Autor: Dragan Vučenović
Dok smo na duhovnom putu kao tragaoci počinjemo sa mnogim pitanjima i teorijama. Sve je to unutar našeg uma koji je nezasit, um traži još i još i još… U stvari, um traži pažnju.
Na putu oslobođenja cilj je prevazići um i stopiti se sa sopstvenom istinom ove inkarnacije, kao i biti jedno sa svojom dušom.
Mohanđi je majstor koga nije lako opisati pojmovima, niti se može staviti u određeni kalup. On je naprosto savršeno ogledalo koje nam pokazuje nas same onakvima kakvi jesmo sada, ostavlja na nama da li želimo da rastemo iz te ljušture ega, ili ćemo ostati tu gde jesmo u zonama komfora našeg ega.
Sada već davne 2013. moj um je divljao i imao mnogo pitanja za mog Gurua, koji je strpljivo na svako odgovorio, kroz iskustvo ili direktnim odgovorom. Došao sam na program zbunjen prethodnim odgovorima koje je dao. Moj um nije mogao da pojmi da telo može da ima bol i da nema patnju. Kako mogu imati bol i nemati patnju? Um mi je bio poput košnice. I, naravno, dobio sam iskustvo. Bio sam van sebe jer sam ušinuo leđa dok smo radili jogu narednog jutra. Bes i frustracija su leteli mojim umom, bol je bio prisutan, ali onako zagrejan vežbama pregurao sam dan, ubeđujući sebe da nije strašno. Ali, jeste bilo strašno. Sutradan sam četvoronoške ispuzao iz kreveta, doslovno sam na sve četiri otišao do kupatila sa suzama u očima jer neću moći učestvovati u programu, moraću kući. Sve te misli doprinosile su patnji... uspeo sam da se saberem i lagano razmrdam leđa i lumbalni deo kičme i bol je popustio. U redu, ipak neću morati kući. Bio sam odlučan da ostanem do kraja i pored buke u mom umu u vezi sa mojim ušinućem leđa. Neobična stvar se dogodila na jogi. Mohanđi nam se pridružio, seo pored mene i posmatrao čas. Pitao je zašto ne vežbam, odgovorio sam da sam prenapregao leđa i da imam bol u lumbalnom delu. Rekao je da pokažem gde me boli. Prošao je rukom preko tog dela i moj bol se smanjio i um mi se smirio, što nisam odmah razumeo. Posle ručka smo imali paljenje vatre i snimanje i fotografisanje. Moj bol se vratio u punoj snazi. Nisam pazio i… Mohanđi se lepo zabavljao sa ljudima, šalio i spremali smo se svi da priđemo bliže šumi. Ja sam bio oslonjen o šank klupu kako bih leđa oslobodio pritiska. Naravno, ljudi su se pojavili da mi pomognu oko svega, čak i više nego porodica, a većinu sam tek juče upoznao. Mohanđi je prišao i tražio da podignem majicu, prešao je eteričnim uljem preko mojih leđa, ja sam i plakao i smejao se, jer je bol postajao intenzivniji, a moj um je prestao da pati zbog toga. Nestala je patnja, ostao je bol. Neverovatno iskustvo. Do kraja programa od 5 dana, moje ušinuće je prošlo skoro potpuno, što je rekordni period. Ljudi koji su imali iskustva sa ušinućem lumbalnog dela leđa, znaju da je potrebno 7 do 10 dana da bi otok spao i da bismo mogli da se krećemo uz manje poteškoće i osetljiva leđa.
Ništa od toga nije ostalo, samo 4 dana je bilo dovoljno da se vratim u normalu. Dodao bih i to da sam onog dana kada mi je Mohanđi naneo ulje na leđa, i pored upozorenja mog uma, radio jogu za video koji se snimao, i to savijajući se i gibajući se kao da jogu radim mesecima i kao da nemam ušinuta leđa. Bio sam zapanjen koliko moje telo može da učini, moj um nije mogao da veruje! Tačnije, um koji se javio tek kada smo krenuli kućama sa programa. Čitava pričalica se javila u mom umu kako bi me korila i grdila kako sam nepromišljen, kako leđa bole, patnja kroz koju sam prošao….
Koja patnja? Pitao sam samog sebe. Da, imao sam intenzivan bol, ali nije bilo patnje, o kakvoj patnji je reč? Pitao sam svoj um, koji se povukao i ostao da naglaba negde u pozadini.
