Vrelije od rasplamsanog sunca

Dragi tragaoci za istinom,

Možda mislite da blizina tako moćnog avadute kao što je Atmananda znači da smo stalno razgovarali o dubljim nivoima duhovnosti. Naprotiv, retko da smo ikad pričali o duhovnim pitanjima. Isto sam primetio i kada se Atmananda susretao sa drugim moćnim majstorima. Nisu razgovarali ni o čemu, ali bukvalno ni o čemu što ima veze sa duhovnošću. Za mene je susret dva majstora izgledao kao stapanje dva sunca kako bi dala još više svetlosti. Nije bilo potrebe za rečima (posredovanjem). Kad god dobijete priliku da boravite pored oslobođenih majstora, obavezno ih posmatrajte, ali nikako ne imitirajte. Ako ih imitiramo, time ćemo samo dobiti određene crte karaktera ili osobine. Posmatranjem ćemo dobiti odvojenost i svest o savršenoj ljubavi na delu.

Divno je posmatrati nekog ko ne želi ništa od zemlje kako hoda zemljom. Počinjemo da posmatramo sa potpunom nepristrašnošću, pa čak i ravnodušnošću svaku želju svake osobe oko sebe, ili onih koji dolaze kod našeg Guruđija po blagoslov za brzo rešenje neke od svojih omiljenih dimenzija „veličanstvenih“ žudnji, kao što su novac, ugled, slava, posed, itd. Guruđi, odvojen od sebe kakav je bio, ponekad bi ih pogledao, a ponekad ignorisao. Namerno je nosio plašt nemoćnog, često ekscentričnog, običnog sadua (askete). To mora da ga je spasilo raznih pohlepnih tela.

Retko bismo pričali sa Guruđijem o nečemu vezanom za duhovnost. Obično bi do toga došlo kao komentar nakon nečije posete. Evo nekoliko odlomaka. Jednom je rekao: „Buda je kazao: ’Ljudski jezik je opasniji od mača. Ostavlja dugotrajne rane. Povređuje ljude više nego mač. Povrede koje nanese jezik teško se zaceljuju.’“ Razumeli smo da većina nevolja u životu proizilazi iz relativnih istina ili delimičnih istina protumačenih od strane spekulišućih umova punih predrasuda i izraženih kroz naše jezike bez kostiju. To me podseća na razne divne stvari koje je Buda izrekao, a koje su savršeno pristajale nivou postojanja našeg Guruđija.

„Mesto koje je najudaljenije od nas je prošlost. Nema tih para ni vremena koji nas mogu odvesti tamo.“
„Najveća i najviša planina na ovom svetu je ljudska požuda. Za ljudski um ništa nije teže osvojiti od požude.“
„Stvar koju je najteže održati na ovom svetu je malo obećanje. Lakše je reći nego uraditi. Ako se obećanja ne ispune, čovek uzima još života da bi ih dovršio. Stoga su obećanja prilično štetna. Ako se ne ispune, povećavaju našu karmičku težinu.“
„Osobina zbog koje se čovek oseća najlaganije na svetu je poniznost, koja dolazi sa zrelošću i svešću. Nema ničeg laganijeg za um od poniznosti. Kada jurimo ime, slavu i bogatsvo, to se gubi.“
„Smrt nam je najbliža. Smrt nam je bliža nego bilo koji međuljudski odnos i jedina je neizbežna veza.“
„Najlakše što možete da uradite da biste se oslobodili u ovom svetu jeste da širite poruku o našem dragom guruu šireći bezuslovno ljubav kroz samo vaše postojanje. Vaša lična dobrobit nema ništa s tim. Ako se plašite da govorite o guruu koji vam je dao sebe, vi ste licemer. Milost neće doći na vaša vrata. Licemerje sprečava milost.“

