Napisao: Narinder Rohmetra (Mamu)
Moja priča
Zovem se Narinder Rohmetra. Diplomirao sam inženjerstvo, 1977. godine na Regionalnom inženjerskom koledžu u Sringaru (poznat i kao Nacionalni institut tehnologije). U oktobru 2012. penzionisan sam kao glavni inženjer Vlade Đamua i Kašmira nakon što sam posljednjih 35 godina radio u odeljenju za hidrauliku ( putevi i građevina, vodovod i navodnjavanje).
Verovao sam u religiju i Boga, ali nisam bio osoba koja pedantno i energično sledi rituale. Osim Gajatri mantre, nikad nisam naučio nijednu drugu mantru. Poklonio bih se Bogu, ali retko sam se molio za bilo šta osim za mir i zadovoljstvo. Nisam bio vegetarijanac, voleo sam da jedem meso, gotovo svaki dan i povremeno sam pio alkohol. Nikad nisam verovao u laganje drugih radi vlastite koristi. U svojim profesionalnim dužnostima davao sam sve od sebe da časno obavim svoj posao. Bio sam vrlo emotivan i imao jak ego pri uveravanju ljudi u moje ideje. Uvek sam osuđivao ili pokušavao da promenim druge ljude i situacije u skladu sa sopstvenim mišljenjem.
Nikad nisam bio osoba koja je verovala u Gurue. Uvek sam verovao samo u sebe. Nikad nisam imao poriv da postim ni jednog Gurua u fizičkoj formi. Međutim, imao sam veliku znatiželju da shvatim kako život funkcioniše – o poreklu života i o tome šta se događa nakon smrti. Nastojao sam da to razumevanje dobijem iz knjiga i od učenih ljudi, ali nikada nisam dobio prave i verodostojne odgovore. Svakako treba napomenuti i to da nisam bio gorljivi čitač duhovne literature.
Uvek sam delovao kroz um, 24/7, bilo da sam se naslađivao nad prošlošću ili se brinuo oko budućnosti. Obično bih se uzrujao kad god stvari ne bi išle u skladu sa mojim željama. Zbog moje analitičke prirode, nikad nisam naučio da uživam u sadašnjem trenutku. Bio sam previše kritički nastrojen i nalazio grešku u svemu. Bog me uvek snabdevao materijalnim dobrima koja sam trebao.
Moj susret s Mohanđijem
Moj rođak Sumit (sin moje mlađe sestre) uvek se aktivno bavio duhovnim praksama. Često je na nama isprobavao neke prakse, poput reikija. U julu 2011., Sumit me pozvao da dođem na meditaciju koja se održavala u njegovoj kući u Trikuta Nagaru, u Đamuu. Tamo su me Mohanđiju predstavili kao Sumitovog ujaka, Mamu Đi (mama -ujak). Od tada se zadržalo ovo ime, te me Mohanđi i svi ostali u zajednici zovu Mamu Đi. 🙂
Onog trenutka kad sam Ga ugledao, odmah sam osetio kao da Ga znam već dugo vremena. Proveli smo tri dana s Njim u Sumitovoj kući u Đamuu i u Sumitovoj kolibi na Kudu u Patnitopu (koja je sad proglašena Mohanđijevim boravištem). Tokom ta tri dana, postavio sam Mu mnogo pitanja – oko stotinjak. 🙂 Neka od tih pitanja bila su: Zašto ljudi pate uprkos dobrim delima koja su učinili za društvo? Kako i zašto se događaju katastrofe na religijskim mestima? Kako se stvara karma? Šta je bezuslovna ljubav, čistota i vera? Što je predaja? Pitanja o patnji u odnosima, itd. Šta se događa nakon smrti? Kako i ko upravlja dušama (ljudskim, životinjskim, insektima, pticama itd.) On je na sva moja pitanja odgovorio sa strpljenjem, jednostavnošću i takvom naučnom jasnoćom da odgovori nisu ostavljali ni tračak sumnje. U mom umu više nije bilo pitanja i zavladao je savršeni mir. Konačno sam našao Gurua kojeg nisam ni tražio. 🙂
Gledajući unazad, sva ova pitanja postavljao sam zbog samih pitanja, ili možda zato da bih Ga prosuđivao. Haha 🙂 Sada shvatam da su sva ta pitanja bila samo igra uma jer jedino je um nesiguran i traži odgovore.
