Za vreme intervjua novinar je usredsređen, možda čak i pomalo nervozan. ”Ko je Mohanđi?”, pita on. ”Ja sam samo običan čovek”, skromno će Mohanđi. Čuvši tu njegovu uobičajenu izjavu, nasmejala sam se u sebi. Zabavno je to. Razmišljam o mnogim lilama (božanskim igrama) kojima sam svedočila poslednjih godina; od čudesnih pojavljivanja, božanske zaštite i vođstva sledbenka, pojavljivanja vibutija (svetog praha) i cveća, fizičkih bolesti zbog uzimanja tuđeg karmičkog tereta. Ono što ja vidim je postojanje božanskog ratnika, skromnog kralja i sa izgledom običnog čoveka. Mohanđi je paradoksalan s vremena na vreme. Ljudskom oku on izgleda kao običan čovek. On je skroman. Sasvim je uobičajeno videti Mohanđija odevenog u farmerice i običnu majicu, sa očima uprtim u mobilni dok odgovara brojnim sledbenicima širom sveta preko imejla, fejsbuka ili whatsapp-a. Mohanđi je dostupan onima koji iskreno tragaju; bukvalno 24 sata na dan, 7 dana u nedelji, u ovoj dimenziji i izvan nje. On vodi, podiže svest i pomaže onima koji traže najvišu istinu i oslobođenje.
”Mohanđi odmori se malo. U poslednja dva dana spavao si tek nekoliko sati,” govorim mu. ”Koja je svrha ovog tela. Neka bude od koristi”, odgovara on sa smeškom dok ustaje sa stolice i sprema se za javni satsang; jedan od hiljade satsanga koje je održao širom sveta u posljednjih sedam godina. Mnogi su bili planirani, a još više ih se dogodilo spontano kad god je osetio zov tragaoca koji bi se okupili oko njega u potrazi za vođstvom. Kad sledbenici iskreno traže, on uvek daje. To je njegova priroda. Gde je potrebno, on daje. Gde ga zovu, on ide. ”Već si imao sedam sastanaka. Danas je trebalo da bude tvoj dan za odmor. Molim te, trebalo bi da vodiš računa o svom zdravlju”, nastavljam ja, odlučna u nameri da ga zaštitim. Ali za Mohanđija ne postoji percepcija ili važnost njegovog vlastitog Ja. Ako treba podeliti Istinu, posetiti bolesnu osobu, održati meditaciju, on će učiniti ono što je potrebno u tom trenutku. Potpuna fluidnost i prihvatanje. On kroz život ide brzinom tornada. Ni jedan trenutak nije protraćen. Svaka minuta proživljena je sa svrhom, da oslobodi i uzdigne sva bića na Zemlji.
Večeras se priprema za doček stotine učesnika na Satsangu. Mohanđi nosi svoju uobičajenu belu formalnu haljinu, beli doti, dugu kurtu i jednostavnu ogrlicu od rudrakše oko vrata. Voli da nosi belo. To označava ono što misija predstavlja. Označava Put Svetla, Put Čistote i Oslobođenja. Označava Zlatni Put Tradicije. I dok se njegova spoljašnjost možda promenila, njegovo ponašanje nije ni najmanje. Sledbenici su pripremili službenu dobrodošlicu. Pod je posut laticama cveća. Sveće su upaljene. Cvetni venci su mu stavljeni oko vrata. Jedan za drugim, sledbenike, prijatelje i strance, Mohanđi jednako pozdravlja, prihvata i grli. On ne vidi razliku između njih; svi su jednaki u njegovim očima.
Kad Mohanđi uđe u dvoranu za Satsang, mogu se primetiti različiti izrazi na licima učesnika. Neki su došli iz znatiželje, neki sa sumnjama, ali većina je došla iz ljubavi za svoga oca, brata, prijatelja, učitelja, majstora ili Gurua. Mnoga imena se pridaju kad srce oseti i ispuni se bezuslovnom ljubavlju. On seda s osmehom, duboko se zagledajući u gomilu, u dušu svakog pojedinca i dopušta da tišina zri još nekoliko trenutaka.