Jednog „svetog dana“, nakon što je proveo vreme sa jednim naizgled rezervisanim lutajućim saduom, guru je rekao: „Mi smo svi lažovi. Lažemo sve vreme. Kad god kažem ja sam Atmananda, ja lažem. Ovo telo se zove Atmananda, ne ja. Kad god ljudi pričaju sa identifikacijama koje su sve privremene, lažu, jer sve što je privremeno nije krajnja istina. Pogledajte oko sebe, nijedna životinja vam se neće predstaviti kao bik ili majmun. Oni nisu vezani svojom inkarnacijom. Mi toliko želimo da zadržimo svoj ego i identifikacije. Kad god počnemo da izražavamo ko smo u okvirima ovozemaljskog postojanja, sve se više i više udaljavamo od prvobitne istine. Stoga, moramo shvatiti da smo svi mi lažljivci. Slavni lažljivci koji vole da održavaju svoje laži i čak su i ponosni na njih. Ja nisam avaduta, pa čak ni Atmananda. To su sve identifikacije o mom stanju i obliku koje mi je dalo društvo da bi sebi olakšalo. To je njegova potreba, ne moja. Ja sam slobodan.“ Nastavio je: „Isto tako, poistovećujemo se sa prolaznim emocijama i prisvajamo ih. Mi nismo ni emocije. Mi smo slobodni. Ako to ne shvatite, patićete.“

„Želje su zamke. Jedna spontano vodi ka drugoj. Isto tako, one menjaju formu i prirodu. Želje izazivaju iluzije i halucinacije. To nas sve više i više udaljava od oslobođenja.“

Ovo je priča o nekim Guruđijevim učenicima, kao što su Ramapa, Srinat i moja malenkost, kao i o nekim Guruđijevim iskustvima koja bih želeo da podelim kako bih omogućio uvid u njegov veličanstveni status.

Nekad je sredovečna osoba po imenu Ramapa hodala sa nama dok smo hodali sa Gurudevom. Gurudeva nije imao običaj da obraća pažnju, dočekuje ili prima bilo koga ko odluči da hoda s njim.Verovatno nije ni primećivao.

Guruđi nije voleo razgovore. Videli smo ga kako satima pažljivo posmatra krave ili druge životinje. Među sobom smo govorili da ih Guruđi oslobađa svojim pogledom. Zapravo, posmatrao je životinje s mnogo više pažnje nego ljude. Jednom takvom prilikom, koja se desila oko nedelju dana nakon što nam se Ramapa pridružio, Guruđi je posmatrao krdo krava na livadi. Ramapa mu se približio i rekao: „Gurudeva, moja želja u ovom životu je da dostignem više nivoe samadija. Blagoslovi me i pomozi mi.“ Guruđi nije odgovarao neko vreme. Kasnije reče: „Posmatraj krave i svedoči im.“ To je bilo to. Nije rekao ništa drugo. Ustao je i počeo da hoda. Ramapa je sedeo tamo i nastavio da radi ono što je Guruđi radio, a što je i njemu rekao da čini. Odlazeći sa Gurudevom, koji je hodao prilično brzo, videli smo Ramapu potpuno udubljenog u posmatranje krava.

Mnogo godina kasnije, nakon što je Guruđi dostigao mahasamadi (svesno napuštanje tela kod svetaca), imao sam sreće da i ne znajući sretnem Ramapu, koji je do tada dostigao velike duhovne visine. Nisam ga prepoznao. Vraćao sam se sa nekoliko saputnika do mog boravišta, idući sa severa Barata nakon našeg godišnjeg kupanja u Gangi tokom Kumba Mele. Zadesilo se da provedemo noć u ašramu sveca kog nismo ranije upoznali. Većina ašrama bez ikakvih očekivanja ugošćava ljude koji se vraćaju sa Kumba Mele. To je i dalje tradicija. Poglavar tog ašrama je bio ćelav i imao dugu belu bradu. Dočekao nas je ljubazno i dostojanstveno.

