Mohanđijev govor, drugog dana, na Skupu zaveta mira, Hag, Holandija
11-14. Septembra 2017.
M: Čast mi je i veliko zadovoljstvo što ovome prisustvujem i slušam tako velike majstore koji su se ovde okupili. Stoga, šta još mogu dodati? To je ispunjenje sna, ali i snažno ujedinjenje ili poruka koju dajemo svetu. Da naglasim da, Brigite, ne bih ovo nazvao mostom, već platformom.
Publika: (smeh) 🙂
M: Na mostu se krećete, platforma je ono na čemu ostajete. Zbog toga sam bio duboko zadivljen kad je Svamiđi objašnjavao, jer je Svamiđi ovo predvideo pre nego što se cela stvar desila.
Kad sam 2012. bio na Kajlašu, odseo sam u njegovom ašramu u Dirapuku. Nikad ga pre toga nisam upoznao. U tom pogledu sam mnogo mlađi, tako da mi je velika čast što smo se ovde sreli. Isto tako, čuo sam o Salmanu (Syed Salman Chishty) od raznih ljudi, ali je to što sam ovde došao i njega upoznao velika čast. Džonaton (Granoff) mi je dao mnogo različitih aspekata o sufizmu koje nisam znao. Dok je o tome pričao, setio sam se Advaite (Hindu filozof nedualizma). Tako da je to, uzimajućI sve u obzir, jedna priča, jedna filozofija. Ono što je Šeika Nur Artiran rekala jutros, osetio sam kako dolazi iz majčinog srca na svet. Svetu je danas potrebno majčinstvo. Svet toliko pati, verovatno zbog očinstva!
Publika: (smeh) 🙂
M: To je pomalo bezosećajno. Majčinstvo je odgovor za većinu nesreća današnjice. Imam veliko poštovanje prema Bhai Sahib. Nedavno mi je žena poslala poruku: “Dakle, jesi li stvarno upoznao Bhai Sahib? “ Ona je takođe bila sa mnom u Gurudvari (u Londonu gde se nalazi Bhai Sahib). Rekao sam: „Jesam, i takođe sam mu dao knjigu.“ Odgovorila je: „Odlično. To je divno.“ Dakle, sve dolazi na svoje mesto. To je takođe i ispunjenje sna. Brigite, ne mogu da počnem da objašnjavam šta trenutno radiš. Mislim da ovde nije kraj. Za šta si postala instrument ili čemu si se posvetila s nesumljivim blagoslovom dr Muršid Karimbakš Vitevin (Predsedavajući Svetskog Sufi Veća) i Hazrat Inajat Kan. Ovo je sankalpa (namera) od Hazrat Inajat Kana koji je predstavljen kroz sve nas ovde prisutne. Ovaj tim ljudi se okupio zbog sankalpe, namere velikih majstora koji su prevazišli vreme. Kako znate da li je majstor bio velik? Kad njegovo telo nije vezano njegovom namerom. Kad namera prevaziđe njegovo telo i putuje do ljudi kao mi. Ovde smo svi ujedinjeni zbog jednog cilja. Zovite ga mirom ili harmonijom, ili kako god želite, ali je namera okupila sve ove ljude. Dakle, moć sankalpe se nikada ne može potceniti.
Muršid Karimbakš nas je okupio i vi ste postali instrument – ovo nije obična stvar. Ovo je veoma moćan sklop. Svi smo došli zajedno. Ono što mi je Rabin danas govorio, kao i naš brat iz Pakistana – osećao sam se toliko dobro što su svi govorili istim jezikom. Glavni Imam (dr Umer Iliasi) je govorio o Rohingja muslimanima.
Pre dva dana gledao sam kratak video o maloj devojčici koja plače, i toliko me je ganuo da ga nisam mogao odgledati do kraja. Plakanje iz ma kog razloga, nije važno. Ona je plakala. To je glavna stvar. A ja sam izgubio ćerku. Pregazio ju je kamion 2000., tako da znam kakav je to osećaj. Većina stvari koje govorim svetu su moja iskustva. Nisam pročitao ništa toliko važno da bih rekao ljudima. Prenosim samo svoja iskustva. Bio sam veoma vezan za svoju ćerku. Imala je četiri i po godine, prelazila je ulicu i kamion ju je pregazio. Zbog toga sam osnovao ACT Fondaciju koja se trenutno nalazi u mnogim delovima sveta.
Nisam nameravao da osnujem nijednu dobrotvornu organizaciju, jer ih ima mnogo. Međutim, kad sam pokušao da pomognem preko određenih organizacija, shvatio sam da u sklopu tih organizacija postoje ljudi koji uzimaju više novca nego što ga daju ljudima. To podrazumeva visoko plaćene direktore i slične stvari. Shvatio sam, to nije ono što želim da radim. Zasnovao sam platformu. Rekao sam da nema članarine, nema obaveznog plaćanja. Razgovaraćemo samo o događajima i potrebama. Neko dođe i investira. Ovo funkcioniše u poslenjih 14 godina. To sam započeo 2013. Kad sam ugledao to malo dete kako plače, imao sam isti osećaj kao kada sam posetio nacionalni spomenik Drugog svestkog rata. Tamo piše: “Ovo se u istoriji više nikada ne sme ponoviti.”