Energija grupe uvek se odražava u Mohanđiju. Pravi Guru je poput ogledala. Onako kako mi gledamo njega, tako on gleda nas. Može se osetiti različita energija, zavisno od grupe i njihove predanosti. Što se tiče večerašnjeg Satsanga čini se da je grupa spremna za spoznaju. On zagreva atmosferu. Oni su potpuno prazni tako da mogu da prime sve što im on daje. Praznina. Mohanđi uvek kaže ”Jedino ako si prazan, milost te može ispuniti.” ”Želeo bih da znam više o svojim prošlim životima?” pita jedan učesnik. ”Kad smo se rodili, svesno smo izbrisali sećanja na svoje prošle živote. To ništa ne znači u našem trenutnom životu, u sadašnjosti. Ako je tvoj deda imao magarca u prošlosti, šta to tebi sada znači?” Publika se gromoglasno smeje.
Mohanđi odgovara jedno pitanje za drugim, daje smernice i najvažnije podiže svest. Svest je ključ. ”Svest je staza. Predanost je vozilo. Oslobođenje je odredište.” Ako bi Mohanđijeva učenja trebalo sažeti u jednu reč, to bi bilo OSLOBOĐENJE. Njegova skromna priroda, lakoća i dobrota njegovog govora su utešni. Poznato nam je. Ali sadržaj koji on daje je nemerljiv. On je oštar, direktan i moćan pa ponekad nije lagano za svariti. Kad se teži najvišoj istini nema mesta za koncepte, očekivanja i ego. ”Moj put je put bez gluposti. Ovo nije ‘osećaj se ugodno’ put. ”, kaže on. Kad idemo Mohanđijevim putem bez staza on čini da nam otpada sloj po sloj. On nas vodi ka kući. Vodi nas nama samima. I u ovom procesu on poništava stvarnost koju smo poznavali do sada. Živeti stvarnost punu izazova je stvar koju nije tako lako podneti; otpadanje svega što nije stvarno i zadržavanje onog što jeste. Čini se kao da postoji uljez protiv kojeg se moramo pobuniti. Kao povreda jedine istine koju smo do tada poznavali; istine koja se temeljila na vezivanju, osuđivanju i ograničavanju. Otpustiti sve, to nije lagan zadatak. Jedino potpuna vera i predanost pomažu nam da uspemo. Nekoliko duša na večerašnjem Satsangu možda nisu bile spremne da otpuste. Možda njihova očekivanja nisu bila ispunjena. Nikada i nisu. Ipak, svi su se oni rastopili na kraju, u trenutku kada su primili njegov božanski poklon Šaktipat, Mohanđijev isceljujući transfer energije s viših nivoa. Neki su ga nestrpljivo čekali od početka Satsanga. Red se brzo formirao po celoj dvorani. Kao da već ne znam odgovor, zabrinuta za njegovu dobrobit, kažem mu ”Mohanđi, davanje Šaktipata stotinama učesnika trajaće više od dva sata. Doći ćeš kući jako kasno. A nisi ništa ni jeo.” ”Nema problema”, kaže on. ”Imaćemo Šaktipat. Svi će ga primiti.” Mohanđiju je rad uvek na prvom mestu. Ukoliko se za nešto obaveže, onda je to za njega obaveza. Nema kompromisa. Ako je Šaktipat obećan, onda će biti dat.
I tako nakon više od 250 Šaktipata, suza zahvalnosti, zagrljaja i izraza bezuslovne ljubavi, napokon smo seli u auto i krenuli ka kući. Kažem kući. Ono što zapravo hoću da kažem je kuća Mohanđijevog domaćina gde će spavati sledeća dva dana. Uz sva ta putovanja, više nisam sigurna šta da nazovem njegovim domom. Svi nam se čine kao porodica, svako mesto poput doma, svaki susret kao božanski blagoslov. Ali ono što znam sa sigurnošću i uverenjem jeste da je za mene Mohanđi dom. To nema veze sa trenutnom privilegijom da budem u njegovoj blizini i boravim na istom mestu s njim. Ono što zovem domom je stapanje s njegovom božanskom svešću.
Sto za večeru je postavljen. Brzo je namešteno još nekoliko mesta za dodatne goste koji su došli. Do sada sam se već navikla. On uvek poziva i deli. Za njega su svi porodica. Sve jednako voli. Mohanđi je u svom uobičajenom opuštenom raspoloženju, smeje se i zbija šale. Voli da zeza ljude. To svakoga oraspoloži. Uči nas da ne shvatamo život previše ozbiljno.” Život je šala. Što tu ima da se shvata ozbiljno?”, smeje se.
