U sigurnim rukama Avadute

Sve što sam ispod napisao, lično je pročitao i odobrio Avaduta Nadananda.

Let je kasnio. Iz Londona sam stigao u Delhi 25. jula. Gužva u saobraćaju. Bukvalno je trebala večnost da bi se stiglo do Gurgaona. Morao sam da prisustvujem kratkom programu pre nego što sam krenuo na aerodrom. Na brzinu sam se okupao i očešljao. Pošto nije bilo vremena da bilo šta pojedem, „halapljivo“ sam popio specijalnu južno indijsku kafu koju je napravila mama od Phaneedhara i otišao na program. Brzo sam završio sa programom i odjurio na aerodrom da uhvatim let za Bangalor. Ovo je bio neplaniran put. Prijatelj i ja, samo nas dvojica, idemo da vidimo Avadutu Nadanandu, koji me je pozvao da dođem i da se vidim s njim kad sledeći put budem dolazio u Indiju. On se odmarao posle svog najvažnijeg puta u Mookambiku, Kollur; mesto koje je izgradio i oformio Avaduta Nadananda.

Zlatna tradicija protiče večno

Počela je da pada kiša. Bangalor je bio zapušen, saobraćaj blokiran. Bukvalno nam je trebalo 5 sati da stignemo do njegove kuće. Prethodno jutro, on se okliznuo na nogu dok je izlazio iz svojih kola što je imalo za posledicu povredu diska. Zato smo ga preko telefona nagovarali da jede i da se odmori. Ali nije hteo da sluša. Hteo je da čeka. Ljubav Gurua, majke, oca, prijatelja, drugara, zaštitnika – sve u jednom. Božanski miris istinske ljubavi! Majstor je čekao! Majstor uvek strpljivo čeka!

Pojavila mi se neka vrsta krivice zato što me čeka. Kako je došla, tako je i nestala. “Šta ja imam s tim? Ni ja ni moj Guru nismo odgovorni za kišu i blokiran saobraćaj. Mi smo samo svedoci božanske predstave. Samo svedoci!”

