mohandji-intervju-Misterij

Moje HODOČAŠĆE u Indiju

Osnaženi vašom podrškom, nastavljamo dalje sa svim našim programima

Autor: Rosna Karadžić

13307214_10209511074714112_1593840582475502844_n

Evo jednog mog pokušaja da napišem svoje jedinstveno iskustvo sa ritrita u Rišikešu.

Moje hodočašće u Indiju

Sad će negde dve godine kako sam na ovom putu, od čega realno godinu ili više to tako nisam ni zvala, „Put“, samo sam bila tu. Bila tu znači posećivala ritrite, poneki satsang, slušala Mohanđija preko Youtube-a, svaki dan komunicirala sa njim preko slike ili blanko, prolazila kroz brdo nekih procesa. Uglavnom, nisam se bavila praksom u smislu da redovno mantram ili meditiram ili da bilo šta redovno radim. Lažem, redovno konzumiram cigarete, kafu i pivo par puta nedeljno, tako da se verovatno ubrajam u najgore učenike ikad. Ma koliko ja bila lenja, Mohanđi očigledno nije, jer sam stalno prolazila kroz neke procese, spoznaje, uvide. To bi bilo pojačano kada je u toku neki ritrit negde u belom svetu.

Ritrit u Rišikešu je bio u decembru 2017. godine; u maju sam videla obaveštenje i prijavila se sledećeg dana. Pa pošto tad nisu imali ni spisak ni cenu, morala sam se ponovo prijavljivati nešto kasnije.

image-0-02-03-2fa85ee5329ed7c7dad3b9ae59021f83743b02b885e9060e8458a373e438d676-V

U toku leta prijavile su se još dve drugarice. Žurka. Par meseci je bilo onako gadno spremanje za ritrit. Bilo je tu raznih slomova, lomova, ludila, srećom, uglavnom psihološke prirode. Učitelj je sredio da istog dana kada sam ja krenula u Indiju moje dete krene na rekreativnu nastavu na Kopaonik. Što ja, naravno, nisam odmah shvatila pa sam se i bunila u vrtiću.

Krećemo.

Aerodrom N. Tesla, Anči i ja. Pa Moskva sa 4 sata čekanja bez informacija, vode i hrane. Majka Rusija nije bila ovoga puta baš gostoljubiva. Zatim konačno let za Delhi. Ne znam koliko je trajao taj let, jer ne mogu da ukapiram vremenske zone. Pošto mogu da spavam skoro kad god poželim, veći deo sam prespavala, sa gadnim ometanjem od strane nogu koje je spopala užasna nervoza. Ostaje još Delhi – Dehradun. U Dehradun sam sletela jednom, ali sam kupila tri karte, što i nije strašno, jer je Anči sve karte kupovala duplo. U Dehradunu nas sačeka taksi, koji posle 15-ak kilometara hoće da nas vrati na aerodrom jer je taksista shvatio da nije čekao nas. Desi mi se tu mali nervni slom gde sam pretila samoubistvom, tražila da nas ostavi tu na putu uz sve vikanje i mlataranje rukama. Tu gde smo se zatekli postojalo je par raštrkanih kolibica uz put, poneka krava, muškarac i to je to. Srećom, Ana je bila prisebna i slikovito mi objasnila gde smo. Realno, da smo tu izašle još bismo čekale neki taksi samo u kontra smeru, ili umrle od gladi ili ko zna od čega. Pa nas taksista vrati na aerodrom, tamo neke rasprave, ludila, i na kraju se spakujemo sa jednim bračnim parom i konačno krenemo ka Rišikešu. Ritrit je počinjao sledećeg dana, te smo ipak uspeli da imamo malo vremena da se promuvamo po gradu, gde nas je čekala Maja. Maja se inače rodila u Srbiji greškom jer je po svim pokazateljima Indijka, što je, naravno, pomoglo da se bezbolno utopimo u Rišikeš i Indiju.

FB_IMG_1513708201644

Taj dan ranije je vrlo imao smisla, jer je Indija definitivno svet za sebe i zaista je drugačija od dela sveta iz koga dolazim. Bila sam fascinirana lepotom predela, ali i užasnuta smećem svuda okolo. Vožnja rikšom mi je prijala iz drugog ili trećeg puta, mislim, prijala, koliko može prijati dok bije promaja i trucka i ostalo. Hodanje ulicom nisam uspela da savladam, toliko svi trube i nema trotoara da nisam verovala da ću preživeti. To muvanje i gluvarenje pre ritrita je bilo pravi blagoslov i jedna zelena bašta sa pogledom na Gangu.

I tako dođe i sledeći dan. Ritrit.

