U potrazi za dragocenim – drugi deo

Vremenom smo svi, kad nam je tako odgovaralo, izdali one koje smo jako voleli…

Čovekove večne izdaje

JEDAN

Pre mnogo vekova, Petar je večerao sa Isusom. Petar je rekao Isusu: “Isuse, volim te više nego što se rečima može iskazati. Volim te, i bez tebe ne mogu da postojim. Ne mogu ni da zamislim život bez tebe. Daću sve, samo da budeš uz mene kao sada. Ništa mi drugo ne znači, osim tvog prijateljstva.” Isus je pogledao u Petrove oči, nasmešio se i rekao: “Neće biti da je tako, Petre. Pre nego što petao sutra ujutro kukurikne, izdaćeš me tri puta.” Petar se duboko zamislo nad ovim Isusovim rečima, i iako je izgubio apetit, nastavili su sa večerom. Ubrzo nakon toga, Isus je uhapšen, a brinući se za sopstvene živote, Njegovi učenici su nestali i stopili se sa gomilom ljudi raznih lica, gde nisu mogli biti prepoznati. Svi su bili zbunjeni. Šta je sledeće? Hoće li i nas uhapsiti? Hoće li nas osuditi na smrt? Gde da odemo? Šta da radimo? Ima li pred nama života uopšte?

Petar je lutao i izgleda brinuo da ga ne prepoznaju, tri puta. “Je li ovo čovek koga smo videli s Isusom?” Spontani odgovor je dao Petar, tri puta, “Jesi li lud??? O čemu ti to? Ne poznajem nikakvog Isusa!!!” Eto. Sve čelične odluke koje su mu ispunjavale srce, samo pre par sati, potpuno su bile nestale.

Isusa su uhapsili. Ubiće ga. Čoveka takve čistote!! Kako može jedan čovek da ga odbrani? Sada je glavno spasiti se od smrtne presude. Spasiti SVOJE TELO… umesto spasiti SVOJ DUH. Kada je um bio pokretačka sila i strah vodio um, sačuvati telo kroz koje um treba da funkcioniše, bilo mu je važnije, nego da živi istinu koju je proklamovao malopre. To je ljudska priroda. Zbunjeni Petar se pitao: “Juda je izdao Isusa za neki prolazni novac koji na kraju nije mogao ni da iskoristi. Šta sam to uradio? Da sam Ga zaista voleo, trebalo je da se pridružim Isusu do KRSTA!!! Zašto su me strahovi od smrti zaustavili? Je li moja ljubav bila tako plitka? Zatim, šta znači ono što sam rekao Isusu za vreme poslednje večere? Je li to bilo puko pretvaranje? Nije. Voleo sam Isusa. Ali strah od mučenja, ponižavanja i smrti, zamaglila je moju ljubav.” Petar je plakao…

Koliko puta smo izneverili svoje voljene? Ne možemo čak ni da izbrojimo!!! To je istina. To je večna istina ljudskog postojanja.

Naša ljubav je ograničena i uslovljena. Ograđena je očekivanjima. Ne možemo da prihvatimo nikoga onakvim kakav jeste. Možemo da prihvatimo osobu samo onakvu kakva mi želimo da ona bude. Ako se ponaša drugačije, mi je se odreknemo. Prirodnost nema vrednost. Pretencioznost se često glorifikuje. Tako, ljudi pribegavaju pretvaranju i poziranju u svom životu, da bi očuvali svoju kratkotrajnu slavu. Kada se Petar poslednji put odrekao Isusa, video je Isusa potpuno vezanog lancima, kako Ga vuku po ulicama, baš ispred njega. Žalost mu je preplavila oči. Tuga mu je preplavila srce. Šta je Isus uradio da ovako pati? Samo je živeo život uverenja i nesebičnosti. Igrao se s opasnošću. Kada su takve emocije izbijale iz očiju, Isus ga je pogledao, znajući sve i nasmešio se. Isus je znao sve, ali ga to nikada nije doticalo. Njegova lična bezbednost Isusu nije značila. Čemu čuvati prolazno telo? Ako se dani gube u odlaganju, čemu onda služi starost? Umesto toga, ako se svaki trenutak živi svrsishodno i nesebično, čak i kratak život je vredan življenja. Isus je tačno znao šta radi i nikada nije bio pogođen zbog negativnosti oko sebe. Znao je i za svoje velike i bezosećajne “rukovaoce”. Nisu imali pojma šta rade, takođe. Mislili su da fizičko uništenje znači i utišavanje misli. Pogrešili su. Misli su već bile posejane. Moraju da proklijaju kada dođe prava klima. Misli dobročinstva su se uvek javljale u višim domenima, a njihova fizička manifestacija, kratko se javljala u zemaljskom domenu. Njegov cilj bio je isti kao cilj znakova pored puta. Isus je to već uradio. Dakle, priroda izlaza je nematerijalna. On se samo odvojio od svog kratkotrajnog tela i dozvolio telu da ga vuče velika, neuka masa. Isus je izašao isto tako mirno kao što je i ušao. Smrt nije Kraj. Smrt ne postoji, kao ni Rođenje.

