Napisao Rađeš Kamat
Blog post gospodina Rađeša Kamata o njegovom iskustvu sa Guruđijem (Avadutom Nadanandađijem i Mohanđijem) za vreme Vanasatsanga i boravka sa njim u Sidaganđu.
Vana Satsang sa Guruđijem – Čišćenje pretrpanih umova
Mobilni počinje da zvoni, potpuno sam budan, zove me Avaduta Nadanandađi (kog Mohanđi s poštovanjem i ljubavlju oslovljava sa Guruđi). Kad on zove, potpuno ste budni. Blag, ali odlučan glas (poput generala koji se obraća svojim trupama) mi govori da moramo da se spremimo i okupimo pre 5:00 sati. A onda mi sa majčinskom brigom i ljubavlju kaže da obavezno popijemo kafu i pojedemo nešto pre nego što krenemo.
Uobičajena, ne tako sažeta, pozadina priče. Guruđi je obavestio Mohanđija da zbog problema sa zdravljem neće moći da nam se pridruži na ritritu u Širdiju kao što je prvobitno planirano. Stoga je Mohanđi ubrzo po povratku iz Evrope odlučio da provede neko vreme pre ritrita sa Guruđijem u Karnulu. Krenuli smo iz Gurgaona u svom ašramskom automobilu i prevalili bukvalno hiljade kilometara da bismo stigli u Karnul. Naša srca su plamtela od iščekivanja da se okupamo u božanskoj majčinskoj ljubavi našeg voljenog Guruđija, da iskusimo sveži povetarac neopisive ljubavi kada ga ugledamo i kada se nađemo u njegovom prisustvu.
Mohanđi uvek kaže, „Pri svakom susretu sa Guruđijem, teško je oprostiti se od Njega kada za to dođe vreme”. To je potpuno tačno. Njegova opipljiva ljubav čini ne samo da se osećamo kod kuće, nego u nama uspostavlja osećanje “dolaska kući”, što nas tera da se zapitamo da li smo to već pronašli odredište. Dom je tamo gde naše srce uživa da bude. A Guruđi ispunjava naša srca nežnom ljubavlju i kako Mohanđi kaže „daje nam onoliko koliko možemo da primimo“. U nekim slučajevima, čak i stvara u nama kapacitet da primimo više, i onda nam daje više. Neuhvatljivu ljubav Avadute je teško objasniti. Mohanđi mi je stvorio tako jasnu sliku o načinu na koji deluju Guruđi i majstori njegovog ranga, tako da sam mogao da osetim, pre nego da vidim, bezuslovnu ljubav i lepotu bivstvovanja oslobođenog uma, hodajući kao beba u džungli lokalne neosetljivosti, prepunoj iluzija. Svaki pravi majstor ima pogled na svet nevinog detata. U Svojoj želji da služe “nesvesnim” umovima ovog sveta, oni sami sagorevaju. Daju sve što mogu, često čak i onima koji to ne zaslužuju. Nastavljaju da daju bezuslovno, i nakon toga se s lakoćom vraćaju u svoj svet nedualnog postojanja, ne žaleći se ni na šta i ni za čim. Pravi Guru je zaista nešto posebno!
Čim je ugledao Guruđija, Mohanđi se prostro pred njegova lotos stopala a Guruđi ga je blagosiljao.Već je bilo kasno popodne. Kao i uvek, majčinska ljubav našeg Guruđija se postarala da “prvo jedemo” da bi naša fizička glad bila utoljena nakon dugog putovanja. Rameš Garu nas je otpratio do naših soba, a zatim na ručak, starajući se da nam prtljag stigne do soba. Suvišno je reći da je hrana bila vrhunska, uz raznolika jela začinjena ljubavlju, od kojih kreće voda na usta. Nakon obaveznog proždrljivog prejedanja preukusnom hranom, ponovo smo se sastali sa Guruđijem, okupani njegovom energijom, slušali smo njegove reči pune ljubavi i malo se odmorili. Tako su proticali manje-više svi dani sa Guruđijem za vreme ovog putovanja, koje počelo 18. i trajalo do 24. novembra kada smo Mohanđi i ja ostavili Guruđija u Bangaloru i otišli u Punu, a zatim 25. u Širdi da prisustvujemo venčanju sina Sulake Maharadže, vrhovnog sveštenika Sai Babinog hrama u Širdiju, koje je bilo 26. uveče. Celo putovanje je bilo kao bajka.