Uveče, nakon večere u suton, držao je govor svojim učenicima. To je zvučalo ovako nekako: „Gurudeva mi je rekao da posmatram krave i otišao (u tom trenutku sam osetio da bi to mogao biti Ramapa). Shvatio sam ovo kao dikšu (inicijaciju) i seo na isto mesto gde je Gurudeva sedeo i počeo to da radim. U početku sam video samo tela krava. Video sam samo njihove aktivnosti. Svakog dana radio sam ovu vežbu u koju me Gurudeva inicirao. Nakon nekoliko dana mogao sam da prepoznam baš svaku kravu koja je pasla na toj livadi. Uskoro sam počeo da uočavam njihove karaktere i razlike između njih. Počeo sam da primećujem kako se ponašaju. Video sam razlike u njihovom ponašanju, kao i njihovu hijerarhiju i manirizme.

Nikada nisu pokazivale znake užurbanosti. Uvek su bile mirne. Jele su samo onoliko koliko im treba. Bile su strpljive. Nikad se nisu žalile niti proizvodile nepotreban zvuk. Prihvatale su svoje okruženje i stvarnost bez ikakvih pritužbi. Bile su tolerantne. Nikad se nisu žalile ni na kišu ni na sunce. Bile su dosledne u onome što su radile. Nikada im ne bi dosadilo njihovo okruženje. Naučio sam mnogo stvari od njih. Koncentraciju, prihvatanje, doslednost, posvećenost bez anksioznosti ili poređenja, bez pritužbi, i više od svega, stabilan um, smiren do srži. Shvatio sam da stanje samadija zahteva sve ove osobine. Sam samadi je smirenost uma. I te životinje su me tome naučile.

Dan i noć sam sedeo blizu tog pašnjaka, i kada su ova nežna bića lutala, pratio sam ih. Postala su moji gurui. Naučio sam velike životne tajne od njih. Sve počinje prihvatanjem. Razumeo sam zašto je moj Gurudeva uvek posmatrao životinje i sedeo u stanju meditacije. Svedočio je stanjima samadija koja priroda iskazuje kroz svaku biljku, drvo, lišće i sva njena bića. Isto tako, shvatio sam da krave ne jedu nakon zalaska sunca, a počinju da jedu tek kada sunce izađe. One prate sunce. I ja sam se predao suncu, pa je i ono postalo moj guru.“ Ramapa je nastavio.

Njegovo objašnjenje mi je potvrdilo da i on govori o mom guruu – avaduti Atmanandi Čaitanji! On je mnogima doneo prosvetljenje kroz usputnu reč ili rečenicu koja bi postala nepobitna zapovest koju bi vreme kasnije dokazalo. Želeo bih da shvatite jednu naročitu poentu. Moj Gurudeva je na sebi svojstven, nenametljiv način naučio Ramapu, i kroz njega sve nas, jednu važnu vežbu – praktikovanje svesnosti. Svi gurui obično iniciraju svoje učenike u kontemplaciju (manana) i meditaciju (dhjana) ili neke rituale kako bi dostigli nivoe samadija. Ovde je Atmananda podučavao „svesnost“ kroz postamranje krava, što nije ni manana ni dhjana. Krave nemaju nikakvu anksioznost zbog budućnosti, niti neku vidljivu vezanost za prošlost. Nemaju predrasude niti strahove, kako je objasnio Ramapa. To je važna lekcija u duhovnosti. Biti u SADAŠNJOSTI. Biti u svesnosti. To je prostor između manane i dhjane.