Moja iskustva
Već sledećeg dana nakon što sam se vratio iz Patnitopa (Kud), imao sam predivno iskustvo. Tokom večeri u mojoj kući, probudio me glasan zvuk zvona. Nikad nisam čuo takve umirujuće zvukove. Bio sam potpuno budan i micao sam noge, ali nisam mogao da otvorim oči. Svojim unutrašnjim vidom ugledao sam Šeš Nagu (zmija čiji gornji deo služi kao kišobran za Gospoda Višnua) sa predivnim bojama, kako se brzo kreće u talasima sa sjajem u kojem je bilo vidljivo Mohanđijevo lice. Nikada nisam video tako predivne, umirujuće boje. Sve je Njegova Milost!
Sledećeg dana, otišao sam kod Njega i pitao Ga: ”Jesi li me posetio prošle noći?” On se nasmešio i potvrdio svoju prisutnost. Sledećeg dana, Mohanđi je krenuo u Delhi, hvatajući popodnevni let iz Đamua. Svi smo išli s Njim na aerodrom da ga otpratimo. Mohanđi je sedeo u maloj Jet Airways kancelariji i pričao s osobljem. Pomislio sam kako bi bilo bolje da pređe u salon, tako da i mi dobijemo milost da slušamo Njegovo predavanje. Upravo u tom trenutku, On je rekao: ”Hajdemo u salon tako da i ostali mogu da slušaju.” Okrenuo se prema meni i potvrdno se nasmešio.
Čuli smo najavu da se putnici ukrcaju na let i došlo je vreme rastanka. Mohanđi je zagrlio Sumana i njegovu ženu Đioti. Osetio sam jaku želju da i mene isto zagrli. On je tog trenutka raširio ruke prema meni i pozvao me da se pridružim. I, eto me tamo, u Njegovom naručju zajedno sa Sumanom i Đioti. On se brine o svakoj mojoj i najmanjoj želji, bez da je ja izgovorim naglas. Nakon što smo Ga otpratili, napustili smo aerodrom u potpunoj tišini.
Kući sam došao za petnaest minuta. Čim sam stigao, nešto je čudno počelo da se događa s mojim čulima. Bio sam gotovo paralizovan i morao sam dobro da se pomučim da s jednog mesta dođem na drugo. Bela svetlost u obliku talasa neprestano je padala po meni. Legao sam na krevet i tako ostao do večeri. Kasnije, uveče, nazvao sam Sumita i objasnio mu šta mi se dogodilo. On me pozvao da dođem kod njega. Kada sam stigao, Mohaniš i Mušami (sin i kćerka Dr. Dipali Đađu) već su bili tamo. Oni su prepričavali svoja astralna putovanja s Mohanđijem. Uverili su me da će ubrzo sve biti u redu. Radili smo večernji aarti Sai Babi. I ubrzo nakon aartija, vratio sam se u normalu. Kasnije mi je Mohanđi objasnio da je bela svetlost bila rezultat čišćenja blokada koje su se pokrenule kad me je zagrlio. Sve je Njegova Milost!
Nekoliko godina kasnije, Sumit me pozvao da im se pridružim na Maha Kumbh Meli u Alahabadu (od 13. do 19. februara 2013.). Kumbh Mela je jedan od nasvetijih događaja u Indiji i najveće mirno okupljanje na svetu. Ovaj događaj odvija se svakih 12 godina u jednom od četiri grada, naizmenično – Našik, Uđain, Haridvar i Alahabad. Milioni ljudi okupljaju se u ovim mestima za vreme Kumbh Mele i kupaju se u svetoj reci Gangi. Maha Kumbh Mela (za razliku od Kumbh Mele) je prilika koja dolazi jednom u životu jer se događa svake 144 godine. Meni je ovo bilo prvi put da učestvujem u jednom tako velikom okupljanju gde se očekivalo oko 30 miliona ljudi koji će se okupati u Trivena Sangamu u Alahabadu – ušću triju svetih reka Gange, Jamune i Sarasvati.
