Autor: Nenad Obradović
Tačno 2012. godine sam završio u bolnici zbog visokog krvnog pritiska. Možda je nešto i genetski nasleđeno, ali ne krijem da su i mnogi drugi faktori uticali na to. Loša ishrana, alkohol, cigarete i drugo. Nakon izlaska iz tog, da nazovem, prelomnog perioda počeo sam više računa da vodim o svom zdravlju i načinu života, menjajući postepeno navike. Apsolutno sam to prihvatio kao jednu životnu lekciju i usmerio se ka radu na sebi. Tražio sam odgovore na razna životna pitanja: Koji je smisao života? Kako se suočiti sa strahovima? O odnosima sa ljudima? I o svim drugim aspektima života koje sam želeo da izbalansiram i menjam u to vreme.
Pre oko 3 godine, skoro 4, prvi put sam čuo za Mohanđija. Nakon toga sam ubrzo imao i priliku da ga vidim i uživo na Fruškoj gori. Međutim, nešto mi se nije dopadao u početku. Ti moji prvi susreti sa istinom (Mohanđijem) nisu bili baš brilijantni, tako da sam ga zaobilazio u širokom luku 😀 Mnoge neke nove i jake energije za mene koje nisam odmah mogao da svarim. Zaista imam mnogo toga što bih mogao reći, ali gledaću da skratim u najužim crtama.
Nakon nekoliko manjih susreta, koji su bili izdaleka, gde se nisam usuđivao da mu prilazim, ubrzo je došao i spontano poziv od prijatelja za moj prvi ritrit na Andrevlju na Fruškoj gori. Imali smo tu čast i privilegiju da spavamo na jednoj vikendici sa terasom i pogledom na Dunav, što je još više učinilo da ova nova avantura i ritrit budu čarobniji. Svakodnevne vežbe i meditacije uistinu nisu bile toliko lagane za mene, ali postepeno sam se navikavao i na energije i na vežbe. Trudio sam se da dajem maksimalno onoliko koliko mogu svoje posvećenosti, koncentracije, pažnje i praćenja, jer uistinu, želeo sam da se menjam i radim na sebi. To je sve što sam hteo. Prijao mi je program, koliko je bio težak, sa druge strane je bio i oslobođajući. Posle svakodnevnih aktivnosti, meditacija i vežbi, uveče bismo se vraćali na vikendicu mojih nekoliko prijatelja i ja. Dok smo pospani još ležali, svima su nam nailazili razni naleti smeha, topline i novih energija.
Jedan dan sam sedeo u hodniku hotela sa prijateljem, gde je u jednom momentu Mohanđi izašao iz sale i pozvao nas da krenemo sa njim gore gde smo radili vežbe i meditacije. U jednom trenutku smo se zadesili on i ja sami u toj prostoriji. On me je upitao kako sam spavao, sa osmehom sam odgovorio: “Dobro.” 🙂 Tu smo i završili naš razgovor, jer je moj engleski bio loš. To je moj prvi bliži odnos sa njim. Pitao sam se kako sa tim energijama da se nosim u mom svakodnevnom životu i kada se vratim kući? Dozvolio sam sebi postepeno da se otvaram. Iako prepun strahova koje sam imao, uspeo sam da dopustim da nekim delom iščeznu iz mene i da se oslobodim tereta koji me je stiskao. Mnoge stvari su zaista neopisive i nedodirljive i ne može sve da se iznese na ovaj način i da se kaže. Potpuno jedna dimenzija postojanja gde sam se lakše, rasterećenije osećao.
Poslednji dan ritrita odvojio sam se sam u šumu, gde sam počeo da plačem intezivno. Bio sam tako zahvalan za ovo iskustvo, za sve ljude koje sam upoznao tu, za sav trud i rad koji smo postizali, Mohanđiju koji je uspeo posle toliko godina da mi probudi ljubav u srcu. Moj plač je bio nezaustavljiv. U jednom momentu video sam Mohanđija kako šeta u daljini, hteo sam da potrčim ka njemu preko travnjaka i zagrlim ga, ali sam se suzdržao i sačekao ga da dođe do puta gde smo stajali. Tu smo se pozdravili i zagrlili. On me je potapšao po leđima, a ja sam se tiho u sebi zahvalio, bez reči. Takođe, zahvalio sam se i svim drugim ljudima koji su tu prisustvovali, koji su me dodatno isceljivali smehom, energijom i ostalim sposobnostima za isceljenje. Prvi put sam doživeo drugačiju dimenziju i osećaj jedinstva.
