Gnezdo – Istinita priča
Brajan je pripadao porodici srednje klase. To znači da je nasledio mnogo više „URADI“ i „NEMOJ“ od svoje porodice i društva, nego njegovi bogati i siromašni prijatelji. Bogatstvo, ili viša kupovna moć, i siromaštvo, ili nekupovna moć, imaju jednu zajedničku stvar – SLOBODU. Srednja klasa nema taj luksuz, tako da se oni kriju iza zavese ugodnosti koja se zove moral. Kada zidovi društva spreče njihovu pokretljivost, oni se kriju iza vela moralnosti. Ovo je istina o životu srednje klase.
Brajan je bio prilično stidljiv i introvertan momak, koji je izbegavao sve vrste suočavanja, ali je bio protiv raznih oblika nepravde sa kojima se susretao u svakodnevnom životu. Bio je vrlo osetljiv i nosio se sa dosta kompleksa. To ga je često sprečavalo da zablista punim sjajem i da prigrli i iskoristi svaku priliku ne bi li se istakao u svom razredu.
Brajan je živeo sa roditeljima i mlađom sestrom u predgrađu Mumbaija. Po završetku dvanaestog razreda, krenuo je na fakultet, radi daljeg obrazovanja. Tamo je upoznao Mirandu, inteligentnu devojku sa praktčnim, direktnim i ozbiljnim stavom. Izgledala je kao da tačno zna šta želi i kako to da ostvari. Brajan je u početku, osećao divljenje prema njoj, a kasnije je to divljenje preraslo u opsesiju. Mirandino odsustvo učinilo bi ga depresivnim i potištenim. Iako nije bio siguran da li ga je ona na bilo koji način, primetila, bio je jako srećan što je bio u njenom prisustvu. Impresioniralo ga je i to kako je Miranda umela da prozre svoje udvarače, da se nosi sa njima i da ih drži na distanci. Veliki nivo zrelosti za devojku u njenim godinama. Imala je takav stav i stil da se većina momaka nje zapravo plašila. Zbog toga su je ostavljali na miru. Ovim je Brajanovo divljenje prema njoj i njenoj eleganciji još više raslo. Izbori su ih zbližili. Izbori su im omogućili blizinu i vreme potrebno da razviju vezu. Zaljubili su se. Iako se desilo jako spontano, za Brajana je ovo bilo ostvarenje sna. Postali su veoma bliski, a vremenom su postali nerazdvojni.
Um je sedište emocija. Um je započeo proces „posedovanja jedno drugoga“, mada je ovo više bio slučaj sa Brajanom. Video je da Miranda ide na kafu sa muškim prijateljima, da se šale i smeju glasno, pa je postao veoma ljubomoran. Polako, počele su da se pojavljuju razlike u mišljenjima, koje su ubrzo prerasle u velike svađe. Um je davao različite dimenzije Brajanovoj mašti. Nije znao kako bi mogao da zaštiti Mirandu od drugih muškaraca. Svakoga dana odlazio bi po Mirandu, odvozio je u školu i nakon predavanja vraćao je kući, iako mu je taj put bio zaobilazan, prilično monoton i oduzimao mu mnogo vremena. Miranda nije bila preterano srećna zbog Brajanove prenaglašene posesivnosti. Ali, pošto je cenila njegovu iskrenost, poštenje i dobro srce, progutala bi njegove prigovore bez mnogo otpora.
Miranda je bila veoma lepa i inteligentna. Bila je u samom vrhu njene generacije. Uvek je blistala u svima takmičenjima i bila veoma brižna i uviđavna prema drugima. Stav i svest o dobrotvornim svrhama, za nju je bilo nešto najprirodnije. Pomagala je siromašnima i onima kojima je pomoć bila neophodna kada god je mogla, vrlo spontano, bez potrebe da čeka podršku drugih ljudi. Sa lakoćom bi uzela ranjenog psa sa ulice i čuvala ga kod kuće dok se ne oporavi. Hranila bi ptice svakodnevno. Uvek bi nosila nešto hrane sa sobom za siromašne, stare i zapostavljene beskućnike na ulicama Mumbaija. Brajan je voleo ovu Mirandinu stranu te je i on volontirao dajući joj konstantnu podršku. Ovo je bila jedna od stvari koja je držala Brajana blizu Mirande.
