Ovo je tekst o potencijalnom nesrećnom slučaju koji je sprečila milost Majstora. Objedinili smo Mohanđijevu priču o samom incidentu koju je postavio u privatnoj grupi i odgovore raznih ljudi koji su odgovorili na post, jer su imali predosećaje i intuiciju u vezi sa ovim događajem.
Draga Otelotvorenja Ljubavi,
Nisam spavao sinoć. Nije bilo naročitog razloga koga bih mogao da se setim. Ipak bilo je nekakvog mira u srcu. Duboko zadovoljstvo; osećao sam se kao da sam zadovoljan svime i sve je sada bilo upotpunjeno. Kao i obično, bilo je puno toga da se uradi u raznim krajevima sveta i noć je prosto proletela. Nisam osećao umor. Bio sam svež i spreman nakon jutarnje higijene u 5h ujutru, iako smo Kamat i ja morali da putujemo na aerodrom u Bangaloru tek u 9h. Gdin Dugal je došao u sobu pre nego što sam otišao. Boravio sam kod Dugalovih. Rekao mi je da oseća da jedan i jedini prioritet jeste stabilizovati aktivnosti u svim krajevima sveta tako da se Mohanđijeva energija ne raštrkava i ne rasipa toliko kao do sada, neprestanim vratolomnim putovanjima. Odlučio je da bude deo savetodavnog odbora, jer je imao jasnu sliku u srcu kojim pravcem moramo dalje ići. Doručkovali smo i krenuli na aerodrom.
Na vreme smo stigli na aerodrom i prijavili se. Dok sam išao na peron, pojavio mi se oštar dosadan bol u donjem delu leđa. Pripisao sam to besanoj noći i gustom rasporedu. Bol se nastavio tokom dana. U svakom slučaju, nije bio nešto što bi me sprečilo da radim dalje. Razgovarao sam sa gdinom Rouom o savetodavnom odboru i on je drage volje postao njegov deo. Dok smo čekali let razgovarao sam dugo sa svojim ujakom, telefonom, o nekim domaćim temama o kojima inače ne razgovaram ni sa kim. Moja navika je samo da dam, a ne da postavljam pitanja.
Let za Delhi je bio pun. Poleteli smo na vreme. Kamat i ja smo bili jedan do drugog, do prolaza. Razgovarao sam s njim o svojim obavezama ove godine samo u Indiji i o broju dostupnih dana od sada do kraja godine. Obaveza je bilo mnogo i šest meseci nije bilo dovoljno da se sve one završe. Let je bio neuobičajeno turbulentan. Deca su plakala od straha. Mnogo puta stjuardesa je prestajala da služi hranu. Bio sam u svojoj zoni i nije me baš doticalo okruženje kao i obično. Osetio sam šta nije bilo u redu sa ovim letom! Opet, kad uđem u sebe ne osećam ništa spolja. Avion je sleteo na vreme. Kada je avion sleteo i tada sam osećao bol. Duga šetnja aerodromom. Gđa Priti Dugal je čekala na aerodromu, sa svojim kolima, da nas preuzme. Kad sam je sreo na dolaznoj kapiji, odlučio sam da sednem, zbog bola u leđima. Kamat je otišao po kofere. Čim smo uzeli kofere, krenuli smo do Fanindarove kuće gde smo odseli.
Redovna je navika da pozovem Avadhutu Nadanandu pre nego što krenem na svoja putovanja kao i kada se ona završe. On je kao deda kuće koga obaveštavamo. I naravno to podrazumeva njegovu zaštitu i blagoslove za putovanje, takođe. Danas sam zaboravio da razgovaram s njim, pre nego što sam krenuo na put, što je vrlo neobično. Kada smo stigli na odredište, kada sam ga nazvao, Suđata Garu se javila na telefon i rekla mi da je Avadhuti Nadanandi skroz loše. Zamolio sam je da mu kaže da smo bezbedno stigli i da sam samo zato nazvao.