Guruđi nam je rekao da je 20. datum koji je odredio za buđenje svojih ljudi kroz celodnevni program na tihom i lepom mestu blizu reke u Karnulu, nedaleko od šume koja je 3 km udaljena od njegovog ašrama, Sidiganđa. Program je nazvan “Vana Satsang” (razgovor u šumi) i uključivao je razgovore sa Mohanđijem, Guruđijem, itd. uz aarti, bađane (duhovne pesme), mantranje, itd. Guruđi ga je revnosno pripremao neko vreme i očekivalo se oko 150-200 osoba. Ljudi iz razičitih delova Indije – Džamua, Bengalurua, Dara, Hajderabada, Karnula, itd – prisustvovali su događaju.
Uprkos slabom zdravlju, Guruđi je, kao i obično, učestvovao u planiranju i izvođenju svakog detalja – rasporeda programa, govornika i njhovih tema, pripreme lokacije, hrane, mape puta i prevoza učesnika, do takvih detalja kao što su broj automobila i putnika u svakom od njih, muzičkih instrumenata i audio opreme, volontera koji su obezbeđivali stalne uslužne aktivnosti u Karnulu, itd. Za tren oka, osvanuo je 20. – datum programa. A to je i vreme da se mi vratimo glavnoj priči.
Nastavićemo gde smo stali. Dok smo žurili da se spremimo, Guruđi je zauzeo svoju poziciju pored drveta ispred kapije ašrama Sidaganđ. To je bila njegova pogodna tačka sa koje je motrio i vodio događaje – u ovom slučaju okupljanje i teranje stada u automobile i odlazak na lokaciju. Kako se približavalo vreme određeno za polazak, decibeli i Guruđijev prodorni glas, kao i frekvencija njegovih povika stadu, su se povećavali. Guruđi je veoma strog kada je reč o tačnosti i ne dozvoljava nikakva odstupanja. Njegovi programi moraju da počnu na vreme, ne postoji druga opcija. Guruđi nas je, kao i uvek, požurivao da stignemo tamo pre vremena. On je uvek hitar i naizgled nestrpljiv. Ubrzo sam uvideo da je njegova prividna nestrpljivost lek protiv naše urođene lenjosti. Ako se prihvati, ili ako se u vezi s njom ništa ne preduzme, naša lenjost raste, a da mi toga nismo ni svesni. Gurui bacaju vatru na nas i teraju nas da trčimo. Neki nas grde, neki teraju, neki viču, ali svi spaljuju tamas bez posebnih ceremonija. Kako se zakazno vreme približavalo, gusta reka ljudi je dolazila da “nas proveri” zahtevajući da se brzo spremimo, jer je bilo vreme za polazak.
Svi smo bukvalno najureni u automobile i nakon kratke vožnje, stigli smo na odredište. Stigli smo brzo, izašli iz kola i ušli kroz kapiju. Prošli smo pored otvorenog prostora okruženog drvećem i ubrzo stigli do kaldrme koja vodi do mesta održavanja programa. Sa leve strane je bila bašta sa statuom boga Krišne u sredini. Pored statue je smeštena visoka svetiljka zajedno sa mirišljavim štapićima, uljem, osušenim mirišljavim travama, itd. Sa desne strane, deo na kom je trebalo da se odvija program bio je postavljen na otvorenom sa tepisima na zemlji i stolicama poređanim sa strane (za one koji ne mogu da sede na podu). Dve stolice za Guruđija i Mohanđija su bile smeštene napred. Staza je vodila do improvizovanog dela za večeru gde su se služili kafa i čaj. Izvan ovog dela nalazio se jedini smeštaj u okolini gde se otvoreni prostor na tremu koristio za kuvanje, sa jednom sobom u kojoj su Majstori mogli da se odmore.
Stigli smo malo pre Guruđija. Stoga smo se šećkali okolo i pijuckali fini mlečni čaj. Pošto je bilo rano jutro (pre 5:30), još uvek je bilo pomalo mračno. Ubrzo je pristigao i Gurđijev automobil. Guruđi je izašao noseći doti u boji šafrana (dugački pojas koji prekriva noge) sa platnom u boji šafrana vezanim oko glave kao Sai Baba. Čim je prošao kroz kapiju, ljudi su se poređali sa obe strane staze i klanjali mu se. Dok je ulazio unutra, Guruđi je imao veoma ozbiljan izraz lica i hodao je veoma odrešito, kao da je na misiji. Izgledao je veoma odlučno u vezi sa ogromnom transformacijom koju je za nas planirao u toku tog dana. Pogledao je okupljene ljude poput generala koji nadgleda svoje trupe. Po načinu na koji je Guruđi ušao, sigurno i veličanstveno, potpuni stranac bi teško poverovao kad bismo mu saopštili da Guruđi boluje od raka petog stepena. Njegova unutrašnja sloboda se ispoljava kroz Njegove spoljašnje izraze.