Konačno smo stigli do kućnog praga Avadute Nadanande. Nije bilo ni trenutka vremena za gubljenje. Više sam bio zabrinut za Guruđijevo uzdržavanje od hrane zbog našeg kašnjenja izazavanog kišom. Otišao sam gore, vođen Šrijem Mohan Gaaruom. Čim me je Avaduta Nadananda video, duboka i iskrena sreća se pojavila na njegovom licu. Prostro sam se ispred njegovih stopala. Držao sam njegova stopala s ovekovečenim poštovanjem. Njegova stopala su stopala Božankse Majke i večnog Gurua Mandale. Rekao je: “Ustani, Mohanđi.” Ustao sam, a i on je ustao, iako mu se na licu videla grimasa mučnog bola zbog isčašenog diska. Ponovio je sa neizrecivom srećom: “Mohanđi mi se vrato.” Držao me je za ruku, grlio me, i nastavio da ponavlja: “Vratio si mi se! Dobrodošao nazad. Daću ti sve što imam. Kad to ne bih uradio, sve što imam bi otišlo uzalud. Ti si najdostojniji da to primiš od mene.” Svaka reč koju je izgovorio duboko me je pogodila u srce. Osećao sam da je već menjao moj sofver da bih primio savršenstvo u svoj njegovoj veličini. Ovo je takođe bio i odgovor na moj raniji mejl koji sam mu poslao, gde sam tražio njegovo mišljenje o mojoj nameri da se povučem iz javnog života na neko vreme i boravim u tišini i meditaciji. Nije mi tada ništa odgovorio. A reči koje je sada izgovorio, navele su me da shvatim da je pitanje koje sam postavio bilo totalno nebitno i da je Guru Mandala već doneo odluku o mojoj budućnosti. Sve što treba da uradim je da tečem. Ne postoji ništa na šta polažem pravo svojine, uključujući stvari koje vidimo i doživljavamo, kao što su telo, um i intelekt. Ja sam prazna flaša. Rekao je: “Svi majstori koje si upoznao su otišli jedan po jedan. Uskoro ću otići i ja. Ali neću otići pre nego što ti sve dam. Održaću sva svoja obećanja i ispuniti očekuvanja Gurua Mandale.” Pitao sam ga: “Guruđi, zašto srećem ove majstore uključujući i tebe, u njihovoj poslednjoj fazi života na zemlji?” Odovorio je: “Niko te nije napustio. Niti ću te ja napustiti. Oni te susreću kako bi nastavili dalje svoj posao, koji ti nesebično izvršavaš. Ti vodiš ljude na način na koji mi svi želimo. Svi oni koje si sreo, ostavio si u miru i zadovoljstvu da će se posao koji su započeli nastaviti kroz tebe i ti nećeš nikada imati ličnu agendu. Čistota i nevinost su snage. Svet ovo možda neće razumeti. Mi razumemo. Guru Mandala razume. A mi smo s tobom, uz tebe, i nikada te nećemo ostaviti ili pustiti da patiš.”Dodao je: “Srećeš ih za vreme njihovih poslednjih faza jer si ti ovde da ujediniš i nastaviš tradicije. A majstori ionako nikada ništa nisu posedovali.” Ovo mi je dalo jasnoću. Lica Vital Babađija, Baba Ganešanande Giri i Vasudevan Svamija su mi projurila kroz glavu. U ovom trenutku, ovde je bio Avaduta Nadananda koji je objašnjavao tapiseriju mog postojanja. Sve na neki način ima smisla, ali kad zamislim težinu odgovornosti, zapitam se može li ovo prolazno telo videti kroz to? Ako da, koliko dugo? Guruđi je dodao: ”Znak istinske discipline je nedostatak pitanja “ZAŠTO?” u umu. Nikada ne pitaj “ZAŠTO?” ili “KAKO?”. Biće ti dato sve i više nego što ti je potrebno da dovedeš ovo putovanje do predivnog završetka. Ja ću održati svoja obećanja. Svaki korak ću biti uz tebe, čak i ako nemam telo. Guru Mandala će biti uz tebe. Božanska Majka će biti uz tebe. Naš vrhovni guru Gospod Datatreja će biti uz tebe.” Gromoglasne garancije! Pitanje “ZAŠTO?” nikada nisam postavljao. Samo sam uvek povijene glave prihvatao volju svevišnjeg.

“Mohanđi, ti srećeš Majstore za vreme njihovih poslednjih faza jer si ti ovde da ujediniš i nastaviš tradicije. A majstori ionako nikada ništa nisu posedovali.” – Avaduta Nadananda

Avaduta Nadananda i Mohanđi, Juli 2016

“Mohanđi, biće ti dato sve i više nego što ti je potrebno da dovedeš ovo putovanje do predivnog završetka. Ja ću održati svoja obećanja. Svaki korak ću biti uz tebe, čak i ako nemam telo. Guru Mandala će biti uz tebe. Božanska Majka će biti uz tebe. Naš vrhovni guru Gospod Datatreja će biti uz tebe.” – Avaduta Nadananda

Iznenada me je pitao kako sam putovao i da li sam umoran posle noćnog putovanja iz Londona, od ovog puta bez ikakvog odmora, mučnog putovanja drumom, itd. Bio sam preplavljen Guruovim pogledom i dodirom, nisam osećao nikakvu bol, umor ili pospanost zbog vremenske razlike od puta. Nije bilo vremena za pospanost. Stigao sam kući. Otpratio nas je do vrata, seli smo i on je počeo da nas hrani. Njegova ljubav je bila preplavljujuća. To je bilo očigledno, a svaki zalogaj je bio bujica blagoslova. Na mog prijatelja i mene tekla je bujica blagoslova direktno od Gurua Mandale kroz ruke Avadute Nadanande.