Publika: Da.
M: To se opet dogodilo u Kambodži, Kini, Rusiji, Iraku, Srbiji, sada i u Mjanmaru. O čemu onda pričamo? Gde smo bili? To je spolja napisano: “Ovo se u istoriji više nikada ne sme ponoviti. Ljudi se ne smeju ubijati.” Zašto onda, u zavisnosti od religije, ubijamo ljude? Jer ne možemo da vidimo sebe u drugim ljudima. Postoji veoma važan deo u svetim spisima koji kaže: “Kad vidiš ljude izvan sebe, imaš još puno posla da uradiš. Kad vidiš sebe u svakome, kod kuće si.” Dakle, ako vidim ljude izvan sebe, ja sam niko. Samo sam još jedna beskorisna osoba na ovom svetu. Ali u momentu kad svakoga vidim kao svoj odraz, tada sam stigao. Tek tada imamo pravo da pričamo o miru. Inače, nemamo mir u sebi. O čemu onda pričamo? To je samo teorija o kojoj pričamo – iz knjiga ili nekih ideja. Međutim, ako pogledamo u sva ljudska i neljudska bića ovog sveta, svako traži mir. Ako pitate: “Šta vam možemo dati?” Odgovor je: “Samo nas pustite na miru, samo nam dozvolite da imamo mir.” Ali mi to ne radimo. Mi to ne dozvoljavamo, znate. Pokušavamo da osvojimo, da zarobimo, i onda da stavimo svoje ideje u nečiji drugi život, praveći od njega zbrku. Nema ničeg čemu bismo mogli naučiti svet. To je ono što sam uvek osećao.
Proveo sam šest godina u tišini pre nego što sam počeo da držim predavanja, a nikada nisam nameravao da ih držim. Dok sam radio do 2012. u logističkoj industriji, nikada nisam pomišljao da ću stajati ispred ljudi i govoriti. Za mene je bilo malo teže da dođem pred ljude i kažem: “Nešto ću vam reći.” Nikada nisam pomišljao da sam dorastao za ovako nešto. Onda sam razgovarao sa određenim majstorima. Rekli su: “Znaš, ljudi će dolaziti da vide tišinu u tebi. Sve što treba da uradiš je da nastaviš da ćutiš.”
Publika: (smeh) 🙂
M: (smeh) 🙂 To je najteža stvar. Mi smo željni da svima nešto kažemo. Uvek kažem ljudima: “Ne treba toliko da pričate. Bog vam je dao dva uveta i jedna usta. Više slušajte, manje pričajte.” Ovo je danas važnije. Tajinder je pričao kako je Bhai Sahib radio mnogo toga u Africi, itd. U tom trenutku sam rekao: “Moram te upoznati. Doći ćemo tamo.” Poenta je u tome da budete primer drugima. Već ste bili primer za mnoge stvari. Ne mogu čak ni da počnem da objašnjavam kako će to uticati. Ali jedna stvar koju sam želeo da kažem o Murshid Karimbakši, Bhai Sahibu i Puja Svamiđiju – njihovi životi su njihova najveća poruka. Svi majstori iz prošlosti, i kao što sam rekao, sankalpa od Hazrat Injat Kana su nas doveli ovde. Nije važno u šta verujemo, već snaga koja nas je skupila u ovoj nameri. Isto tako, ova namera će daleko otići. Ono što posejemo, kasnije će postati drvo. Posejali smo semena.
Ne mogu čak ni da izrazim svoju zahvalnost Lakšim (Bhatia Menon). Ona me je upoznala sa Brigite, jednom neverovatnom dušom – potpuno nesebičnom! Ona ništa ne čini za sebe. Pitala me je: “Da li bi voleo da dođeš?” Malo sam razmišljao. Vidite, ljudi me pozivaju (čak iz komercijalnog sveta) da držim govor, iako sam davno napustio komercijani svet. Isto tako, dobio sam poziv iz Kine u vezi sa ulogom IT-a u logističkoj industriji. Rekao sam: “Nisam ekspert za IT.” Onda sam pomislio: “Šta bih uradio ako bih došao ovde?” Brigite i ja smo pričali, i onda sam dobio poruku od nje. Iz nje sam osetio samo iskrenost. Reči nisu bile važne. Njeno uverenje u vezi sa ovom aktivonšću, ovo okupljanje i iskrenost, bili su mi dovoljni da donesem odluku. Tada sam rekao svom timu da izmeni moje druge planove i da idem. U pitanju je jezik koji ne govorimo, koji nas okuplja. Jezik nas uvek razdvaja. Obično nas jezik, boja, ideje razdvajaju. Ali su iskrenost i otvorenost ti koji nas ujedinjuju.
