Napisao Radžeš Kamat
Uvod
Zovem se Radžeš Kamat i radim kao glavni arhitekta za Oracle India. Moja magistratura iz fizike i više od 19 godina rada u informacijsko-tehnološkoj industriji rezultirale su mozgom koji je počeo otvoreno da skreće ulevo, naviknut na strukturu, organizovanje i analitičku paralizu. U ovom pripovedanju, ja sam beznačajan i nebitan, ali sam odlučio da spomenem pozadinu svog života kako bih istakao činjenicu da moje pisanje nije proizvod zaluđenog uma. ,Naprotiv. Ovo su promatranja preterano skeptičnog uma koji prihvata neobične stvari, i to tek onda kada se rigorozna analiza pokaže bezuspešnom. Da bi se poruka shvatila i utvrdila uglavnom je potrebno iznova opažati stvari. Svi znamo da je Mohanđi ranije imao običaj da putuje s puno ljudi. Ali Njegova nedavna odluka da putuje sam pružila je nekima od nas veliku priliku da budemo isključivo s Njim. To nam je takođe pružilo priliku i da svedočimo o Njemu izbliza i lično . Njegove interakcije u velikim grupama uvek se razrede nasuprot perspektivi pojedinca, jer je u grupi mnogo dinamike u igri. Ali nema bega od pune brzine i vrućine kad se nađete sami s bilo kojim Majstorom povezanim sa Izvorom. Iako je divno gledati spontanost i razvoj događaja kako idemo dalje, ali organizovanom umu vrlo je zamorno da izračunava sledeći korak. Majstor uništava očekivanja i planove , Time čuva fluidnost i fleksibilnost u svakom trenutku. Tu nema izbora. Možda je jedini izbor odluka da li da putujemo i da se suočimo s nezivesnostima koje donosi boravak s Majstorom ili da ostanemo na utabanoj stazi familijarnosti i predvidljivosti na koju je naš uslovljeni um navikao. Srećom, odabrao sam prvu opciju zato jer sam se već zasitio materijalnog postojanja u kojem me predvidljivost izjedala. Zone komfora našeg svakodnevnog života su zamke. Predvidljivost je zamka. Stagnacija je zamka za koju čak nismo ni svesni da postoji u našem životu. To je tragedija ljudskog postojanja. Evolucija nije moguća ukoliko se ne prepustimo. Uvek je sigurnije prepustiti se, skočiti u more pod budnim okom obalne straže. Dakle, ako odlučite da uništite svoju predvidljivost i zone komfora, onda bi bilo dobro da malo prošetate po ivici s Majstorom, očekujući neočekivano. Nakon ritrita u Rišikešu u oktobru prošle godine, u našem privatnom razgovoru Mohanđi me je pitao da li bih proveo neko vreme s Njim. Kada sam iz svojih ”izvora” saznao da će Mohanđi biti u Dharmšali pred kraj godine, uživao sam u samoj pomisli da provedem s Njim to vreme. Posavetovao sam se s Mohanđijem i On je prihvatio moj predlog. Iako ćete možda pomisliti da je lako putovati s Mohanđijem, moje iskustvo je suprotno. Pričao sam s Njegovim ličnim asistentom Sandipom Mišrom, i rezervisao karte za Dharamšalu kako bih bio u Njegovom prisustvu barem nekoliko dana. Iznenada sam bio obavešten da će Mohanđi u to vreme ići u južnu Indiju. Dok se ova komunikacija odvijala, saznao sam da je grupa ljudi iz Nemačke došla u Delhi kako bi videli Mohanđija, ali ga nisu sreli zbog Njegove promene plana. Ovo me nateralo da shvatim da je potrebno mnogo više od pukog dogovora da bi se bilo s pravim Majstorom. Razumeo sam da Mohanđi nije namerno promenio planove. On samo teče s potrebama vremena. Kasnija iskustva za vreme putovanja bila su čista spoznaja da je On na pravom mestu, u pravo vreme, s pravom svrhom. Ne bi mogao biti nigde drugde u to vreme. To je bila takva savršenost. A oni koji su mogli da mu se pridruže imali su nešto s tim. Jedan važan faktor je da je tokom celog ovog putovanja postojao čist aspekt ispunjenja sa svakim pokretom. Pre putovanja s Mohanđijem i za vreme putovanja s njim, jedna spoznaja je dobila na snazi. Mohanđi je spontan. Nema konkretnog plana. A istovremeno, svaki pokret je savršen. Možda to ne bi činio da je s grupom jer se emocije grupe uzimaju u obzir. Ja sam shvatio da želim da provedem neko vreme s Mohanđijem bez obzira da li će biti sam ili s grupom. Deset dana pre početka mog odmora nisam imao apsolutno nikakvo viđenje tog putovanja. Bilo je jako puno neizvesnosti gde Mohanđi ide, da li uopšte ide i da li će mi biti dopušteno da mu se pridružim. Činilo se da je moja odlučnost bila na testu.