DVA

Pre tri veka, bio jedan lutajući monah. Baba Atmananda ili Rastha Baba (Putnik Baba). Uvek se kretao i bio “na putu”. Mnogi ljudi su mislili da je Baba ludak. Zato što nikada nije vodio računa o hrani ili odeći. Uvek je lutao. Protivrečio je sam sebi više puta i zbunjivao ljude. Ponekad je čistio puteve ujutru. Ako bi mu neko dao novac, kupio bi hranu i podelio je siromasima, gladnoj deci, starima i životinjama lutalicama. Toliko bi se uzbudio dok je ovo radio, da bi zaboravio i šta da pojede nedeljama. Nikada nije ostajao na jednom lokalitetu više od 3 dana.

Mnogi ljudi su ga smatrali Sidhijem i lutali su s njim. Nije nikada vodio sa sobom nekoga kao učenika. Ali, one koji su se usudili da žive s njim, prihvatio je i brinuo o njima. Nikada nije izabrao ni jednog učenika. Jednog dana, Baba je iznenada rekao svojim saputnicima: “Biće teških oblaka i kiše. Ne može se naći zaklon od elemenata. Raštrkaćemo se.” Njegovi saputnici su se uplašili i zbunili. Ako se dese kiša i poplava, gde će odsesti? Neki su se polako odvojili od Babe u bezbednije zone. Neki su pokušali da naprave zaklon ili da ga nađu u komšiluku. Ali, problem je bio što Baba nikada nije dugo ostajao na jednom mestu. Dakle, svi planovi koje su napravili, nisu bili od koristi. Neki su izabrali da budu s njim po svaku cenu, jer su bili sigurni da će ih Baba zaštititi.

Ovog puta u priči, odseli su u hramu u jednom gradu u južnoj Indiji i svi su spavali u kompleksu hrama, na podu, na jednostavnoj tkanini. Ostali su tamo tri noći, i te treće noći, u hramu se desila krađa. Policija je uhvatila lopova. Doveli su ga u hram da uzmu dokaze i dok su ga vraćali, željno su posmatrali ljude sa strane da vide ima li nekog ko poznaje lopova i da li je lopov naročito gledao u nekoga, jer bi to mogao da bude znak da je upravo taj neko pomoćnik tog lopova. Razočarali su se. Niko nije pokazivao znake prepoznavanja. Kada je lopov prolazio blizu Babe Atmanande, pogledao je u Babu. Baba je podigao ruku, nasmešio se i blagoslovio ga. Policija je uhvatila Babu i odvela ga u policijsku stanicu. Učenici su se razbežali. Uradili su isto što je i Petar uradio Isusu. Potpuno su se odrekli svog Gurua. Svi su pobegli, čak i u druge gradove, da bi izbegli smrtnu kaznu. Atmananda je ostao u zatvoru tri noći i to ga nikada nije doticalo. Na kraju, policija je shvatila da je bio nevin i pustila ga. On je blagoslovio policajce i policijsku stanicu i počeo da ide peške, kao i uvek. Nedeljama je Baba lutao sam. Za njega nije bilo nikakve razlike. Neki su učenici razumeli Babino predviđanje o Oblacima i Kiši. Neki su se vratili. Neki su otišli zauvek.

Ljudski odnosi su uslovljeni. Nema trajnosti. Danas možemo osećati nerazdvojivost i duboku ljubav, a sutra izgovarati mržnju. Odnosi su tako krhki i izgrađeni na očekivanjima. Kada se očekivanja rasprše, raskinu se i naše veze. Život za životom, živimo ovu zemaljsku istinu nepostojanosti. Kada možemo zaista da shvatimo našu egzistencijalnu nestalnost i prigrlimo istinu i trajnost?