”Mohanđi, nećeš verovati šta nam se dogodilo prošle nedelje. Ceo naš oltar, sve tvoje slike bile su pune vibutija” reče jedan gost. Naš razgovor za večerom skreće na zanimljivu temu. Delimo svoja iskustva s Mohanđijem. Blaga koja se dele iz svakog srca. Čula sam, videla i osetila toliko čuda do sada, bilo lično u vlastitom životu bilo da sam čula iz prve ruke tuđa iskustva. Mogla bih da pokušam da dam nagoveštaj i da podelim maleni uvid u težinu koju Mohanđi diže svakog dana u ovoj dimenziji i izvan nje. Ali znam da on to ne bi odobrio. Bilo bi to u suprotnosti sa tradicijom i elegancijom koja joj pripada. Čak i ako postoji samo mrvica propagande ili ako se njegovo ime glorifikuje za dobro misije, on to automatski prekida i podseća nas ”Oni koji imaju oči, videće. Oni koji ne vide, izabrali su slepilo.”
Mohanđi namerno ne pokazuje svoju veličinu. Kad ljudi pričaju o čudima povezanima s njim, on to umanjuje. Mohanđi insistira na duhovnosti bez zabluda i obmana. Kad drugi smatraju da je on Isus, Krišna, Sai Baba, Buda, njegov konstantan i čvrst odgovor je: ”Ja nisam neko drugi. Ova osoba poznata je kao Mohanđi i umreće kao Mohanđi. Ne dolazite kod mene sa zabludama da sam ja neko drugi ili neki učitelj iz prošlosti.” Večera je odavno prošla. Ljudi ispijaju čaj. Ja neprestano gledam u sat i razmišljam kako da ljudima blago dam do znanja da je vreme za polazak. Za vreme putovanja s Mohanđijem shvatila sam da je jako teško odvojiti ga od gomile ljudi, osigurati mu privatnost i vreme za odmor i spavanje. Ako je pušten, celu noć će da provede s ljudima. Ovo se zaista događa. Za one koji su s njim to dođe kao briga o detetu koje je uvek u sadašnjosti, željno da daruje sve što ima bez razmišljanja. Uvek želi svima da ugodi. A on ne očekuje ništa.
Jednog dana kada mi je bilo dato da shvatim najvišu formu nevinosti i čistote, nešto me duboko potreslo. Ovaj se događaj zbio nakon druženja provedenog sa jednim novim sledbenikom. Čim smo izašli kroz vrata, Mohanđi je počeo da šepa zbog jakog bola u nožnom zglobu. Odmah sam znala da je preuzeo težak karmički teret na sebe. Jedva je uspevao da hoda, a imao je taj dan let i još puno putovanja ispred sebe. Bol je potrajao danima. Osoba koja ga je tada srela ne zna ništa o ovom događaju. Meni su suze potekle. Odjednom sam videla nevinost, čistotu i na neki način ranjivost, koje nikad pre nisam videla. Postojanje koje je posvećeno isključivo drugima, da daje, uzdiže i oslobađa.
Oči su mi se napunile suzama zato jer sam kod nekih videla potpuno neznanje, nezahvalnost i nesvesnost. On je shvatio moje iznenadno ćutanje i rekao: ”Nemoj da budeš tužna. To je ono zbog čega sam ovde.” ”Ali nije ti ni tražila da uzmeš taj teret od nje”, bunim se. ”Njena duša je tražila, pa sam zato uzeo. Ovo telo, ovo postojanje, nema drugu svrhu.” Moj um shvata, ali moje srce krvari. Mohanđi je spontano privučen onima koji dolaze s iskrenom predanošću (bhaav). On ništa ni od koga ne traži, deli dalje poklone koje dobije i ništa ne zadržava za sebe. Mohanđi kaže: ”Došli smo u turističku posetu i sami ćemo otići. Ne možemo poneti ništa osim uspomena i nekoliko želja.” Konačno, kada su ljudi otišli, odlučila sam da se povučem u tišini. Spremna sam za počinak. Količina ljudi oko njega svakog dana, neverovatna brzina kojom on živi, stalna promena planova – sve to ponekad nije lako da se podnese. Potrebni su potpuna predanost, zalaganje i vera. Živi majstor je najveći blagoslov i istovremeno najveći izazov koji ti može biti darivan. Testira te. Skida do gola. Rešava vas vaše egocentrične ličnosti bez upozorenja i bez ceremonija. Napokon, dotakla sam mu stopala i rekla laku noć. Dok izlazim iz sobe, gledam ga kako sedi u fotelji, očiju uprtih u moblni telefon dok odgovara na mnoge pozive i poruke koje je primio tokom dana. Setih se njegovih reči od jutros. ”Ja sam samo običan čovek.” Smešim se.