Dok se probijao pored nas, izraz mu je smekšao i namignuo je Mohanđiju uz smešak. Voli Mohađija pre kao sina, nego kao brata, i nikada ne skriva osećanja. I Mohanđi uživa u toj očinskoj naklonosti i prepušta se Guruđijevom prisustvu. Iako Guruđi insistira na tome da je Njegova veza sa Mohađijem bratska, svi osećaju tu očinsku vezu, naročito nakon što je Mohanđi nasledio Guruđijeve moći. Među Njima postoji nevidljiva jednota. A njihova međusobna ljubav je prizor za sebe.
Mohanđi stalno misli na Guruđija i daje sve od sebe da obezbedi da mu ništa ne nedostaje. Isti intezitet ljubavi i brige prema Mohađiju je uvek primetan u Guruđijevim očima, ali i rečima. On se stara, i fizički i metafiziči, da Mohanđi bude zbrinut i to ni jednog trenutka ne dolazi u pitanje: on želi da je Mohanđi uvek srećan i želi ne samo da se Mohanđi oseća prijatno, već da ima sve što mu treba i da bude dobro zbrinut. Događaji koji su usledili nakon Njihovog prvog susreta sredinom decembra 2015. godine razjasnili su mi da je Gjanganđ taj koji je režirao ovaj “nebeski” susret i transfer. Svaka misao, reč i delo koje su razmenjeni između Njih čine se svrsishodnim i namenjenim za više, opšte dobro. Oni su dva nesebična čoveka i Njihovo ujedinjenje mora biti za dobrobit sveta.Tako Nebesa funkcionišu.
Slika:”Mohanđi, Ti ćes dobiti sve i više nego što ti je potrebno, da bi izneo putovanje do predivnog završetka. Ja ću održati svoja obećanja. Biću uz tebe svaki korak, čak i kada više ne budem imao ovo telo. Guru mandala će biti s tobom. Majka će biti s tobom. Naš vrhovni Gospod Datatreja će biti s tobom.” Avaduta Nadananda
Da se vratimo na priču. Vana satsang je počeo paljenjem svetiljke.Guruđi je krenuo prema njoj i zamolio Mohanđija da mu se pridruži. Rekao je Mohađiju da upali svetiljku i time svečano otvori program, dok je On svojim divnim božanskim glasom mantrao Om Jatavedese Sunavama iz Sri Durga Suktama. Neki od ljudi iz grupe su se pridružili horu. Guruđi je zamolio Mohanđija da upali svetiljku iako Mohanđijevo prisustvo i nije zapravo bilo unapred isplanirano. Mohanđi je upalio svetiljku, i time je program svečano otvoren. Guruđi je stajao pored Mohanđija, poput brižnog oca, starajući se da njegov Sin obavi sve kako treba. Imali smo osećaj da će to što Majstori Gjanganđa, Mohanđija “drže za ruku” kroz Avadutu Nadanandu, obezbediti da svet u budućnosti nesmetano dobije mnogo dobrih stvari od Mohanđija.
Paljenje ceremonijalne lampe je možda bilo početak nečeg bogatog i nebeskog ili početak novog sveta svetlosti i harmonije, vođenog Mohanđijevom energijom – novi početak, ako se ceremonija dodeljivanja titule Bramarišija održana 10. oktobra može smatrati krunisanjem.
Nakon što je svetiljka upaljena, Guruđi je od svih zatražio da se posluže čajem i kolačićima, a zatim da sednu. Hodao je okolo i pitao sve kako su, šalio se i podizao raspoloženje, ponašajući se uobičajeno opušteno. Ubrzo je došlo vreme za početak programa i Guruđi je brzo sve posedao.Zamolio je Mohanđija da sedne pored Njega i pozvao celu grupu da mu se približi. Jutarnji aarti koji se obavlja u ašramu Sidaganđ u 6:30 časova, morao se održati na ovoj lokaciji, jer je čitav tim iz Sidaganđa bio ovde.