Vreme je brzo prolazilo. Studije su se završile i Brajan i Miranda su se zaposlili u dobrim institucijama i odlučili su da se venčaju. Njihovi rođaci i nekolicina prijatelja prisustvovali su venčanju. Nakon venčanja, preselili su se iz roditeljske kuće u iznajmljeni stan, koji su kasnije kupili na kredit. Novi život je počeo. Miranda je preuredila njihov dom u skladu sa njihovim primanjima i nazvala ga „GNEZDO“. Za šest godina braka, dobili su troje dece. Posle dečaka i devojčice, najmlađa je bila Ana. Lepo i slatko dete. Miranda je uspela da napravi sklad između njenog porodičnog i poslovnog života. Brajan je često bio zadivljen količinom njene energije. On bi se sa posla vraćao uglavnom veoma umoran i iscrpljen, dok bi Miranda za to vreme još i kuvala, vodila računa o deci i o njemu, pripremala hranu i za sledeći dan, ne žaleći se nikada. Jedva da je kritikovala decu ili izražavala bilo kakvo nezadovoljstvo. Čak i kada bi se deca razbolela, vodila ih je kod lekara, donosila im lekove i davala im ih na vreme, a pored toga je uspevala da završi sve poslovne i kućne obaveze. Imala je povremenu pomoć od stare kućne pomoćnice. Čak su i finansije bile njena odgovornost. Brajan se često osećao kao zahtevni turista u sopstvenoj kući, jer su njegove obaveze bile ograničene na posao i njegove privatne aktivnosti. On je samovoljno dozvolio Mirandi da upravlja domaćinstvom i zbog svoje letargične prirode njoj je prebacio sve redovne obaveze porodice. Bilo kako bilo, život se nastavio.
Uprkos činjenici što je imao ograničene odgovornosti, Brajan se konstantno žalio, vikao i maltretirao Mirandu i njihovu decu. Nastavio je da bude ljubomoran i sumnjičav prema Mirandi i njenom odnosu sa kolegama i klijentima. Čak ju je i špijunirao kada bi njegove sumnje preovladale. Srećom, Miranda nije slutila jačinu Brajanovih sumnji, kao ni brzinu kojom se taj rak ljubomore širio u njemu.
Počeo je da se suočava sa neprospavanim noćima. Takođe je počeo da se odaje alkoholu kako bi umirio svoj sumnjičavi um. Zalutao je u nesveto društvo kockara i alkoholičara. Miranda je bila bespomoćna. Savetima bi uvek izazivala gorke svađe i zarad dobrobiti dece, počela je da ćuti. Brajanov životni stil je počeo da se odražava i na njegov posao. Bio je upozoren mnogo puta zbog zanemarivanja obaveza. Na kraju je dobio otkaz. Čak je izgubio i inicijativu da potraži novi posao. Ostajao bi kod kuće, sedeći po ceo dan, što je uticalo na njegov moral. Miranda je dala sve od sebe kako bi mu pronašla novi posao i uspela je. Nova kompanija u kojoj je Brajan počeo da radi, bila je u saradnji sa kompanijom u kojoj je radila Miranda i ona je poznavala vlasnika druge kompanije jako dobro. A Brajan je progutao svoj ponos pridružio se kompaniji više zbog svog ranjenog ega i zbog toga što je bio parazit u odnosu na svoju ženu. Nedugo zatim, posumnjao je u vezu između svoje žene i svog novog direktora. To je počelo da ga izjeda. Započinjao je beznačajne svađe sa Mirandom, koje je ona, kao zrela osoba, ignorisala. Ona je imala mnogo važnijih stvari da obavi, a ticale su se njene porodice i dece. Deca su bila veoma dobra i briljirala su u svom obrazovanju. Ovo je inspirisalo Mirandu i davalo joj je nadu – bila je ponosna na njih.
Svađe su vodile do intezivnih sukoba i dostigle su tačku razvoda. Prestali su da se obraćaju jedno drugome i počeli su da komuniciraju preko dece. Deca su isto postala sumorna i tiha. Gnezdo je postalo napuštena kuća duhova, kada god su Brajan i Miranda bili kod kuće zajedno. Ovo se nastavilo sve dok se Ana nije razbolela i dok nije morala da bude smeštena u bolnicu. Kad su doktori konstatovali da boluje od raka krvi, bilo je već kasno da se dete spasi. Ana je preminula u bolnici. Miranda je volela Anu mnogo, i Brajan ju je voleo, samo na neki svoj način. Njen gubitak ih je ujedinio, ali na kratko. Zaboravili su na svoje razlike i nesuglasice i delili su zajedničku tugu. Posle nekoliko meseci Brajan se vratio na svoj stari put. GNEZDO je još jednom postala ratna zona.
