Ovo je istinita priča. Oba putnika koja su ovo doživela, napustila su svoja tela. Ovo se desilo 23. avgusta 1970. Dva brahmina (klasa sveštenika u Indiji) su u svojim pedesetim krenuli sa obala reke Nil u Kerali, i uputili se na hodočašće na Himalaje. Nakon što su posetili mnogo svetilišta, stigli su u Badrinat. Kada su stigli, bilo je podne i hram je bio zatvoren nakon završetka puđe (*pooja = ritual u čast bogova). Bili su prilično umorni nakon dugog putovanja. Bili su i gladni. Visoka nadmorska visina, manjak kiseonika, nedostatak hrane i veliki zamor tokom putovanja doprineli su da se prilično razbole. Do otvaranja hrama je bilo još najmanje četiri sata. Straža koja je prepoznala da su to sveštenici, dovela je iscrpljene putnike do kuće u kojoj je živeo poglavar sveštenika hrama u Badrinatu, a koja se nalazila u neposrednoj blizini. Kada su stigli kući kod ovog sveštenika, on je već bio završio sa ručkom i spremao se za svoju popodnevnu dremku. Poželeo im je dobrodošlicu i upitao odakle dolaze. Objasnili su ukratko sve u vezi sa svojim putovanjem, rekavši mu da su nameravali da ostanu nedelju dana u Badrinatu. Sveštenik im je ponudio svoju pomoć. Odgovorili su da su sasvim dobro, i ako im bude potrebna pomoć, zasigurno će mu se obratiti. Ustali su i krenuli kako bi se on odmorio. Nerado su mu priznali da su umorni i gladni.
Kada su došli do vrata sveštenikove kuće, pozvao ih je da se vrate i rekao: „Postoji jedan jako star svetac, poreklom iz vašeg rodnog grada, i nalazi se u blizini. Jeste li zainteresovani da ga upoznate?“ S obzirom da nisu imali šta drugo da rade, a nijedan restoran nije bio otvoren kako bi se poslužili osnovnom hranom, odlučili su da provedu neko vreme sa svecem dok se hram ne otvori. Pristali su i sveštenik je zatražio od jednog od stražara da ih odvede do sveca. Stražar ih je doveo do obale reke Alakanande. Badrinat se nalazi na gotovo 3700 metara nadmorske visine u moćnim Himalajima. Obično je jako hladno i većinom prekriveno debelim slojem snežnog prekrivača tokom zime. Posetioci su drhtali uprkos tome što su bili dobro obučeni. Koliko god da su bili ušuškani, to nije bilo dovoljno da se zaštite od smrzavanja.
Dok su prelazili most preko Alakanande, straža je pogledala u pravcu reke i rekla: „Svetac je tamo!” Ugledali su mršavog pognutog starca, sa parčetom tkanine obavijenim oko kukova, kako se kupa u reci. Nisu verovali svojim očima. Bilo je nemoguće kupati se u reci na toj temperaturi. Voda je sigurno bila ledena, s obzirom na temperaturu vazduha. Stigli su na drugu stranu reke i čekali. Svetac je završio sa kupanjem i ispiranjem, te je došao do mesta na kome su stajali. Njegov izgled nije odavao nikakve promene, jer mu uopšte nije smetalo što je duvao ledeni vetar, niti vremenske prilike uopšte. Hodao je preko kamenja u vodi, kao da hoda po krevetu posutom ružama, bos!!! Dok im se približavao, straža mu je rekla na hindu jeziku, da ih je poslao svešetenik hrama da ga upoznaju i da su oni iz istog mesta kao i on. (Sveci obično nemaju ništa sa svojim purvašramom, odnosno mestom na kom su boravili pre prihvatanja sanđasija ili odricanja). Svetac im se nasmešio i pozvao ih da mu priđu bliže. Nosio je samo nešto platna oko struka, koje je bilo potopljeno u ledenoj vodi. Imao je štap u ruci i kamandalu (mali lonac koji sveci koriste) napunjenu vodom iz reke. Pogledao ih je. Njegov pogled je bio oštar i prodoran. Izgledao je veoma staro; imao je sigurno 100 godina! Bela svilena kosa i bela brada. Njegove oči su još uvek sijale i izgledale mladoliko. Stražar je otišao. Svetac je počeo da hoda i zatražio je od njih da ga prate. Stigli su do male barake. Svetac je ušao, i zamolio i njih da uđu i sednu. Seli su na pod. Ali, iznenađujuće, pod je bio topao! Svetac ih je pogledao ponovo, i upitao: „Jeste li žedni?“ Obojica su odgovorili: „Da.“ Dao im je nekoliko kapi vode iz svog lonca. Pomislili su da je ovo neka vrsta inicijacije ili pročišćenja. Ali, ubrzo nakon što su popili tih nekoliko kapi vode, osetili su kako se nešto menja u njima. Odjednom više nisu osećali ni hladnoću ni žeđ. Potom ih je upitao: „Da li ste gladni?“ Rekli su da su gladni jer nisu ništa jeli već nekoliko sati. On im se nasmešio i ponovo im dao nekoliko kapi vode, svakom od njih. Popili su. Iznenada, osetili su da je njihov stomak pun hrane. Ovo ih je iznenadilo izvan svih granica. Iako ih je svetac kog su prethodno sreli naučio da mantraju kako bi prevazišli glad i žeđ, to izgleda nije imalo efekta za ove tragaoce.