Moja porodica i kolege nisu mogli da vjeruju da idem na Maha Kumbh Melu zato što je moj uobičajeni stav u vezi s tim stvarima, do tada, bio preterano kritičan. Smatrao sam ih gubitkom vremena i nehigijenskim. Vrednost ovakvih događaja razumeo sam tek kad sam prisustvovao Maha Kumbh Meli s Mohanđijem. Odseli smo u šatorskom smeštaju oko tri kilometra udaljenom od Triveni Sangama. Posetili smo nekoliko ašrama na tom području jer je Mohanđi želeo da osetimo ta mesta i natopimo se njihovim božanskim vibracijama.
Ustajali smo obično oko 2 sata ujutro, tuširali se, a zatim išli na Sangam da se okupamo u svetoj reci. Naša grupa je imala tri starije osobe (dve gospođe i Šašankov otac) koje su hodale vrlo sporo i to uz pomoć drugih. Mohanđi, u drugu ruku, ima običaj da hoda jako brzo i teško je držati korak s njim. Brzo smo se kretali kroz veliku gužvu. Kad smo stigli u Sangam, na mesto gde se kupamo, pomislio sam da bi trebalo da pričekamo Šašanka koji je tek trebalo da dođe sa svojim ocem. Ali na moje potpuno iznenađenje, oni su bili odmah iza nas. Nije li to čudno? Kako su uspeli da održe korak s nama?
Jednog dana naš kamp je posetio svetac. Baba Goraknatđi (najpoznatiji od devet Nat svetaca) govori kroz tog čoveka. Svetac je rekao Mohanđiju da mu je Baba Goraknatđi dao uputstvo da Mohanđiju da šaktipat. Čim je svetac dotaknuo Mohanđijevo treće oko, On je počeo nekontrolisano da se trese i upao je u trans. Baba Goraknatđi počeo je da priča kroz sveca. Svetac je davao predviđanja Mohanđiju i ostalim ljudima u grupi. Predviđanja neću iznositi jer su lične prirode. Naša grupa je, u tom povišenom stanju svesti, takođe dobila šaktipat od sveca.
Između termina za kupanje u svetoj reci, isplanirali smo jednodnevni izlet u Ajodiju. Padala je velika kiša. Stigli smo u mali drevni hram Gospoda Hanumanđija (koji se smatra otelovljenjem služenja zbog svoje predanosti Gospodu Rami). Glavni sveštenik tog hrama i njegova porodica, pripremili su nam ručak s mnogo ljubavi. Nakon jela, kada je trebalo da odemo iz hrama, Mohanđi je ugledao jednog starog čoveka na verandi hrama kako sedi leđima okrenut sanctum sanctorumu. Hindusi smatraju da je nepoštovanje sedeti leđima okrenut idolima božanstava. Mohanđi je rekao Sumitu da ide do njega i primi njegove blagoslove. I ja sam pošao za Sumitom. Na moje iznenađenje, na ekranu Sumanđijeve kamere ugledao sam Hanumanov lik. Slika Hanumana preklapala se sa slikom starca koji je sedeo u hramu. Kada sam gledao direktno u čoveka, video sam samo starca. Kasnije nam je Mohanđi objasnio da nisam mogao direktno videti Hanumanđija zato što sam bio bio uzbuđen i delovao iz uma. Došao sam do starca (Hanumađija), poklonio mu se i zatražio Njegov blagoslov. On me blagoslovio i rekao ”Khush raho” (Budi sretan) dubokim zvonkim glasom. Nikad pre nisam čuo tako dubok zvuk. Nisam mogao kontrolisati svoje emocije, pa me je Mohanđi utešio zagrljajem. Sve je Njegova Milost!
