Autor: Sudešna Saha (Indija), 20 – 25. maj, 2016.
Kako mi se dogodio Mohanđi?
Molim vas imajte strpljenja za uvod.
Za početak, 2015. godina je bila dosta burna, jer sam se preselila iz jednog grada u Indiji u drugi po peti put u prethodnih 10 godina otkakako sam u braku, što je značilo pakovanje i raspakivanje, pronalažanje kuće za iznajmiljivanje, pronalaženje dobre škole, prodavanje starih stvari, kupovinu nekih novih, opraštanje, angažovanje dobre kompanije za selidbe, itd. Iako sam sad već bila iskusan igrač kad je reč o selidbama, svejedno sam mrzela sav taj napor i tegobu smeštanja i izmeštanja iz jednog grada. Pronaći mesto u dobroj školi u metropoli kakva je Čenaj oduvek je bila noćna mora za roditelje, jer to podrazumeva davanje ogromnih donacija ili nalaženje veze koja će vam obezbediti mesto. A meni su trebala DVA mesta za moja dva anđela! S božjom milošću, sve je prošlo dobro i moja starija ćerka je uspela da obezbedi mesto u veoma uglednoj školi nakon pismenog prijemnog ispita, bez donacija, a i moja druga ćerka je takođe upala na osnovu toga što je njena sestra. Ali cena za sve to bila je 6 meseci neprospavanih noći i anksioznosti različitih vrsta.
Život je delovao savršeno sve do preseljenja u Čenaj, u maju 2015. Tu su počeli svi događaji. Ne znam kako ni zašto, ali usisavao me vrtlog negativnih misli uz averziju prema svemu što me okruživalo, a većina toga je dolazila iz besa i frustracije prema školi, obrazovnom sistemu i školskom uspehu mog deteta. Svi su mi objašnjavali da je ona tek treći razred, i da u ovom trenutku njenog života nije toliko važno da ima dobar uspeh. Ali ja sam polako i neumitno upadala u nešto drastičnije. Nisam mogla da jedem, da spavam, niti da saberem misli. Nisam sklopila oka skoro 2 meseca, nisam uzimala hranu, prestala sam da radim kućne poslove, da komuniciram s ljudima, da se javljam na telefon, do te mere da sam na neki način bila naterana da svom mužu izgovorim reči „Želim da umrem“. Zbog te izjave sam bila zalepljena za zid i nazvana „eskapistom“. Moj muž, koji je inače veoma brižna osoba, odjednom je bio ljut, nervozan, potresen i shrvan,i frenetično je požurio da me pošalje u Mubaj kod prijateljice koja je isceliteljka, i koja je dala sve od sebe da me povrati iz stanja u kom sam se nalazila.
Bila sam svesna da sve što sam govorila i radila nisam bila ja, već spoljnji entitet koji se zakačio unutar mene i koji je sve to izgovarao i terao me da radim stvari koje su narušavale dobro mišljenje koje su ljudi imali o meni. Moja duša je bespomoćno plakala, ali ovaj spoljnji entitet bi mi govorio da nisam ni od kakve pomoći svojoj porodici i da treba da nestanem. Živela sam u smrdljivom telu sa nekom nepoznatom silom koja je upravljala mojim pokretima, mislima i delima, koja je činila da izgledam kao idiot koji nije u stanju ni da opere sopstveno telo, a kamoli da kuva, nahrani decu, podučava, vozi ili obavlja kupovinu, što sam inače sve radila prirodno i s lakoćom. Moje telo je počelo toliko da smrdi da bi me deca odgurivala, a muž me zamolio da spavam u drugoj sobi. Nisam mogla da osetim svoju decu, svog muža, i nikakve emocije me nisu doticale. Moja prijateljica me vodila u hramove gde bih postajala strašno uznemirena i želela da pobegnem. Muzika, bađani, svaki zvuk me je iritirao. Dok je moja istinska duša želela da plače, bila je paralisana i suze nisu mogle da krenu, sve dok jednog dana nisam zapravo pokušala da ubijem svoje fizičko telo i oslobodim se svega ovog. Ali, srećom, nisam uspela u tome. Sada je bio red na lekare da pokušaju da mi pomognu. Sve što su mogli da urade bilo je da me uspavaju. Dobijala sam pilule za spavanje i antidepresive i za dva meseca sam postala zavisna od njih. To je bila faza u kojoj sam se rasplakivala za svaku sitnicu. Bez lekova sam postajala rastrojena sa ubitačnom glavoboljom, i tada bih grozničavo zgrabila pilule i legla da spavam.
