Autor: Mina Obradović
Sa Mohanđijem i Nat Majstorom
Deo 1.
Mohanđi često kaže da što više Mai-Tri praktikanati vrše svoju praksu bivanja instrumenta pri tretmanu, tokom vremena će se u potpunosti stopiti sa Njegovom svesnošcu – njihove oči će postati Mohanđijeve oči i njihova čula će se stopiti s Njegovim. Iako sam već duže vreme instrument za praktikovanje Mai-Tri tretmana, potpuno sam se odvezala od tog očekivanja, i stoga, nisam se ni nadala da će me milost Mohanđija odvesti do ovakvog Božanskog čuda i važne lekcije.
Dogodilo se da sam imala blagoslov da posetim veoma moćan hram u prisustvu Mohanđija. Ovaj hram je bio ograđen, a pristup njemu bio je moguć samo hodajući dugim kamenim putem koji je vodio do hrama, smeštenog visoko u planinama. Kada smo stigli, primetila sam dva psa tamnijih boja koja su se pridružila našoj grupi. U jednom trenutku morala sam da napustim svete prostorije i spustim se istim dugačkim, kamenim putem, kojim smo se i popeli, kako bih potražila toalet. Na putu nazad, hodajući, često sam gledala ka terasi hrama iznad mene, dok je sunce isijavalo zrake ka mojim očima. Koračajući uz stepenice, jednim takvim pogledom, u daljini sam uočila starca sa belom bradom koji je stajao ispred hrama. Imao je belu kosu koja mu je padala preko ramena i bio je ogrnut samo malim komadom bele tkanine. Njegovo telo je stajalo mirno i brada mu je bila blago podignuta ka gore, dok je gledao prema otvorenom nebu. Nisam ga primetila kada sam pre toga bila u prostorijama hrama, i nije postojalo logično objašnjenje da iko, a još manje neko tako upečatljiv, autentičnog i moćnog izgleda, prođe pored mene i dođe do hrama, a da ga u tom slučaju ne primetim. Moje telo je nastavilo da korača ne vezujući se za pitanja koja su očigledno postala misterija.
Po dolasku u hram, krenula sam ka mestu gde sam mislila da stari covek stoji i bila iznenađena kada sam umesto njega videla belog psa! To nije bio ni jedan od ona dva psa koja sam pre toga primetila u hramu. Skoro cela naša grupa zajedno sa Mohanđijem složila se da beli pas samo par minuta ranije nije bio sa nama. Zračio je posebnom energijom, dugo sedeći pored Mohanđija. Dok sam stajala preko puta njih, pažljivo sam posmatrala njihove vibracije i osetila kako iz obojice izvire beskrajna smirenost. “Nekako su slični”, prepoznala sam misao, praćenu dubokim osećajem koji je potvrdio tu istinu.
U Mohanđiju se kontanstno oseća ogroman nedostatak svih uobičajenih ljudskih karakteristika – nijedan Njegov izražaj (kroz reči ili dela) ne poklapa se sa umnom bukom koja vlada ovom planetom. Slično tome, i ovaj misteriozni beli pas nije otkrivao ni tračak zemaljske prirode. Nije trčao niti pokazivao ikakve oscilacije ili emocije. Samo tišina, koja je priroda svakog istinskog Majstora, bila je dominantna i očigledna. Posle nekog vremena, kada se naša grupa razišla šetajuci okolo, i on je počeo da hoda.
U srcu sam znala da je ovaj pas stvarno starac kog sam primetila. Čudna sila me je privukla k njemu. Klečeći pred psom, zurila sam mu u oči i ruke su mi spontano dodirnule njegova stopala. Bila sam svesna ljudi oko mene, stoga sam ovaj čin poštovanja obavila diskretno kako bih izbegla da ljudi oko mene to primete. Kada je našoj grupi nakon toga podeljen ručak, u meni se pojavila želja da nahranim ovog psa. Požurila sam kako bih uzela hranu i vratila se psu. Mohanđi je u tom trenutku rekao: “Nemoj da ga hraniš. On sada ne želi da jede. ” Na svesnom nivou poslušala sam Mohanđijeve reči i povukla se. Međutim, jaka želja da ga nahranim ostala je neispunjena u mojoj podsvesti.
Na povratku iz hrama morala sam da podelim ovo iskustvo sa Mohanđijem. Osmehnuo se i rekao: “Da. To je bio Majstor iz Nat Tradicije. Došao je da nas blagoslovi u obliku psa i sada je otišao.” U neverovatnom uzbuđenju, izbrbljala sam: “Ali on je fizički bio tamo! Nije bio transparentan ili samo energetski prisutan! Izgledalo je kao da je napravljen od krvi I mesa!” Mohanđi je odgovorio: “To se dogodilo samo zbog tvoje sopstvene transformacije koja je rezultat obimne prakse Mai-Tri tehnike. Već sam ti rekao ranije – što više praktikuješ tehniku, to će više tvoje oči postati poput mojih. Iz tog razloga si uspela da ga ‘vidiš’.”
