Više od dve trećine svog života mi je „upropašteno“ zbog mržnje i zbog besa prema svom ocu, zato što sam odrastala i stalno bila kinjena, omalovažavana i uvek sam mislila: „Ko to može da me voli na ovom svetu ako me moj rođeni otac ne voli?“ Naravno, to mi je bio izgovor da ne uradim ništa od sebe, da ne uradim ništa od svog života. Imam ćerku od šesnaest godina. I šta je meni na tom putu pomoglo? Pomogle su mi bukvalno sve knjige, sve radionice, svi mogući treninzi gde sam se, pre svega, emocionalno opismenjavala, gde sam učila kako da prevazilazim taj bes i tu mržnju. I šta je tu važno, kako kod besa i mržnje tako i kod bezuslovne ljubavi, koliko god da mi znamo da je to ok, kao što smo naučili – trebamo svi bezuslovno nekoga da volimo, to ne ide tek tako. To je bukvalno menjanje našeg načina ponašanja. To sam radila tako što sam naučila kako da komuniciram sa šalterskim službenicima koji su me izluđivali najviše u životu. Koji su uvek grešili baš kada sam ja na šalteru, koji su uvek oduzimali meni vreme, koji nikad nisu znali svoj posao. Verujte mi, bukvalno sam na takvim sitnicama učila da volim ljude, imajući strpljenja za njih, a kamoli za svoje bližnje.
Bila je jedna jako zanimljiva situacija baš na meditacijama u Novom Sadu, sad nedavno. Jedna žena je imala strašne senzacije. Jako, jako teške senzacije. Jedna moja reakcija je bila u momentu: „Bože, ma daj. Garant prilvači pažnju.“ To je bila prva reakcija. Naravno, već posle same meditacije, kada je prosto svest došla, shvatila sam da žena ima ozbiljnih problema. Već na idućem susretu opet je imala toliko uznemiravajuće i strašne senzacije da sam se ja istog trenutka počela moliti za nju. Tada sam shvatila da sam ja na sjajnom putu. U tom smislu bezuslovne ljubavi, ne tvrdim i ne kažem da sam u potpunoj tački, ali sam zaista dovela sebe u situaciju da apsolutno niko i ničim više ne može da me uznemiri. Verujte, doživela sam raj, a da nisam umrla. Jako sam srećna zbog toga.
Druga stvar, isto tako i prema ocu. To su bukvalno ponavljajuća ponašanja, jer oni će nas neprestano dovoditi u iste izazove, u ista iskušenja. Neverovatno je da kada sam se ja rešila tog besa i te mržnje, koliko sam oplemenila tog čoveka. Kada sam shvatila da je njegovo ponašanje uzrok njegovih strahova, kada sam ga zamislila sa tri, četiri godine, isto tako kinjenog od njegovog oca, pa možda i na još strašniji način, on je za mene bio jedno malo, preplašeno dete, ne više čovek koji je urlao, vikao, omalovažavao me, već samo jedno preplašeno detence. I kada sam ja promenila, mada sam to radila postepeno, svoje ponašanje prema njemu, neverovatno šta je izašlo iz tog čoveka. Neko ko nije nikada izgovorio ni jednu nežnu reč, prosto je imao potrebu da priča i o svojim emocijama. VI MENJATE LJUDE OKO SEBE! To je neverovatno.
To kako sam porasla patentiralo me je u osobu, tj. u ženu koja je odlučila: „A sad ću ja vama, muškarci, da pokažem kako se to voli.“ Što je prouzrokovalo da imam dva braka iza sebe, jer naravno u takvom svesnom stanju ne možete da znate kakvog partnera želite pored sebe, važno je samo da se svetite. Tako da sam shvatila da sam bila samo puna otrova, puna toksina. Hvala Bogu da sam ih se porešavala.