Moja prva komšinica, Reka Murali je bila svedok svag toga, i često bih joj govorila „Molim te, pomozi mi, osećam da neko isisava svu sreću iz mene.“
Kada je videla u kakvom sam stanju, pisala je Mohanđiju koji joj je dao uputstvo da mi da „oči“. Zamolila me je da ih držim u sobi za Puđu (molitvu) i da gledam u njih 5 minuta svakog dana.
Reka mi je stalno pominjala Moć čistote, vođenu četrdesetpetominutnu meditaciju sa Mohanđijevim glasom, ali iz ovog ili onog razloga nismo uspevale da je uradimo. Nekako smo odlučile da 1. januara 2016. započnemo novu godinu dobrim vibracijama tako što ćemo uraditi meditaciju Moć čistote. Uspele smo!!! Iako nisam mogla da se koncentrišem i dobro čujem instrukcije, to mi je ipak dalo usmerenje. Nakon toga sam još 3 puta radila meditaciju sama kod kuće, sa slušalicama, i do 10. januara 2016, u roku od 10 dana, prešla sam od zavisnosti od lekova u stanje slobode. Svi bolovi su prestali i svaka nova meditacija me navodila da iskažem zahvalnost različitim grupama ljudi, što sam svim srcem i činila. Čuda se zaista dešavaju, a Mohanđijeva Moć čistote je to uradila.
Osim toga, patila sam od poremećaja štitaste žlezde u protekle 23 godine, ali klinički, moji lekari nisu mogli da utvrde povezanost između toga i mog stanja jer trenutno mi je nivo hormona štitaste žlezde mnogo viši nego što je bio dok sam bila neuravnotežena. Niko, uključujući i mene samu, nije mogao da zamisli da ću se tako iznenada povratiti, do te mere, da sam ja, koja nikad nisam bila samouveren vozač, odlučila da učestvujem u automobilskom reliju, navodno najdužem, pod nazivom Vreme da žene voze, ženskom reliju koji organizuju novine Times of India.
Definitivno sam sve zasluge pripisivala meditaciji, ali ne i čoveku koji stoji iza nje. Nisam se povezala sa fizičkom formom te osobe, niti sam imala bilo kakvu nameru da ga vidim ili upoznam, s obzirom na moju averziju prema klanu takozvanih „baba“, s kojim su moji roditelji bili povezani, zbog mog iskustva s njima iz detinjstva.
U znak zahvalnosti za ono što je meditacija Moć čistote učinila za mene, prijavila sam se za program „Dan u Mohanđijevoj svesti“ u Čenaju, 8. marta 2016, odmah narednog dana nakon što sam se vratila sa auto relija. Nijednom nisam progovorila sa njim, iako su me volonteri pitali da li bih želela. Nikad nisam iskoristila priliku koja mi je tako lako data. Bilo mi je dovoljno samo da budem u njegovom prisustvu i upijam, jer sam zaista bila bez reči i znala sam da bih mogla samo da plačem, zapravo sam i ridala tokom celodnevne sesije. Pitali su me da podelim svoje iskustvo, ali nisam bila u stanju. Od kad sam dobila svoj prvi šaktipat tog dana, ja sam PREPOROĐENA. Nikada nisam imala toliko samopouzdanja i svakog narednog dana gledam ljude samo sa LJUBAVLJU, i dobijam samo LJUBAV!
Nakon ovog iskustva, imam potrebu da odem u nepoznatu zemlju, ja, koja nikada nisam sama putovala van Indije, privučena sam da odem u ovu predivnu zemlju, Bosnu i Hercegovinu, samo da bih bila u prisustvu ove engime koja se zove – MOHANĐI.
Reči su previše sputavajuće da bi se njima moglo opisati ovakvo iskustvo, osećanja su previše jaka da bi se prenela jer sam ograničena svojim vokabularom.
Mohanđi je oličenje poniznosti – duhovni vodič koji se razlikuje od ostalih. On je na prvom mestu prijatelj koji zna kako da otkloni okove koji sputavaju osobu da bude ono što zaista jeste. On postaje jedan od nas kad se šalimo i zabavljamo, kada se radi, postaje strogi direketor, kada treba da prati raspored, postaje marljivi organizator, a i snažni duhovni vodič koji pojednostavljuje čitavu tu ozbiljnu priču kroz objašnjenja koja su razumljiva i prijemčiva. Najbolje od svega je što će učiniti da sve to osetite uz samo-realizaciju kroz njegovo božansko prisustvo dok spavate, jedete, pričate i obavljate svakodnevne poslove. On ulazi u naše stanje svesti i podsvesti i pretvara nas, ćeliju po ćeliju, u obnovljeno, podmlađeno biće.