Mnogi oslobođeni Učitelji su stvorili situacije koje su prodrmale njihove učenike iz njihovih ugodnih zona. Često su se čudno ponašali. Učenici koji imaju očekivanja i izgrađene slike o svojim Guruima, razuvere se i odu. To je bio cilj i ovog Gurua. Da protrese drvo. Suvo lišće treba da opadne. Samo oni s čvrstom verom treba da prežive. Vera je ključ. Vera ih vodi do najvišeg, uz Guruovo vođstvo.

TRI

Nirupama je imala blizu 40 godina. Bila je neudata i tražila je muža. Poteškoće domaćinstva nisu joj dozvoljavale da se skrasi. Ipak, nadala se i nastavila da traži mladoženju. Radila je za jedan Britanski par više od šest godina i oni su veoma voleli Nirupamu. Bila je iskrena i poverljiva.

Jednog dana, niotkuda, vrtlar po imenu Radža pojavio se u njenom komšiluku. Imao je blizu 30 godina. Bio je lep i jak. Nirupama ga je gledala željno nekoliko dana i shvatila da joj se mnogo dopada. Sprijateljila se s njim. U početku je uvidela da je pomalo stidljiv i ćutljiv, ali kasnije su se jako zaljubili. Kakve veze imaju godine s ljubavlju?!!!

Njihova veza je sazrevala brzo i provodili su svo svoje slobodno vreme zajedno. Za Nirupamu, to je bilo kao sveža kiša u njenom sušnom životu. Veliko olakšanje. Radža je bio veoma obrazovan i inteligentan. Nirupama je bila srećna zbog toga. Sanjala je o tome da ima kuću i svoju decu s Radžom. Radža je i ohrabrivao njene snove. Meseci su prolazili. Njeni snovi su izrasli u odlučnost. Radža je to podržavao. Čak su se i ponašali kao muž i žena. Radža joj je dao do znanja da je potreban kapital da bi osnovali porodicu. Sve ove godine, trošila je na svoju porodicu, obrazovala braću i sestre i negovala bolesne roditelje. Nije imala svoju ušteđevinu. Radža joj je objasnio koliko je važno da ima svoju ušteđevinu i čak joj pokazao koliko je uštedeo od kada ju je upoznao za njihov san. Uverila se i počela da štedi novac. Čak je počela da skuplja materijal za njihovu moguću kuću.

Prošlo je oko godinu dana i oni su odlučili da se na kraju vežu. Nirupama je shvatila da ne poznaje Radžine članove porodice, niti joj je bilo jasno gde on pripada. Samo joj je rekao da je siroče, koje je došlo iz susedne zemlje. Ljubav je slepa. Ionako nije brinula o takvim detaljima. Njena ljubav je bila dovoljno jaka da izbriše svaku brigu o njegovom poreklu. Jednog dana, odlučili su da se venčaju. Nedelju dana pre zakazanog datuma, sedeli su i ćaskali o budućim planovima. Prva stvar je bila da oboje napuste svoje trenutne poslove i da on nađe posao u komšiluku, a ona da mu pomogne najbolje što bude mogla. Njihov prioritet su bila deca, a sve ostalo je bilo sekundarno. Nirupama je bila uzbuđena. Rekla je svojim poslodavcima šta planira i oni su je svesrdno podržali. Dali su joj nešto novca i novu odeću. Radža je nagovorio da uzme još novca. Nije bila srećna da traži još. Uveravao je da je novac koji imaju u rukama nedovoljan čak i za iznajmljivanje kuće. Prvi put u životu, ukrala je novac. Nirupamini poslodavci su joj toliko verovali da su uvek ostavljali svoje sobe otključane. Iako ju je krivica proganjala, željno iščekujući sjajan život, otrčala je do Radže. Shvatila je da je i Radža ukrao novac od svog poslodavca jer “trebaće im”. Tako su delili svoju krivicu. Putovali su lokalnim autobusom. Radža je zagrlio Nirupamu i ona se osećala udobno i voljeno.

