U potrazi za dragocenim – 3. deo

Prava dilema Boginje

Nekada davno, u južnoindijskoj zemlji Kerala, živeo je jedan svetac (avadhoota). Kao i sve avadute, nisu ga zanimala telesna zadovoljstva i to mu je dalo status “ludaka” u društvu koje veruje u nagomilavanje bogatstva, odgovarajućeg socijalnog statusa i fizičkih zadovoljstava. Da bi se podsmehnuo površnom društvu i da bi ga naučio uzaludnosti ponavljanja zemaljskog postojanja, ovaj avaduta je svaki dan imao običaj da gura veliki kamen uzbrdo. Uz veliki napor pre zalaska sunca, dogurao bi kamen do vrha brda. Onda bi gurnuo kamen nizbrdo i smejao se dok se kamen kotrlja. Ova radnja mu je dala titulu LUD. Dok su ljudi žurili da ga kategorišu kao “Ludaka”, nisu shvatali metodu njegovog “ludilu”. On je podučavao neuko društvo dragocenu lekciju o životu. Kamen je predstavljao ljudski život. Ljudi rade vredno od rođenja do smrti da bi nagomilali bogatstvo i “osigurali” ljudski život; i smrt sve to odnese. U smrti, svi odlaze praznih ruku. Sve što nagomilaju od rođenja do smrti, uključujući i bogatstvo, status, nagrade, kvalifikacije, emocije i veze, poništi se i ostaje iza. Niko ništa ne nosi kada ode na onaj svet. Kamen je bio simbol samog života. Veliki napor da se odgura do vrha, izgubi se u sekundi, kada se smrt dogodi. Sve se poništi s fizičkom smrću. Avaduta je proveo ceo svoj život radeći isto i davao istu poruku ljudima. Nažalost, kao i uvek, ljudi su videli samo ono što je očigledno – radnju, ali ne i dragocenu poruku sadržanu u njoj.

Avaduta nije imao svoju kuću i živeo je na seoskom groblju. Psi i lisice su se pojavljivali svake noći da proždiru nespaljeno meso mrtvih tela. To mu nikada nije smetalo. Kao aghori (Hinduska sekta iz 14.v.) kuvao je svoje jelo u vatri od sahrane (u Indiji se tela obično spale, ne sahranjuju se). A nakon jela bi spavao na groblju. Takođe, nije bio zaposlen da bi zarađivao za hleb, a ipak je “vredno radio” svaki dan tako što je gurao kamen uz susedno brdo i onda ga puštao da se skotrlja. Demonstrirao je potrebu da se bude aktivan, radi veće svrhe. Hranu je nalazio proseći. Ako mu niko ne bi ništa dao, bez negodovanja bi zaspao praznog stomaka. Prisustvo ili odsustvo hrane nikada ga nije opterećivalo. Zaista pravi posvećenik asketa (renunciate)!!!

Priča ide ovako. Boginja Kali i njeni saputnici (gde spadaju strašni demoni, duhovi i vampiri) posećivali su ovo groblje određenih noći, kao recimo petkom ili utorkom, da bi plesali na vatri sahrane zajedno sa dušama preminulog. Ovaj ples takođe označava pobedu smrti nad životom, tj. privremenost ljudskog postojanja. Dakle, kada su Kali i njena plesna grupa došli na groblje, videli su “čoveka” kako tamo spava. Boginja ne može da pleše pred ljudima. Po njima su ljudska bića grube i inferiorne prirode. A do tada, ni jedno ljudsko biće nije preživelo kad je ugledalo tako strašne duhove i Kali. Odlučili su da prepadnu avadutu koji spava, jer ljudi koji su ih videli umrli su od straha. Ispuštali su sve vrste zvukova da bi ga probudili. Nije čak ni oči otvorio. Nije uživao u normalnom snu, bio je u stanju samadi. Na kraju je otvorio oči i ustao. Sedeo je tamo, gledajući kako se Kali i njen tim duhova trude i pokušavaju da mu uliju strah i oteraju ga. On je gledao njihov šou kao film i ponekad tapšao rukama.