Kada je Ramapa napravio pauzu u svom pripovedanju, predstavio sam se i rekao njemu i publici da sam bio tamo kada se taj događaj odigrao. Ramapa nije mogao da zadrži suze. Ustao je i pokušao da se prostre pred moja stopala iz poštovanja prema mom guruu. Nisam mu to dopustio. Umesto toga, zagrlio sam ga. Nijedan od nas nije mogao da zadrži suze radosnice. Neko vreme smo ostali zagrljeni. Onda sam rekao: „Ramapa, tako sam srećan što te vidim, ne samo jer si dostigao više nivoe samadija, kako si i želeo, sa milošću našeg Gurudeva, već i zbog toga što prenosiš i objašnjavaš neuobičajene metode našeg Gurudeva i svojim učenicima. Održavaš živim sećanje na njega.“

Nije bilo mnogo onih koji su razumeli Gurudeva. On je tako usmeravao hiljade. Možda kroz reč, pogled, rečenicu ili fizičku demonstraciju sopstvenog života. Međutim, ni pet posto tih ljudi koji su dolazili kod njega ne bi to shvatili niti uhavtili tu nit i nastavljali bi da žive kao i do tada. Svakome bi usput, nenametljivo, pružio konopac da se popne.

Naš guru je napustio svoje telo i insistirao na tome da ono ne treba da postane teret zemlji. Zvanično je kremiran. (Kada je čuo za smrt Atmanande, osmeh je nestao s Ramapinog lica, a oči su mu se napunile suzama.) Isto tako, on nije ništa napisao, osim onoga što je zapisano u našim srcima i umovima. „Ramapa, danas sam srećan. Kada čujem reči našeg gurua kroz tebe, osećam toliku sreću i ponos. Dozvolio nam je da hodamo sa njim i naučio nas neprocenjive lekcije kroz svoj sopstveni život. Savršeni avaduta. Nije imao emocija. Nikada nije plakao. Postojao je bez postojanja. Živeo je bez življenja. Uvek je bio, i sad je uvek uz nas.“

Ramapa suzno reče: „Samo želim da ne padnem opet u iskušenja ovog sveta.“

Odgovorih mu: „Kada si pod zaštitom majstora kakav je Atmananda nikada ne moraš da brineš o bilo kakvom padu u duhovnosti. Neće doći do stanja Joga Brašte (gubitka milosti). Atmananda kao guru to nikada neće dopustiti. Našeg gurua su retko razumeli jer se retko izražavao. Njegov život je bio njegova poruka. Ako ljudi nisu razumeli njegov život, onda nisu razumeli ni njegovu poruku. Uvek sam posmatrao njegovu naviku da pažljivo posmatra životinje. Proveo je mnogo vremena radeći samo to. Često bi zaboravio na svoje sopstveno telo, vreme, glad, vremenske prilike, i sedeo posmatrajući ptice i životinje. Sada, uz tvoje pripovedanje, dobio sam jasan uvid zbog čega ih je posmatrao, kao i šta je s tolikim interesovanjem video. Učio nas je najvećoj od svih filozofija, a to su prihvatanje i predaja. Hvala ti.“ Ponovo smo se zagrlili puni dubokih, iskrenih emocija.

Bio sam istinski srećan što vidim Ramapu, naročito zbog nivoa duhovnosti koji je dostigao, i isto tako sam bio zahvalan Guruđiju što je to sve omogućio. Ostali smo tu noć i krenuli nakon što smo pojeli sveži doručak koji su nam poslužili Ramapini učenici. Ramapa nije jeo ništa nakon zalaska niti pre izlaska sunca. Mi smo učinili isto i odlučili da od tad nećemo više jesti nakon zalaska sunca. Odlučuli smo da pratimo učenje sunca.

Oprostili smo se s Ramapom uz ovu utešnu misao: „Istinski učitelj nikad ne umire. On ostaje kao misao, učenje ili podsetnik kroz različite umove dugo nakon svoje smrti.“

Drugi Guruđijev učenik je bio Srinat. Bio je kao Guruđijeva senka. Pridružio se Gurudevi pre mene i bio s njim do njegovog mahasamadija. Nikad nije pominjao svoju prošlost, ali je neko pomenuo da se jedan od njegovih roditelja ponovo venčao, i da ga je očuh odnosno maćeha izbacila iz kuće. Nekad kasnije jedan avaduta mu je rekao da je njegov guru u obliku neba (njegovo telo je beskrajno kao nebo). Pošto nije prošao nikakvu inicijaciju, sedeo bi i gledao u nebo i spontano prešao u šjambavi mudru. Po običaju sedeo je pored jedne prodavnice zureći u nebo kada je Atmananda naišao pored njega. Atmananda ga je samo pogledao i očima pokazao da mu se pridruži. Srinat je istog momenta krenuo za njim i nikad ga nije napustio. Video je nebo u Atmanandi.

