Bog Rama je pitao Hanumana: “Ko si ti?” Hanuman je odgovorio sa potpunom poniznošću: “Veliki Gospode, kada bih znao ko sam, možda ti ne bih služio.” Čim čovek spozna ko je, nema razdvojenosti. Ono što je Hanuman mislio jeste, ako spozna ko je u stvari, neće biti razdvojenosti od Rame pošto su Hanuman i Rama u stvari JEDNO – dva aspekta iste svesti. Nema sluge niti duhovnog majstora (gospodara duha). Nema očekivanja. Nema razdvojenosti. Dok se ne desi ova spoznaja, ovo i ono, ja i to, on i to, i sve druge vrste i aspekti razdvojenosti će postojati u umu.
Hanuman i Bog Rama – Jedno u Svesti, razdvojeni po izboru (radi služenja Svrsi)
Ego ima moć da proširi iluziju (Maju) koja već postoji sa nama, u nama. Ego nas drži u varci. Poniznost je čistota. Što smo ponizniji, to čistiji možemo da budemo. Poniznost nas drži blizu istine. Svaki tragalac za istinom (sadak – praktičar na duhovnom putu) prolazi kroz proces uzleta i klonuća uma i tela sve dok se duboko ne prepusti vođstvu istinskog učitelja. Onda prisustvo neizbežnih varijacija uma neće smetati jer prevagljuje svrha.
Kako njihova praksa donosi određena iskustva, kada još nisu okusili život unutar tišine I nepomičnosti, nagon da prospu ono što su otkrili ‘neukoj’ javnosti sve više raste. Treba da nam bude jasno da još nije vreme da govorimo sve dok se potpuno i kako treba ne skrasimo u krilu tišine. Trebaće vremena. Mi smo skloni da se otvorimo kada je pravo vreme da se povučemo. Namerna tišina je korisna, kao i vreme koje u tome prolazi. To takođe pomaže i da se ego drži pod kontrolom.
Bhaav (“Aroma”, čuvstvo, poriv nekog čina) određuje konstituciju. U istom entitetu, bilo da je živi ili neživi, možemo da vidimo različite “arome” u vremenu i prostoru koje će nas, ako se uporede sa ljudskom konstitucijom, snabdeti sa drugačijim razumevanjem i svešću postojanja. Moj prvi utisak o reci Gang kada sam je video bio je: “Majko, izgledaš kao reka.” Ono što sam video bilo je majčinstvo koje je teklo i hranilo bezuslovno sve od najgrubljeg do neprimetnog suptilnog. Razlika je u osećaju a ne u ‘prizoru’. Hiljade moćnih jogija od pamtiveka obožavaju reku Gang i ostaju u njenom krilu jer ne vide reku koja teče; vide majčinsko krilo. Tako, pravi jogiji vide drugačije. I to viđenje ih čini pravim jogijima.
Na putovanju moje duše, sreo sam mnoge istinske ali skromne jogije koji su duboke riznice znanja i dobro ustanovljeni u istini (Bogu), ali borave u dubokoj tišini i poniznosti. Često društvo smatra njihovu poniznost za slabost ili čak neznanje. Ono što doživljavate ne može se uvek objasniti rečima. Ukus ukusnog jela se nikada ne može objasniti. Mora se doživeti. A čak i ako objasnite, sem kada je slušalac duboko svestan, ne može se shvatiti suptilnosti u potpunosti. Neka uzvišena bića biraju medijum “čuda” da bi stvorili strahopoštovanje i dobili pažnju, ako izaberu da fizički komuniciraju sa svetom.
Zatim postoje mnogi koji samo rade na suptilnim ravnima kao što su avadute. Avadute možda izgledaju kao ludaci, nedosledni u ponašanju i često nepredvidivi. Ali postoje na totalno različitom nivou delovanja jer je njihova svest prevazišla njihovo telo, te postojanje u društvu dešava se samo radi vođenja ili zaštite kroz suptilnost. Iako postoje mnogi slučajevi ljudi koje su iscelili od hroničnih oboljenja, karmičkih blokada i izlečili čisto na pogled ili potapšaj po telu, ovi neuporedivi duhovni majstori obično žive u relativnoj anonimnosti. To je možda jedini način kada zaista otkrivaju svoj duhovni nivo. Za obične oči, oni su ludi, nepredvidivi ljudi.