Pet minuta kasnije, nazvao me je Avadhuta Nadananda lično. Glas mu je bio slabašan i jedva čujan. Slabost je bila očigledna. Rekao je: “Rekao sam ti da ne putuješ tim letom. Taj avion je trebalo da se sruši. Jesi li doživeo turbulencije?” Rekao sam: “Da, Guruđi, put je bio neobično turbulentan. Skoro ceo put je bio kao vožnja roler kosterom.” Rekao je: “Od jutros, pa sve dok nisam čuo da si bezbedno stigao, sve što sam radio bilo je to da sprečim nesreću i zaštitim te/vas (zaštita podrazumeva i Kamata koji je bio sa mnom u istom avionu). Ovaj avion je trebalo da se sruši i da svi ljudi u njemu poginu. Radili smo naporno da spasimo taj avion. Rekao sam ti da ne ideš tim letom.” Rekao sam: “Ne sećam se da si mi rekao da ne idem tim letom. Možda nikad nisi rekao. Da sam čuo to iz tvojih usta, definitivno bih ga promenio. Osećao sam ovaj oštar bol u leđima odmah čim sam prijavio prtljag.” Rekao je: “Ti si avanturista. Voliš da se igraš sa opasnošću. Bol u leđima je najmanji u poređenju sa onim što bi se dogodilo.” Rekao sam: “Istina je da nemam strahova. Ali to nije ovde slučaj Guruđi. Ne sećam se da si mi to rekao.” Bol u leđima je znak sprečene smrti. Smrt je preobraćena u bol u leđima i novi iznajmljeni život je dat.
Bilo kako bilo, sve je dobro što se dobro svrši. Još jedna smrt je sprečena milošću Guruđija i majstora Šambale (Gjanganđa). Guruđi mi je rekao prošli put kada smo se videli, da moj put u Šambalu predstoji i tek kad se vratim biću spreman da napišem svoju autobiografiju (ili biografiju).
Igra sudbine i ruke majstora koji sprečavaju nesreću i Mohanđijevo telo upravo ovde da o tome govori! Život je stvarno jedan štos! Moja beskrajna zahvalnost Guruđiju i Guru Mandali što vode računa o ovom “avanturističkom lutalici” koji ide putem bez puta prateći samo jedno pravilo – KARMU sa jednim ciljem DARMOM ka jednom odredištu OSLOBOĐENJU.
Volim vas više nego što znate. Srećan sam što sam dobio još jednu šansu da vam to kažem.
Inače, poslednji put kada smo razgovarali, bile bi vam moje poslednje reči. Čak i ako ja odem, siguran sam da ću živeti i izražavati ljubav kroz srca nekih ljudi u ovom svetu. Život mi je dao sjajne rođake. Moji rođaci su oni koji idu sa mnom u svakom trenutku u životu. Svi vi ste moji pravi rođaci. Vaša ljubav me održava. I drago mi je da sam ovde danas da vam to saopštim. Ostaću u ovom telu sa istom ličnošću, koliko god je to potrebno sa svim vrlinama, manama, nesavršenostima i informacijama. Možemo da idemo zajedno još neko vreme. Ko je video budućnost? I koga briga? Govoriću koliko god budem mogao. Možete uvek da izgovarate moje reči ako verujete u njih. Niko ne može da spreči da ove reči teku zauvek.
Volim vas,
M
Novo:
Kada su čuli ovu vest, neki Mohanđijevi sledbenici su govorili o predosećajima koje su osetili i intuicijama koje su imali danas i juče. Delimo ih da daju veći uvid u gore navedeni post – Tim Mohanđi
Devi Mohan (Novi Sad, Srbija): Ostala sam bez reči, potpuno sam zaprepašćena. Bila sam u Zemunu (blizu Beograda) ceo dan. Dok sam prisustvovala liturgiji u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Zemunu, oko 11 sati sam osetila nešto veoma čudno, intuitivno – Vidovdan, dan koji obeležava bitku na Kosovu 1389., kad su svi srpski vojnici koji su mogli da se bore otišli na Kosovo i izgubili svoje živote braneći se od otomanske invazije. Kada su u molitvi pominjani božanski blagoslovi za duše ovih muškaraca (Gospodi pomiluj) iz nekog čudnog razloga sam plakala i molila se za Mohanđija kao i za sve nas. Ovo je bilo potpuno izvan uma i tek sada razumem šta se zaista desilo. Ne postoje reči koje bi mogle opisati moju zahvalnost voljenom Nadanandi i Guru Mandali što su dopustili Milost Mohanđijevog fizičkog prisustva u našim životima. Ovo sada ne mogu objasniti Mili, ali duboko u sebi znam da ona zna… Danas mi je iznenada rekla (kao odgovor na moje reči od ranije)da bismo trebali da budemo zahvalni što imamo noge da hodamo, oči da vidimo, i druge da volimo… Osećam se toliko blagosloveno… Ljubav i samo ljubav, Devi