I jedan strah jako važan kojeg sam rešila, to je kada je dete u pitanju. Pre nekoliko godina kada su me pozvali iz škole, bio je neki incident, da vas sada ne gnjavim sa tim, i dete je došlo kući. Ćerka je došla kući, naravno, očekujući da ću je kazniti. Došla je sva preplašena. Sreća pa je prošlo dva, tri sata, ja sam, naravno iskulirala za to vreme i onda sam mislila: „Bože, šta sad? Evo, naišao je problem. Kako sad da se postavim kao roditelj?“ Onda sam sela i rekla (ona je došla, sva se tresla): „Treba mi tvoja pomoć.“ Prvo je bilo ono, razrogačene oči. Kažem joj: „Moraš mi pomoći da smislim kako da sebe kaznim.“ Sada njoj nije bilo ništa jasno. „Čula sam šta se sve dogodilo u školi. Moraš mi pomoći da smislim kako da sebe kaznim.“ A ona, kao: „Zašto?“ Ja kažem: „Pa zato što očigledno nisam dovoljno dobar roditelj.“ Ona: „Kako ti nisi dovoljno dobar roditej?“ Ja: „Verovatno nisam dovoljno dobar roditelj da ti približim sve ono što ti može nauditi, što te može povrediti. Nisam ti dovoljno približila svest zašto povređujemo druge ljude, odnosno zašto si povredila neku drugu osobu i dolaze već sve ozbiljnije situacije. Sada sam tužna, a sutra ću biti još zabrinutija. Kako da te pustim u svet? Ja ne mogu da kontrolišem šta se napolju događa i dešava.“ Počela je da plače i govori: „Ti si najbolja mama na svetu.“ Jako mi je bilo važno da joj naznačim da nije poenta bila da joj prouzrokujem osećaj krivice, već svesti da ako mi izgradimo to neko poverenje među nama, da sam ja stvarno sutra bezbedna da je pustim i problem na koji god da naiđemo, mi ćemo ga lagano rešiti. Verujte da je to ustoličilo naš odnos prepun POVERENJA. Izazova ima, deca ne mogu da rastu u saksiji, naravno, tinejdžerka. Ali poverenje koje je među nama je beskrajno. Ja zaista ne mogu da kontrolišem šta se napolju događa, ali strah koji sam prevazišla u odnosu na nju je zapravo način da mi zaštitimo decu. Kada se porešavamo strahova. Mislim da je to jedino što možemo da učinimo da ih zaštitimo.
Još jedna stvar. Kada sam krenula na ove meditacije… Inače sam imala otpor prema grupnim meditacijama: „Jao, grupa ljudi, puno energija.“ Sve vreme radim na sebi i pronalazim razne tehnike i mislila sam, čak ikada sam krenula na meditaciju, da sam savršeno sebe stabilizovala, da sam super i da se sjajno osećam. Otišla sam na prvu meditaciju i nije mi baš nešto uradilo, ali neverovatno koliko me je nešto prosto vuklo da odem. Treći put kada sam otišla nešto je samo počelo da steže, da se penje, da stiska i prolomilo se iz mene. To je bila jedna takva količina neverovatne tuge, za koju nisam ni znala da postoji u meni i prosto mi je samo pokazalo da ne mogu ni ja da dobacim baš do svega na ovom svesnom nivou. BESKRAJNO SAM ZAHVALNA što sam srela Mohanđija, Bibu, i naišla na sve te tehnike koje mi i dan danas beskrajno pomažu. Tako da, reciprocitet je, definitivno jedan. Zaista verujem da je sve do nas. I u odnosu na decu, i u odnosu na roditelje, i u odnosu na sve druge životne okolnosti. Tako da, i Izabela je malopre pričala o nekim fizički najtežim životnim okolnostima, ali spokoj i mir koji osećam, ja to ne mogu čak ni da dovoljno opišem. Tako da, u svakom slučaju rad na sebi nema greške, otpuštanje strahova, nadam se da će ovo nekom biti od koristi.
Originalni video možete pogledati ovde.
Transkribovala: Jelena Tubica
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