Mohanđi služi Bikšu za Nadanandađija

Posle jela, kratko smo pričali o planiranoj ceremoniji koja će se održati 10 oktobra. Rekao mi je da pozovem ljude s kojima sam blizak jer će ovo biti jedan od najsrećnijih funkcija za mene, a takođe i poslednja funkcija koju je on nameravao da izvrši u ovom životu. Govorio je nepokolebljivo, odlučno i krajnje ubedljivo. Rekao je: “ Ova titula nije moja odluka. Ova titula nije ni nešto što si očekivao. Ovo je bilo naređeno od strane Gurua Mandale. To ću ti uručiti povodom srećnog dana Viđaja Dašami. Ovo nije običan dan, obična titula ili obična funkcija. Više nikada nećeš biti isti. Ja ću se povući. Ti ćeš se popeti.” Osetito sam se pomalo tužno. “Guruđi, razumem, cenim i duboko poštujem odluku Gurua Mandale. Čak ni ne pitam da li sam dostojan jer sam naučio da prihvatam sve što mi dolazi sa najvećom poniznošću i predajom. Međutim, zašto bi se ti povukao? I gde se ja to penjem?”

Guruđi je objasnio, ponovo veoma ozbiljnim i smislenim tonom, natopljenim ljubavlju. “Plakao sam da nađem nekoga dostojnog kome bih mogao sve da predam. Čekao sam dopuštenje da se povučem iz javnog života. Guru Mandala mi je rekao: “Možeš sići sa sedla.” Ponovo sam pitao: “Šta je sledeće?” Samo su rekli: “Slobodan si da se povučeš.” Oslobodili su me svih mojih dužnosti. Moram da se povučem. Od pre nekoliko decenija, idem ovim teškim putem bukvalno sa krvlju u ustima i petim stadiumom raka koji sam preuzeo od žene koja je umirala. Sad imam 76 godina. Ovo telo je umorno. Ne mogu više ovako da idem dalje. Potrebno mi je da se povučem iz javnog života, da se povratim sebi i sjedinim sa vrhovnom svešću. Biću u izolaciji.

Bilo je kasno uveče. Odlučili smo da spavamo. U pravom smislu sam imao dug dan. Posle vikend ritrita u Londonu, uskočio sam na prvi mogući let za Delhi preko Dubaija, i posle programa u Gurgaonu uspeo sam da stignem u Bangalor. Nisam uopšte spavao. Ali nisam bio ni umoran. U svakom slučaju, odlučili smo da privedemo kraj tom danu.

Nadanandina bezuslovna ljubav…

Zora, 26. juli. Pošto sam se očešljao, okupao i pomolio, otišao sam u Guruđijevu sobu. Guruđi je odlučio da pripremi specijalno jelo za mene. Sestra Suđata mi je rekla da se Guruđi pripremao za moj dolazak danima i da je bio jako uzbuđen, isto kao što bi majka ili otac bili uzbuđeni da im se sin vraća kući posle dugog odsustva. Guruđi je sam otišao i kupio povrće da bi za mene pripremio hranu, i insistirao je da me služi. Privrženost bez granica! Potpuno iskrena i bezuslova, preplavljujuća ljubav pravog majstora. Rekao je: “Ja nisam tvoj guru.” Bio sam veoma zbunjen. Nisam razumeo šta je pod tim mislio. “Tvoje mejlove sam potpisivao sa “bratski”. Zašto? Ne želim da postoje bilo kakve granice između nas, čak ni ona između gurua i učenika. Ja sam ti kao stariji brat. Došao sam kod tebe. Ti ne treba da dođeš kod mene. Ne treba više da činiš nikakav napor. Već si došao kod mene, vratio si mi se. Sad je red na mene. Idem trčeći ka tebi, baš kao što je moj guru došao trčeći kod mene i preuzeo moj život i sudbinu. Samo budi dostupan. Samo budi tamo.” Toliko toga se već dešava iznutra. Odlučio sam da se jednostavno predam i ćutim. Pitao je: “Imaš neke prepreke u odnosu na mene, zar ne?” Rekao sam: “ Ne, Guruđi. Imam poštovanje. Samo poštovanje prema tebi.” Rekao je: “Ljubav, ljubav je dovoljna. Osećam da si moj mlađi brat, iako me oslovljavaš sa Guruđi. Hajde da nemamo nikakvih ograničenja.”

