko vas vodi, to je pravi Učitelj za vas. [Drži čašu vode.] Kakva je snaga ove čaše? Prostor. To je upravo snaga učenika. Ako ste prazni, pogodni ste. Ako ste ispunjeni konceptima, ispunjeni strahovima, ispunjeni idejama, ispunjeni predrasudama, nemate prostora ni za jednog Učitelja da vam išta da. Kao što sam rekao, nisam imao pojma šta da pitam ijednog Učitelja. To je bila moja najveća snaga, jer da sam tražio nešto malo, to bih i dobio. Na primer, verovatno neke sidije (moći). Zapravo, to je jedna od stvari koju mi je Babađi rekao u našem drugom prisnom kontaktu.
Drugi prisni kontakt sa Babađijem
Tih dana sam meditirao od 3 do 8 ujutru. Išao sam i na posao. Tih dana kada bih pogledao neku osobu video bih kroz nju, sve prošle živote, buduće živote. Sve to sam mogao da vidim. I nisam imao pojma šta da radim sa ovim informacijama. Da li da kažem toj osobi? Nekoliko puta sam pokušao da kažem i to je postalo katastrofa. Bio sam generalni direktor kompanije. Počeli su da pitaju: “Jeste li vi neki astrolog? O čemu pričate?” Onda sam morao previše da objašnjavam i mislio sam da to nije dobro. Bolje je ćutati. Zatim, kad sam imao drugi prisan susret sa Babađijem, rekao mi je: “Vidi, mogao bi da govoriš budućnost svakome i da samo sediš u jednom uglu, a svi bi dolazili da čuju svoju budućnost iz nesigurnosti. Da li je to ono što želiš da uradiš ili želiš da povedeš ljude u oslobođenje?” Rekao sam: “Definitivno bih želeo da ljude povedem u oslobođenje, ako mogu.” Tada je rekao: “Tathastu. [Neka tako bude.] Ostavi sidije. Ne trebaju ti. Baci ih.” Nikada nakon toga nisam proveravao da li još uvek imam ikakve moći, jer shvatam da je lako imati moći, ali imati zrelost da ih održim veoma je teško. Ponekad se zaneseš – oh, znam sve te stvari, dakle, mogu da uradim nešto. To je zamka. U trenutku kada počnete da koristite neku moć, ona postaje vaša zamka. Ljudi vas mogu ceniti jer ste izvanredni, ali to je opet zamka. Ako hodate putem oslobođenja, sve je zamka. Tako da je bolje biti prazan – ništa. A najviši osećaj koji dobijete kada dođete do određene faze je da ne znate ništa. Onda ste kod kuće. Onda ste dobro. Ako mislite da nešto znate, um je uključen. Ako mislite da ne znate ništa – prazno – dovoljno dobro, dobro ste.
Budite prazni, tada Učitelj ispuni
Molim vas zapamtite, samo kada imate vlasništvo nad aktivnostima, imate karmu. Ako nemate vlasništvo nad aktivnostima. . . Kao što Gospodar Krišna kaže: “Ako mi predate svoje postupke i rezultate tih akcija, oslobađam vas od karmičkog vezivanja.” Ista stvar. Kao što je Svamiđi* objašnjavao – kakvo je stanje praznine? To je stanje u kojem je broj misli u sekundi veoma nizak – misli u sekundi su skoro nula. Prazno stanje znači da ne razmišljate kada sedite ispred Učitelja. Samo dopuštate Učitelju da deluje kroz vas. Isto tako, nikada nemojte suditi nekome čija je frekvencija izvan vaše zamisli. Nikad ne kritikujte. Nikada ne pokušavajte da izmerite okean menzurom. Ako ne činite ove greške, ne morate ništa drugo da radite. Učitelj ispunjava. Ili je to praznina – kao što sam rekao, snaga čaše je u prostoru. Ako ne postoji prostor, šta vam Učitelj može dati? Dakle, kao osnovni princip, sve što vam je potrebno, vaša potpuna podobnost, jeste da budete prazni. A ponekad morate da zaboravite mnoge stvari koje ste naučili jer smo nakupili previše podataka u sistemu. Kao što je Svamiđi objašnjavao, kompjuter će se pokvariti, tako da ono što treba da uradite je da odbacite mnoge stvari, stvorite nešto prostora i dozvolite Učiteljima da rade kroz vas. To je sve što vam treba. I kao što sam rekao, na osnovu svog iskustva, kada sam lutao, tražio, mnogo puta sam se pitao, šta ja to radim? Nema smisla u činjenju. Nema šta da se radi. Samo budite dostupni. Samo budite svoji. Onda se Učitelj brine o vama. Ne morate ništa da radite. To je bila istina koja mi se stalno vraćala.