Običan operativni intelekt prosečnog čoveka je ili intelekt usidren u stečenom znanju (Srutha) ili intelekt zasnovan na situacijskoj, racionalnoj analizi događaja (Yuktha), odnosno analizi na osnovu stečenog znanja naspram racionalne sklonosti promatranja, razmišljanja i analize. Ali za istinskog učitelja koji deluje iz mirnog uma, to je intelekt koji je izvan granica običnog mozga, koji se zove Ritam Bara. Ritam Bara je stvarno kosmička svest. Pošto istinski učitelji stalno deluju na energijskoj ravni, oni imaju moć nad elementima i svim ostalim. Čak i tada, kada se mešaju ili preseku nečiju karmu, oni pate preko svog tela a subjektu bude lakše. Učitelji to preuzimaju na sebe.
Nije lako shvatiti duhovni nivo istinskog učitelja. Može se samo primetiti. Spoljašnje uvek sakriva ono unutrašnje. Njihova potreba za izolacijom je česta da bi se držali podalje od raznih mnogostrukih frekvencija. Frekvencije prirode uvek imaju obrazac ljubavi. Priroda je LJUBAV. Ljubav postoji čak i u prirodnjim katastrofama. Prirodne katastrofe su auto-korekcije baš kao što i stomačni problem zahteva post ili smanjeni unos hrane. Isto tako, prioroda sebe koriguje uvek iznova. Ponekad je to blago upozorenje baš kao što ga i naše telo daje uvek iznova. Ponekad je ono oštro i dalekosežno. Ali društvene frekvencije koje ljudi raznih priroda emituju su skoro uvek haotične. Kolektivna svest se obično vrti oko negativnosti jer je to najlakše i najniže. A i mediji to aktivno podržavaju. Jogi obično izbegava svet jer morati se suočavati sa višestrukim niskim frekvencijama sve vreme povlači nadole ili bar rasteže njihov teško stečeno uzdignuće. Uzdignuće se desi spontano kada se um drži unutar sebe i ne prianja za čula. Tako, kada mora da se ophodi sa spoljašnjim svetom, biće totalno obestrašćen. Kada se um usidri unutra, totalni je mir. Miran um je čisto ogledalo. Tako jogi postaje ogledalo svetu. Spoljašnji svet gleda na ova ogledala i nepristrasno posmatra sebe sa potpunom jasnoćom. Oni samo pokazuju totalno neizmanipulisane prave slike. Izazov je držati um mirnim kada je jogi prinuđen da izlazi na kraj sa raznim frekvencijama koje mora da rešava svakoga dana. Čim jogi totalno raspline um, on postaje trajno ogledalo. Inače treba iskrena, kontinuirana i dosledna praksa da bi se um držao unutra. Jogi koji deluje u društvu često postaje kanta za otpatke mnogih frekvencija. Neki koriste arati (ritualnu molitvu) da se očiste. Neki samo puste i napuste telo kada postane neupotrebljivo.
Ono što unosimo u sebe ima značaj. Ono nas čini. Mi smo ono što unosimo u sebe. Unosimo hranu kroz telo, emocije i um i znanje kroz intelekt. Sve uneseno nas čini i izoštrava nam karakter a određuje nam i konstituciju. Zato ako ne kontrolišemo ono što unosimo, to može stvoriti gojaznosti – koja može da utiče na “cirkulaciju” – u raznim aspektima našeg postojanja. Istinski jogiji kontrolišu ono što unose u sebe u velikoj meri izolacijom i kontemplacijom, ako ne meditacijom i tišinom. Što je manji unos, manje će biti utisaka, i, prirodno, manje i skladištenja. Skladištenje bilo čega zahteva svoje odgovarajuće ispoljavanje. To je ono što vidimo u svetu. Drame koje vidimo da se odvijaju u ovom svetu su sve izrazi uskladištenih utisaka u brojnim umovima. Ništa drugo.
Izolacija je najbitnija za samoobnavljanje, koncentraciju i pročišćavanje. Neki pribegavaju udaljenim mestima, neki odlaze u pećine a neki u planine. Na kraju, kada se um izoluje od ostatka sistema, onda je svuda samo izolacija. Izolacija je čak i na pijaci. Jer ono što se dešava napolju ne može da izazove nikakvo talasanje unutra. Unutrašnjost je odvojena od spoljašnjosti. Običan most između unutrašnjosti i spoljašnjosti je um. Ovde, sam most se spaljuje radi dobra.