Jedno veče, usled velikih padavina u Mumbaiju, Miranda je pozvala Brajana da je poveze sa posla. Na putu ka kući počeli su da se svađaju iz nekog glupog razloga. I dok su vikali jedno na drugo, prozori su se maglili, a Brajan nije video parkiranu prikolicu, bez ikakvog osevetljenja, i naleteo je na nju u punoj brzini. Brajan je preživeo nesreću, sa prelomom kostiju, ali je Miranda preminula na licu mesta i napustila svoje telo sa 42 godine i tri meseca.
Brajan je proveo tri meseca u bolnici, a decu je pazila njegova majka (njegov otac je preminuo nekoliko godina ranije). Za Brajana, život bez Mirande, činio se nemogućim. Nije imao predstavu kako da nastavi dalje. Počeo je da shvata vrednost i značaj koji je Miranda davala njegovom životu. Izašavši iz bolnice, uvideo je da treba što pre da se vrati na posao, inače neće biti u stanju da se brine o svojoj porodici. Nije bilo lako izmiriti sve račune sa primanjima koja je imao. Nije umeo da postavi prioritete kod kuće i u sopstvenom životu. Čak je mislio da su njegova deca previše zahtevna i razmažena. Počeo je ponovo da se odaje alkoholu. Njegova majka nije mogla da podnese takvu nemarnost i odvela je decu u svoj dom. Ostao je sam u sopstvenoj kući.
Svaki trenutak ga je podsećao na Mirandu. Počeo je da oseća kako ga njeni duhovi uhode. Razvio je i dosta strahova, uključujući i strah od tame i smrti. Mislio je da će da poludi. Kajanje i krivica probadali su ga svakog trena. Sve ove godine tokom zajedničkog života nije učinio ništa za Mirandu. Nikada nije iskazao ljubav, dobrotu, saosećanje prema njoj. Nikada joj nije kupio čak ni jedan jedini komadić nakita ili neku lepu haljinu, osim u početnim danima njihovog zajedničkog života. Uvek je očekivao sve više i više od nje i kritikovao je zbog svega. Nakon rođenja njihovog poslednjeg deteta, nije je ni jednom zagrlio, poljubio ili vodio ljubav sa njom. Nikada je nije cenio. Bio je samo posesivan i ljubomoran. Ni deci nikada nije kupovao poklone i igračke, već samo osnovne potrepštine i školske knjige.
Kada su usamljenost i krivica postali toliko jaki, on je napustio „Gnezdo“ i otišao u manastir. Pao je na stopala glavnog sveca manastira i zatražio mir i utehu. Svetac mu je odgovorio: „Samo budi u tišini.“ Kada god bi postavio pitanje, odgovor bi bio: „Samo budi u tišini.“ U početku ga je to nerviralo. Malo kasnije je prihvatio odgovor. Dani su prolazil i njegova pitanja su počela da nestaju. Nakon 10 dana, više nije bilo pitanja. Samo tišina. U tom trenutku jedini mogući odgovor je bila „tišina“. Svi su duhovi iz njega nestali i počeo je da uviđa suštu istinu.
Potpuno sam, kroz tišinu, on je svedočio i video sopstevni život kao da gleda film. Prelep život, u potpunosti iskorenjen i uništen od strane njegovog sopstvenog uma. Niko drugi ovde nije grešio, samo njegov sopstveni um. Um je kreirao sve agonije. Um je kreirao sumnje. Um je kreirao nepoverenje i ljubomoru. Um je kreirao duhove. Um je kreirao sve. Sve je to bilo toliko daleko od istine, od stvarnosti i iznenada je uzelo život jedne predivne osobe, a da se ne govori o bolu i agoniji koji su prouzrokovani drugim ljudima. Um je negirao i odbacivao mir u kući. Sa svakom novom mišlju, pristizalo je i novo otkrovenje i Brajan je počeo da plače sve više i više. Sedeo je i plakao skoro dva dana, bez imalo hrane i sna. Niko ga nije uznemiravao. Niko ga nije ometao u manastiru. Po prvi put u životu, bio je zahvalan. Osetio je da doživljava proširenost u sopstvenom srcu i iznenada je u njemu procvetala zahvalnost. Svideo mu se taj osećaj.