Budući da sam odlučio da ću biti s Mohanđijem, nisam hteo da se povučem nego sam odlučio da ostanem i prepustim se struji. Konačno, nekoliko dana pre početka mog godišnjeg odmora, dobio sam zeleno svetlo da Mu se pridružim u Bangaloru. Ono što je počelo kao nekoliko dana s Mohanđijem završilo se kao tri cele nedelje. Ono što sam shvatio tokom ove tri nedelje je da pravi Majstor koji je povezan sa Izvorom nema nesigurnosti i strahove. Pitanja kao što su ”Šta sada? Zašto? Kako?” nemaju vrednost u njihovom životu. Oni žive u trenutku i nateraju i tebe da živiš u trenutku. Mogu vas zavarati sa svojim prividnim ispoljavanjem teskobe, ljutnje i sličnih emocija. Ali te emocije nikada ne ostaju. One su kao bljesak i obično su odraz konstitucije onih ljudi s kojima su u interakciji. Oni nemaju pohranjen nikakav set emocija koje se ponavljaju kao kod običnih ljudi. Ne osuđuju. Oni vam omogućavaju vašu slobodu i lako vam opraštaju vaše gluposti uz malo zadirkivanja ili kroz šalu. Najčešće rade na uklanjanju grešaka, procepa i ograničenja u našoj konstituciji. Naizgled obična reč ili pokret može biti operacija uklanjanja tumora iz prošlosti. Njihova prividna ljutnja gotovo uvek služi uklanjanju teških blokada, negativnosti, ometajućih entiteta ili čak očvrsle navike utemeljene na karmi. Da bi se razumeli operativni nivoi pravog Majstora, pravi tragalac bi trebalo da transcendira prividne suprotnosti u njihovom izražavanju i da se poveže na spontanost, fleksibilnost i odvojenost u svakom trenutku. Ništa se ne pohranjuje. Sve se deli. Oni uvek ostaju prazna posuda. Ako ih imitirate, to vam loše utiče na napredak. Ako tečete s njima, dostići ćete ono najviše. Ako uočavate kontradikcije, onda imate dug put pred sobom. Ako uočavate spontanost, fleksibilnost i doslednost s jedinstvom svesti, tada ste na putu napretka. Čak i njihova prividna neaktivnost može biti zabluda koja maskira dinamičnu aktivnost u nekim drugim područjima svesti. Potrebne su božanske oči da bi se videlo i bogato srce da bi se opazilo. Još jedno veliko učenje bilo je utuviti u glavu duh davanja. Mohanđi kaže: ”Sticanjem postajemo sve više i više upetljani u ovaj svet. Odvajanje postaje teže kako pozicije rastu. Posedovanje vodi do posesivnosti. Pohlepa prevladava. Što više imamo, više nam treba. Tada se povlačimo u kavez koji smo sami sebi stvorili, okovani zidovima straha. Što su kavezi veći, to više života uzimamo. Čovek je snop koncepata. Koncepti postaju cement za zid od straha. Nesigurnost je fasada. Netolerantnost je izraz. Ubrzo, život je van kontrole. Umesto toga, budite dobri, činite dobro. Budite i dopustite da bude.” Kroz davanje, mi se oslobađamo. Mohanđi izražava kulturu davanja. On više voli da hrani druge nego da jede. Rekao nam je da je hranjenje gladnih (annadana) jedna od najvećih seva koje možemo učiniti da bismo ublažili patnje čovečanstva. Podsećao nas je, tokom putovanja, da hranimo što više možemo pse lutalice, životinje i ljude kako bismo dobili zasluge anadane. Psi imaju poseban značaj u Nat (Nath) tradiciji, oni su prikazani oko Gospoda Datatreje i još nekoliko Nat svetaca. Četiri psa koja su prikazana oko Gospoda Datareje označavaju četiri Vede s Gospodom Datatrejom kao zaštitnikom koji čuva dharmu. Mohanđi nam je rekao da nosimo keks ili banane kako bismo mogli da hranimo majmune, pse, ptice i druge životinje na putu. Uvek bi se dogodilo neko spontano hranjenje koje nije bilo planirano. Ljudima koji su prošli, davali smo hranu. Mohanđi je naglasio da je davanje najbolji način za razvijanje bogatstva u srcu. Bez dodatnih formalnosti, donosim pregled mojih iskustava na ovom putovanju.