Polako sam, vremenom, u svom životu počela da doživljavam upravo to – Mohanđijeve oči umesto mojih i Njegovu svest u svemu. Pitala sam se zašto ostali nisu videli tog Nat Majstora u njegovom ljudskom obliku umesto forme psa iza koje se krio. Ubrzo je usledio odgovor – u ovakvim momentima blaženstva “ja” ne postoji. Kada god se Mohanđi nastani u telu osobe koja je povezana sa njim, kako bi prikazao čudo ili preneo poruku, ta osoba i njegov identitet postaju nevažni. Oči koje su videle ovog Nat Majstora su Mohanđijeve, a suptilnost koja mi je dozvolila da doživim Njegove oči bila je dozvola i volja Nat Tradicije da prenese važnu poruku čovečanstvu. Poruka je da sva bića tretiramo sa poštovanjem, ljubavlju i dobrotom, jer upravo ta bića mogu biti Mohanđi ili bilo koji drugi Majstor iz naše Tradicije. Nikad zasigurno ne možemo znati ko je ko.
Za mene, moj Bog je moj Guru, Mohanđi. Međutim, pitam se, da li ikome koristi ako se ophodimo samo prema fizičkoj formi Mohanđija sa poštovanjem, ljubavlju i dobrotom? Nijedno biće nije drugačije od Njega. Nikad nisam mogla sanjati da istinski Majstor može da preuzme tako, naizgled običnu formu. Izraziti zlo ili nepoštovanje prema jednom takvom – Svecu ili Majstoru u drugoj formi, kroz misao, reč ili akciju, može imati ozbiljne karmičke posledice na nas, našu porodicu, pretke i nekoliko narednih generacija iz naše linije, kao i produženje našeg duhovnog putovanja i neizbežne patnje. Sveci se često kriju iza ličnosti, ljudskih karakteristika i raznih tela. Najčešće ni ne žele da budu prepoznati od strane mase.
Ponekad mogu izgledati normalno i uobičajeno, takođe mogu izabrati i ne tako privlačnu, ljutu, egocentričnu ili nepristojnu spoljašnost. Ponekad nas mogu posetiti u obliku starih i bolesnih, u telu ptice, krave, u obliku cveta ili čak deteta, kako bi nas blagoslovili. Ponekad Svetac može biti baš ta osoba sa kojom živimo, koju možda uzimamo zdravo za gotovo. Da li zaista znamo naše roditelje, žene, muževe ili decu? Mi mislimo da ih znamo jer živimo s njima, ali to nije kriterijum dovoljno čvrst da bismo tvrdili da poznajemo tu dušu i njen put. Sve ono što mislimo da određena osoba jeste, je zapravo filtrirano kroz naš ograničen um, što ne mora biti, i vrlo često i nije istina. Kao što sam već rekla, Majstori se kriju u mnogim oblicima. Ako padnemo test i reagujemo egom i osudom na naizgled ljudski ego jednog Sveca – mi gubimo. NIKADA ne znamo s kim komuniciramo. Čak i jedna misao besa ili mržnje može da prouzrokuje novu realnost patnje.
Guru predstavlja Najviše – Božansko. Božansko je u svima nama u obliku naše duše, i kada pričamo loše o jednom samorealizovanom guruu, mi zapravo negiramo postojanje iste svetlosti u nama. Negiranje ili blokiranje bilo kog vida svetlosti šalje komandu prirodi da mi to ne želimo. Kada kažemo da nam svetlost ne treba, jedino preostalo što će se manifestovati jeste tama ili iluzija. Naš se unutrašnji sistem tada zaprlja, i nemoguće je očuvati čistotu i ostati zdrav – duhovno, fizički, emocionalno i mentalno. Rezultat ovoga su bes, mržnja, ljubomora, krivica, ljutnja, strah i ostale emocije koje nas iznutra skupljaju i guše. Neki ljudi ovaj efekat smatraju “Božjom kaznom”. Ne postoji pojam sličan “Božjoj kazni”. Bog jeste ljubav, i upravo iz ljubavi prema svima odobrava svaku lekciju i iskustvo koje nas vode dalje do čistote i dubljeg mira. Pričanje lošeg o Majstoru, nepoštovanje Majstora ili tretiranje Majstora kao “opcije” u životu nikad neće zadržati Milost u našem životu. Kada jedan osuđuje, kritikuje ili vređa Majstora, umnim brbljanjem iz pukog neznanja ili ega, može se vratiti hiljade stepenika unazad na duhovnom putovanju kojim je koračao kroz bezbroj života, trnjem i kamenjem, da bi uopšte bio u mogućnosti da sazna za Majstora, a ne da ga upozna.