Rađeš Kamat (Daramsala, Indija): Pre 4 dana, u nedelju, Mohanđi je napisao post o potrebi za duhovnim centrima u raznim državama, kako bi se stvorili održivi moćni prostori za duhovni razvoj zajednice. U tom postu, tri puta je pitao šta će se desiti nakon Njegove smrti? Od tada, stalno je govorio o umiranju i napuštanju tela. Pre ovog leta avionom, razgovarao je sa nekoliko ključnih ljudi u organizaciji i Svojoj porodici (Sumit, Mamu, Madhu, njegov ujak i porodica), uključio ljude u savetodavni odbor da brinu o budućem pravcu i rekao Rađivu (gdinu Dugalu) pravac u kom misija treba da ide narednih dana. Bilo je to kao da je On privodio stvari kraju. Čak i tokom samog leta, otkačinjao je urađene zadatke na spisku sa intenzitetom. Let je bio neobično turbulentan redovno udarajući loše vazdušne džepove. Nisam se previše uzrujavao zbog turbulencije osim možda malo alarma pošto je bilo neobično. Bio sam u tako visokoj energiji kada je avion sleteo. Normalno sam uzbuđen, ali ne tako uzbuđen. Uklonio sam pojas dok smo išli taksijem i pitao se zašto postajem tako uznemiren. Takođe, kada sam uzeo kofere, jako sam se vrpoljio zbog previše energije. pretpostavljam od podsvesne zahvalnosti što sam živ. Kad se osvrnem, mogu samo da kažem: “Jaako rakhe Saiya maar sake na koi”. (Ko može da povredi onoga koga štiti Sai = Mohanđi za mene). Još jedna koju mi je Sumit rekao nedavno na hodočašću na Kajlaš: “Akaal mryutyu se woh maray jo kaam kare chandaal ka, Kaal uska kya kare jo bhakta ho Mahakaal ka” (Umiru prevremeno oni koji rade s đavolom, ali čak je i Vreme bespomoćno pred posvećenikom Šive?”) I milošću, Šiva (opet =Mohanđi) je sedeo do prolaza pored mog sedišta.
Hanumatananda (Skoplje, Makedonija): Osetio sam to. Znao sam. Imao sam jaku intuiciju da ćeš možda napustiti telo ovih dana i imao neobičan broj misli poput: ”šta ću kada ne bude više fizičkog tela Oca”, kako će se stvari promeniti. Bio si definitivno još jednom spašen. Naša ljubav prema tebi te drži ovde na zemlji. Toliko te uzimamo zdravo za gotovo da je to neverovatno. Volimo te Oče.
Milica Bulatović (Johanesburg, Južnoafrička Republika): I ja sam osetila. Bila sam toliko emotivna celo jutro, a ne postajem emotivna više tako lako. Ovo je veliki šok za mene iako je teško zamisliti sadašnji život bez tvog fizičkog prisustva Oče! Tako sam zahvalna što je sad sve u redu! Kako možemo da zahvalimo Guru Nadanandi!? Volimo te Oče, hvala za sve što činiš za tolike mnoge u koliko samo različitih dimenzija!
Priti Dugal (Bengaluru, India): Ovog puta kada sam te srela u Bangaloru pre poletanja za Delhi samo si govorio o smrti i napuštanju svog tela. Danas sam se, takođe, osećala vrlo nelagodno i očajno sam htela da dođem na aerodrom da te vidim. Pozdravi i zahvalnost Guruđiju i celoj Guru Mandali što je spasila Tvoj život i sve ljuda u tom avionu. Hvala ti Oče!
Sandip Mišra (Đevđelija, Makedonija): Najdraži Baba, posle razgovora s tobom juče, osećao sam jaku emociju kada sam stajao ispred Tvoje slike. Misao je došla: “Šta ako Baba napusti telo? Baba, kroz nekoliko ljudi sam otkrio ko sam bio u jednoj od inkarnacija i kako je moj Majstor, tada davno, naustio svoje telo tako što je preuzeo moju smrt na sebe. Baba, juče kada mi je ova misao prošla kroz glavu, molio sam Ti se da ovog puta ja odem prvi a ne Ti. I nakon izvesnog vremena, emocije su popustile. Baba, volim Te. Molim se uvek za tvoju bezbednost.
Anujan TM (Tenezi Mana, Kerala): Nemam reči da izrazim zahvalnost prema Guruđiju i Guru Mandali. Uvek budi pažljiv. Jutros je Mohanđi sa mnom dugo razgovarao. Na kraju, nisam ni znao da sam plakao. Zbog čega? Ne znam. Zamolio sam ga da bude uvek sa mnom u kontaktu. Rekao je da hoće. Tada su mi se suze kotrljale niz lice. O Bože! Guruđi! Zaštiti mog… našeg Mohanđija uvek. Đai Ma. Đai Guruđi.
