Za razliku od prethodnih tekstova, ovaj je napisan usred gomile kojekakvih poslovnih obaveza. Možda nedostaje kontinuitet teme i teksta. Zato, molim vas, imajte strpljenja ovaj put prema meni. Ljubazno čitajte dalje… ”DIVI SOORYA SAHASRASYA” “Sjajnije od hiljadu Sunca”
Kada smo stigli na Zemlju, bili smo brilijantno sjajni. Međutim, mrak emocija, kao uporni talasi, neprekidno su nas zapljuskivali, i zaboravili smo svoje pravo stanje. Počeli smo da se osećamo ograničeni, obični, i na neki način, “previše zemaljski”. Počeli smo da gledamo na život kao da je ograničen – kao na jedan životni vek od rođenja do smrti, zajedno s ego identitetima kao što su ime, status, pedigre, itd. Naš presvetli Otac nam je dozvolio da duboko doživimo mrak i zbrke zemaljskog postojanja tako da možemo jasno da shvatimo svoju istinsku slavu naspram emocionalnog postojanja koje se doživljava kao mračno. Naš Otac je u stvari napravio ceo dualni scenario u ovu svrhu. Nikada se nije mešao. Ponekad, kada je mrak obavio naše ograničene umove i ego nas zaslepeo, On se sam inkarnirao da bi nas poveo nazad na naš put ne-dualnosti, dok ne shvatimo više jedinstvo. I svaki put kada je to uradio, nosio je ljudsko telo napravljeno od elemenata koji su nam poznati, i podneo je ili doživeo promene, bolest i raspadanje, baš kao i mi. Jedno za drugim, nastavili smo da se rađamo iznova i iznova, kotrljajući se u nepoznavanju naše istinske prirode. Postojanje se uvek zasnivalo na relativnosti. Emocionalna izražavanja su se zasnivala na odnosima s drugima. Ego je cvetao u svakom čoveku i umirao pri njegovoj fizičkoj smrti, samo da bi se opet ponovo rodio. Kroz mnoga rođenja i u vezi s tim učenja i pročišćavanja, jaka želja za oslobođenjem od beskrajnog ciklusa rođenja i smrti je počela da raste u nama. Tako, polako i sigurno, počeli smo da prepoznajemo sopstvenu istinsku prirodu. S više svesti, prebacili smo svest na svoju dušu. Onda, kroz dušu smo videli svog Oca u svom Njegovom sjaju – Sijao je SJAJNIJE OD HILJADU SUNCA!!!
Vreme je videlo mnoge borbe. Borba između država kao i pojedinaca. Svi ratovi su počeli od unutrašnjeg konflikta jednog ili više pojedinaca. Kolektivni unutrašnji konflikti se pretvaraju u događaje koji menjaju život i u ratove. Ratovi su uvek ostavljali iza sebe ogromnu destrukciju, smrt i žalosti. Čovekov nemir se odražava i na našu majku. Što je čovečanstvo uzrujanije, to je više ratova i prirodnih nepogoda. Emocije nabujavaju u ratove. Spoljna manifestacija divljih unutrašnjih konflikata su fizički ratovi. Borba je u suštini unutar sebe. Vreme stvara i uništava. To je dharma vremena. Svaki put iznova viđamo potpuno poništavanje života, civilizacija, vrsta i misaonih procesa. Čovek je evoluirao kroz takva iskustva tokom mnogobrojnih života. Civilizacije bez više svesti su ekstremno šuplje.
Pogledajmo događaje koji su naveli Krišnu da otkrije svoju pravu formu, formu koja je izazvala uzvik: “Sjajnije od Hiljade Sunca” u svima koji tu to doživeli. Ep Mahabharata je dubok i pun suptilnosti ljudskog postojanja. Kada je u SAD testirana prva atomska bomba u pustinji Nevada, Robert Openhajmer, otac Atomske bombe je, kažu, uzviknuo i upotrebio isti izraz iz Mahabharate kada je video eksploziju: “Sjajnije od Hiljadu Sunca!!!” Očigledno je dobro poznavao Mahabharatu i Gitu. Čovek je doživeo kosmički sjaj kada se oslobodila sirova energija pri razlaganju atoma na određeni način, dok je Krišna uvek postojao u svetlosti Najuzvišenijeg. Da li Nauka pokušava da dostigne kraljevstvo duhovnosti? Da li ona to uopšte i može? Stvar za razmišljanje, zaista.