Uvek sam imao jaku želju da fizički vidim božanstva. Nakon Maha Kumbh Mele, otišli smo u Varanasi da posetimo Kaši Višvanat. Stalno sam pokušavao da se povežem sa Njegovom Svešću. Posle nekog vremena, imao sam živopisne vizije Devata (polubogova i poluboginja) i svetaca koji u neprekidnoj struji protiču pred mojim očima. Bilo je kao da gledam film. Jedva sam prepoznao neke od njih. Vizije su prestale kad je vozač najavio pauzu za ručak. Na ovaj način, Mohanđi je ispunio moju želju za vizijama svetaca. Kada smo izašli iz auta, pogledao je u mene smešeći se, da proveri da li je u meni ostalo imalo želje. Sve je Njegova Milost!
Na ritritu u Patnitopu Mohanđi nas je inicirao u Krija jogu. Jednom sam, rano ujutro, kod kuće, radio svoju uobičajenu praksu Krije. Osetio sam snažan miris sandalovine i kamfora, istovremeno. Nisam baš dobar u prepoznavanju mirisa. Znao sam da je taj miris ukazivao na Mohanđijevu prisutnost. Mentalno sam Mu se poklonio i nastavio sa svojom praksom. Kada Mohanđi kaže ”Uvek sam s tobom”, On to zaista i misli. Kasnije sam se čuo s Njim i On je potvrdio svoju prisutnost.
Učestvovao sam na ritritu s Mohanđijem u Vrindavanu, koji se održavao od 27. januara do 2. februara 2014. Petog dana ritrita, svi smo se okupili u 6 i 30 ujutro, da radimo jogu. Dok smo izvodili vežbe zatvorenih očiju, iznenada sam prestao da osećam svoje telo i imao sam bljesak Kosmičke Svesti. Zatvorenih očiju, moja vizija se proširila na 360 stepeni i mogao sam da gledam u svim smerovima istovremeno. Mogao sam videti Mohanđija i ostale učesnike ritrita oko mene. Video sam Gospoda Krišnu i Gospoda Šivu kako plešu. Teško je opisati ovo stanje rečima. Dok sam bio u tom stanju, jasno sam čuo uputstva joga učitelja Sanđaija i izvodio sve vežbe stojeći, sedeći i ležeći. Ali nisam imao osećaj zglobova ili tela za vreme tog stanja. Čuo sam već da je Bog sveprisutan, ali pitao sam se kako? Takođe, Mohanđi uvek kaže: ”S vama sam sve vreme, ako mislite na mene iz dubine srca”. Do tada sam uvek slušao o svesti, ali nikad to nisam osetio ili razumeo. Mohanđi je ispunio tu želju dajući mi direktno iskustvo. Doveo me je u svesnost, ukidajući moj um. Sada razumem kako sveci mogu da komuniciraju u deliću sekunde. Sve je Njegova Milost!
Tog dana posetili smo Radin hram Barsana i ISKCON-ov hram (Rada se smatra otelovljenjem ljubavi iskazane kroz predanost Gospodu Krišni). Kada sam ušao u hramove bio sam potpuno ispunjen radošću. Kad sam sklopio oči i poklonio se ispred idola, oni su potpuno nestali iz moje glave i transportovan sam u vreme kad je Gospod Krišna bio na zemlji. Video sam Mahale (palate) u kojima su oni živeli. Ovo se događalo u svim hramovima koje sam tog dana posetio. Dan prepun božanskih blagoslova! Sve je Njegova Milost!