Odlučila sam da ne pušim i ne pijem kafu za vreme ritrita i toga sam se i pridržavala. Bilo je tu pedesetak ljudi iz raznih delova sveta, razne dobi. Toliko sam čekala na taj ritrit da su mi očekivanja verovatno bila velika, a pošto sam prisustvovala istim u delu sveta gde živim, to mi je malo, ili pre mnogo, kreiralo sliku kako nešto treba da izgleda. Pa sam očekivala rad, red i disciplinu, ono vojnički. Sad mogu reći da su tu takođe postojali rad, red i disciplina, ali na drugi način. Taj drugi način je meni prva tri dana bio toliko neshvatljiv, da sam bila nadrndana, besna, ljuta. Ustanemo pre petlova da mantramo na Gangi, i ono jedan čovek krene da peva i niko ga ne prati, jer prosto najčešće niko ne zna reči, a bogami je i tempo bio diskutabilan. Ja da odlepim. Preko dana opet nema zajedničkog mantranja. Iz kože sam htela da iskočim. Radimo jogu ujutru napolju, ono hladno da se smrzneš, mi pola sata pomeramo palac jedne noge, dok je druga odavno obamrla od hladnoće. Ja opet besna, ljuta, šta je ovo, gde sam došla. U toku ritrita ljudi kasne, na meditaciji ustaju nešto, idu u wc. Ovi iz tima se takođe sve nešto muvaju okolo, pale svetla, gase, slikaju, nešto rade. Najiskrenije sam odlepila prva tri dana. Četvrtog dana ujutru na jogi nešto se desilo. Mohan je nešto uradio kroz Sanđaj Sera. Na kraju joge sam mu prišla, pitala ga da ga zagrlim i rasplakala se. Desilo se neko moje prihvatanje različitosti, na kraju nemam pojma šta se desilo, samo znam da se desilo, jer su me tad napustili besovi i nervoze i tad sam počela nekako više da budem tu. E zatim su krenule ljubomore i neke te bljak emocije. Iskreno sam bila zapanjena, ne pamtim da sam to u tom obimu ikada imala. A iskreno, već duži period nisam primetila tu vrstu emocija u sebi. Na ovom ritritu Učitelj me je često nešto pominjao, prozivao, pitao. Možda je tome doprinela moja glava obrijana sa jedne strane, mada bih pre rekla da je on nešto radio kroz tu komunikaciju. To nije pomagalo nikako mojoj ljubomori i svim tim groznim emocijama koje su mi kolale telom. Činilo mi se da su drugi svi bitniji, lepši, pametniji i prirodniji od mene. Znala sam da budem ljubomorna na nekoga ko je blizu Učitelja,  takođe i na one koji su bili blizu mojih drugarica. Manje-više, to osećanje sam imala do poslednjeg dana. Imala sam i jednu čudnu pojavu, kad god bismo bili na satsangu, što je, mislim, bilo svakog dana, noge su mi bile toliko nervozne da sam u par navrata htela da pitam Učitelja da li mogu malo da trčim okolo. Onda bih svaki put odustala i štipala se, masirala i trpela. Mislim da bih ga sad pitala.

FB_IMG_1514069308391

Inače, moj prvi kontakt sa Mohanđijem je bio na Bosanskim piramidama. Nisam ništa znala, kao što ni danas ne znam. Ali se nekako na tim Piramidama desilo neko prepoznavanje. Bio mi je poznat i bio je tačka poverenja. Kasnije, kada sam malo osvestila Isusa, prožeo me osećaj da ja Isusa vidim u Mohanđiju. Nekad na ritritu ili satsangu prosto nisam sigurna da li je Isus ili Mohanđi. Taj osećaj je u Indiji toliko eskalirao da sam više videla Isusa nego Mohana. Sa Isusom sam imala neku ličnu priču, i odatle je ostao neki osećaj da sam izdala. To sam htela da pitam na razgovoru 1 na 1 sa Mohanom.