Valabhapuram
28. decembra, 2014. rano ujutro krenuli smo za Valabhapuram. Mohanđi je trebalo da bude u Kuruvapuramu da bi prisustvovao veridbi sina svojih poklonika, čija je porodica bila blisko vezana sa Vital Babađijem. Dok smo se vozili prema Valabhapuramu, jedna osoba u grupi je želela da se poveze s Mohanđijem ne bi li osetila Njegovu energiju i svest. Zatvorila je oči i meditirala držeći Mohanđija za ruku. Nakon nekog vremena, kada je izašla iz meditacije, ispričala je da je imala iskustvo jedinstva kroz viziju čitavog svemira u jednom atomu. Njena kćerka, koja je jako povezana sa Mohanđijem, imala je isto iskustvo. Osetio sam malu ljubomoru jer sam bio izostavljen iz tog božanskog iskustva, ali pomirio sam se sa sobom (uz mnogo truda) i shvatio da će mi takvo iskustvo biti dato kada za to budem spreman. Imali smo improvizovani satsang u autu, Mohanđi je odgovarao na postavljena pitanja. Oko podneva smo konačno stigli u Valabhapuram ašram koji je bio izgrađen u tipičnom južno indijskom arhitektonskom stilu. Na ulazu je bio predivni kip Gospoda Višnua kako stoji na lotosu sa Šeša Nagom kao baldahinom iznad njega. Kroz prolaz smo stigli do otvorenog prostora gde su nas dočekali učenici Vital Babađija zajedno sa poglavarima i prosjacima koji su povezani s Babađijem. Svi su bili jako srećni što vide Mohanđija. Zagrlili su ga i dotakli mu stopala. Dok smo hodali prema zgradi ašrama, došli smo do ljuljaške ispred zgrade gde je Vital Babađi obično sedeo. Iza ljuljaške nalazi se predivni kip Sai Babe smešten na visokom tronu kao i kip Gospoda Hanumana koji kleči pored njega. Zidovi iza kipa ukrašeni su freskama Gospoda Datatreje i Sai Babe sa obe strane. Mohanđi se poklonio ispred te ljuljaške i izrazio duboko poštovanje Vital Babađiju.
Nakon toga, ljudi su se okupili kako bi nas na trenutak sproveli po Valabhapuram ašramu. Različiti hramovi smešteni su u zgradi ispred ašrama, i tu se nalazi hram Gospoda Datatreje. Posetili smo mesto na kojem je Šripad ŠriValabh meditirao, držao govore i durbar (javni sud). Kad smo izašli, Mohanđi je hranio patke iz ruke, uključujući i belu patku za koju su nam rekli da tužno kreči od samadhija Vital Babađija.
Mohanđija je čekao poklonik koji je trebalo da ima veridbu. Zato smo morali da skratimo obilazak ašrama i krenemo na drugu stranu reeke Krišne u Kuruvapuram. Veridba je trebalo da se održi u Šripad ŠriValabh hramu. Poklonik je unajmio čamce koji su trebali da nas prevezu preko reke. Na obali reke, Mohanđija je pozdravio pas kog je On jednom ranije blagoslovio i iscelio. Poslednji put kad je Mohanđi posetio Valabhapuram, ovaj pas je bio u opekotinama od katrana. Došao je tada do Mohanđija i pogledao ga u oči kao da moli za pomoć. Mohanđi ga je blagoslovio isceljenjem. Zahvaljujući Mohanđijevoj milosti, potpuno se oporavio. Od tada, pas je uvek uz Mohanđija kad god je On u poseti Valabhapuramu.. Mohanđi je nahranio psa nekim keksićima i blagoslovio ga. Pas je nastavio da Ga prati duž obale i uživajući u Njegovim blagoslovima i blaženstvu.