Sanjaji je data moć da vidi dalje od mraka svojih zatvorenih očiju, kosmičkim vidom. Mogao je da vidi sve aktivnosti kao da se dešavaju u njemu samom i mogao je da oseti i mentalne razmene onih koje je izabrao da posmatra, kao da se to njemu dešava, unutar njega. Stoga je mogao sve da ispriča slepom vladaru Dritaraštri apsolutno jasno i istinito – postao je vladareve oči. Sanjaja je rekao Dritaraštri, ocu Duriodana i svojim 99 dece da će Ardžuna možda nazvati tog dana, još pre nego što počne bitka Kurukšetra. Ardžuna je postao strašno emocionalan i preuzeo odgovornost nad svim svojim budućim postupcima kako se rat nastavljao. Emocija je iscrpla njegovu energiju i snagu volje. Bio je zbunjen. Patio je od griže savesti zbog nasilja koje će možda morati da izvrši u budućnosti. Brkao je karmu i darmu. Mrak neznanja je prekrio jasnoću i zamutio vid. Postao je totalno depresivan i mentalno paralisan.
Dritaraštri, slepom ocu, je laknulo. Bar na momenat se nadao da rata uopšte neće ni biti. Izrazio je svoju emociju uzdahom olakšanja. “Na kraju krajeva, rat je između rođaka. Možda bi Ardžunina dilema mogla da navede njegove sinove da ponovo razmisle o primirju”, mislio je Dritaraštra. Primirje je bilo moguće samo ako se čovek bezuslovno preda. Primirje zasnovano na jednakosti nije dolazilo u obzir. I primirje je bilo moguće samo ako se Pandave predaju bez uslova. Dobro, to bi moglo da bude čisto maštarenje. Ipak, nikada ni za šta nije prekasno. Ratovi su uvek pravili haos. Destrukcija i žalosti koje je prate moraju da se dogode u nekim kampovima. Uvek je bolje izbeći ratove. Ljudska pohlepa i ego su stvorili ratove. Mudrost viših bića je stvorila mir. Ratovi i Mir se smenjuju zaredom da bi se sve očistilo i ispočetka izgradilo. Nagomilani ego skoro uvek se završava konfliktima. Mir počiva u neopiranju i prihvatanju postojanja takvog kakvo je. Ko to može? Obični smrtnici ne mogu. Samo viša mudrost uspostavlja bivstvo. Samo bivstvo izrasta u uravnoteženost. Samo uravnotežena sreća i tuga donose neopiranje i oslobođenje. Nije lako. Uopšte nije lako. Budimo praktični. Pričajmo o poslu, a?” Vladar je opet zatvorio svoje slepe oči.
Dritaraštra je razmišljao: “Krišna je problem. Pravi problem. Njegovo prisustvo daje snagu Pandavi da vode rat protiv moćnih Kaurava. Po svim standardima, oni ne odgovaraju moćnim Kauravama. Pet ljudi protiv sto plus stostruko!!! Ali ovaj jedan čovek – Krišna – On je inteligentan. On je činio razliku. Imao je kapacitet da promeni bilo koju situaciju u svoju ili Pandavinu korist. Istorija možda naziva Krišnu najboljim političarem kojeg je svet ikada video. Kada je Duriodani dat izbor ili celu Jadava vojsku ili nenaoružanog Krišnu, izabrao je mišićnu snagu umesto mozga. Čak sam i ja mislio da je doneo pravu odluku. Snaga je to. Moć je to. Može lako da obeshrabri svakog neprijatelja. Trebala nam je fizička moć od više ljudi na našoj strani.” Nenaoružani Krišna je postao saveznik Pandava, drugoj strani u ovoj bici. Čak je i Dritaraštra mislio tada, “Šta može nenaoružani Krišna da uradi protiv moći svoje dece i njihovog neprijatelja?” Sada, čak i pre nego što je bitka počela, izgledalo je da je vetar povoljan za njegovu decu, naročito zbog toga što je najbolji Pandavin ratnik imao problem. Veliki problem. Ogromnu bol krivice i emocije zbog odnosa. A na sve to još i odgovornost nad mogućim budućim nedelima!!! Dritaraštra je mislio: “Kako će Krišna da reši ovu situaciju na bojnom polju gde se obe armije spremaju za napad? Čekajte!!! On je inteligentan i lukav. Ne može se potcenjivati!!! Kada bi samo neko ‘poveo računa’ o ovom vozaču bojnih kola Krišni!!!”