Tradicija
Ja sam tradicija. Nemam nikakvo drugo postojanje. Ništa ne postoji osim tradicije. Ako imam formu, to je samo projekcija tradicije, ili znak da tradicija postoji. Sve moći i sve manifestacije se nalaze u tradiciji a ne u meni. Bilo kakva forma koju tradicija koristi da se izrazi nije onaj koji čini. Tradicija je ona koja čini. Tradicija je nepristrasni posmatrač. Ni jedan guru tradicije nikada nije bio onaj koji čini ni u jednom trenutku. Forma ne može da uradi ništa sama po sebi. Tradicija je ta koja radi kroz različite forma da bi dodala višestruke realnosti postojanja radi svrhe da pokaže svetlost oslobođenja svetu.
NAT tradicija obećava: “Ako čak i jedna osoba traži oslobođenje, tradicija će obezbediti vodiča.” Ovo je obećanje zlatne tradicije gde je oslobođenje jedini cilj. Sloboda je način života. Sloboda od uma je prava sloboda. Ako makar i jedna osoba traži oslobođenje, tradicija će obezbediti vodiča.
Ja nemam svoje postojanje. Samo sam projekcija koju je tradicija projektovala radi svoje svrhe. Kada se svrha završi, projekcija će biti povučena, baš kao i slika na srebrnom ekranu. Svrha projekcije će ostati nejasna dok predstava traje. Obično mora da se čeka do kraja predstave da bi znali punu sliku. U većini slučajeva, stepen i dubina operativnog nivoa učitelja ostaće nejasna ili neuhvatljiva čak i vekovima nakon njihovog postojanja. Ono što nema potrebe da se otkrije neće ni biti otkriveno. Jasnoća svrhe je potreba tragaočevog uma. Učitelj ne traga za takvom jasnoćom iako ima pristup svakom detalju ako želi. Da li znamo zašto nam se nešto dešava u životu svakog trenutka? Svaka posledica ima uzrok. Za svaki događaj postoji razlog. Tradicija zna. Projektovala je mnoge forme na ovo platno tokom vremena koje danas obožavamo kao “učitelje”. Ona će nastaviti da projektuje mnoge forme u budućnosti takođe. Um čoveka može da se zaglavi u formi što je normalno jer umu je potrebna pomoć čula da bi prepoznali, osećali i povezali se. Dokle god je umu to potrebno, forma je bitna. Kada um nastavi, forma se rastvara. I sve forme imaju i određeno trajanje takođe. Tradicija je izrodila mene, deluje kroz mene i rastvoriće me kada ona bude htela. Ja ne mislim niti biram niti tražim. Ne tragam. Ne čeznem. Ne pretvaram se. Ja ne…
Ne RADIM ja ništa jer ne moram. Sve je tradicija.
Ja nemam svojih moći. Sve se nalazi u tradiciji. Tradicija bira forme da bi se izrazila, baš kao što se vrhunska svest ispoljava kroz trilione svojih kreacija. Ova forma je samo još jedna forma – prolazan komad mesa, privremena manifestacija čija vrednost zavisi od svrhe tradicije. Vrednost je u direktnoj vezi sa korisnosti. O mojoj vrednosti odlučuje tradicija. Nemam vrednost odvojeno od nje. No, jedan učitelj u prošlosti nije imao ili nema nikakvu vrednost van onoga što predstavlja. Postoji jasno razumevanje: “Otac i ja smo JEDNO”. Ne postoji volja ili izbor misli, čak ni dela. Svrha tradicije upravlja ovom mašinom. Svrha tradicije otvara vrata, govori kroz mašinu odnosno uništava sve što je neželjeno ili nepotrebno.
Značaj je ograničen i počiva s vremenom. Sve na Zemlji je ograničeno vremenom. Šta god je večno neće zavisiti ni od čega. Zavisnost je uvek u vezi sa formama koje podržavaju elementi. Nezavisnost počiva sa suptilnim i, u formama na zemlji, sa njihovim dušama. Duše nikada nisu zavisile od formi dok su forme zavisile od duša. Bez duše, forma je mrtva. Značaj svake inkarnacije je njena svrha. Ni više ni manje. Nemam značaj izvan svrhe tradicije i koliko će on trajati zavisi od svrhe.