Pošto je ostalo nekih dvadesetak minuta do početka aartija, Guruđi je odlučio da program počne jednim bađanom. Prateći muzičari su bili Svami Adžajananda na tabli, Anand Kumar na dolaku, Mohanđi na cimbalu 🙂
a ostatak grupe je imao ulogu hora. Guruđi je pevao splet bađana koji su oda principu Gurua. Menjao je tempo i pozivao publiku da učestvuje, razbuđujući ih tako iz jutarnje utrnulosti. Guruđi je uz svoju snažnu, ali razigranu energiju, ubrzo uspeo da natera sve u jednoglasnu pesmu. U jednom trenutku za vreme pevanja, Guruđi je objasnio avatar Krišne. Rekao je da je bog Krišna niko drugi do Bagavati (Božanska Majka) lično, koja je jednom poželala da uzme muško telo i prikazala se kao Krišna. Gde je Bagavati, tu je i Bagavan. Nakon što je grupi ulio dovoljno energije, Guruđi je pogurao program tako što je zatražio od ljudi da obave jutarnji aarti.
Grupa iz Sidaganđa, Karnul, vodila je izvođenje aartija koje sadrži nekoliko bađana za Gurua, šloka kao što je Datatreja Kava, i ispevavnje mantri. Drugi ljudi koji su upoznati sa aartijem, jednoglasno su mantrali. Mi ostali smo meditirali u atmosferi koja je bila osveštana prisustvom Majstora i predivinim recitacijama. Zaista nadrealno iskustvo.
Guruđi je zatim poveo grupu u razbuđujući bađan o različitim izgovorima koji sprečavaju porodične ljude da krenu stazom bezuslovne ljubavi. Zbijao je šalu sa svojim učenicima, koji su, iako razigrani u prirodi, nepogrešivo izneli sve zamke, vezivanja, itd, na koje nailaze porodični ljudi. Mohanđi je pričao o Grihasta Darmi – duhovnom putu porodičnog čoveka. Pričao je o ovoj temi iz dubine ličnog iskustva. Objasnio je kako igramo različite uloge tokom svog svakodnevnog života i kako je svaka od tih uloga bitna za naše postojanje u određenom kontekstu. Pomenuo je da ako postoji jasan razlog postojanja, svaka veza je opterećenje. Prepričao je anegdotu o Lahiri Mahajasi u kojoj je Njegova žena momentalno zaboravila na Njegov status i svrhu usled bliskosti. Mohanđi je pomenuo da se nesebičnim služenjem mogu otplatiti dugovi Majci Zemlji kako se ne bi morao uzeti još jedan život da bi se otplatila smrt. Pomenuo je da su i celibat i brak podjednako prihvatljive alternative u zavisnosti od orijentacije pojedinca. Guruđi je zatvorio sesiju predivnim bađanom o varljivosti ljudskih veza i odnosa i potrebi da se čovek ukotvi samo u Guruu i u Božanskom. Kao i svi bađani koji će biti izvedeni tokom dana, i ovaj je bio mešavina pevanja, satsanga (duhovnog razgovora) i mantranja.
Guruđi je dopunio Mohanđijev govor ističući potrebu i da se vodi briga o roditeljima u starosti. Pomenuo je da Grihasta Darma podrazumeva ne samo brigu o supružniku i deci, već da uključuje i naše onemoćale roditelje. Prepričao je događaj iz prošlosti, kada je odlazio u starački dom da bi širio ljubav i radost. Jednog dana, primetio je jedan stari par kako ujutro čeka i gleda ka kapiji doma. Kada im se Guruđi obratio, gospođa je objasnila da je njenom unuku rođendan i da čeka svog sina da ga dovede kako bi mogla da ga vidi i proslavi njegov rođendan. Kasnije tog dana, predveče, primetio je da gospođa i dalje čeka nadajući se. Bila je ubeđena da će joj sin doći sa unukom. To je bilo previše za Guruđijevo nežno i samilosno srce. Izašao je i kupio tortu i otišao kod gospođe. Rekao joj je: „Žao mi je, ali vaš sin i unuk neće doći. Da li biste hteli da me na trenutak zamislite kao svog unuka i proslavite njegov rođendan?” Pristala je da proslavi unukov rođendan sa Guruđijem. Kada je prepričavao ovaj događaj, Guruđi je bio ganut do suza. Rekao je da je jedan od najvećih grehova koje čovek može da učini taj da ostavi roditelje same u staračkom domu.
Prevod: Tijana Sladoje
Uredile: Biljana Vozarević i Jelena Fassbender
2. deo možete pročitati ovde
Originalni tekst je ovde