Sedeo bi poput statue skoro kao Guruđi. Bio je povučena osoba i retko je pričao. Kad god bi ga pitali nešto poput: „Kada će se Guruđi probuditi? Možemo li nešto da uradimo?“, on bi samo bledo zurio u njih. Pošto nije bilo poente pričati s njim, ljudi su ga potpuno ignorisali. Ljudi bi ga zadirkivali i ismevali, ali ništa od toga ga nije doticalo. Šta god bi Guruđi rekao on bi to istog momenta slepo uradio ne razmišljajući da li je pravo vreme, pravo mesto, prava prilika itd. Bez postavljanja ikakvih pitanja, bez razmišljanja ili premišljanja pre nego što bi nešto uradio – takav neki stav. Da mu je Guruđi zatražio da skoči sa planine, on bi skočio. Takva vrsta savršene poslušnosti.

Guruđi većinom nije izvodio nikakve rituale. Međutim, ponekad bi zapalio vatru i bacio u nju neke ponude. Bilo bi to za nekog, verovatno u nekom delu sveta (ili univerzuma), ali nikada ne bi objašnjavao zašto to radi. Isto kao što bi uzeo hranu u ruku i ponudio je vatri jer je neko negde verovatno bio gladan ili je nešto trebalo da se desi negde drugde. Jednom retkom prilikom kada je Guruđi vršio neki ritual, tražio je od Srinata da se okupa u reci i odmah se vrati. Reka se izlila i bilo je veoma opasno ući u nju jer bi nabujala voda svakoga samo zbrisala.

To ga nimalo nije zaustavilo. Samo je uskočio u reku čija ga je nabujala voda prosto uvukla. Nosila ga je nekoliko kilometara pre nego što je uspeo da zapliva i nekako izađe na obalu. Odatle je trčao sve do Atmanande, tačno na vreme da stigne na kraj obreda. Ljudi su ga pitali da li je poludeo kad je skočio u nabujalu reku. Nije odgovorio, samo se nasmešio.

Dok je Atmananda sedeo pod drvetom, pre nego što je uzeo mahasamadi, i on je isto sedeo pod drvetom. Njihova svest se stopila i do trenutka kada je Atmananda napustio telo, on je postao kao njegova senka. Atmananda je preuzeo, uklonio svu preostalu karmu i rastvorio ga. Ubrzo nakon što je Atmananda uzeo mahasamadi, nedelju dana nakon toga, i on je napustio telo. Baš kao što je i Atmananda učinio pre nego što je uzeo mahasamadi, i on je sedeo ispod drveta i prestao da jede i pije. Pre tog trenutka sigurno je dostigao visoke nivoe samadija. Ali, to niko ne zna jer se nikada nije izražavao. Nikada se nije prikazivao. Nikada nije pokušavao da dokaže.