Krišna je podigao shvatanje Ardžune na viši nivo, bez napora, na bojnom polju, između dve vojske. Usred bojnog polja, Krišna je tumačio Gitu. Bhagavat Gitu. Suštinu svih Upanišada (duhovnih instrukcija). Kakvo mesto da se saopšti krajnja istina postojanja!!! Krišna je izabrao boljno polje, napetu ratnu zonu, da saopšti celu suštinu svih upanišada depresivnom čoveku; i On se pobrinuo da njegov učenik razume sve to i vratio Ardžunu nazad u rat!!! To je bio Krišna. Moćni Avatar!!!
Situacije nikada nisu bile važne, Krišna je bio kompletan Avatar. Mogao je da vrši svoju dharmu savršeno izbalansiranim umom, u bilo koje doba, kakva god da je situacija. Ništa nije bilo važno ovom moćnom majstoru. Podigao je Ardžunin nivo svesti do prosvetljenja i stavio ga na put Dharme, potpuno uništavajući emocije vezane za karmičke veze. Za običnog pojedinca, to je bio herkulovski zadatak. Za Krišnu, avatara, to je bilo jednostavno i jasno. I dok je tu, čak je podigao Ardžunu na nivo da shvati stanje spoznanja Boga, gde prošlost, sadašnjost i budućnost postoje na jednoj ravni i vreme stoji, unutrašnjim očima dobro fiksiranim na kosmičkoj slavi i sjaju, Ardžuna je doživeo kosmičku radost. Sat Čit Ananda.
Sanjaja, kome su date oči da bi video bitku i izveštavao o njoj, odakle je sedeo, skoro kao naš TV prenos, samo sa više iskrenosti i istinoljubivosti, objasnio je slepom Dritaraštri šta je video, a on ga je upitao: “Sanjaja, molim te, objasni mi pravu formu (Viswa Roopa) Krišninu.” Oduševljen, najvišom radošću, Sanjaja je odgovorio: “Sjajniji od Hiljadu Sunca!”
Slava istinske Krišnine forme nikada se nije mogla objasniti rečima, jer su verbalna objašnjenja previše ograničena. Ovaj fenomen je zaista izvan svakog objašnjenja. Ardžuna je video sve ljude koje je trebalo da ubije u ratu, već mrtve i tokom vremena, koje je bilo prikazano kroz Krišninu formu. Istinska Krišnina forma je sve obuhvatala. Sve što se desilo u prošlosti, sve što se dešava u sadašnjosti, sve što će se dogoditi u budućnosti se istovremeno videlo u toj formi. Nije bilo prošlosti, sadašnjosti i budućnosti paralelno s vremenom, onako kako naš um može da prepozna. Sve je postojalo odjednom. Sjaj je bio zaslepljujući, a ipak umirujući. Bilo je stvarno kao da se hiljadu sunca spojilo zajedno, a ipak umirujući sveže. To je priroda Parabrahme. To je naša istinska priroda. I mi to uspemo da vidimo kada odemo izvan mraka svojih zatvorenih očiju. Sjaj izvan mraka neznanja i identifikacija.
Krišna je pokazao svoju istinsku formu i ranije, kada su Kaurave odlučili da uhapse Krišnu, kada se pojavio u kraljevskom sudu, u ulozi Pandavinog prenosioca poruke. Kada je pokazao svoju pravu formu, većina ljudi se tamo okupila i nije mogla da je vidi pošto su bili zaslepljeni Njegovim sjajem. Samo oni koji su bili stvarno nevini i čisti, videli su slavu Gospoda. Takvih je bilo vrlo malo. Onih koji su videli slavu Božju u svemu bilo je vrlo malo, na žalost čak i sada.