Da li znaš ko je došao i prihvatio dakšinu (*Dakshina = poklon duhovnom učitelju) koju sam ti predao u Širdiju?” Rekao sam: “Razumem Guruđi, on dolazi od Gurua Mandale. On je moj prolaz ka krajnjoj realnosti.” Guruđi je rekao: “On je taj koji me je tamo odveo. On je taj koji me je vodio. On je večan.” (Nije mi dozvoljeno da ovde otkrijem njegovo ime, iako je Guruđi izgovorio ime pred svima koji su slušali. Ako Guruđi dozvoli, pomenuću ime u budućnosti.”)

Pitao je: “Zar nećeš pisati blog?” Odgovorio sam: “Ne, Guruđi. Neka ovaj sveti susret i razgovor ostanu daleko od očiju sumnjičavih umova. Bilo je nekih žalbi na moj poslednji blog da ono što sam pisao nije istina.” Guruđi je rekao: “Ja sam odobrio tvoj blog. U tom slučaju, mi zajednički radimo da bismo obmanuli ljude? HA HA HA.” Smejao se naglas i nastavio: “Kad god se prenosi istina, nesigurni i krivi ljudi će reći da ih plašimo. To je dobro. Istina se mora reći. Ne treba da brineš. Guru Mandala govori kroz tebe. Svaku reč, svaku stvar koju prenosimo. Imaš moje dopuštenje. Idi, napiši ga.” Iako sam počeo da pišem prema njegovim instrukcijama, ponovo su se u meni pojavile neke sumnje. “Koliko toga mogu da otkrijem?” Rekao je: “Onoliko koliko je svetu potrebno da zna. Nema tu šta da se sakrije. Oni koji manipulišu ljudskim umovima će apsolutnu istinu nazvati neistinom i prodavaće svoje vlastite verzije delimičnih istina. Nemojmo brinuti o tome.”

Nikada nisam težio ka moći i titulama. Nikada nisam pokušavao da predstavljam nešto što nije prirodno. Ono što dođe do nas je namenjeno za nas. Nikada ne pitaj “Zašto?” i “Zašto ne?”. Oba su besmislena.

“ Ova titula nije moja odluka. Ova titula nije ni nešto što si očekivao. Ovo je bilo naređeno od strane Gurua Mandale. To ću ti uručiti povodom srećnog dana Viđaja Dašami. Ovo nije običan dan, obična titula ili obična funkcija. Više nikada nećeš biti isti. Ja ću se povući. Ti ćeš se popeti.” – Avaduta Nadananda govori Mohanđiju

Rekao je: “ Funkcija 10. oktobra je veoma važna. To će biti životna promena i za tebe i za mene. Članovi tvoje porodice bi trebalo da nam se pridruže.” Telefonom je lično pozvao članove moje porodice jednog po jednog. Kašljao je i bilo je očigledno da se oseća slabo i umorno. Ali je bio entuzijastičan kao tinejdžer. Rekao je: “Ja ne dodirujem novac. Ja ne koristim novac. Kad mi ljudi daju novac, koristim ga da služim onima koji su u nevolji. Nemam bankovni račun. Međutim, ti si drugačiji. Ti imaš porodicu i imaš obaveze prema njima. Moraš živeti kao običan porodični čovek. Moraš živeti život drugačije od mene. Nemoj imitirati nekog majstora. Prihvati ova učenja potpuno iskreno.” Ispričao je priču: “ Jednom je jedan majstor išao sa četiri učenika. U jednom monentu su ožedneli. Nigde nije bilo vode. Iznenada su videli radnju sa alkoholnim pićima. Majstor je ušao unutra i popio četiri flaše palmine rakije, a potom izašao. Videvši ovo, učenici su isto učinili. Majstoru se ništa nije desilo. Učenici su se napili. Krenuli su dalje, a onda su ogladneli. Nekoliko metara ispred, ugledali su topljivi metalni predmet. Crveni vreo topljivi metal je sporo curio iz otvora. Majstor ga je uzeo u ruke i progutao. Ništa mu se nije dogodilo. Učenici to nisu mogli da urade. Pouka priče je, majstor je mogao da izvodi nemoguće. Gledajući to, učenici ne treba da prave takve poduhvate. Dakle, treba da postanu majstori pre nego što pokušaju takve stvari.” Sestra Suđata je takođe pomenula da iako Guruđi ide na lečenje, na X zračenje i skener, nijedna bolest se ne može uočiti dok on pati od raka u petoj fazi. Ovo kopka doktore. Guruđi je rekao: “Kada su nam svih 7 čakri aktivirane i kad delujemo u područjima više svesti, telo je jednako suptilno (sooksham). Kada je kosmička energija potpuno aktivirana u našem sistemu, bilo koja vrsta veštačkih energija kao što su lekovi ili aparati neće nikada moći da deluje ili to poništi. Medicinska nauka to nikad neće razumeti.”

