Autor: Svetlana
Oduševljena sam bila, kada sam videla i saznala da Nat tradiciji pripada grupa velikih majstora, koji su me (sada sam apsolutno sigurna) doveli do Mohađjija. Toliko sam zapomagala čitajuci Yoganandinu biografiju, da mi se dogodi čudo, da nađem svog učitelja, da se čudo konačno i dogodilo nakon ko zna kojeg čitanja knjige i duboke bliskosti, i povezanosti sa ključnim ličnostima.
Tako sam slučajno ”upoznala” Mohanđija, pretražujući interent u potrazi za podacima za rad koji sam tada pisala… U skakanju sa sajta na sajt, odjednom se ispred mene pojavilo jedno lice koje je obustavilo moju dalju pretragu i svaku dalju aktivnost. Lice nepoznatog čoveka je zračilo tolikom energijom da sam se bukvalno skamenila na stolici. Šta je ovo? Kako je ovo moguće? Ko je ovaj čovek, čija elektronska projekcija fotografije poseduje ovoliku moc?! Ovo nikada nisam osetila ni od jednog sveca, fotografije, freske, živog čoveka…! Narednih sati i dana moj rad je bio zaboravljen, a ja sam istraživala po interentu i čitala sve što sam mogla da pronađem o Mohanđiju. U jednom momentu sam pomislila- ahh, jos jedan u moru gurua….- ali sa svake fotografije zračila je ista impresivna sila, i taj utisak je ostao nepromenjen i narednih dana. Iste te noći, lik čoveka sa slike bio je gotovo opipljivo prisutan u mom snu, kao neki veliki oblak koji me je obrglio sigurnošću, ljubavlju, razumevanjem, zaštitničkom snagom… Sa svih strana me je gledao direktno u oči, neobjašnjivo iskreno, vedro, prijateljski… Bila sam sigurna. Bila sam sigurna da je to -TO. Moje molitve su bile uslišene od Isusa-Babađija-Lahiri Mahasaje- Šri Juktešvara i Yoganande zajedno. Sa trunčicama sumnje u moru uverenosti i vere, pokrenula sam se ka svom majstoru koji mi se ukazao na vrlo neobičan način.
Prvi susret sa Mohađjijem bio je očaravajući. Previše ljudi, ali sjajna energija. Meka, nežna, prozračna, kao krilo leptira. ili trešnjin cvet. Mohanđi? Veličanstven čovek. Planina. Tačan. Iskren. Stabilan. Prepun ljubavi i ljubaznosti, koja se neometena egom razliva kao lava. Spontano, sporo , nezadrživo, i u svim pravcima.
Dobila sam šaktipat. Umeren.
Osetila sam kako mi se na vrhu glave formirala srebrna, vrela krunica. Jedno prijatno krunisanje, sa par energetskih injekcija po svim sumnjivim tačkama u telu. Vraćam se u svoj grad kao krunisana princeza, sa srebrnom Sahasrara krunicom. Narednih dana ekstra dobro raspoložena, laka, nepobediva i usijana. Zračim na sve strane kao svetionik.
Zadatak: kako održati zauvek to stanje, lakoće, vedrine i nepobedivosti?!
Zbog svega toga jako sam se obradovala narednom susretu, na koji sam otišla ometena svim mogućim i nemogućim spoljnim, i unutrašnjim faktorima. Ali rešena: idem, pa makar peške!
Tamo, opet gužva. Dobijem loše mesto, sa kojeg mi jedini prolaz do majstora zakloni jedna ćelava glava. J Urlam iz svoje unutrašnjosti. Čini mi se da samo sa mog mesta curi ka plafonu beli dim, i da majstor to vidi dok vodi svoju priču, okrenut baš u pravcu pukotine u čijem se procepu negde na kraju, nazire moja iskrivljena malenkost.
U sred toga, dobijam lošu vest od svojih saradnika, i moja krhotina koju sam na pogon svoje snage dovukla iz drugog grada se rasprskava kao kula od piljevine. Leti na sve strane. Od mene u trenutku ne ostaje ništa. Ni senka. Izlazim da uzmem kafu da se uprisebim. Hoću da pitam Mohanđija kako sve te duhovne teorije i prakse funkcionišu u ovakvim uslovima. Zemaljskim, svetovnim, neoliberalno kapitalističkim. Kako da njima stvorim sigurnu egzistenicju za svoje dete i svoju porodicu! Jer bez novca, ipak, nemoguće je živeti u ovom predatorskom svetu, u kojem iza svakog ćoška vrebaju zubati računi, kamate, rate, opomene, isključenja iz života… Ili ja negde jako grešim?!