Učestvovao sam na ritritu s Mohanđijem u Vejandu, Kerala (2.- 8. juna 2014.). Poslednjeg dana ritrita pitao sam Mohanđija: ”Zašto ovaj put nismo bili blagoslovljeni Šaktipatom?” Odgovorio mi je oštrim i strogim glasom: ”Zašto ti treba Šaktipat ako si već u Mojoj Svesti.” Ućutao sam i shvatio da je ta misao o Šaktipatu bila samo još jedna igra moga uma. Uveče smo svi večerali u trpezariji. Nakon što sam završio s večerom krenuo sam da odnesem svoj tanjir u kuhinju, kada me Mohanđi pozvao. Došao sam do Njega, a On mi je rekao da dotaknem Njegovu kičmu. Dodirnuo sam je i osetio kao da se kroz kičmu nešto miče gore – dole. Rekao sam Mu što sam osetio. Nasmešio se i rekao: ”U redu.” Došlo mi je da sednem pa sam seo za sto, nekoliko mesta udaljen od Mohanđija. U trenutku kada sam seo i zatvorio oči, potonuo sam duboko u svesnost. Bio sam prebačen u doba Gospoda Rame. Bilo je to vreme kada je Gospod Rama vodio rat s Ravanom. Video sam Gospoda Hanumana kako se zajedno s Ramom bori u ratu. Nisam siguran da li je to bio bljesak prošlog života ili naprosto samo pogled na to slavno razdoblje. Takođe sam video i svoje prošle živote povezane sa sadašnjim situacijama. Bilo je to kao brzo premotavanje filma. Istovremeno sam čuo i sve glasove u trpezariji. Došao sam sebi nakon, otprilike, sat vremena. Kada sam otvorio oči, samo su jedan ili dva radnika, bili u kuhinji. Svi su otišli ne ometajući me. Sve vreme bio sam budan i u sedećem položaju. Ispunio je moju želju za Šaktipatom. Sve je Njegova Milost!
Bilo je još mnogo događaja, ali spomenuo sam samo one koji su znatno izmenili moju percepciju i pogled na život.
Do danas nisam u stanju da razumem jednu stvar – čemu dugujem sreću da imam sva ova divna iskustva? Ja nisam uobičajeni primer duhovnog tragaoca. Nisam bio vegetarijanac i ponekad sam pio alkohol. Takođe nisam radio nikakve velike duhovne prakse niti sam pročitao mnogo duhovnih tekstova. Nema reči kojima bih izrazio svoju zahvalnost. Ovo je sve što mogu reći. Sve je Njegova Milost! Sve je Njegova Milost! Sve je Njegova Milost!
Moj preobražaj
Kako su mi sva ova iskustva pomogla u svakodnevnom životu?
- Postao sam vegetarijanac svojim izborom, bez ikakve prisile. Više nisam video razliku između svesti životinja i moje svijesti. I zato nisam mogao prihvatiti da iko pati da bi se zadovoljile moje žudnje.
- Počeo sam da volim svakoga bez očekivanja da dobijem ljubav ili nešto drugo zauzvrat. Čak i ako se oni ne bi slagali sa mnom. Pre sam reagovao na situacije i ljude. Sada odgovaram na njih.
- Prestao sam nositi teret prošlosti. Ako učinim nešto pogrešno, s mesta to prihvatim bez oklevanja.
- Sada ljude oko sebe prihvatam takve kakvi jesu i ne osuđujem ih više.
- Radije menjam sebe nego situaciju. Pre sam neuspešno pokušavao da promenim situacije i ljude prema svom mišljenju. Verujte mi da se ljudi promene kada vi prestanete da reagujete. Sada samo odgovaram na situacije.
- Počeo sam da uživam u sadašnjem trenutku. Kada ste srećni u sadašnjem trenutku, prošlost i budućnost takođe će biti srećne.
- Sada više ne potiskujem svoje želje. Ili ih ispunim ili ih svesno otpustim. Ranije bih ih potisnuo ako se ne bi ostvarile.
Moja sreća više ne zavisi od spoljnjih objekata, situacija i ponašanja ljudi. Pre je bilo obrnuto. Moja sreća zavisila je od spoljašnjosti.
Sve je to zbog Njegove Milosti! Njegove Milosti! I samo Njegove Milosti!
P.S. Zahvalan sam svom rođaku Sumitu Gupti koji me vodio na putu svesnosti i doveo me u kontakt s mojim Guruom, mojim Učiteljem, Svim mojim.
S Ljubavlju,
Narinder Rohmetra (Mamu)
Glavni inženjer (Rtd.)
Prevod: Sanja Spahović
Adaptacija s hrvatskog: Jelena Fasbender
Uređivanje: Biljana Vozarević
Originalni tekst je ovde