O ritritu u Bosni
Kada sam saopštila prijteljima i rodbini da idem u Bosnu da vidim piramide, reakcija je bez izuzetka bila: „Od svih mesta, u Bosnu?! Nismo ni znali da tamo imaju piramide!!!“ Nisam ni ja dok Mohanđi nije pomenuo na satsangu u Čenaju.
Period od četiri i po dana je bio ispunjen dobro raspoređenim programima. Apsolutno „ni sekund protraćenog vremena“. Hrana i smeštaj su bili besprekorni. Tog dana kad smo stigli padala je kiša i vreme je bilo tmurno i prohladno. Nisam znala šta da očekujem od takvih ritrita i bila sam pomalo rezervisana i povučena znajući da sam, osim Mohanđija, jedina Indijka iz Indije. Ali svaki član tima iz Srbije je učinio da stvari budu lake i prijatne, i nakon prvog Mohanđijevog zagrljaja dobrodošlice osećala sam se potpuno kod kuće.
U ovom tekstu neću reći ništa o piramidama jer je to iskustvo koje treba lično doživeti. Naš vodič Ajdin nam je s velikom strašću pričao o tom arhitektonskom fenomenu starom 38000 godina, tako lepo i jasno naglašavajući njegov duhovni aspekt. Mohanđi nam je omogućio da iskustimo taj fenomen vodeći nas u više dimenzije.
Čuda na piramidi Sunca
Naš vodič je bio iznenađen kada je video sunce prvog dana naše ture. Rekao je „Kiša je padala prethodnih 15 dana, i nismo mogli da verujemo kad je Mohanđi rekao da vreme neće biti problem.“ Blagoslov sjajnog sunca se zadržao na nama svih dana. Sipilo je samo poslednjeg dana kad smo se penjali na piramidu Sunca, ali usput uopšte nismo pokisli!!! Mogli smo da vidimo pljusak, sa munjama i gromovima, sa obe strane piramide, dok smo mi bili obasjani suncem! Čudo! Smrzli bismo se da smo pokisli.
Ova slika prikazuje Mohanđija koji pokušava da rastera oblake.
Imam sreće što sam uslikala ovu fotografiju Biljane Vozarević (na njenu molbu), i Trišul (trozubac) koji se pojavio na njenom čelu dok je meditirala na vrhu piramide Sunca. To je zapravo crveni tilak (sveta crvena boja koju Indijci stavljaju na čelo – na treće oko) koji joj to jutro u hotelu na čelo stavila Džajašri, Indijka iz Londona. Da bi potvrdila, Biljana me pitala da li zaista izgleda kao Trišul. I meni je izgledalo. Biljana je to zadržala za sebe, jer su joj se ljudi kod kuće smejali ili prosto to pripisivali mrštenju. Ali ja sam odlučila da pitam Mohanđija, i on je potvrdio!!! To znači prisustvo ili povezanost sa Šivom.
Evo šta je ona podelila sa mnom, njenim rečima, „Ovo se desilo nakon što sam meditirala na piramidi Sunca. Istopila sam se i iščezla u ljubavi i suzama. Nisam čula ništa oko sebe. Kada sam izašla iz meditacije, svi su bili otišli. Trčala sam, i sletela prema autobusu, i nakon nekoliko kilometara srela ljudi usput, tako da sam, srećom, uspela da se pridružim grupi.“
Na piramidi Meseca
Na putu do piramide Meseca 23. maja 2016. zastali smo u podnožju koje je bilo tako lepo i zeleno. Devojka iz Londona, Agneška, je sela pored mene dok sam upijala lepotu prirode i posmatrala zanosnu lepoticu Devi kako pozira za slikanje. Upitala me je da li želim da me uslika sa Mohanđijem, na šta sam ja nevoljno pristala. Tražila je moj telefon i rekla mi, „Dođi, svi se slikaju, ja ću te uslikati“. Krenula sam u njenom pravcu, prilično nezainteresovano. Ali sam joj toliko zahvalna i srećna zbog ove dragocene slike. Pažljivo posmatrajte ove fotografije.
