Uverenje je sve što je potrebno. Uverenje otklanja sve mentalne barijere. Kada čovek radi iz uverenja, on ne čeka odobrenja niti mu je važno da dokazuje drugima svoju misiju ili razlog za određeno delovanje. To delovanje neće nikad zavisiti od mišljenja drugih ili od aplauza. On će biti u potpunosti samodovoljan. Čovekova jasnoća i samouverenost zavise od njegovog uverenja. Uverenje ne ostavlja prostora za ravnodušnost. Ono putuje kočijama koje vuče samopouzdanje. Čovek koji je nesiguran će ostati nesiguran i skoro uvek će kriviti druge za svoje gluposti. Oni koji ogovaraju ili sve vreme krive druge su obično ljudi nesigurni oko svog sopstvenog postojanja, puta, odredišta. Oni koji nastoje da promene druge u sopstvenu sliku ili karakter su takođe nesigurni ili neuki. Treba im društvo. Boje se da hodaju sami.
Svi veliki majstori su živeli svoj život s uverenjem. Isus je bio sasvim siguran šta je bila svrha njegovog postojanja. Nikada se nije osvrtao da vidi da li ga neko zaista prati. Niti je zabrinuto gledao unapred, nadajući se da će na kraju ispuniti sve svoje zadatke. Bio je imun i na anksioznost i na dilemu. Bio je imun na mišljenja drugih o sebi i svojoj misiji. Ponašao se prilično kao „sin čovečji” sve dok je u svom srcu držao Božanstvo u punoj slavi. Uverenje je bilo nepokolebljivo. Vremena je bilo malo, ali to ga nikada nije brinulo. Nije ga brinulo da li su ga u svakom trenutku svi razumeli. Nikada nije brinuo da li je neko bio previše isfrustriran njegovim dubokim učenjima i ostavio ga da umiri svoj zbunjeni um. Neki su otišli, a neki su se vratili. Neki su se uhvatili u redovno postojanje koje nije zahtevalo neke određene kvalifikacije i kriterijume da bi postojalo u društvu. I znanje i neznanje su odobreni. „Svako ima svoje mesto u društvu. Dakle, zašto bismo pratili nepoznati jezik i postali ludi? Neka Isus ima svoj mir, a mi svoj.“ Tako su neki mislili i govorili.
Neki su slične stvari govorili Isusovoj majci. Ona nikad nije odgovarala na takva pitanja. Znala je da je njen sin imao uverenje, išao je za svojom svrhom, i šta god je govorio bilo je pogodno i tačno za postojeće društvo. Nije bilo ni zrna više ni manje. To je bio tačan lek za društvo izabranih ljudi koji su čamili u nesuptilnoj inerciji. Ako bi društvo propustilo da izmeri kvalitet zrna, kako može sin čovečji da bude okrivljen za to? Majčin osmeh je bio dubok i širok. Komšinici koja joj je stalno prigovarala kako su Isusove reči nejasne, ona je rekla: „Služi bespomoćne, majko, i shvatićeš ga. Jedini Bog kog gladni čovek razume je hrana. Jedini bog za žednog je voda. Majko, slušaj ga. On samo govori ove istine koje već znaš.”
Isusova majka se nije nikada mešala niti interpretirala ono čemu je njen sin učio ljude. To bi bilo nerazumno. To bi bilo neprilično. Čovek čvrstog uverenja hoda zemljom, govori svoje. Da je bilo potrebe da bude jasnije, on bi sam to sredio. Zašto nam treba da postoji drugi, savremeni tumač (Isusovih izgovorenih) istina? Budućnosti možda trebaju tumači, pošto se tema iskrivi tokom vremena. To se sve vreme dešava. Ljudi prilagode istine onako kako njima odgovara. Prava istina nema nikakve veze sa prilagođenim istinama.
Društvo je puno kukavica. Hrabra srca su uvek bila retkost. Čak i oni koji su odobrili njegove misli i reči, retko su to izražavali i bili su previše oprezni. Neki od onih koji su bili stvarno uvereni, izražavali su to i rizikovali da budu diskriminisani. Oni koji su mu se suprotstavljali i mislili o njemu kao o pretnji društvu, uvek su naglas izražavali svoju zabrinutost. Negativnosti definitivno nađu svoje izraze. Pozitivne i dobrodušne misli često ne nađu usta da ih izgovore u pravo vreme i neminovno dožive preranu smrt. Društvo je uvek bilo prepuno kukavica koje nikada nisu ostajale pri svom shvatanju i uverenju. Takvo pasivno društvo samo izražava stoičku ravnodušnost. Oni nisu ni za šta.
Isus je bio jednako ravnodušan o smrti. Majka je znala da joj sin hoda po oštrici noža. Uvek je išao opasnim zonama. To je bio deo njegove misije. Da, rizikujte oluje i dokažite svoje. Oluje vas mogu oboriti. Ipak se usudite, rizikujte oluje. Ceo svet će morati da obrati pažnju. To je bilo najbitnije da bi se svet prodrmao iz svoje učmalosti. Oni kojima je trebala moć stvorili su strah i preko straha apsolutnu kontrolu nad pasivnim ljudima.Tako je nastala uspavanost jer je tako odgovaralo. Bilo je potrebno lavlje srce da protrese ustajalu čamotinju. Neko je morao da ustane i zaurla. Društvu je trebalo ovakvo prodrmavanje. Uvek je postojala opasnost od potpunog poništavanja misli, reči i dela, etničkog čišćenja. Nije bilo izbora. Ili prihvatite priliku koja vam je tu pa spavajte, ili se borite protiv spavanja generacija i probudite ih po cenu sopstvenog života. Isus se hrabro suočavao sa smrću. I na kraju, da rastera učmalost i unese novu svetlost, bio je razapet. I to je bio deo njegovog plana. I majka je to znala. Ona je bila naučila da prihvati sve i svašta. Bilo da je trnje ili ruže, majci to nikada nije bilo važno. Znala je da će, nakon krvoprolića, prevagnuti samilost. Samilost mora da prevagne. Kako mogu srca još više da se skupe od bola i mržnje? Kako više generacije mogu da rastu ugušene i da ne mogu da se izraze? Koliko dugo? Sve je bilo vredno toga, čak i žrtva njenog voljenog sina, radi većeg dobra, OSLOBOĐENJA!!!
To je bilo oslobođenje. Isus je oslobodio sebe i pokazao put onima koji su se upravo probudili. Ljudi bezizraznih lica gledali su celu epizodu u neverici, puni strahopoštovanja. Oni kojima je duboko stalo do imovine i veza i koji su pohlepno čuvali svoja sopstvena dobra stara tela nikada nisu mogli da svare poruku neposredne smrtnosti koju je Isus tako direktno pokazao ili istakao. Takođe, bilo je nezamislivo poverovati da je mogao, ili da bi – ili čak da bismo mi mogli – u stvari da „ponovo stvorimo“ telo tako brzo – recimo – za tri dana!!! Sve ovo je bilo bizarno i nezamislivo. Ali, čovečji sin je to dokazao. Imao je uverenje koje je bilo daleko izvan samoponištavanja. Nije se plašio nikoga. Bio je uistinu TO. Božanstvo iznutra. Element oca. OTAC… „Moj otac i ja smo JEDNO“, urlao je s apsolutnim uverenjem.
Bog Sve Blagoslovio,
Volim Vas,
M
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Biljana Vozarević
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