Iako se status može dati spolja, duhovni nivo (stature) se mora zaraditi. Iskrena praksa donosi kapacitete. Milost je održava. Kada se kapaciteti i moći pogrešno upotrebljavaju, izgubi se milost. Kada se izgubi milost, izgube se i moći. Čak i da moći ostanu, one mogu da počnu da stvaraju negativnu karmu. Zato se istinski učitelj nikada neće razmetati moćima niti pokazivati svoje kapacitete pred neukim očima. Za duhovni nivo je potrebno strpljenje i istrajnost. Potrebna je čvrstina. To je kao penjanje uz strmu planinu. Potrebni su trud i požrtvovanost. Potrebni su ogroman napor i odlučnost. Kada se jednom postigne, ne može se sedeti skrštenih ruku. Čovek mora da ga održava pozitivnim postupcima, rečima i mislima kao i životom nesebičnosti. To je pravi jogi. Kada deli ono što ima, milost obnavlja energije koje su potrebne čoveku baš kao što bunar obnavlja svoju vodu. Kada ljudi čeznu za kapacitetom i na kraju ga dostignu, ali ne sazre da sa njim zrelo postupaju, kapaciteti se sparušuju kao predivan venac u rukama majmuna.
Unutrašnji svet je teško dokučiti ili pokazati. A spoljašnji svet nema oči da vidi unutrašnji svet neke osobe. Tako da su pokazivanja beskorisna. Služiće samo kao šou ili ego ili dokazivanje. Oba su nepotrebna u duhovnosti. Nema šta da se dokazuje. Sve što morate da dokažete sebi je da ste vi jedina stvarnost. Vi ste jedina istina. Dokaz najvišeg dostignuća je krajnja poniznost. Potreba za dokazivenjem je iz ega ili neznanja. Kada je lonac pun, voda se nikada ne prospe. Kada je lonac do pola pun, voda će se bućkati i prosipati svakog momenta. Učen i potpuno skrašen čovek nikada nepotrebno ne prosipa svoje znanje. Napola učen čezne da podeli svoj sveži “ulov” bilo kome i svakome, čak i nedostojnim ušima. Ponekad to donosi teškoće bez granica.
Pre više godina, jedan knjigoholičar iz raznih religijskih materijala pokušao je da razgovara sa mnom o svom intelektualnom đubretu. Radio sam tada u jednom preduzeću. Ovaj čovek, prijatelj mog kolege, znajući da praktikujem nešto hteo je da razgovara o svom znanju. Nisam odgovorio ni na jedno njegovo pitanje pošto su mi bila plitka ako ne i detinjasta kao i sve u vezi sa njegovim tumačenjem i analizom. Kasnije, kada me je kolega pitao što sam razočarao njegovog “iskrenog tragaoca” rekao sam: ”Pre svega, ja nisam njegov guru. Drugo, on još uvek traži napolju. Sve dok ne počne da traga unutra, neće me razumeti. Treće, moja glava nema plafon (gornju granicu), otvorena je kao prostrano plavo nebo. Njegova glava ima plafon. Kako može da sadrži moje iskustvo čak i da mu objasnim svoje stanje rečima što je opet nemoguće?” Bilo da je shvatio ili ne, nikada mi više nije nametao svoje “duhovne” prijatelje.
Ono što se može reći je malo. Ono što ostaje neizrečeno su planine. Ono što se nikada ne može reći je univerzum. Isto je i sa onim što se razume. Ono što je razumljivo je istinski ograničeno. Ostalo je sve maja – iluzija ili pretvaranje. Ako jasno shvatimo ovu istinu, ostaćemo ponizni.
Duhovnost je putovanje od iluzornog znanog do nesaznatljivog. Iluzija koju stvaraju reči, utisak koje one ostavljaju na um je jedan od glavnih razloga za samoobmane, stranputice i zabune koje dovode do ponovnih rođenja sve dok razumevanje ne postane jasno. Standardizacija je nemoguća. Sve je onako kako je. Svest se ne može objasniti. Svest prosto JESTE.