I tako je prolazio dan po dan, malo sam ih i brojala zbog cigareta. Imali smo razne prakse, par obilazaka o čemu ne bih detaljisala. Poslednjeg dana Mohan je radio Puđu (mislim da se tako zove taj obred) na Gangi. Inače, kad kažem Ganga, umrem i ponovo se rodim od neke miline. Tada se desio još jedan onako značajan momenat za mene. Svi su mogli da priđu vatri i ubacuju nešto (ne znam tačno šta), ja nisam zbog ciklusa. Taj osećaj odbačenosti je bio toliko dubok i gadan da je prosto boleo. Pitala sam nekoga iz organizacije mogu li da stanem na metar i po od vatre, rekli su mi da se pomerim van nekog tepiha, ono, pola metra dalje od mesta za koje sam pitala. Meni to nisu bile reči, to su bili ekseri koji  su mi se zabadali u telo. Nisam se osećala kao deo procesa, deo priče, grupe, ništa. Rekla bih da sam se osećala ljuto, odbačeno i neprihvaćeno. Spustila sam se na reku i ona me prigrlila. Sve je to nekako prošlo. Na kraju tog obreda i ja sam bacila u vatru svoj deo. Pitala sam se više puta u toku ritrita zašto sam prevalila toliki put, dala toliki novac, kada ništa ne osećam osim tih glupih gadnih emocija. Nisam osećala Kriju, meditaciju, jogu, ništa. Ranije sam uglavnom imala fizičke senzacije, sad ni to. Otupela i ne znam šta tražim tu. Istina, postoji tu jedan stabilan momenat, a to je totalna posvećenost i poverenje u Učitelja, što postoji i kad se svađam sa njim i kad me nervira i kad sve cveta, prosto ON JE SVE. Poslednje veče primali smo šaktipat i imali jedan na jedan. Kada je došao red na mene da primim šaktipat, prišla sam, spustila se na kolena. Učitelj je gledao, gledala sam i ja. I gledao. I gledao. Iz pogleda su mu sevale munje, nije bio Mohan, nije bio Isus, bio je Šiva. Te munje su bile opake i pune ljubavi u isto vreme. Raspadala sam se od bolova i groznih misli. I bila sam u nekom vakuumu. Nešto je i rekao. ali nisam zapamtila, možda nije meni. Trajalo je to gledanje, moje savijanje, plakanje i jecanje neko vreme. Možda 10, 15 ili 20 minuta. U nekom momentu, pitala sam ga, totalno iscrpljena, mogu li da sednem tu sa strane i da posle primim šaktipat. Rekao je da. Sedela sam tu do pauze za večeru. Za večerom sam sedela sa Učiteljem, pitala sam ga za Isusa, da li je on neka Inkarnacija, rekla mu kako ga vidim češće kao Isusa nego kao Mohana. On se smejao, rekao mi da pitam Minu. Mina slično vidi. U svakom slučaju, ono moje nepostavljeno pitanje za izdaju Isusa je tu rešio. Odneo mi je taj deo, ili osvetlio. Nisam postavila pitanje glasno. Ali sam kao i uvek dobila odgovor. Šaktipata se i ne sećam. Dobila sam ga posle večere.

Jedan na jedan smo nas tri imale jedna za drugom. Dok je Maja bila unutra, Ana i ja smo ispred sobe imale takve napade smeha da smo se valjale po podu, i istog momenta zaboravljale čemu se smejemo. Jedan na jedan je bio, hm, hajde da kažem da sam se osećala kao da me je polio kantom hladne vode. Nekako odmeren, hladan (moja percepcija). Uglavnom, nisam mogla da se setim ni šta smo pričali, tek nešto u segmentima. Znala sam da je to polivanje hladnom vodom vrlo imalo smisla, ali me i prilično ljutilo.

20171216_104619

I tako, takva ja, zbunjena, vratim se za Srbiju. Povratak je bio lagan, udoban. Instant se osetim odvezanom iz veze u kojoj nisam bila, a jesam, instant prestanem da pijem redovno pivo (pijem ga neredovno, čašu ponekad), instant osetim kako mi je sistem nekako smiren i kako je sklonost ka stresu svedena na minimum. Instant nastavim da se osećam zbunjeno i diskonektovano od Učitelja. Nema više onih nekih fizičkih znakova povezanosti, njih nema, evo ni tri meseca nakon ritrita. Sad povezanost osećam kroz ljubav, nekad poteče tako silno kao sama Ganga. Ovaj moj dragi mi Um tako pomisli kako sam u stvari naprasno nazadovala, no naravno, ne verujem mu.

Mesec dana posle Indije Mohan udesi susret sa jednom divnom dušom, u muškom telu 🙂 , koja nekako utiče na mene veoma pozitivno i pomera me. I to toliko da sam počela da mantram i da radim Kriju, još uvek je to neredovno, ali radim na tome.

I posle svega mogu da kažem da je to bilo fenomenalno iskustvo SEBE, iskustvo reči RITRIT, iskustvo UČITELJA I MILOSTI. I ostao mi je neispunjen jedan mali delić, mantranje na Gangi, onako grupno, zajedno. Nadam se neki drugi put.

Što se tiče Indije, jeste to bilo moje Hodočašće, ne znam kako, ali osećam da jeste.

Što se tiče Učitelja, jeste mi Isus, jeste i Mohanđi, jeste i Šiva.

Dear Gurudji (Dragi Guruđi)

At Your Feet (Kod tvojih stopala)

Lady Rosna (Rosna)

Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić

 

Izjava o isključenju od odgovornosti:

Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.

Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X