Sledećeg jutra, njihov autobus je stigao na autobusku stanicu u Radžinom rodnom gradu. Radža je rekao: “Još uvek ima vremena da se državna služba otvori. Možemo koristiti javne ustanove da se osvežimo. Ti bi mogla u kupatilo i toalet, da se osvežiš i vratiš. Ja ću čekati dok se ti ne vratiš i onda uraditi to isto. Potom ćemo doručkovati i ići do matičara.” Nirupama je bila uzbuđena zbog tog dana i kada je uzela odeću da se presvuče nakon kupanja, ostavila je torbe kod Radže i otišla u toalet. Kad se vratila, nije mogla da nađe ni svoje torbe ni Radžu. Pretražila je celo mesto. Nigde ga nije mogla videti. Mislivši da je možda otišao u toalet, ostala je na istom mestu gde ga je ostavila sve do podneva. Nikada se nije vratio. Polako je shvatila da je bila IZNEVERENA!!!

Radža je otišao s njenim torbama i novcem. Otišao je do drugara koji je zajmodavac. Rekao je Radži da će, ako mu donese novac, za mesec dana udvostručiti tu sumu i da će mu je vratiti. Radža je predao sav keš tom drugaru. Drugar ga je častio ručkom i primio novac. Zamolio je Radžu da dođe tačno istog dana, sledećeg meseca.

Kada se Radža vratio do drugara na tačno isti dan, sledećeg meseca, njegov drugar se pretvarao da se ne seća nikakve transakcije između njega i Radže. Tražio je pismeni dokaz, nekakav račun. Radža ništa od toga nije imao. Izgubio je svoj novac. Znao je da ga je njegov drugar PREVARIO.

Njegov drugar je upotrebio novac da kupi nova kola. Otišao je do preprodavca kola i kupio moderan auto po bagatelnoj ceni. Imao je nedelju dana da odluči i pošto je poznavao prodavca, uzeo je kola na test vožnju. Njegov drugar je dozvolio da zadrži auto nedelju dana. Sutradan, policija ga je uhapsila i oduzela mu kola jer su bila ukradena. Morao je da potroši mnogo novca da bi izašao iz te situacije i policijskog slučaja. Preprodavac kola ga je PREVARIO.

Prema tome, saga o prevarama se nastavlja u zemaljskom životu. Ko se zadnji smeje? Istorija. Istorija se smeje na ljudske slabosti. Zemaljske potrebe učine ljude beskrupuloznim i oni onda nose krivicu i teret. Nirupama je prevarila svoje poslodavce. Radža je prevario Nirupamu. Zajmodavac je prevario Radžu. Preprodavac kola je prevario zajmodavca. Sve dođe na svoje, pre ili kasnije. U potrazi za životom, mi akumuliramo. Postajemo pretovareni našim sopstvenim delima i njihovom težinom. Krivimo druge za sopstvenu patnju. Nikada ne shvatamo da svaka misao, reč ili delo stvaraju našu sudbinu. To je istina. Ako to shvatimo, bićemo neuslovljeni, spontani. Zasigurno ćemo posmatrati sopstvene misli, reči, dela. Nikada nikoga nećemo povrediti. Uvek ćemo iskazivati ljubav bez očekivanja da će biti uzvraćena. Život je tako kratak. Život je ceo o LJUBAVI. Ljubav oteža od Pohlepe. Život postaje lagan uz spontane izraze NEŽNOSTI i LJUBAVI. Život postaje nepodnošljiv s Brigama i Mržnjom. Život dobija značenje uz Bezuslovnu LJUBAV. U traganju života, ili njegovog značenja, ako živimo nepromišljeno, niko drugi nam neće moći pomoći. Patićemo iz života u život. Ni jedno delo, ni jedna misao neće otići u nepovrat. Sve to gradi poglavlje u našem postojanju, bez obzira na to da li je poglavlje dugo ili kratko.

Ovog puta sam izabrao da govorim o plitkosti veza zato što je to istina na zemlji. Niko nikoga ne voli bezuslovno. Svaka veza je uslovljena. Svako vezivanje ima neki cilj. Ljubav i nežnost zavise od uslova. To je žalosno stanje naših, naizgled velikih veza. Male i zanemarljive greške razdvajaju ljude. Ljudi oklevaju čak i da se nasmeše, a kamoli zagrle i poljube se. Izgubili smo spontanost. Vreme je da razmislimo duboko o sebi, našim mislima, rečima i delima. Jesu li uslovljeni ili nisu? Kladim se, svi mi ćemo naći na tone uslova koji idu uz svaku vezu. Kanapi uslova nas dave. Živimo u idealizovanom svetu. Pretvaramo se i živimo svoje pretenzije, na kraju zaboravimo svoju realnost i istine. Vreme je . Probudite se. Vreme je. VREME JE…