Podelila sam ovo sa čenajskom grupom Mohanđijevih sledbenika i evo nekih od njihovih reakcija, bez njihovih imena:
“Da li je to Šiva Linga…koji se pojavio na Mohanđijevom grlu? Ovo je pravi blagoslov.“
“Kakva je ovo plavkasta aura kod Mohanđijevih grudi?“
“Neverovatno, Sudešna! Blagoslovena si! Je li to Šivino oko?“
“Vidim paunovo pero.”
“Kakav neverovatan snimak. Vidim Šiva Lingu i diskretnu ogrlicu u duginim pojama i polukružni oreol na lingi… hvala ti puno što si podelila svoja iskustva i ove neverovatne fotografije.“
Za mene je to Mohanđijev blagoslov i vidim oreol sa nekim licem koje ne mogu da prepoznam u sredini. I dugu koja prolazi preko.
Nakon što smo stigli na vrh piramide Meseca, Devi nam je pokazala novu tehniku disanja, a Mohanđi nas je vodio na svakom nivou, i na kraju se desio ogroman izliv emocija kod svih učesnika. Kakav fenomen čišćenja! Mogla sam da osetim kako se povetarac smirio dok smo disali, a nalet jednosmernog vetra odnosio sve negativne misli i emocije, nakon čega bi usledile Mohanđijeve neprekidne instrukcije „Opuuuustite se“.
U Tumulusu
To je navodno spiralni energetski vorteks. Dok smo se penjali čuli smo potmuli zvuk iskopavanja koji je bio prilično iritantan i definitivno smetnja pri meditaciji. Na naše iznenađenje, zvuk je odjednom nestao kada smo počeli meditaciju, i nastavio čim smo završili. Naš vodič je skrenuo pažnju na ovo čudo, a ja sam promrljala: „Je l’ ih neko zamolio da prestanu?“ Mohanđi se samo nasmešio, i znala sam šta hoće da kaže.
Moć šaktipata
Bosanski ritrit se razlikovao od ostalih jer smo po prvi put imali blagoslov dva istovremena šaktipata koje su davali Jan Esman iz Danske i Mohanđi.
Zanimljivo je da Jan prvi put upoznao Mohanđija, koji ga je, uprkos Janovoj nameri da bude samo tihi učesnik, bacio u centar zbivanja. Tu informaciju sam saznala od samog Jana pošto se zadesilo da zajedno idemo na aerodrom.
Isto tako verujem da je atmosfera za vreme štaktipata postala još intenzivnija zahvaljujući muziciranju Nateša Remsela. Ono što je usledilo bilo je gotovo neverovatno, uz snažne vibracije ljubavi i vere koje su strujale za vreme intenzivne sesije međusobnog grljenja svih učesnika.
Blagosloveni su oni koji dobiju šaktipat. On donosi potpunu transformaciju.
Blagosloveni smo mi što u svojim životima imamo Mohanđija koji izdaleka može da čita naše misli i osećanja i radi ono što treba. Sve što znam jeste, imajte vere i sve ostalo će se srediti.
Reč zahvalnosti
Želim da izrazim svoju duboku zahvalnost Timu Srbija za njihove brze odgovore i besprekornu organizaciju. Iako je Mohanđi smatrao da je moralo više da se improvizuje, kao učesnik nisam primetila nikakve propuste. Hvala Devi i Biljani na divnim sesijama joge; Natešu za njegovu božanstvenu muziku za vreme svake sesije Joga Nidre i jednočasovnog davanja šaktipata.
Hvala svim učesnicima koji su bili toliko kooperativni i usklađeni jedni sa drugima kako bi ovo putovanje bilo što harmoničnije. Svako lice je isijavilo božanstvo, u skladu sa Mohanđijevom poruku da Bog živi u svakom od nas, sve što treba jeste da GA prepoznamo.
Posebno se zahvaljujem Hani, Mili i Draganu koji su me iscelili na različite načine. Nikolini koja je odgovorala na moje pozive i mejlove. Agneški, koja mi je omogućila ovu predivnu fotografiju! Ajdinu, našem vodiču za njegova iscrpna objašnjenja puna duhovnosti.
Srećni smo što smo imali priliku da nam dr Semir Osmanagić, koji je otkrio piramide i dao im imena, objasni njihovu istoriju i moć. Po njegovim pričama, rekla bih da je na izuzetno visokom duhovnom nivou.
Hvala hotelu „Park“ na ugodnom boravku.
BLAGOSLOVENA SAM!
HVALA VAM!
Sudešna Saha
Čenaj, Indija
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