Energije su se slegale i osećao sam se poletnije, od tog trenutka pa nadalje moj put je bio obogaćen divnim iskustvom, usmereniji, plemenitiji. Vraćajući se u autobus, toliko sam bio još pod energijama, da sam lagano počeo da pevam u gradskom autobusu, kao kod svoje kuće ili kad se tuširam 😀 Posle toga sam imao još susreta sa njim direktno, gde me je isceljivao svojim prisustvom, od plakanja do temperature i mnogih drugih senzacija i čišćenja koja sam imao.
Došao sam na ideju da idem na jedan detoks kamp koji sam sâm organizovao za sebe u planini, gde sam se njemu i obratio i rekao mu za tu vest. Rekao mi je da će biti uz mene i da mu se sviđa ideja. Stavio sam ranac i krenuo. Tamo sam bio skoro 20 dana, gde sam se čistio od cigareta, jer sam iz nekog razloga opet pušio cigare. Pio sam izvorsku čistu vodu, trenirao i radio kriju koliko sam mogao u tim uslovima.
Tamo sam unutar sebe počeo da dobijam neki unutrašnji poziv da treba da idem na Bosanske piramide. Svaki sledeći korak me je vodio do toga, bio sam uzbuđen. Iako su mi u početku rekli iz organizacije da nema mesta i da možda jedna žena treba da odustane. Na kraju je ta žena i odustala, ne znam iz kog razloga, ali sve je bilo podešeno da ja dođem tamo. Ovaj drugi ritrit sam ozbiljnije prihvatio i mogu da kažem malo zrelije. Osećao sam se još hrabrije u odnosu na prošli ritrit. Ojačan i spremniji.
U jednom momentu sam stajao u hodniku hotela i gledao kako mogu da pomognem oko utovaranja stvari u autobus. Tada me je prijatelj pozivao da krenemo gore kod Mohanđija u sobu i da spustimo njegove stvari. Kako sam ušao u prostoriju, pozdravili smo se i odlomio je parče neke grickalice ili posnog štapića i podelio ga sa mnom. Osetio sam veliki skok energije u tom momentu. Osetio sam se tako poletno i jako. Kada sam izašao napolje sve je bilo drugačije, jedna druga dimenzija postojanja, bilo je sve blještavo i divno oko mene, nisam imao potrebu ni da pričam sa ljudima puno. Samo sam seo u autobus i uživao u tome. Na mene je ceo ritrit uticao tako da sam uspeo da osetim veću povezanost sa njim, da dotaknem jednu drugu dimenziju ovog postojanja. U jednom momentu gledao sam kroz prozor autobusa i posmatrao zgrade, automobile, ljude, prirodu, sve je nekako funkcionisalo kao jedno. Drugačiji pogled sam imao na ovaj materijalni svet, a i mnogo toga je uspelo u meni da se otpusti, sve što me je i vezalo za isti.
U meni je počela da se javlja samo jedna stvar, a to je velika težnja ka sjedinjenju i ljubavi. Svaka druga želja je počela da iščezava. Posle toga su nailazila samo pitanja u meni – ko sam ja? Sa svakim udisajem i izdisajem sam se pitao ko sam? I dan danas to traje i svakim danom se upoznajem sa sobom. 😀 Počeo sam da uviđam neke nove sposobnosti i talenat u meni. Povremeno bih plesao ili pevao i to me je oslobođalo, spontan glas i pokret. Počeo sam da verujem u isceljenje. Osetio sam po svojoj koži, izgledu, očima i svemu da se isceljujem.
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