I da ubrzamo, 5 godina kasnije, nisam ni obratio pažnju koliko se u mom životu stvari promenilo zahvaljujući tom iskustvu, dok mi deo ormana nije pao na palac i, naravno, pukao mi je nokat u korenu, krv na sve strane, bol seva. Ali, moj um je bio izvan toga. Tačno sam osetio gde i koliko boli. Prijateljica i njen muž su se uspaničili, mora da se previje, da se očisti, da se ide kod lekara i u urgentni… a meni je njihova panika bila pomalo smešna.
„Samo polako, da, boli, ali nije strašno, polako, samo da očistimo pa ćemo polako…“
Moja prijateljica, vrlo uznemirena jer sam se povredio, očistila mi je ranu na stopalu koliko je to bilo moguće, ali odlučili smo da odemo do ambulante. Ja sam imao osmeh na licu. Osećao sam se kao da sam u pratnji svog Palca kojem će morati da uklone nokat koji se skoro skroz odvojio, možda će morati i malo da se ušije.
„Nismo mu dali nikakve lekove, niti je pio“, bio je polu paničan odgovor moje prijateljice doktorki i medicinskoj sestri, jer sam ja bio veoma raspoložen i šalio se po pitanju cele stvari. Bol. Da, ima ga, ali ja nemam patnju i pričalica unutar moje glave je nestala. Neverovatan osećaj i spoznaja koliki sam put prešao na svom duhovnom putu, koliko se moj um stišao i koliko drugačije pristupam situacijama u životu, od kako je to „normalno“ za mnoge ljude oko mene.
U ambulanti su samo previli ranu i dali uputnicu za urgentni.
I, naravno, u urgentnom centru nam se pridružila i moja mama, kasnije i tata. Svi su uplašeni i pate, vidiš im izraz na licu kako su opterećeni svojim umom, a meni je fenomenalno. Tačno sam znao koji mi položaj prija, koji ne, kada me više boli… Ja sam uživao u iskustvu urgentnog centra i prelaska iz jedne čekaonice u drugu, pa pred treća vrata, pa pred četvrta vrata… I, konačno, nakon 4 i po sata čekanja ušao sam u sobu za hirurške intervencije.
Tada mi je sećanje na prethodne 2 intervencije uraslog nokta na nozi, anestezija i uklanjanje dela nokta i ušivanje poremetilo mir uma, ali samo na površini, jer je to samo spoznaja da sam već prošao kroz nešto slično. Cela uspomena je bila više kao prikaz procesa kroz koji ću proći. Ono od čega sam strepio je bila anestezija i neprijatnost uboda. Zamislite anesteziju kod zubara pa da vas taj osećaj prođe oko celog stopala nekoliko puta i potom još i na vrh stopala. Velika nelagoda, to mi je bio ujedno i najveći bol koji sam u celom procesu iskusio.
Nisam popio niti jedan lek za bolove, ako se ne računa jedan šumeći eferalgan sa vitaminom C, kako bih mirnije proveo prvu noć.
Iskreno mogu da kažem da me palac uopšte ne boli, malo me zatežu konci i mesto gde mi je sečen nokat. To je bol sličan onom kad malo potegnete vlas kose. Ništa više. Nemam patnju od prvog momenta kada mi je pao deo ormana na palac, čak ni sada dok ovo pišem, 3 dana nakon incidenta, osećam se savršeno, bez bolova i patnje.
Neverovatno je koliko sam se promenio za kratkih 5 godina. Možda nekome ovo neće zvučati kao nešto impresivno, ali za nekog ko je na putu duhovnog oslobođenja ili prosvetljenja, veliki je napredak kada osvestiš sebe toliko da počinješ da se odvajaš od egoističnog uma koji viče „jadan ja, hoću još, meni treba… boli me… ja patim…“, i postanete vrlo prirodni sa samim sobom i svojim telom. Kada vas ne uznemiravaju i ne poljuljavaju stvari koje svi smatraju „strašnim“. Čemu strah? To je iskustvo i Ja biram da li će ono biti lepo ili ružno. Sve je stvar stanovišta odakle posmatramo život koji živimo. I, da li mi živimo život ili nam se on dešava?
S ljubavlju,
Dragan Vučenović
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