Atmananda nije imao naviku da jede niti je ikada bio zabrinut zbog hrane. Uglavnom je jeo šta bi mu došlo u ruke. Nikada nije brinuo za to. Nikada nije išao u potragu za hranom niti sakupljao bikšu (milostinju). Bilo je nekih mesta gde se davala bikša, ali on bi samo rekao: „Hajdemo dalje.“ Neki od njegovih sledbenika su želeli da ostanu i dobiju bikšu. Na primer, bilo je određenih mesta gde je kralj obezbeđivao bikšu. Atmanandu nikada nije bilo briga, tako da su mu ljudi retko donosili hranu. Čak i kad bi mu doneli da jede, on bi bacio pogled, a zatim nahranio ptice ili krave. On bi uvek nahranio nekoga oko sebe i ne bi sam pojeo hranu. Nije bilo mnogo stvari koje si mogao da učiniš za Atmanandu. Nije mu trebalo nikakvo služenje. U suštini, ne možemo služiti Majstoru. Moj Gurudeva Atmananda je bio epitom slobode. Slušajte ga u dubokoj tišini, čućete kako njegove reči odjekuju duboko u nama.

„Smešno je kada pomislite da ste nešto. Smešno je i kada kažete da niste ništa. Kada shvatite da niste nijedna stvar, počećete da doživljavate SLOBODU.“
„Izvan ličnih identifikacija i okvira leži ISTINA postojanja.“

Atmananda je rekao: „Nijedno srce povezano sa svešću neće ostati uskraćeno za prisustvo.“ Iskusio sam to mnogo puta. Jednom, pre nego što sam počeo da lutam sa mojim Gurudevom, zatekao sam se u raspravi oko neke sitnice sa grupom ljudi koji su se spremali da me prebiju zbog moje agresije. U to vreme sam samo jednom ili dvaput sreo Guruđija, i to u razmaku od nekoliko godina. Kao i obično, bio je ravnodušan prema meni. Moj ego je to smatrao „ravnodušnošću“, a zapravo je to bio test izdržljivosti, te sam odlučio da ga više ne viđam.

Kada se ovaj incident dogodio, mlade siledžije su gotovo bile spremne da me prebiju. Iznenada, video sam kako Guruđi dolazi i odlučnim glasom govori: „Prestanite. On je moj sledbenik. Ostavite ga na miru.“ Ljudi koji su hteli da me prebiju su se ukočili, a zatim povukli. Guruđi me pogledao u oči, a zatim rekao: „Mahendra, idemo.“ Nemam pojma kako je znao moje pravo ime. Nikada nismo razgovarali, a kamoli da sam mu ispričao detalje o sebi. U svakom slučaju, on je krenuo, i ja sam ga pratio. To je početak mog putovanja s njim. I od tada ga nikad nisam napustio. Beskrajno me iznenađuje kad pomislim kako se pojavio na tom mestu gde sam ja bio, i to baš u kriznom trenutku. Kasnije sam shvatio da je njegova navodna ravnodušnost samo maska. On je vrlo svestan svega što se dešava oko njega i van njega, naročito kada je reč o životima ljudi koji su se iskreno i s ljubavlju povezali s njim, i ima kontrolu nad svim tim.

Zaključiću ovo još jednom pričom, nekim uvidima u njegovo stanje. Kao što sam ranije pomenuo, on nije bio vezan, bio je slobodan; nije bio vezan ni za šta, niti odvojen od bilo čega. On je bio u svemu. Tretirao je ljudska i sva druga bića sa istim poštovanjem. Imao je kontrolu nad vremenskim prilikama i elementima, ali je to retko kad pokazivao. Hodao bi po kiši i grmljavini, a znali smo da bi mogao ili da odabere sklonište ili da zaustavi kišu. Kada bismo mu dosađivali da se zaustavi dok se vreme ne smiri, odgovarao bi: „Ne uznemiravajte elemente.“ Kasnije sam shvatio da ne bi trebalo da se mešamo u večni tok prirode čak i ako imamo moć da to uradimo, kao i to da bi trebalo da naši unutrašnji elementi budu u harmoniji kako bismo imali dobar život bez preterivanja u bilo čemu.