Obojica su rekli: „Bagavane, ti si uspeo da prevaziđeš potrebu za uzimanjem hrane i vode. Sada si nam pokazao svoje moći… Reci nam, ko si ti? Ti pripadaš istom mestu iz kojeg mi dolazimo, ali, koja je svrha našeg susreta? Zašto smo se sreli? Obojica smo jako radoznali da saznamo nešto o tebi.“
Svetac se smejao. Rekao je: „Verujem da ste mantrali i pevali određene mantre da bi kontrolisali potrebu za hranom. Šta se desilo? Zašto niste mogli da kontrolišete svoj um tokom vežbi?“
Oni su znali da on može sve da vidi i da ništa ne može ostati sakriveno od njega. Rekli su: „Da, mantrali smo, ‘Kanta Koope, Kshud, Pipasi, Nivrithi’, fokusirajući se na grlenu čakru. Ali, um je lutao i opet nismo mnogo napredovali.“ Svetac je opet počeo da se smeje. Rekao je: „Ako se penjete na Himalaje korak po korak, vaše telo će se sigurno privići na promenu nivoa kiseonika i na promenu vremena na svakom nivou. Zašto svi vi pokušavate da ubrzate svoja pogonska vozila, kada je za sve potrebno vreme da se slegne u našem sistemu? Svemu je potrebno određeno vreme i prostor da bi pružilo svoj maksimum! Za sve je potrebno vreme. Nažalost, svi su u žurbi, jurnjavi, tragajući za nečim, a da ni sami ne znaju za čim! Kako možete postići duhovni napredak? Strpljenje, fleksibilnost, prilagodljivost, prihvatanje, odlučnost, posvećenost jednom putu koji ste odabrali, doslednost da se prati taj put uprkos svemu, ekstremno su važni za uspeh u duhovnoj potrazi. Većina ljudi menja svoje gurue, radije nego što menja svoje mišljenje.“ Počeo je da se smeje sopstvenoj šali.
Razumeli su da se ova njegova priča odnosila na nestrpljenje tokom njihovog duhovnog putovanja. Oni su već upoznali mnogo svetaca i mudraca pokušavajući da ubrzaju svoju duhovnu praksu, dok su na drugoj strani, potpuno ignorisali ključni aspekt, a to je njihov kapacitet i dostojnost za više stvari! Nisu se koncentrisali na razvoj ovih važnih aspekata, i umesto toga, pratili su svoj um koji je stalno u pokretu, dodirnuli su stopala mnogih svetaca, očekujući brzo uzdizanje bez ogromnog rada, i bez uklanjanja unutrašnjeg smeća sakupljenog tokom mnogih života!!! S obzirom da njihov kapacitet i dostojnost nisu rasli istim tempom tokom njihovog putovanja, nisu mogli mnogo da napreduju. Ni većina mantri ili sadana (duhovnih praksi) koje su odabrali u različitim razdobljima nisu im dale mnogo napretka. Oni su upoznali mnogo svetaca u prošlosti. Ali, ovaj stari svetac ih je zaista fascinirao.
Pitali su ga: „Svami, kako da napredujemo dalje?“
Svami im je odgovorio: „Odbacite sve što znate. Vi nosite težak teret nesvarenog znanja i stare samskare.“
„Svami, šta možemo da odbacimo?“
On im je odgovorio: „Sve. Sve što vam je zaista potrebno će svakako biti vaše. Vama nije ništa potrebno. Sve što mislite da imate, vi zapravo, nemate. To će svakako uvenuti, pre ili kasnije. Sve što poklanjate, uvek ćete imati. Duhovnost se nikada ne završava jednom inkarnacijom duše. Nastavlja se tokom vremena i prostora, sve dok je to potrebno. Prekrivate sebe više nego što je to potrebno. Skinite prekrivače. Ne sakrivajte sebe. I ne skrivajte svoje pravo lice. Budite odvažni prema sebi. Iskusićete stvarnost. Kada odeća postane zavisnost, postajemo neprirodni.“
Napravili su pauzu kako bi odgonetnuli i svarili skrivenu poruku iz Svamijevog odgovora, i pitali ga: „Svami, ko će nas štititi od ove hladnoće i tamasičnog neznanja?“
Svami je odgovorio: „Postojanje. Osećate li hladnoću sada?” Shvatili su da ne osećaju nikakvu fizičku hladnoću. Svami je nastavio: „Ko vas štiti sada od hladnoće? Isto postojanje će vas štiti i od tamasa i neznanja. Vi definistivno niste, vršilac.“
Kontemplirali su o ovim rečima neko vreme i još uvek su osećali užasnu nesigurnost u vezi sa budućnošću, pa rekoše: „Svami, mi se plašimo da bilo šta skinemo.“
Svami se glasno nasmejao i rekao: „Ako se plašite, idite kući. Vi ste još uvek male bebe. Treba vam zaštita. Duhovnost nije za vas. Treba vam mnogo više zrelosti da doprete do duhovnosti. Strah ovde nema smisla. Strah ne može postojati ovde.“ Svami je ponovo napravio pauzu, i nastavio: „Sakrivate strahove svojom odećom. Eskapizam je suprotan duhovnosti. Oboje ne mogu zajedno da postoje.”