Kali i njena družina su se od ovoga umorili. Na kraju, Kali mu je prišla i rekla: “O čoveče, zadovoljna sam tobom. Ni jedan običan čovek ne može da nas vidi i prisustvuje našem plesu, a da ostane zdravog razuma. Ti nisi običan čovek. Zadovoljna sam tobom. Želim da ti ispunim želju.” Avaduta se nasmešio i rekao: “Hvala Ti na tvojoj ljubaznosti. Ti i tvoj tim ste me stvarno zabavili. Stvarno sam srećan. Ne treba mi ništa drugo. Dobro sam. Ako ste završili sa svojim plesom, molim vas idite i pustite me da odspavam još malo, do zore. Imam puno napornog posla kad sunce izađe.” (Guranje kamena uzbrdo i gledanje kako se pri zalasku sunca survava nizbrdo).

Ali moćna Kali je insistirala: “Odlučila sam da ti ispunim želju. Treba da mi kažeš šta želiš.” Nakon mnogo nagovaranja, pitao je Kali: “Kada ću umreti?” Kali mu je dala tačan datum, mesto i vreme njegove smrti. Rekao je: “Želim da živim godinu dana više.” Kali je objasnila: “Kada se čovek rodi, njegov životni vek je predodređen. On dolazi s punim karmičkim rasporedom. Niko ne može to da izmeni, uključujući i mene. Dakle, tu želju ti ne mogu ispuniti.” On se smejao, onda se zamislio na trenutak i rekao: “U redu. Onda oduzmi jednu godinu mog života – daj mi jednu godinu manje.” Kali je rekla: “Ne mogu da menjam tvoj karmički život. Niko to ne može. Tvoja sudbina je tačno definisana. Sve se dešava u dogledno vreme. Vreme, prostor, i osobine se biraju i iskustvo je neizbežno. Ne možeš to skratiti i otići prerano. Moraš da se krećeš s vremenom i završiš sve zbog čega si došao ovde, pre nego što odeš.” Avaduta se smejao naglas i zadirkivao Kali: “To znači da nemaš mnogo moći kao što se pretvaraš da imaš. Ne treba mi ništa drugo. Možeš da ideš.” Kali je objasnila: ”Čak se ni Svevišnji Bog ne meša sa karmičkim rasporedom, koji postojanje stvara. Postojanje stvara karmu, koristeći sposobnosti. Pojedinačne duše koje predstavljaju postojanje, potpomažu ga. Na taj način, pojedinačne duše stvaraju karmu ponaosob i sve zajedno kada se okupe. Pojedinačna duša doživljava život pojedinačno i kolektivno. Karma sama predvodi. Tela i umovi se dešavaju na osnovu Karme. Karma je osnovni faktor. Niko se ne meša u Karmu. To je Dharma Bogova da dozvole da se Karma desi… Ne mogu da odem, a da ti ne ispunim želju jer sam ti je ponudila. Ja sam Boginja Kali i moram da održim svoju reč.”

Opet je Avaduta zadirkivao Kali: “Zar mi ne možeš dati ni jedan dan života više?” Ona je rekla: “NE.” “Jedan dan manje?” Opet je rekla: “NE.” Smejao se njenoj bespomoćnosti. Ponizio je Boginju. Na kraju, iz saosećanja, a ne zato što mu to treba, pokazao je na svoju oteklu levu nogu. Patio je od bolesti koja se zove “Elefantijaza”. Leva noga mu je bila natečena i teška. Rekao je Kali: “Jesi li videla moju levu nogu, otečenu i tešku?” Rekla je: “Jesam.” “Dobro, pomeri bolest sa moje leve noge na desnu da mi se leva noga odmori. Dugo je trpela bol. Sad neka bol preuzme druga noga.” Kali mu je prebacila bolest na desnu nogu, blagoslovila ga i nestala sa svojom družinom.

Setite se, nije tražio od Kali da mu ukloni bolest. Nije se opirao ničemu što bi mu život naneo. Samo je ismevao pompeznost i opiranje prisutno u našoj svakodnevici. Postali smo ponosni i egoistični sa osećanjem da smo mi ti koji činimo sve i da smo mi ti koji pokrećemo svet. Svet se kreće. Naše moći su veoma ograničene.