Kada smo se ukrcali na brodove, Mohanđi je postao naš turistički vodič i dao nam pregled celog mesta uključujući i određena mesta na reci. Divan dan i blagi povetarac učinili su ovu vožnju zaista ugodnim iskustvom dok je reka Krišna blago ljuljala brodove. Nažalost, nismo dobili daršan od blagoslovljenog kamena na kojem je Šripad ŠriValabh radio surjanamaskar (pozdrav suncu), jer je bio potopljen zbog visokog vodostaja.
Nakon dolaska u Kuruvapuram na drugoj strani obale, Mohanđi nas je odveo do svetog banjan drveta starog više od 1000 godina, ispod kojeg je Šreepad ŠriValabh noću, držao govore nebeskim bićima. Stablo je visoka impozantna građevina s gustim dugim korenjem koje visi sa grana i oteže sve do zemelje . U podnožju stabla je mali hram. Mohanđi je u dubokom meditativnom stanju proveo nekoliko trenutaka u svetoj zajednici ispod drveta. Tada je rekao gospođi koja je bila s nama da svojim trećim okom dotakne korenje banjan drveta. Dobila je isto iskustvo Mohanđijeve svijesti koje je iskusila držeći Mohanđija za ruku, i od banjan drveta. Potom smo se pomolili ispod banjan drveta i krenuli u hram gde je bila zakazana svečana veridba.
Poklonik i njegova porodica dočekali su Mohanđija i primili Njegove blagoslove. Veridba je bila intimna ceremonija kojoj su prisustvovali samo najuži članovi porodice. Zamolili su Mohanđija da sedne pored sveštenika koji će voditi ceremoniju. Sveštenik i poklonik su Ga obavestili i posavetovali se s Njim u vezi sa pojedinostima ceremonije. Mohanđi je jedno vreme meditirao, darujući mladencima blagoslove. Svečanost se nastavila još neko vreme, a naša grupa je odlučila da ostavi Mohanđija da meditira na svetom mestu. Kada su rituali veridbe bili gotovi, poklonik i njegova porodica primili su Mohanđijeve blagoslove. Poklonikov sin zahvalio je Mohanđiju što je došao i rekao da je duboko dirnut što je Mohanđi odvojio vreme iz svog krcatog rasporeda kako bi došao na veridbu.. Nama su rekli da je sin Mohanđijevog poklonika duboko povezan s Vital Babađijem i da ga je Babađi tretirao kao vlastitog unuka. On je za vreme studentskih praznika vreme provodio u Valabhapuramu s Vital Babađijem. Nakon toga se preselio u Nemačku, ali je, kad god bi došao u Indiju uvek išao u Valabhapuram da vidi Babađija . S dozom emocija rekao je Mohanđiju kako njihova porodica ne oseća odsutnost Vital Babađija jer osećaju kao da je Vital Babađi postavio Mohanđija na njegovo mesto.
Sveštenik koji je vodio obred, Svami Ašvat Narajan, iskazivao je ljubav i poštovanje prema Mohanđiju. Zagrlio ga je i ispričao mu neka svoja iskustva iz Kuruvapurama. Rekao je Mohanđiju da je imao blagoslov vizije Šripad ŠriValabhe nekoliko puta u ovom hramu. I drugi ljudi koji su bili na ceremoniji primili su Mohanđijev daršan. Jednoga od njih Mohanđi je posebno privukao. Gledao je Mohanđija s intenzivnom predanošću i poklonio mu se ispred stopala. Predstavio se kao visoki zvaničnik koji služi u Putapartiju. Duboko se povezao s Mohanđijem i bio ganut iako se nikad pre nisu sreli. Zamolio je Mohanđija da poseti Putaparti. Mohanđi je prisutnost i poziv ovog pobožnog čoveka shvatio kao pozivnicu od Bhagavana i prihvatio poziv. Gospodin je rekao da će se lično pobrinuti za našu grupu u Putapartiju.
Sveštenik nas je zatim odveo na prasad koji se služio za ručak u hramu. On se lično brinuo za Mohanđijeve potrebe. Kad smo završili s ručkom, hram je već bio zatvoren. Ali sveštenik nas je poveo i dobio dozvolu da se hram otvori. Budući da ulaz u svetište hrama zahteva tradicionalnu odeću, sveštenik je za našu grupu obezbedio dhotije. Cela naša grupa primila je divan daršan. Posebno treba spomenuti izrazito lepu i živopisnu fotografiju Šripad ŠriValabha u dvorištu hrama.