Svami pogleda jednog od njih pravo u oči, i reče: „Porodica postaje sve manja i manja. Nema potomaka. Sprovedene su mnoge puđe i rituali da se zasluži dete. Sve je bilo uzalud. ,Kaala Sarpa Doša’ (Ozbiljno prokletstvo bogova zmija)!!! (Tradicionalno, brahmini su obožavali bogove zmije zajedno sa mnogim božanstvima. Skoro svaka prodica je obično imala hram za zmije u svom dvorištu. Sa stvaranjem osnovnih porodica, kako su ljudi postajali „nereligiozni“, ili grubo rečeno, ignorisali razloge njihovog obožavanja, obožavanje bi naglo prestajalo. Negativne posledice nedostaka povezanosti su počele da se pojavljuju u porodicama u obliku neprirodnih smrti, nemanja dece, nedostatka braka i mnogih drugih problema u odnosima. Porodična božanstva su bila deo svake porodice. Bila su pozivana i postavljana od strane predaka te porodice, da ih zaštite, njih i njihove porodice, imovinu i bogatstvo, sa obećanjem da će biti cenjena i poštovana sa njihove strane, i od strane članova njihove porodice, u svim vremenima. Ta božanstva su predavana generacijama unazad. U cilju razumevanja, ona bi se mogla uporediti sa pozivanjem gostiju. Nikada se ne pojavljuju sama od sebe, doveli su ih preci u cilju zaštite i milosti. Kada je naredna generacija prestala da ih ceni i da se brine o njima (božanstvima), to je bilo kao da ste posramili gosta kojeg ste pozvali i čak ga uvredili, tako što ste mu uskratili krevet i prostor. Ovo još uvek pogađa mnoge porodice.)
Pitao je: „Ali Svami, koji je razlog za tu „sarpa došu“ ili prokletstvo zmije?“
Svami je odgovorio: „Nezahvalnost, moj sine. Postoje dve vrste zmija na zemlji. Zemaljske zmije koje su debele i pretežno tamasične, i božanski entiteti u formi zmija, koju su uzeli zbog pokretljivost i izolovanosti. Nikada nećete uznemiravati zmiju, zar ne? To je razlog što su odabrali takvu formu. Mada, čovečanstvo je u bliskoj vezi sa višim entitetima, koji postoje u formi zmije. Mi smo postojali zajedno sa njima, dugo vremena. Obično smo ih poštovali i obožavali. Oni imaju svoje carstvo, sferu postojanja ili loku. Oni su ovamo došli iz saosećanja prema nama, jer mi smo nezanlice. Oni su puno doprineli razumevanju i svesnosti čovečanstva. Oni su nam doneli veću svesnost i pokazali nam dimenzije vrhovnog oca u tri aspekta, kao što su „Srišti“ ili kreacija, „Stithi“ ili čuvanje, i „Samhara“ ili poništenje. Oni su nam predstavili moć i snagu koja stoji iza svakog od ova tri aspekta našeg postojanja. Oni su nas upozanli sa trojstvom. Pokazali su nam stazu više duhovnosti. Oni su nas i štitili, i štite i podržavaju isto kao i bogove koje su nam predstavili. Mi smo im posvetili poseban prostor u našoj bašti, pod okriljem prirode koju su oduvek voleli, sa obećanjem da im nećemo smetati, a one će nas zauzvrat blagosiljati dobrim životom. Kasnije, naredne generacije su zanemarile obećanje, nisu ga ispunile i uništile su plemenite zmije i njihova staništa. Mučili smo ih i ubijali. Uništili smo njihova staništa i izgradili smo kuće na njima. Počeli smo da patimo zbog toga i da prolazimo kroz bol i agoniju u životu, u našim porodicama.