Štaviše, i sam Avaduta je imao moć da promeni bilo šta, uključujući i svoju bolest, da je hteo. Ali, stvarni Siddha neće nikada koristiti ni jedan od svojih sidija (*siddhi = duhovne moći) za svoje zadovoljstvo ili sebične potrebe. Koristi ih samo kad je to veoma neophodno i ponekad da nekome otvori oči, ili vrati veru u ljude. Avadutina neprivrženost životu je prava poruka čovečanstvu, koje juri za prolaznim slavama i tričavim zadovoljstvima.

Groblje je odlično mesto za potpunu pravdu. Bogati i siromašni, prinčevi i seljaci, svi su isti pod zemljom. Krajnje boravište najbogatijih i najsiromašnijih je isto – šaka pepela!!! Mi stavljamo pepeo na čelo kao podsetnik drugima da ćemo na kraju postati ništa drugo nego PEPEO. To treba da poništi naš ego, tako što nas podseća na večnu istinu neodrživosti i jedinstva.

Vatra ne diskriminiše. Ona sagoreva sve jednako, a ipak se ne zagadi. Ostaje čista. Voda pročišćava, ali se zagadi. Vazduh pročišćava i uzima negativnost. Zemlja takođe pročišćava, ali se zagadi. Vatra pročišćava, sve sagori u pepeo, ali ostaje uvek čista.

Ko će da deli moju karmu???

Karan je rođen siromašan. Roditelji su mu bili siromašni. Živeli su u malom naselju u predgrađu velikog grada. Nisu mogli da mu obezbede dobro obrazovanje, pa čak ni hranu ni odeću. Čim je završio svoj 12. razred, njegov stric ga je poveo u grad. Ostao je sa svojim dobronamernim stricom, našao posao i počeo da zarađuje još dok je bio tinejdžer. Bio je dobar u poslu i veoma odan. Čak bi i ručak preskočio da bi radio i pozavršavao sve zadatke. Njegov poslodavac ga je voleo, jer je govorio malo, a radio mnogo. I tako je Karan brzo napredovao u svojoj karijeri. Nekoliko godina kasnije, kada je dobro razradio posao i dobro zarađivao, njegovi roditelji su mu našli devojku i oženili ga. Bio je veoma srećan u braku. Žena mu je bila tiha i puna ljubavi i vodila je računa o domaćinstvu i obavljala kućne poslove, a da se nikad nije žalila. Bili su dobar par. Svi su ih voleli.

Godine su prolazile, a oni su bili blagosloveni s troje dece, dva dečaka i jednom devojčicom. U međuvremenu, Karan je dobio priliku da ide u inostranstvo na mnogo bolje plaćen posao od ovog sadašnjeg. I on i porodica su se preselili, skrasili, i opet je on napredovao u karijeri kao i finansijski. Uložio je u zemlju, zgrade, i posedovao mnogo ustanova zajedno sa svojim najboljim prijateljima kao partnerima i postao jedan od najbogatijih ljudi u svom rodnom gradu. Gladak život slave. Bio je srećan i ljudi su bili srećni s njim.

Kada je imao 55 godina, odlučio je da se vrati i uživa u plodovima svog rada. Vratio se i počeo da živi u svom rodnom gradu. Napustio je svoj dom pre mnogo godina i osećao se malo otuđeno. Ali, novac koji je imao privlačio je ljude. Sklopio je mnoga prijateljstva. Polako, laskavci su počeli da mu kvare um. Počeo je da se svađa s roditeljima i polako preuzeo većinu kompanija na sebe. Koristio je razne metode da bi ovaj cilj postigao. Postao je potpuno drugačiji čovek.

Pritisci vršnjaka, drugara iz svog rodnog grada napravili su od njega beskrupuloznog biznismena. Preuzeo je sve razdeljene deonice, silom, pretnjama i, u nekim slučajevima, isplatom. Tako je ojačao svoj položaj u gradu. Kandidovao se na lokalnim izborima i takođe dobio podršku policije. Postao je nepobediv. Sa politikom, ušao je u mnoge korupcijske prakse, podmićivanja i “sređivanje” ljudi koji bi im se suprotstavljali. Tako je nekadašnji čisti radnik postao totalno korumpirani i diktatorski poslodavac. Ljudi su ga se plašili, više nego što su ga poštovali. To je bio put “bez povratka”. Nastavio je da ide tako nesvesno i na neki način, bespomoćno.

