Autor: Lidija Malović
Bavim se rečima, zapisivanjem istih a one su proizvod misli i razmišljanja. Dobar deo života sam posvetila analiziranju svega oko sebe i u sebi. Oduvek sam se pitala: u čemu se ogleda dobrota jednog ljudskog bića? Da li su to dela koja čini ne očekujući ishitrenu nagradu, ili ne očekujući nikakvu nagradu? Da li je to mirnoća u promatranju sveta i svesti njegovog postojanja i kada je urušen mir stvarnosti kojoj se svedoči? Ali, čijoj i kakvoj stvarnosti kada smo svi mi interpretacija iste?
Oduvek sam težila visinama, ali onim unutar sebe, a posebno u godinama mog fizičkog sazrevanja. Sve to nema veze sa religijskim potrebama duha jer sam naučila od prirode da: kao što cvet uzima od zemlje i neba sve što mu je potrebno, činim i ja. Mislim da je za sve to potreban proces na koji pristajemo, ili nam je nametnut ako posmatramo ovozemaljskim očima. Zašto pišem sve ovo? Pozitivno me je isprovocirao tekst moje prijateljice koji ste objavili na vašoj (našoj) stranici: ISKUSTVO SA MOHANĐIJEM, u Vrdniku ove godine. Da li očekujem da objavite ovo o čemu pišem? I da i ne. Još nisam dosegla stoprocentni nivo svesti koji će anulirati postojanje mog ega. No, ovo je više potreba da se i ja zahvalim na svojstven način za proživljen i doživljen dan koji mi je donet u iskustvo.
Površno sam znala o radu Mohanđija dok me pomenuta prijateljica nije na njega usmerila. Prvo iskustvo je bilo u Beogradu na kolektivnoj meditaciji, ali kroz njegovog učenika (putem skajpa). Tada sam se susrela sa jednom novom dimenzijom svog mikrokosmosa u makrokosmosu čovečanstva. Bila sam fascinirana proživljenim iskustvom i zahvalna što sam to sve sebi i dopustila. Prošlo je određeno vreme od tog susreta sa svojim potiskivanim bolom kada me je ona pozvala da joj se pridružim u Vrdniku. Nisam se dvoumila. Pomislih: ako sam za tri sata u Beogradu imala predivno iskustvo – kakvo tek može biti celodnevno?! I, eto me!
Danas sam prvi put osetila potrebu da iskažem na ovaj način zahvalnost i zadovoljstvo koje mi je tada pruženo. Šta sam očekivala? Ne znam. Šta sam dobila? Više od očekivanog! Nije igra reči ni misli, jer za velike stvari-događaje pesnik izgubi rimu, pisac reč! Znam samo da sam pri povratku za Beograd bila u nekom lepom providnom balonu koji je lebdeo sjajem nad svim danima mog obitavanja u ovozemaljskom obličju! Možda sam krenula na put da se još malo emotivno izventiliram i uronim u neistraženost mojih dubina koje u sebi žele lepa iskustva? Možda da bih izašla iz misli i ostala ono što ja jesam, ali se izgubila negde u kriku vremena? Da odem izvan reči koje me zatrpavaju i u meni izazivaju reakciju povređenosti jer još uvek ne umem da se otcepim od njihovog jeka u mojoj glavi? Sada, dok ovo pišem, pretpostavljam da su to bile moje želje, osim prizivanja novog iskustva.
Suština svega napisanog je zapravo potreba da kažem da: ako do sada nisam znala šta je istinska dobrota i bezuslovna ljubav – saznanje (potvrdu) sam dobila na ovom skupu ljudi istih potreba, a od čoveka koji nije štedeo sebe ni u jednom jedinom trenu! Posvetio je dovoljno vremena svakom pojedincu koji je imao potrebu da mu se obrati, a koji je dobio odgovor koji možda tek sada, ili će kasnije razvezati čvorove svojih zapitanosti.
Ne znam šta se sve dogodilo i šta će od mene, a u meni, proizvesti ovo celodnevno meditativno iskustvo, ali znam da, dok sam uživala u mirnoći i jednostavnosti razlaganja Mohanđijevih reči, osetila sam potrebu da ga fotografišem. Prijateljica mi je rekla da možda to nije dozvoljeno i u trenu je poslušah. No, već u drugom shvatih da sam ovde došla da pobedim svoje strahove i da ako treba da doživim nešto ,,loše’’ zbog želje da im se otrgnem – neka to bude ovde i sada. I, šta se dogodilo? Fotografisala sam ga pomalo suptilno, ali sa jakom željom da to bude moja fotografija, a ne preuzeta sa Fejzbuka. I dalje? To je najlepša slika koju sam napravila! Ne, to je aura koja svetli oko bića koje nikako ne može biti plagijat i sumnjičavost! Aura koju nose samo svetačka bića u ovozemaljskom obličju. Prijatelji su mislili da je montaža jer je tehnologija danas svemoguća. Ne, nije! Ja sam napravila tu sliku i, ako mi je negde u mojoj podsvesnoj ili nadsvesnoj razini bila potrebna neka potvrda o bilo čemu, dobila sam je na ovaj način.
Jako sam smirena i prilično samouverena i samosvesna, tako da to nije bio razlog mog putovanja. Ali, razlog moje želje za novim susretom sa Mohanđijem i njegovom divnom suprugom (jer dve polovine čine jedno celo) je upravo iskustvo i otkrovenje koje nisam očekivala. Sva otkrića su spontana i iznenadna, tako je i sa mnom bilo. Iz svega pomenutog, prijateljica i ja smo obećale sebi da, kao dar novim životima (koji se ogledaju u projekcijama koje smo i koje ćemo ostvariti u fizičkom životu), sebi poklonimo sledeće leto na Bosanskim piramidama.
Kao pesnik rekla bih: podjednako su važni i šiblje i vetar jer jedno drugome omogućavaju svrsishodnost. Možda sam i ja negde u nanokosmosu zaslužna za predivnu fotografiju? Možda… a možda to i nije važno. Važno je putovanje na koje je moja duša raširenih ruku krenula.
Hvala, hvala i hvala!
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na: iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