Odlučili smo da se vratimo u ašram i krenuli smo prema obali reke. Mohanđi nam je rekao da nahranimo decu i stare ljude. Ponovo smo uzeli daršan banyan drveta. Dalje smo išli prema pećini Svamija Tembe. Svami Tembe (Šri Vasudevananda Sarasvati) je veoma značajan majstor Nat tradicije. Na spoljnjoj strani pećine, napisano je da je Svami Tembe ponovno otkrio duhovni značaj Data Kšetre (mesta). Svami je ušao u pećinu i naredio zmiji koja se tu nalazila da napusti pećinu, zatim je tu izvršio pokoru. Ušli smo u pećinu s mnogo poštovanja meditirali neko vreme. Vibracije u pećini bile su vrlo intenzivne, i to je bilo predivno iskustvo. Posle meditacije još smo neko vreme proveli ispred pećine slikajući Mohanđija. Dečko u lungiju (muškom odevnom predmetu) izašao je iz male sobe pored pećine. Prišao je Mohanđiju i ispričao kako mu je u viziji avadhuta rekao da dođe u Kuruvapuram i da će tu upoznati svoga gurua. Zato on tu živi već nekoliko meseci i meditira. Mohanđi mu je rekao da ostane potpuno ukorenjen i povezan s kičmom. To će mu pomoći da ostvari željeni napredak.
Nakon toga Mohanđi nas je odveo do mesta gde je Šripad ŠriValabh uklesao 12 mini-Šiva lingama u kamenu svojim palcem. Mohanđi je rekao onoj istoj gospođi da dotakne svaki od mini-Šiva lingama svojim trećim okom kako bi dobila isto iskustvo svesti koje je iskusila i kada je držala Mohanđija za ruku. Mohanđi joj je rekao da je cilj tih vežbi s različitim medijima, da joj demonstrira da ista nit svesti protiče kroz sve. Zamolio ju je da ubuduće pokuša da iskusi tu svest svuda.
Konačno smo stigli do obale reke, ukrcali se u naše čamce i krenuli prema ašramu. Na putu smo videli veliku zmiju kako vijuga kroz vodu. Mohanđi nam je ispričao iskustvo jednog poklonika koji je video Naga božanstvo u formi zmije u ovim vodama. Nakon što smo stigli u ašram, Mohanđi se sreo s poverenicima i poglavarima. Mi smo to vreme iskoristili da posetimo predivne hramove u ašramu. Prilikom jedne ranije posete, jedna poklonica je zatražila milost Gospoda Datatreje kako bi uspešno obavila Kailaš Jatru s Mohanđijem. Zauzvrat je obećala da će uraditi 108 pradakšina (kruženja) Gospodu Datatreji. Zadužila me da uradim 108 pradakšina oko kipa Datatreje u tom hramu, kako bih ispunio to obećanje u njeno ime. Imao sam divno iskustvo dok sam kružio oko hrama. Ostatak grupe meditirao je u hramu. Dete iz naše grupe imalo je divnu viziju Gospoda Datatreje i bilo je dirnuto do suza.
Zatim smo otišli do apartmana u ašramu koji je Mohanđiju darovao Vital Babađi. Apartman je još uvek bio u procesu izgradnje. Odvažili smo se i otišli do balkona i videli neverovatan pogled u pozadini reke Krišne. Mohanđi je onda otišao do Vital Babađijevog samadhi hrama. A budući da je hram u to vreme zatvoren, učenici su ga otvorili kako bi Mohanđi uzeo daršan. Mohanđi se poklonio i ponudio svoje molitve na Vital Babađijevom samadhiju. Nakon toga smo otišli do Naga Devata hrama koji je izvan ašrama. To je prilično zanimljiv prizor. Tu je poređano nekoliko kamenih kipova i slika Naga božanstava na kamenoj platformi. Tu je i nekoliko mravinjaka koji okružuju mesto. Kipovi, platforma i okolna područja imaju žuto-oker boju poput kurkume. Rečeno nam je da se ovo mesto smatra portalom za Nagaloku (prebivalište Naga Božanstava). Mohanđi i naša grupa ponudila je svoje molitve Naga Božanstvima.