Video je čitavu mašineriju svog života. Video je trenutke u kojima je propustio da iskaže ljubav, da iskaže brigu, da iskaže saosećanje, da iskaže dobrotu, lepotu, energiju, čak i da zagrli i oseti toplotu i otkucaje srca svoje rođene žene i dece; samo zbog nadmoćnih đavola zvanih Ljubomora i Sumnja koji su vladali njegovim umom. Ovi đavoli su redovno uništavali svaki njegov trenutak. Sprečavali su ga da uživa i uništavali su mir i blagoslov kod kuće. Shvatio je: „Moramo da cenimo svaki trenutak sa ljubavlju i zahvalnošću. Ti trenuci se nikada ne vraćaju. Starimo svakog dana. Deca odrastaju. Mi starimo. Detinjstvo je prošlo, mladost je prošla, smrt se približava. Ne možemo da se vratimo i da volimo našu decu kada su bila mlada. Ne možemo da se vratimo u prošlost. Ne možemo da premotamo život i da ga pustimo ponovo. Ne možemo da se vratimo nazad i da volimo našeg muža ili našu ženu. Ako je momenat izgubljen, izgubljen je zauvek. Možemo da rukujemo našim životom ili sa ljubavlju ili sa nemirom. Kada smo vođeni ljubavlju, to nam daje mir i zadovoljstvo. Kada se odnosimo prema našim vezama sa ljubavlju, to nam daje ispunjenje. Kada je nemir naš izbor i naš izražaj, rezultat je uništenje. Čak i kada se drugi prema nama odnose prekorno i sa mržnjom, ako je naše srce ispunjeno ljubavlju, ono će ostati puno. Ništa nas neće dotaći. Poverenje i Vera esencijalni su u svim odnosima. Svakom trenutku postojanja trebalo bi da priđemo sa ljubavlju i zahvalnošću. Mi nikoga ne posedujemo. Niko ne poseduje nas. Mi smo rođeni sami i umrećemo sami. ČUVAJTE SE – Smrt je uvek iza ćoška. Živite svaki trenutak. Volite svaki trenutak. Nikada nemojte povređivati druge putem misli, reči ili dela. NENASILJE u svojoj savršenosti.“ Brajan je ustao, prošetao gore i dole, „vareći“ svoje otkrovenje.
Kada se otkrovenje usidrilo duboko u njemu, postao je novi čovek. Otišao je do vrhovnog poglavara manastira. Poklonio se svecu i rekao: „Hvala Vam na poruci. Kroz tišinu ste mi podarili najvažniju poruku u mom životu. Iskoristiću ostatak svog života kako bih iskazao ono što nisam mogao da iskažem nikada do sad. Hvala Vam.“ Svetac je odgovorio: „U tišini sopstevnog uma, kao i u mirnoj vodi, video si sopstevni odraz. Tvoji odgovori leže unutar tvog pitanja. Ništa se ne nalazi izvan tebe. Ključ koji otključava odgovor je tišina, mirnoća. Pronašao si ključ. Sada idi i živi u miru.“
Brajan je otišao do kuće svoje majke, zagrlio je majku i decu i počeo da plače. Vratio se u grad, iznajmio novu kuću, pronašao novi posao i doveo decu i svoju majku u novi dom. Njegov život se promenio na bolje, ali Miranda nije bila živa da prisustvuje ovoj promeni. Duboko se kajao zbog toga. Postavio je Mirandinu i Aninu sliku na oltar, zajedno sa slikama svetaca i božanstava koje je obožavao. Ostavljao je upaljenu lampu kod oltara sve vreme. Davao je sve od sebe kako bi vodio računa o svojoj majci i deci. Nikada se više nije ženio. Ostatak svog života je živeo kao svetac, šireći mudrost koju je „posedovao“ i stekao na teži način.