Jednog dana, dok je napuštao svoju kancelariju, kasno noću, neki ljudi su ga pretukli. On je imao svog vozača i svoje telohranitelje. To je bilo kao zaseda, baš ispred njegove kancelarije, što je bilo potpuno neočekivano. Proboli su ga u stomak, slomili mu ključnu kost i pobegli. Bio je odmah smešten u bolnicu. Izgubio je mnogo krvi i bio na intenzivnoj nezi skoro nedelju dana. Polako se oporavio i njegovo stanje je uplašilo i šokiralo njegovu porodicu i prijatelje. Jedno je bilo jasno – nekim je ljudima toliko zasmetao da su ga želeli mrtvog. Život mu je bio u velikoj opasnosti.

Kad je izašao iz bolnice i kada je mogao sam da putuje, njegov zet ga je odveo kod jednog starog sveca. Cilj mu je bio da smiri njegov uznemireni i potrešeni um. Svetac ga je pogledao i rekao: “Došao si na ovaj svet praznih ruku. Otići ćeš praznih ruku. Šta si osvojio?” Karan je rekao: “Bio sam siromašan čovek. Obogatio sam se svojim vrednim radom. Sve je to teško zarađeno. Morao sam da obezbedim ono što sam zaradio za svoju decu. “ Svetac se nasmešio. “Da li su se mesto, vreme i okruženje tebi dogodili ili si ih ti stvorio?” “Desili su mi se. Iskoristio sam.” Svetac je odgovorio: “Dobro. Dobro shvatanje. Šta je sa tvojim postupcima kojima si povredio mnoge?” Karan je rekao: “Morao sam da uradim to što sam uradio. Poruka je morala biti jasna i glasna.” Svetac: “ A šta je sa onima koji su time bili ugroženi?” Karan je ćutao. Nije bilo odgovora. Svetac je rekao: “I oni su takođe odlučili da svoju poruku daju jasno i glasno. Od toga ti sada patiš.” Zatim je nastavio: “Još jedno pitanje. Odgovoran si za sve svoje postupke, čak i ako su ti drugi rekli da tako postupiš. Je li tako?” Karan je rekao: “Jeste.” Svetac: “Samo mi kaži, ko će uživati u plodovima tvoga rada, možeš to da nazoveš i GRESIMA?” Karan se opet potresao. “Da li misliš da će tvoja žena i deca deliti neke od tvojih grehova? Ako sve to radiš za njih, onda i oni treba da nose teret tvojih grehova, zar ne? Hoće li?” Karan je počeo da plače. Svetac ga je umirio. “ Zapamti, sine moj, um znači nezadovoljstvo. Mudrost daje zadovoljstvo. Osloni se na svoju mudrost. Um znači Pohlepa. On uvek ostaje nezadovoljan. Želi više. Želi više novca, više moći, više položaja, statusa, hrane, vina, žena, kontrole… i tako dalje. Ako te to ponese, povredićeš druge i povredićeš sebe. Niko ne može umesto tebe da snosi posledice svojih postupaka, osim na veći, kolektivan način. Dakle, molim te podeli sa drugima i to darivanje će ti doneti sreću. Nagomilavanje bogatstva će ti doneti više brige. Idi kući u dubokom miru.” Svetac ga je blagoslovio.

Stigao je kući i razmislio o rečima Sveca. Shvatio je da niko niti može niti će deliti njegov teret. On mora da živi svoj život. Rođen je sam i umreće sam. Sve što je akumulirao ne može poneti sa sobom. Dugo je plakao. Razdelio je mnogo svog bogatstva siromasima u svom gradu. Osnovao je besplatne škole za obrazovanje siromašne dece. Bez obzira na kastu i veru, davao bi obroke svakome ko bi dolazio na njegovo imanje, u bilo koje doba dana. Sa olakšanjem se povukao iz politike, razdelio biznis svojoj deci i potpuno se okupirao dobrotvornim radom.

Život daje grube šokove da bismo shvatili određene neizbežne istine. Oni koji to razumeju evoluiraće . Oni koji se opiru, sve više će propadati. To je priroda života.