Deo 2.
Nekoliko nedelja kasnije …
Naša grupa je nastavila putovanje sa lokacije hrama, u drugi grad. Moj um se više puta vraćao na taj susret sa Nat Majstorom. Tokom jednog takvog momenta u meni se pojavila spontana molitva da se nekad ponovo sretnem sa Njim. Ubrzo sam tu misao otpustila kao nemoguću, u zahvalnosti što sam ga uopšte i jednom srela.
Kasnije te večeri, otišla sam na večeru sa prijateljima. Kada je došlo vreme da napustimo restoran, želela sam da odem do toaleta, zbog čega sam rekla svojim prijateljima da ću im se ubrzo pridružiti u prizemlju i sačekati sa njima kola koja su trebala da nas pokupe. Kada sam sišla, nije bilo nikoga izvan restorana, osim jednog belog psa. Ležao je na zemlji potpuno opušteno, dok su mu se samo glava i oči blago pomerale. Lagano sam ga pomilovala po glavi. Sela sam ispred njega i počela sam da govorim. Ne sećam se šta sam sve rekla, ali se sećam da je trajalo nekoliko minuta! Nisam se šalila ni igrala. Iskreno sam delila reči sa njim, jer sam bila apsolutno sigurna da me je savršeno razumeo. Nasmešila sam se kada su me zaposleni iz restorana koji su izašli ispred videli sa psom i rekli: “Trebalo bi da ga odvedeš kući!”
Sećajući se stalne potrebe Mohanđija da nahrani sva bića gde god se našao, pomislila sam: “Trebalo bi da nahranim ovog psa.” Jedino mesto gde sam mogla da nađem nešto hrane za njega bio je restoran brze hrane, gde sam kupila par parčića tosta premazanih maslacom. Iako psi ponekad jedu meso, izbegavam da hranim životinje nevegetarijanskom hranom. Stavila sam tanjir sa hlebom ispred psa. Njuškao je, ali nije jeo. Izlomila sam hleb na komade, ali opet je odbijao da jede. Shvatila sam da možda nije bio gladan, ili da je možda hleb bio suviše suv.
Prstima sam slomila hleb na još manje komade i pažljivo umešala sa maslacom. Videvši da je konačno krenuo da jede, sreća me je preplavila! Moja draga prijateljica Priti Rupi (eng. Priti Rupee) se pojavila iza ćoška restorana i zadovoljna kada ga je videla da jede, krenula je da nas slika. Posle par minuta auto je stigao i morali smo da krenemo. Pozdravila sam se sa psom i otišla. Dok smo se vraćali kući, iznenada mi je kroz um prošla misao: “To je bio svetac iz onog hrama. Čuo je tvoju današnju misao i vratio se da bi ti ispunio želju.” Duboko unutra, znala sam da je to istina, ali priroda neumornog uma je takva da nisam bila potpuno sigurna.
Prošlo je nekoliko nedelja pre nego što se ovaj incident ponovo pojavio u mom umu kao nedokučena misterija. Odlučila sam da ga podelim sa Mohanđijem, rekavši da nisam sigurna da li je to bio svetac kojeg sam ranije upoznala u hramu. Sa uverenjem, Mohanđi je rekao: “To je bio on.” Čuvši jasnu potvrdu od mog Gurua, jedva sam uspevala da sakrijem svoje uzbuđenje. Tradicija je ispunila moju želju istog dana kada sam samo pomislila na naš ponovni susret! Setila sam se da sam htela da nahranim tog sveca dok smo još bili u hramu, kada je Mohanđi zatražio da to ne uradim. Kao i ovu želju, Tradicija sve čuje i ništa ne zaboravlja. Njihova preciznost i nedostatak oklevanja jasno su preneli poruku da na našem putu nema prostora za imaginaciju, poljuljavanje, odlaganje, sumnju i neodgovornost. Ako Nat Majstori rade sa takvom preciznošću, učenik Nat Tradicije mora POSTATI TA PRECIZNOST.
Često sam čula da Majstori uvek čuju iskrene želje tragaoca. Istina ovih reči je sada postala moja stvarnost jer od početka mog duhovnog putovanja konstantno doživljavam ispunjenje svake moje želje. Međutim, kao što su Majstori rekli – za pravog tragaoca Bog je najveći poklon, a ne pokloni koje Bog daje, i tek onda kada dokažete da je tako, doživećete ispunjenje svih želja. Prioritet bi uvek trebalo da bude samospoznaja, odnosno spoznaja Boga, a darovi, odnosno milost, će teći nesumnjivo.