Ova priča možda deluje previše uobičajeno u odnosu na prethodne priče. Ali sa razlogom sam je stavio ovde. Potreba svakog trenutka je LJUBAV. Svetu je potrebna sve više i više. Bezosećajnost i nemarnost uništava naše živote i život naše planete. Životi se doslovno raspadaju zbog nemira, ega, mržnje, ljubomore, besa i ostalih sličnih emocija. Koja je dobrobit osobe koja je „spiritualna, duhovna“ i koja praktikuje ražličite puteve ka oslobođenju prema sopstvenom ukusu, ako ne može da izrazi ljubav i saosećanje? Ako je naš unutrašnji prostor pun nesreća, ništa nas ne može duhovno odvesti napred, ne možemo napredovati; sve prakse će voditi jedino ka bekstvu od stvarnosti. Pravo oslobođenje je u našoj sposobnosti da izrazimo bezuslovnu ljubav u svakom trenutku. Bez ljubaznosti, dobrote, saosećanja, ljubavi i ostalih viših kvaliteta, ne može doći do oslobođenja. Bogu nije potreban Vaš novac niti Vaše poštovanje. Bog je unutar Vas, a ne izvan Vas. Ako ne možete da vidite Boga u svim bićima i ako ne možete da naučite da ga poštujete takvog, čemu onda Vaše obožavanje? Bog ne sedi u hramovima, džamijama ili po crkvama. Bog živi u ljudskim srcima. Ako ne možemo da vidimo Boga unutar nas i unutar srca drugih ljudi, nikakva količina obožavanja nas neće spasiti. Ništa nas neće dovesti do oslobođenja. Meditacije, satsanzi, joga, pranajame u potpunosti su beskorisne, ukoliko u svojoj prvobitnoj srži, bezuslovna ljubav ne može biti iskazana celim srcem. U protivnom, ovaj život je protraćen.
Skoro celog našeg života, većina nas živi u kavezu našeg sopstvenog uslovljenog načina razmišljanja. Ova stanja nam uskraćuju bilo kakvu sreću. Mi ne vidimo lepotu i urođenu sreću sadašnjeg trenutka, a nadamo se sreći u budućnosti. Gubimo prekrasni trenutak koji se zove SADA. Kada je um preokupiran budućnošću ili prošlošću, mi ne uživamo u sadašnjosti. Tako da kada propustimo sve prilike, kajanje i krivica nam izjedaju savest. Koliko samo svađa!!! Koliko borbi!!! Koliko razočaranja!!! I sve to zbog našeg uslovljenog uma i načina razmišljanja, kao i umnih blokada. Koliko li smo se samo kao ljudi otuđili!!! Zbog sopstvenih ograničenja, koliko li smo samo ljubavi odbili blokirali i spalili!!! Da li smo ikada pomislili koliko se ljudi rastužilo zbog naših misli, reči i dela? Nezadovoljstvo je prirodno stanje našeg uma. Dozvolite mu da bude nezadovoljan. Ali uprkos tome cenite sadašnji trenutak bez opiranja. Što se više opiremo, više ćemo patiti. Što više prihvatamo, više ćemo biti u miru. Ne može biti svetle budućnosti za one koji žive sopstveni život na osnovu emocija koje su uvek privremene. Negativne emocije oslobođene kroz nekontrolisanu ekspresiju doneće samo kajanje, krivicu, sram i tugu u budućnosti. Emocionalni ispadi su kao meci – jednom kada se ispale, ne mogu biti vraćeni nazad. Moraju da ubiju. Što je jači kavez vašeg uslovljenog uma, šanse za oslobođenje su mnogo manje, osim ako se ne desi neka okolnost koja će da Vas prodrma i koja će Vam otvoriti oči, kao što je smrt bližnjega. Odlaganje bilo kog izražavanja je glupost. Šta ako sutra nikada ne dođe!!! Ako ne možemo da iskažemo ljubav danas, kako možemo da znamo da ćemo dočekati sutra i da ćemo to sutra učiniti? Ista stvar je i sa zahvalnošću, saosećanjem i ljubaznošću. Sve bi trebalo da bude spontano. Sve bi trebalo da bude iz srca. Vaše srce bi trebalo da bude spontano sa ovim iskazivanjima. Život će Vam dati predivne trenutke. U protivnom, tuga za tugom će Vas uhoditi. Kajanje će Vas uništiti. Krivica će vas zarobiti. Sutra ne postoji. Uradi to SADA, DELAJ SADA.
Prevod: Jelena Fassbender
Lektura: Ivana Miljak i Jelena Fassbender
Uređivanje: Biljana Vozarević
Originalni tekst je ovde.