Sada, Ardžuni je Krišna dao naročitu moć da vidi ovu slavu na bojnom polju zvanom Kurukšetra. Inače, to za njega ne bi bilo moguće. Čak ni mnogi životi duhovne prakse ne mogu dovesti čoveka do tog kapaciteta da vidi kosmički sjaj makar jednom. To je nešto tako nedokučivo s našeg nivoa nesuptilnosti. Čim doživimo kosmički sjaj, zemaljska osvetljenja će izgledati daleko inferiorna. Čim doživimo ‘anandu’ ili stanje unutrašnje radosti slobodne svesti, zemaljske emocije će se činiti bezvredne. Postojaće samo ljubav. Samo samilost će se izraziti kroz nas. Opet, ko postaje dostojan da uživa blizinu Majstora kao što je Krišna? Samo Majstor može da izabere Svog učenika. Majstor izabere one koji su kvalifikovani da ga vide, osete i prepoznaju. Ostali će gledati, ali nikada ne mogu videti. Neki ne mogu čak ni da vide Majstora. Čovek treba da ima jasnu svrhu svog sopstvenog postojanja. Onda će lako prepoznati Majstora. Istinski Majstori se ponašaju sasvim obično, i nikada neće pokazati svoje prosvetljenje. Nije lako prepoznati Majstora, osim ako je izabrao da se pokaže i vi izabrali da se uzdignete da biste Ga prepoznali. Vera je ključ. Posvećenost i Strpljenje su dve noge koje će vas tamo odvesti.
Epska bitka se dogodila. Ardžunina vojska je pobedila u ratu, naravno, uz KRIŠNINU MILOST. Obe strane su izgubile mnogo ljudi, konja, slonova i bogatstva. Ardžuna je bio vrlo ushićen kao i ponosan i egoističan, što je prirodno za svakog pobednika. (Mi uvek sebe smatramo vlasnikom svojih dostignuća a druge smatramo krivcima za svoje neuspehe. Zar ne?)
Posle rata, Krišna, njegov vozač bojnih kola, vozio je bojna kola do njihovog kampa i rekao Ardžuni vrlo prirodno: ”Siđi”. Obično bi vozač prvo sišao i otvorio vrata elitnom putniku. Ardžuna je čekao da Krišna to uradi. Opet je Krišna nastavio da sedi na svom sedištu i rekao ”Siđi”. Ardžuna je još uvek čekao, nadajući se da će se Krišna setiti učtivosti. Nije. Treći put je Krišna rekao, Ardžuna se podigao iz kola, vrlo nevoljno i pomalo razočarano. Krišna je oslobodio konje i iskočio iz kola. Odjednom Ardžuna ugleda kako su se kola zapalila i izgorela za tili čas. Vatra mu je progutala kola pred očima i Ardžuna je to gledao i nije mogao da veruje svojim očima. Ardžuna je bio stvarno zapanjen. Bio je ponižen kada je pomislio šta je moglo da mu se desi, da mu je Krišna dozvolio da ostane i prvi iskočio iz kola. I on je mogao izgoreti u požaru!!! Shvatio je: “Veliki Majstori funkcionišu s ravni više svesti, shvatanja i svesnosti. Obični ljudi to ne mogu dokučiti. Stoga, mudro je ostaviti ih na miru i poslušati ono što kažu, bez raspravljanja u sebi ili otvoreno, ili čak analiziranja našim prilično uslovljenim i ograničenim intelektom. Uvek postoji viša svrha, u kraljevstvima pravih Majstora, i oni su uvek toga svesni.” Svi smo mi inkarnacije sjaja i Svi Veliki Majstori uvek žive taj sjaj. Ako zbunjujemo sebe gledajući njihovo ograničeno telo ili to kako se ponašaju u društvu, gubimo životnu šansu. Oni ništa ne gube, jer nemaju očekivanja.
Zaključujem ovo najponiznije, najdublje klanjajući se pred nogama Velikog Majstora, Gospoda Krišne. Dao je toliko mudrosti svetu koja je prevazišla generacije. On se inkarnisao da bi uzdigao dharmu i uklonio adharmu. Poništenje je bio njegov metod. Ono što bismo mogli da znamo o Krišni je verovatno kamenčić u odnosu na ogromni okean koji on u stvari jeste. Generacije dođu i prođu. Poruka koju je Krišna saopštio postoji zauvek.
“Krishnam Vande Jagat Gurum” ( Klanjam se pred Univerzalnim Majstorom Krišnom)
“Kaayena Vaacha, Manasendriyaiva, Buddhaytmanaavat, Prakrite Swabhaavat, Karomi Yadyat Sakalam Parasmei, Sree Naraayanayeti, Samarpayami.” (Predajem sve moje vasane, svaku misao, svaku reč i svako delo pred lotos noge Gospoda Sri Krišne, Maha Gurua, Univerzalnog Majstora).
Volim vas uvek
M
Prevod i uređivanje: Biljana Vozarevic
Lektura: Ivana Miljak
Originalni tekst je ovde.