“Budite dobri. Činite dobro.” To je Mohanđijevo učenje koje treba da praktikujemo sa svima u svakom trenutku. To je najviša istina čijim shvatanjem me Mohanđi blagosilja, dok i dalje koračam putem učenja iste. Nadam se da ću jednog dana doći do tačke bezuslovne ljubavi prema svima i svemu i iskusiti je u svojoj punini. Takođe bih želela da izrazim svoju zahvalnost prema Priti Rupi (eng. Priti Rupee), koja je uslikala predivne slike sa drugog susreta sa ovim Majstorom.
Šaktipat kroz oči
Tokom boravka naše grupe u Mumbaju, prisustvovali smo neformalnom satsangu (*susret sa istinom, boravak u dobrom društvu) sa Mohanđijem. Opušteno smo sedeli na podu ispred Njega, dok je On govorio. Odjednom je stao i pogledao direktno u mene – pravo u moje oči.
U početku, činilo se kao normalan pogled. Nasmešila sam se i nastavili smo da gledamo jedno u drugo. Pogled je bio duži nego što je očekivano. Tada sam shvatila da radi na meni – isceljuje me i čisti. Vrelina je navirala u talasima, sa kratkim pauzama između, goreći moju glavu i grudni koš, energijom poput vatre. “Rekao sam ti da ne možeš da podneseš vatru”, Mohanđi je rekao kroz osmeh. Slabo sam se osmehivala, koliko god mi je beskrajna energija dozvolila da se pomeram. Teško sam mogla da se pomerim ili pogledam bilo gde drugo. Dok mi je pogled bio zaključan na Njemu, iznenada, kroz periferni vid uočila sam gusti tamni dim kako izvire oko mene/nas i širi se. Istog trenutka kada sam primetila dim, Mohanđi je rekao: “Toliko puno težine odlazi.” Osmehnula sam se, nečujno izražavajući svoju zahvalnost. Sve više i više crnog dima se pojavljivalo oko nas. Postalo je toliko mračno, da u jednom trenutku više nisam mogla uopšte da vidim Njegovo lice. Morala sam da trepnem nekoliko puta kako bih ponovo videla Njegove oči. Posle nekog vremena, završilo se. Skinuo je pogled sa mene i nasmejao se. Ostala sam… bez reči. Nekoliko drugih ljudi koji su bili prisutni i ja smo ostali u toj nepojmljivoj čaroliji Mohanđijeve moći kroz nekoliko narednih minuta. Reči su bile suvišne. Ne znam koliko dugo je sve trajalo. Osećala sam odsustvo vremena i čisto blaženstvo. Intenzitet Šaktipata mora da se povećao. Ne znam.
Postojao je jedan meni jako poznat osećaj duboke težine iz moje prošlosti, koji je bio uklonjen za par sekundi kroz moć mog Gurua. Kroz dugi niz godina mog života, još od detinjstva, osećala sam ga u centru abdomena kao gustu kuglu tamnog dima, jako tešku i neprijatnu. To je izazivalo razne vrste negativnosti u meni – nesigurnost, strah, anksioznost, ljutnju itd. Nisam imala nikakvu kontrolu nad njim. Ta energija je sedela u meni poput nepredvidjivog vulkana – ponekad vrlo mirna, a ponekad bi se iznenadno aktivirala i poslala me u užareni vorteks neprekidne anksioznosti. Nakon Mohanđijeve milosti koja je potekla mojim životom i učinila da se moj život transformiše, znala sam da me je ovaj osećaj napokon ostavio, u potpunosti. Nijedan trag nije ostao. Čak i ako je moj podsvesni um sumnjao u reaktivaciju tog vulkana, zbog dugog perioda poznanstva s njim, to se nikada nije desilo. Od tog dana, osećaj se nikada više nije vratio.
Samo nekoliko sekundi u Mohanđijevom prisustvu me je transformisalo. Možda nismo ili nikad nećemo biti svesni, ali on radi na svakom od nas, svakog trenutka, dok jedemo, dok spavamo, blizu ili daleko od nas – uvek. On ne traći ni trenutak u služenju svetu i njegovim iskrenim tragaocima.
Ovaj incident je samo jedan od retkih primera gde je Mohanđi zapravo dozvolio da Njegov rad bude prepoznat na ovako opipljiv način. Od prvog susreta sa Mohanđijevom svesnošću doživela sam jako puno preobražaja, pozitivnih promena i otpuštanja raznih negativnosti, i UVEK sam imala čvrst dokaz da je njegova milost bila uzrok toga. Pa ipak, bez obzira koliko je dokaz uverljiv, osoba koja nema “oči” i dalje neće biti u mogućnosti da vidi. Samo oči pune ljubavi i poštovanja, koje žude za Milošću će prepoznati i iskusiti Milost.
Zauvek na stopalima mog Gurua
u zahvalnosti prema Njemu
U poniznosti i sa ljubavlju prema svima,
Mina Obradović
Iskustvo na engleskom možete pročitati ovde.
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