Konačno, došlo je i vreme da napustimo Valabhapuram. Ašramiti koji su blisko vezani s Vital Babađijem bili su vrlo ganuti kad je došlo vreme za rastanak s Mohanđijem. Teška srca, učenici, poglavari i drugi rekli su Mohanđiju zbogom. Naše sledeće odredište bio je susret sa Svamijem Tjaganandom, koji je celu noć putovao iz Hajderabada specijalno zbog Mohanđija, iako se u to vreme oporavljao od nesreće. Stigao je u Valabhapuram sa svojom malom grupom i odseo u blizini ašrama. Mi smo tamo brzo stigli pa su nas otpratili do sobe u kojoj nas je Svami čekao. Svami Tjagananda govorio je vrlo slabo engleski i uglavnom je pričao na teluškom jeziku. Kad je video Mohanđija, pogledao ga je i rekao ”moćne oči”. Pokušavao je nešto da kaže, ali nije uspevao, gušeći se u emocijama koje su ga preplavile. Tada je sklopio oči i zaronio unutar sebe. Kada se vratio, pogledao je u Mohanđija i rekao mu da je Njegova agnja čakra (treće oko) vrlo moćna. Dotaknuo je Mohanđijevo srce te rekao svima okolo da je Mohanđi Šiva Tatva (esencija Šive). Tada je pitao Mohanđija da mu dozvoli da prenese na Njega svoje sidije (božanske moći) i šakti (moć) Majke Durge. Zamolio je ljude da prevedu njegov zahtev Mohanđiju i zatraže dozvolu. Mohanđi je prihvatio zahtev i s poštovanjem kleknuo ispred Svamija.
Svami Tijagananda tada je nastavio da recituje mantre svojim procvetaliim glasom. Ubrzo se cela prostorija napunila božanskim vibracijama. Bila je tako opipljiva da se mogla osetiti u vazduhu. Naša grupa zaista je blagoslovljena što je mogla da posmatra takvu božansku predstavu. Kosa mi se nakostrešila na kraju, mogao sam osetiti mantre i prateće energije kako kolaju kroz moje biće. Kada se ritual završio, Svami Tijagananda pomazao je Mohanđijevo treće oko crvenim sindorom. Rekao je ”Ja radim u malom kutku svemira. Ove moći meni nisu od velike koristi. Ali ti imaš mnogo posla da obaviš u ovom svetu i one će ti pomoći u tvojoj božanskoj misiji”. Mohanđijeve oči bile su tako intenzivne nakon ovoga i znak od crvenog sindora učinio je da izgleda kao Šiva koji je spreman da zapali svet. Iz Svamijevog bića izlivala se majčinska ljubav prema Mohanđiju . Milovao ga je i tapšao. Dodirnuo je Mohanđijevo srce i rekao nam kako to srce u sebi ima samo čistu ljubav. Tada je izvadio dugu rudrakša malu (lančić sa molitvenim zrncima) i stavio je Mohanđiju oko vrata. Potom nam je ispripovedao priču o mali. Ovu malu nosio je Guru njegovog Gurua, Svami Purnanada. Rekao je da je Svami Purnananda uradio stotine miliona mantri na toj mali. Svami Purnananda dosegao je Mahasamadhi (čin svesnog odbacivanja tela) 6. aprila 2000. Pre svog mahasamadhija, Svami Purnananda rekao je Svamiju Tijaganandi: ”Jednog dana upoznaćeš Mohanđija, i moraš mu dati ovu malu.” Svami Tijagananda upitao je tada Svamija Prnanandu: ”Kako ću ga prepoznati?” Svami Purnananda mu je rekao: ”Prepoznaćeš ga po njegovom trećem oku. Mohanji će imati treće oko koje će sjajiti kao užareno sunce. ” Svami Thyagananda rekao nam je da je imao sumnje u vezi sa Mohanjijem kada je krenuo iz Hyderabada – da li je Mohanji pravi Guru i da li je Mohanji osoba kojoj bi on trebao predati malu. Ali sada kada je upoznao Mohanđija, bio je uveren da je došao ovamo da izvrši zadatak predaje male, koji mu je poverio Guru njegovog Gurua prije 14 godina.-
Cela naša grupa poklonila se ispred Svamija Purnanande i primila njegove blagoslove. Svami je od Mohanđija zatražio da dođe i provede noć u njegovom ašramu u Hajderabadu, što je Mohanđi prihvatio. Takođe je rekao kako Mohanđi sada ima drugi dom u Hajderabadu (u njegovom ašramu) i da bi trebalo da dođe tamo kad god bude imao vremena. Naša grupa je tada krenula zajedno s grupom Svamija Tijaganande prema njegovom ašramu u Hajderabadu. (Nastaviće se)
Prevod: Sanja Spahović
S hrvatskog prilagodila: Jelena Fasbender
Uređivanje: Biljana Vozarević
Tekst u originalu je ovde.