Guruđi je objasnio stvari koje bi trebalo uraditi, a vezane su za služenje koje Manav Seva Samiti i Ammucare rade zajedno na raznim lokacijama. Neprestano je ponavljao dve glavne stvari – BUDITE PRAKTIČNI i BUDITE PRIKLADNI (Aktivnosti prikladne svakom mestu, ljudima i njihovim potrebama). Pomenuo je da doborčinstvo ne treba da bude zarad slave. Nikada ne treba da imamo kompleks superiornosti. Treba da damo ono što je potrebno. Ne treba da kasnimo. Treba da delujemo ispred vremena jer naša obećanja utiču na nekoga pozitivno ili negativno. Kad se obećanja ne održe, to utiče na odnose. I treba više da se fokusiramo na osposobljavanju a ne na tolikom snabdevanju hranom, stvarajući zavisnost. Treba da ih držimo za ruku koliko god je potrebno i dopustimo im da budu slobodni. Poniznost je ispravan stav karma jogija. Ona sve podstiče da izvršavaju što više aktivnosti i nikada ne dozvoljava da se sistem uspori zbog pojedinačne nezainteresovanosti. Zamolio me je da nadgledam kad bi on odlazio u tišinu i da pomognem koliko god mogu. Bio je zadovoljan trenutnim vođama tima i saradnicima. Rekao je da aktivnost uvek treba da bude prikladna određenom mestu i situaciji. Nema svrhe obezbeđivati sapun tamo gde nema vode. Prvo dajte vodu, onda sapun.

Zvučao je mentalno pripremljen da se povuče, a takođe mi je rekao da je njegov prvobitan plan vezan za ceremoniju titule, koja je trebalo da bude u decembru, morao da premesti za oktobar, zbog njegovog pogoršanog zdravstvenog stanja. I naglasio je da je to važan povod. Rekao je: “ Ništa ne govorim ja. To Guru Mandala govori kroz mene. Oni koji se povežu sa ovim telom zvanim Nadananda, patiće u zabludi. Oni koji se povežu sa univerzumom ispod forme, dosegnuće ono najviše. Oni kojima ništa ne treba, dobiće sve. Oni kojima sve treba, ne mogu nikada biti zadovoljnii ni sa čim. Sve je sadržano u atomu. Potencijal celog univerzuma se čuva u jednom atomu. A atom je sve ono što smo mi.”

“ Ništa ne govorim ja. To Guru Mandala govori kroz mene. Oni koji se povežu sa ovim telom zvanim Nadananda, patiće u zabludi. Oni koji se povežu sa univerzumom ispod forme, dosegnuće ono najviše. Oni kojima ništa ne treba, dobiće sve. Oni kojima sve treba, ne mogu nikada biti zadovoljnii ni sa čim. Sve je sadržano u atomu. Potencijal celog univerzuma se čuva u jednom atomu. A atom je sve ono što smo mi.” – Nadananda

Dan je proleteo kao tren. Stari prijatelji Lakšmi i Nateš Mahadevan ulepšali su dan svojim prisustvom. Teško je ovde napisati sve što mi je Guruđi rekao. Takođe je pomenuo nekoliko rituala za vreme ceremonije kao i prenos duhovne energije. U svakom slučaju, on bi se setio mnogo više toga jer on zna bolje.

Dugačak svetao dan je ispario u blaženstvu svevišnjeg.