Zlatno pravilo je da kada god povredimo nekoga kroz misli, reči ili dela, u suštini mi povređujemo sami sebe. Mi sebe povređujemo još više nasiljem koje koristimo u tu svrhu, duboko kroz našu svesnost i život. To se zove „Sarpa doša“. Mi smo sistematski uništavali i zlostavljali sva bića koja su nam pokazivala pravi put i, što je prilično tužno, stalno smo veličali one koji su sijali pred našim očima!!! Više Zmije predstavljaju zaštitu i prisustvo božanskog na zemlji. Bog Višnu počiva na zmiji Ananti. Šiva ima zmije kao venac oko glave. Kada uzburkaju okean mleka zbog „amrite“, božanskog nektara, koriste Vasuki, zmiju, umesto konopca. Nijedan nebeski konopac nije bio jednak snazi Vasukija! Zmija predstavlja oba principa, kundalini šakti koja spava mirno u svakom čoveku, u obliku tri i po namotaja, isto kao i pokret sunca i meseca koji se uzdižu prema krunskoj čakri. One predstavljaju fleksibilnost i uzvišenje. Zmije imaju veoma važnu ulogu u našoj duhovnosti. One su nam donele najvišu mudrost i obavljale dužnost zaštitinika. Uobičajeni znaci prokletstva zmije su nemanje dece ili malo dece, razvod ili neulazak u brak, i problemi u bračnim odnosima. Moramo da ih poštujemo. Kontinuirana nezahvalnost će nas stalno vući nadole.
Jedan od brahmina je pitao: „Svamiđi, ti si iz istog mesta odakle mi dolazimo. Da li imaš tamo nekog rođaka?“
Svami je razmišljao neko vreme i rekao: „Nemam rođaka. Ali, imao sam nekoliko prijatelja. Možda ih poznajete.“ Svami je nabrojao imena nekoliko ljudi i imena njihovih porodica. Njihove porodice su bile poznate posetiocima. Malo su se pomučili da odluče i razluče ko su ljudi koje je svetac nabrojao, i shvatili su da su ti ljudi napustili svoja tela pre više vekova i njihova četvrta ili peta generacija trenutno živi u porodicama koje je Svamiđi spomenuo. Bili su šokirani kada su shvatili da je Svamiđi imao preko 400 godina!
Oni su rekli svecu: „Svamiđi, ovi ljudi koje si spomenuo nisu više živi. Njihova četvrta ili peta generacija su naši vršnjaci.“ Svami je razmišljao neko vreme, i rekao: „Pa, ja sam star čovek. Ponekad, zaboravim na brzinu kojom se vreme kreće. Drago mi je da njihove porodice i dalje postoje.“ On je to spomenuo tako uzgredno, kao da njegova dugovečnost i godine nisu velika stvar!!! Posetioci nisu mogli da veruju u sve ovo i nastavili su da zure u Svamija, dok su pomešane emocije lelujale njihovim umovima.
Svami je pitao: „Vi ste brahmini, zar nije vreme za „Sanda Vandan?“ (Večernja Molitva koju brahmini izvode)
Pogledali su se. Oni već dugo vremena nisu iskreno pratili brahmiske rituale. Bili su sigurni da su se Svamijeve reči odnosile na njihovu nesigurnost u odanosti prema darmi njihovog nasleđa. Svami je rekao: „Biti rođen u brahminskoj porodici je jednako venčanju sa darmom po izboru, izvan nečije individualne karme. Vi, kao brahmini ste nasledili satvičnu darmu služenja društvu, da prenosite znanje i da uzdižete svesnost u društvu. Ako odbacite svoj put, ako ne pratite vlastiti put, koji ćete onda pratiti? „Svadarma“ ili nečija vlastita darma je veoma važna za svakoga. Darma je važna isto kao i karma. Ne zaboravite to nikada. Brahmanizam bi trebalo da bude negovan kroz čistotu misli, reči i dela kao i kroz nesebičnost i nenasilje u svim aspektima. Biti rođen u brahminskoj porodici, ili porodici koja je prožeta svetom niti, neće od vas napraviti pravog „brahmina“. Živite kao brahmin, u potpunom ispunjenju.“
Duboka tišina. Svetac je rekao: „Idite sada. Okupajte se i pomolite se Bogu Badrinata. Vratite se sutra i ponovo ćemo razgovarati.“ Oni nerado ustadoše i napustiše sveca. Njihov um je bio ispunjen užasnutošću i zaprepašćenjem u isto vreme. Nisu osećali nikakvu hladnoću, glad ili žeđ, osećali su se potpuno podmlađeno. Nisu osećali umor niti zamor.
Ko je ovaj zapanjujući svetac? Odakle je došao? Mnogo pitanja je plivalo njihovim umovima. Odlučili su da se ponovo vrate u nameri da saznaju više…
Volim Vas, Voljeni Moji,
M
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Nada Raković
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