Šolja mi skakuće po tacni, dok tražim mesto u ogromnom holu gde bih sela i pribrala se na miru. Svom snagom se trudim da izgledam normalno i nonšalantno. Eno ga slobodan sto! Istog momenta dve gospođe se stvaraju niotkuda i ispred mog nosa sedaju u fotelje. Sve što je bilo slobodno pre dve i po sekunde sada je zauzeto. Ljudi kao da su odjednom popadali sa plafona. OK. Idemo dalje. Snagom volje pronalazim jedan jedini sto u najzabitijem delu foajea koji čak nije ni osvetljen! Nema veze. Mrak je moj večni pratilac. Dobro se poznajemo. Tako da mu više ni ne pridajem značaj. Sednem konačno. Zapravo se sručim u udobnu fotelju. Pijem kafu. Čitam kritičnu poruku, slovo, po slovo…..Pokušavam da prevedem sebi da ostajem bez posla. Ostajem bez posla. Ustajem od stola, svetlo se pali! Smejem se idiotskim namerama koincidencija da me dotuku, i na putu do toaleta menjam plan. Napuštam mesto satsanga pre planiranog povratka, da ne ozračujem ljude oko sebe bespotrebnom nesrećom. Moram napolje, inače ću se ugušiti od svog sopstvenog srca. Sat vremena šetam po hladnom gradu, a onda u autobus i nazad u svoj grad. Ne sećam se da sam se ikada ranije osećala ovako bedno, jadno, nezaštićeno i bespomoćno. Kao mala ptica koju je vetar oduvao iz gnezda. Ne sećam se kada mi je povratak u Beograd ovako snažno prijao! Svaki kilometar ka njemu kao dodatni stisak velikog, toplog zagrljaja. I glas moje ćerke koja nekim čudom proverava gde sam, kad tačno stižem, šta ću da večeram, koju kafu da pijem…. O, milosti moja.
Nakon večere i prepričavanja moje tragikomične priče sa porodicom, odlazim brzo u krevet. Ranije nego inače.
Razmišljam o svakom detalju tog popodneva. O putu, zalasku sunca, galebovima, Mohanđiju, ljudima, Devi, atmosferi, sebi u svemu tome i van toga…. Ko sam bre, ja?! Koji je moj put? Gde sam? Dokle ću biti zaključana u ovom kavezu?!
I odjednom- imam jasnu viziju sale i ljudi koji sviraju i pevaju. Majstor je ispred njih u fotelji. Smeška se. Pitam se da li je iskren u tome, i gde li je sada njegov um zaista.
Prilazim mu odlučno, kao da gazim preko svih (što nikada ne bih zaista imala hrabrosti da učinim), da ga pitam! Da ga pitam šta da učinm sa svim svojim saznanjima, i njegovim, i čemu služi sve ovo. Čemu služim ja, ovako zablokirana, i zarobljena od nečega, da ne mogu da mrdnem ni u jednom pravcu. Kuda god se pokrenem porušim pola svemira! Kleknem ispred njegovih nogu, i pre nego i otvorih usta, on me pogleda, ali nekako kao da sam ili mnogo velika ili kao da ne postojim, sa osmehom na licu i u očima, ispod kojih se utaborila do tada meni neprepoznata odlučnost i čvrstina. Uzima me za levu ruku, pomera u stranu do sebe. Valjda da mu ne kvarim vidik. Drži me iznad zgloba leve ruke, tačno na mestu gde se pipa puls. Ne verujem svojoj viziji! Počinjem usredsređenije da se bavim njome, zaboravljajući svoje muke, u očekivanju da će se istopiti usled promene fokusa. Ali ne. Ništa se ne menja. Sve je prisutno i dalje. Svaki detalj. Muzičari koji kao da su u slow motion-u, i nekoj izmaglici, svi ljudi okolo, i majstor koji me istim intenzitetom drži za ruku. Ustajem iz kreveta da pijem vodu. Slika o(p)staje! Ali kao da je ostala u krevetu, a moja ruka se razvlači po stanu do nje do kuhinje, čaše, slavine, i nazad do kreveta.
Vizija se ne menja. Ne prestaje. Ne popušta. Čudo mi se dešava pred očima. Vraćam se u krevet, ušuškavam se na isti način, da nešto ne poremetim kad već traje čudo.
Majstorova ruka me i dalje drži nepopustljivo, ali bez pritiska. Kao da se skamenila.
I dalje na mestu moje pulsne tačke. Počinjem da plačem . OK, kažem sebi. I treba. Prenapet dan. Hajde nastavi. Plačem po malo, sa pauzama, kao moj pas kad ima napad astme. Ali nekako postojano, i gotovo srećno. Krećem zatim da urlam u jastuk. Slika majstora sa mojom rukom u njegovoj, ne posustaje. Počinjem da osećam snažan pritisak u grudnom košu. Da neće da me zvizne infarkt, ili je to neki od mističnih marifetluka? Šta god da je, pristajem. Svejedno mi je. Spokojna sam. Nek bude šta bude. I ovako nemam posao. Plačem još malo. Pritisak u srcu je još tu, ali malo slabiji. Spavam.
U toku noći, nekoliko puta svesno proveravam svoju viziju. Da li je nestala? Ne!!! Celu noć je tu. Celu noć taj veliki čovek je držao moju ruku. Šta se desilo- ne znam!
Znam samo da mi se nakon dva dana desilo jos jedno šok saznanje. Moja divna drugarica je iznenadno preminula baš tog dana…
Neka je blagosloven Mohanđi , do beskraja!
Svetlana
Lektorisala: Jelena Tubica
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