Istinski jogiji su prazni iznutra. Nemaju ništa unutra. Samo prazninu. Iz praznine “štancuju” stvarnosti na osnovu svrhe. “Štancuju” reči, izraze i čuda. Unutrašnja praznina je Izvor. Oni su jedno sa Izvorom. Ono što razdvaja čoveka od Izvora su um i ego. Oni nemaju um ili ego. Zato su oni Izvor. Zasnovani su na svrsi i vezani svrhom. Svaki postupak, reč ili misao su nesebični i zasnovani na višoj svrsi. Ne rade ništa za sebe. Jedu, piju, spavaju i hodaju za druge. Prava praznina obezbeđuje pravu poniznost. Prazan lonac ima najveći kapacitet od svih lonaca.
Ništa ne dotiče dušu. Svi to znamo. Ali jogi to doživljava i dan i noć. Vidljivi svet ili svet slika ne može da dotakne dušu. Može samo da utiče na um i preko uma na telo. Most između vidljivog sveta i inkarnacije je nevidljivi ali doživljivi um. Duša ostaje neutralna, čista i netaknuta tokom niza života. Istinski jogi se poistovećuje samo sa dušom. Stoga je njegovo stanje odvezanost bez obzira na to gde boravi. Kada je čoveku duša identitet, ona koja se ne može zagaditi, spoljašnji svet nema uticaja na njega. Kada na kraju doživimo svoju blistavu istinu, svoju dušu, sve druge sposobnosti postanu blede. Ništa drugo neće biti važno.
Identifikacija je aroma postojanja. Kada se čovek poistovećuje sa telom, postaće vezan unutrašnjim željama i sklonostima tela kao što su glad, žeđ, itd. Kada se čovek poistovećuje sa umom, teći će sa emocionalnim uzletima i klonućima i svim ostalim promenljivostima uma. Kada se čovek poistovećuje sa intelektom, biće vezan znanjem i analizom. Na kraju, kada počne da se poistovećuje sa neviđenom, nevezanom dušom, postaće istinski oslobođen. To je duga šetnja. Potrebni su napor i požrtvovanost. Zemaljske emocije se uvek javljaju da povuku tragaoca nazad u vrtlog. Prepreke kao što su uskladišteni utisci, uspomene iz prošlosti, bes, osećanje nepravde, i nedostatak razumevanja ili svesnosti, emocije, očekivanja, mišljenja, mržnje i brojne takve prepreke su deo puta na ovom putovanju. Tragaocima je potrebna izuzetna čvrstina i odlučnost da bi upravljali sobom do druge obale preko jakih i podmuklih struja. E tu je milost dobrodošla. Zaštita istinskog učitelja pomaže. Pomoć onoga ko je več stigao na drugu obalu je velika prednost. Samo čvrsto držeći se za učitelja koji se pojavio kao spasilac pomoći će tragaocu da stigne na odredište. To je sve što je potrebno – čvrsto se držati.
Na duhovnom putovanju, predrasude i analize blokiraju više od neznanja. Svaki tragalac mora toga da bude svestan. Čovekov nedostatak razumevanja je često od predrasuda više nego od kapaciteta razumevanja. Predubeđenja zasnovana na prošlom razumevanju su takođe prepreka. Stvari treba uzimati onako kako dolaze.
Kada je život vezan višom svrhom, nema otuđenja jer ne postoji osećaj da se nešto čini. Kada se svrha u potpunosti postigne, onda dolazi do potpunog stapanja. Svrha održava formu. Svrha odlučuje koliko će forma da traje. Ali, ako je inkarnacija karmička, kako Hanuman kaže: ”Čim spoznam ko sam, gubim svoj identitet. Stapam se sa tobom. Postajem ti.” Nakon tog stapanja ostale inkarnacije, ako ih uopšte ima, tu su samo radi više svrhe. Pravila takvih inkarnacija su različita. Samo čista svrha određuje ličnost i trajanje. Ništa drugo. Karmička bića neće razumeti nivoe sa kojih takve inkarnacije deluju.
Shvatamo, da čak ni ova ne postoji.
Ljubav svima
Mohanđi
Prevod i uređivanje: Biljana Vozarević
Lektura: Ivana Miljak
Originalni tekst je ovde.