Namešri: Mere Mahadev znaš da stvarno okineš neke žice u srcu. Bila sam toliko emotivna juče ceo dan, plačući samo za tebe (šta daješ od sebe i samo sebe) tokom svoje duhovne prakse suze su se kotrljale i sad kad sam to čula, opet plačem.
Hana Šinka (Novi Sad, Srbija): Prelepo. Sad mi je jasno zasto sam ga sanjala jutros nasmejanog. Nadanandina velika Ljubav stopljena sa Ljubavlju naših srca čuva Mohandija, gde god da je. Neka nas ova zgoda inspiriše da još više radimo na sebi i učinimo našu Ljubav krilatom, a našeg Gurudija srećnim, jer najveća sreća jednog Majstora jeste kad su i njegovi učenici srećni i slobodni. Neka Ga vatra naših srca ( aarati) uvek okružuje i čuva…
Snežana Jovanović (Doha, Katar): Planirala sam odmor i kartu kupila za 21. Jun…
Imala sam mesec dana do polaska, ali s obzirom da nisam imala obaveze na poslu i da je bio Ramadan, nekako sam nestrpljivo iščekivala da provedem leto sa mojom ćerkom. Početkom Ramadana, Katar, zemlju u kojoj radim, stavljaju pod izolaciju. Problemi sa letovima, odjednom neka uznemirenost među ljudima, blaga panika, neizvesnost, nelagoda. Dani su lagano prolazili. i približavao se dan polaska.
Odjednom sam počela da osećam neku uznemirenost povodom mog odlaska, neki nemir, neke misli, u smislu da će me nešto sprečiti da budem sa ćerkom, prolazilo mi je kroz glavu kao i da nešto nije u redu sa letom, da će ga otkazati, da će zatvoriti granice ili da će se čak srušiti avion. Tog momenta nisam u potpunosti bila svesna tih misli, tek kasnije sam ih osvestila. Odbacila sam sve negativne misli, ne želeći da im se vraćam. Ali sam i dalje osećala da nešto nije ok sa tim letom.
Jednog jutra dobila sam poruku od Oca u kojoj me pita da li sam u Kataru i kakva je situacija. Ta poruka me je iznenadila.
Poručio mi je da je bolje što pre da odem. Da ne budem tamo. Rekla sam mu kad putujem. Pitao me je da li mogu ranije da odem i da budem oprezna. Na tome se završilo.
Sedela sam zatečena Očevim obraćanjem.
Razmišljajući o svemu, osvestivši u tom trenutku moja osećanja i misli od pre par dana, za mene je tada to bila jasna poruka da treba da promenim let, što sam i učinila. Pomerila sam let za 19.Jun. i to je bila velika procedura, menjajuci u sistemu sve dane i čekajuci izlaznu dozvolu u nedelju u podne, a trebalo je da putujem već u ponedeljak, u ranim jutarnjim satima.
Cilj je bio jasan: nisam želela da mi bilo šta pokvari odmor sa mojim detetom.
Upozorenje i poruka od Oca, bili su u pravom momentu, kako bih mogla sa olakšanjem da donesem odluku da promenim let. Došla sam u Srbiju bez problema.
Na dan kada je Otac objavio svoje iskustvo na svom putu, nekoliko sati pre, kroz misli su mi prošla pitanja: zašto sam ja došla ranije, zašto sam promenila kartu… eto sve je bilo ok. Bogu hvala, ali sigurno postoji neki razlog, uverena u to da sam ispravno postupila, prateći svoj unutrašnji osecaj i poruku koju sam dobila. Nakon toga, kao da je trebalo da usledi odgovor…
Posle sat vremena, čitala sam Očevo iskustvo i automatski osetila da je let koji je on preživeo ustvari let kojim je trebalo ja da dođem 21.6.
Tako sam osetila.
Istog momenta napisala sam Mu poruku.
Oče, mozda je to bio onaj moj let kojim je trebalo da idem, ne očekujući odgovor, prosto samo povezujucć stvari. Odgovor je bio: Da. Znam…
U momentu sam se sledila…I sa poniznošću, suzama i zahvalnošću, ostala bez reči.
Koliko god puta izgovorili: hvala Oče za sve sto činiš za nas, nije dovoljno.
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevod: Biljana Vozarević
Lektorisla i uredila: Jelena Fassbender