Gledao sam na Gurudeva kao na nešto najsličnije elementu vode – uvek je išao niz tok. Nakon njegovog mahasamadija, poduzeo sam sve da napravim njegov lik kako bih mogao da sačuvam uspomenu na njega. Moja iskrena ljubav i poštovanje su stvorili ovu moju nesebičnu želju. Međutim, imao sam na umu činjenicu da nam je Gurudeva jasno rekao da ne želi da ikakav trag njegovog postojanja ostane na zemlji. To je uticalo na njegovu poslednju želju da bude kremiran, a njegov pepeo prosut u svete reke. Uprkos sumnjama, upotrebio sam svu svoju vajarsku veštinu da napravim statuu i postavio je na prilazu reci, gde sam se svakodnevno kupao. To mi je omogućilo da budem u njegovom prisustvu i klanjam mu se svaki dan. Nekoliko godina kasnije reka je nadošla i nabujala voda je odnela statuu, ne ostavljajući nikakav trag postojanja mog Gurudeva, baš kao što je želeo.

Nakon tog incidenta osveštao sam par paduka (svetih sandala) u njegovo ime i postavio ih na prilaz reci. Moć mog Gurudeva je bila očigledna kroz činjenicu da bi reka samo blago dotakla paduke i povukla se. Ista reka koja je zbrisala mnogo veću statuu nikada nije prešla preko paduka. Kada se osvrnem, osećam da su moje sumnje u vezi sa njegovom poslednjom željom dok sam pravio statuu doprinele da ona bude zbrisana. Da je moja nesebična želja bila nepokolebljiva i dalje bih bio te sreće da se klanjam njegovoj fizičkoj formi u vidu statue. Sumnje potresaju temelje koji su čvrsto zacementirani verom.

Imao sam i mnogo sreće da se na trenutak uverim da je on postojao daleko izvan granica zemlje. To me je zadivilo. Jedne večeri, u skloništu u blizini šumske čisitine, dok su svi spavali, ostavio sam Gurudeva pored vatre koju je palio i održavao kad god bi mogao. Sedeo bi tamo celu noć i posmatrao vatru. Vatra je simbol postojanja u nepostojanju jer lako pretvara materiju u prah. Bila je to blaga vatra. Tamo gde je Gurudeva sedeo, video sam samo vatru. Nije bilo obrisa mog voljenog Gurudeva. Samo vatra. Tog momenta sam shvatio da Gurudeva nije samo ograničeno telo na koje smo navikli. On je lako mogao da se pretvori u bilo koji od elemenata koji sačinjavaju telo. Taj put je rastvorio sve elemente i postao samo vatra da bi razgovarao sa spoljašnjom vatrom.

Drugom prilikom, kada je poglavar jednog sela došao da ga vidi noseći dakšinu (ponude), tražio mu je da mu priča o svom guruu. Guruđi je samo bledo pogledao u nebo i rekao: „Kako uopšte mogu da pričam o slavi mog Gurua? Nikada ne mogu da ga dokučim. Niko ga ne može upoznati. Moj ograničeni intelekt ne može izmeriti njegove dimenzije. Samo se njegova milost otkriva u meni kao svest o njegovom prisustvu, ali ne i stanju. Ja sam previše mali da bih spoznao njegovo stanje. Ništa ga ne može opisati. On je zaista nedokučiv.“

Zastao je, razmislio na trenutak, a zatim nastavio: „On je vreliji od rasplamsalog požara. Hladniji od najsvežijeg povetarca. Sjajniji od milion sunaca. Brži od oštrica munje. Glasniji od bubnjanja hiljadu gromova. On je neviniji od novorođenčeta. Čistiji je od najčistijeg. On je delanje u nedelanju. On je moja majka i moj otac i svi moji rođaci zajedno. On nema ni oca, ni majku, ni početak, ni kraj. Ceo vidljivi univerzum nije ništa do mladež na njegovom veličanstvenom licu. On je nedokučiv. On je slobodan. Nije vezan univerzumom, niti je univerzum vezan njime. On je sloboda. On je blaženstvo. On je ja.“

To sumira stanje mog Gurudeva. Ponizno predajem ovo pred Njegova lotosova stopala.