Susret sa Guruom u Kumb Meli
Samo ćemo to zaključiti. Znate, ona [Devi] ide sa mnom na određene programe, posebno kao Kumb Mela itd. I uvek me uvaljuje u nevolje! Jednom se desilo, mislim da je to bilo 2010, stajali smo napolju. Bila je sa mnom. Videli smo jednog sveca i on je veoma ličio na Ošoa. Otišao sam do njega i rekao: “Izgledaš kao Ošo.” I on je počeo da se smeje. Njegova brada i sve je bilo kao što je Ošo izgledao i nisam mogao da odolim. Tada je rekao: “Došao sam sa svojim Guruom. Moj Guru je ovde u komšiluku.” “Oh, imaš Gurua.” Onda je rekao: “On je veoma veliki Učitelj. On je jedan od ključnih majstora u Kumb Meli. Dakle, ako želiš da ga upoznaš, odvešću te.” Rekao sam, “Definitivno, želeo bih.” Tako smo oboje otišli, i znate, ja obično ne pričam ništa pred Guruima. Ona priča. [Smeh] Dakle, kada smo otišli, on je ležao. On je 90-godišnji muškarac, leži na krevetu. Ovaj “Ošo” nas je odveo pravo do njega i zamolio nas da sednemo pored njega. Kada smo seli, on je seo. Pitao je: “Ko ste vi?” Nisam ništa rekao. Samo sam se sagnuo [pokazuje ruke u namaste pozi]. Ona je rekla: “On podučava meditaciju.” [Smeh]
Gledao me je. “Koju meditaciju podučavate?” Rekao sam: “Ništa.” Onda mi je počeo postavljati pitanja, jedno po jedno, kao rafal. Testirao je da li ja nešto znam. I to na hindi jeziku, a moje znanje hindija je veoma ograničeno. Odgovorio sam na hindiju. Pitao me je šest pitanja. Odgovorio sam na svih šest pitanja. Onda se nasmešio, potapšao me i rekao: “Dobro, stigli ste. Jedite iz mog ašrama. Idite. Povedite ih. Dajte im hranu.” Onda sam joj rekao: “Nikad, nikad ne govori takve stvari ni pred jednim guruom, jer mi nemamo pojma šta će sada tražiti.” A ona je mirno sedela. Uživala je u ovoj igri. Poenta priče je -nikad ne stavljaj glavu u zverinju jazbinu. Jedno od pitanja koje je postavio, sećam se, bilo je: “Koja je vaša svrha?” Ne baš svrha života, pitao me je: „U duhovnosti, koji je vaš referentni pokazatelj? Šta ste postavili sebi?” Rekao sam: „Moje prisustvo bi trebalo da bude moćnije od mog učenja. Ako se to ne dešava, nisam vredan toga. Moja energija i prisustvo bi trebalo da budu dovoljno snažni da transformišu, a ne moja učenja.” Onda je poslednje pitanje na hindu pitao: “Pa šta želite da podučavate svet?” “Ništa”, rekoh. To mu se dopalo. Zapravo se nasmejao. Rekao je: “Ovo je pravi put.” Rekao je: “Nemojte misliti da ljudi treba da znaju nešto. Oni već znaju. Sve što treba da uradite je da im, uz svoju prazninu, dozvolite da se otkriju.”
*”Svamiđi” se odnosi na Sanjogija Umašankara, koji je ranije govorio na ovom događaju.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Biljana Kiprovski
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