Kad govorimo o opraštanju, pitam ljude: “Igrate li se sa svojim umom?” Obično ljudima oprostimo na nekoliko sati, a onda kažemo: “Ne, taj čovek je bio veoma loš.” Kažem: “Nemojte manipulisati opraštanjem. Otpustite. Otpustite događaj, osobu i celu situaciju. Tada ste slobodni.” Inače, opraštanje može biti igra uma. Što se više igrate sa umom, zaglavljeniji ste. Zbog toga se sećamo. Ne krećemo se sa vremenom. Telo se kreće sa vremenom, postajemo stariji. Um ostaje iza. Ukoliko um ne ponesemo sa sobom, podjednako kako se telo kreće, patimo. To je recept za bol i sva osećanja u životu koja u suštini razdvajaju ljude. Mislim da treba da otpustimo prošlost, jer tu ne možemo ništa da uradimo, završena je.
Čuo sam od Džonatona o majstoru s kojim je on proveo 15 godina. Transformisao bi se u drugu osobu kad bi neko došao da ga vidi, ne kao odraz ogledala, već bi postao ta osoba. Ako možemo za tim da težimo, što znači da je “ti faktor” toliko oslabljen da mi postajemo sve (cvet, drvo, biljke, životinje, ptice), sve u svakom trenutku, garantujem da tada ne bi bilo granica. Uvek sam verovao da ne treba da postoji čak ni pasoš. U današnje vreme ima previše granica, previše pasoša. Nedavno sam rekao da se uputi pismo Premijerovom kabinetu gde je rečeno da su vladari u davna vremena podržavali misije i glasnike mira. Danas to niko ne podržava. Ni jedna avio kompanija nam ne daje slobodan prolaz, besplatne karte, niti nam hoteli daju popuste. Ali ako se vlada pobrine o nama, garantujem da bi se minimum 80% filantropa kao i istinskih duhovnih majstora, ne čak ni duhovnih već glasnika mira sa dobrim srcima, odlučilo da svoje usluge ne naplaćuje svetu. Ne bi morali da naplaćuju za svoje prisustvo ili vreme. Ovo je važno razmotriti. Zato što danas ne srećemo previše svetaca koji su slobodni samo da šire poruku mira, jer su svi vezani svakodnevnim životnim troškovima i primorani su da naplaćuju kako bi preživeli. Potrebno nam je mnogo više mirotvoraca. Zbog toga u Mohanđi klubu za mlade, kad pitaju koju bi meditaciju trebalo da praktikuju, kažem: “Nemojte raditi nikakvu meditaciju. Samo budite dobri, radite dobro. Dovoljno.”
Publika: (smeh) 🙂
M: Nema o čemu da se priča. Samo budite ono što jeste. Ako ste prirodno svoji, 100% ste dobri, jer nikoga nećete želeti da povredite. U momentu kad obučete odoru religije, zajednice, zemlje, klase, boje,… tada imamo ukuse. Uvek kažem da je religija nešto što se primenjuje od kad se probudite dok ne zaspete, dok je duhovnost vaša priroda. Ako imate dušu vi ste duhovni. Postoji pet aspekata: fizički, emotivni, intelektualni, ličnost (što je ego) i duhovni. Ovo su pet glavnih aspekata. Fizički – jedemo hranu i imamo sve zahteve fizičkog tela sve dok smo živi. Emotivni – faktor uma. Intelektualni – faktor analize. Ego – ličnost je ono što sve vreme pokušavamo da zaštitimo, dajući “ispravnu” sliku svetu. Ono što projektujemo nismo mi. Ono što spolja projektujemo možda nismo 100% mi. To može biti ono što biramo da projektujemo, ne ono što jesmo. To je ono što sve vreme pokušavamo da zaštitimo. Onda dolazi duh. U momentu kad shvatite da bez duha, fizičko, emotivno, intelektualno i ličnost ne postoje, vi ste duhovni. Potrebna je samo jedan svesnost. Biti duhovan je biti svestan svog duha koji vodi ceo šou. To je stvar koja se dešava svakog trenutka. To nije nešto što se može negovati. Međutim, po meni, religija je mapa. Možete odabrati bilo koju mapu da biste stigli do okeana. Različite reke stižu do istog okeana. Tako da verujem da sve ima vrednost, podjednaki značaj, podjednaku važnost i da je za nekoga dobro. Možda neće biti dobro za svakoga. Ali poštovanje mora postojati. Svi imaju ista zadovoljstva i patnje, itd.
Toliko o ovome. Želeo bih da vam se zahvalim što ste me naterali da govorim. U suštini nisam bio voljan da držim govor, jer nisam znao šta tačno da kažem, posebno kad sam čuo sve ljude kako pričaju. Nisam znao da toliko mogu da pričam!
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Videa pogledajte ovde i ovde.
Prevela i uredila: Staša Mišić
Lektorisala: Jelena Fassbender
