Napisala: Biljana Mohan
Naredno jutro je bilo kao scena iz horor filma. Probudili smo se oko 5 ujutru uz zvuke koji su ličili na glasne zatvorske pištaljke, sve uz grube muške glasove koji su vikali: ”Ustajte, ustajte!” Na trenutak sam pomislila da sam se našla u nekakvoj noćnoj mori sa scenarijom nalik na holokaust iz II svetskog rata. Napolju je bilo hladno i mokro; svuda oko mene blato, galama, gužva i haos. Sa drhtavicom u rukama i klecajućim nogama, boreći se za dah, nekako sam se naterala da se spustim niz stepenice i odazovem se zovu prirode (nakon što bi za to našla pogodno mesto), i da potom operem zube uz pomoć poslednjih kapi tople vode kojom su nas snabdeli naši Šerpasi (Nepalski vodiči koji su nam svesrdno pomagali tokom čitave kore).
Tada sam začula prelepi zvuk aratija (molitve) Šivi – pogledala sam ka balkonu i ugledala Mohanđija, Panditđija i nekoliko učesnika kore kako gledaju u Kajlaš i izvode arati sa mirišljavim štapićima. U tom trenutku pogledala sam ka veličanstvenom Kajlašu koji se nalazio preda mnom, dok se moj ego davio u bazenu bespomoćnosti. Počela sam da plačem u potocima, moleći se Kajlašu/Šivi/Mohanđiju iz sveg srca da me izbave iz ovog jada, da mi dozvole da razbijem zidove iluzije i ega, da se istopim u predavanju Višoj Sili. Plakala sam i plakala, dozvoljavajući sebi da prođem kroz to iskustvo. Primetila sam da maltene svi Šerpasi koji su se tu nalazili bulje u mene, ali bilo me je baš briga (sada kada se toga setim, mora da je to bio krajnje patetičan prizor- belkinja sa četkicom za zube u ruci, razmazanom šminkom, i kapom sa ušima i licem koze, plače kao beba i zuri u Kajlaš! 🙂 ) Nije bilo nikakve sramote. Kako čovek može stajati pred Šivom, ako ne potpuno go – nema drugog načina. Nastali smo iz te svesti goli i možemo joj ponovo pristupiti samo ako smo goli, samo ako smo skinuli sve naše maske. Kao što je Mohanđi rekao: ”Kajlaš je Šiva, stanje iz koga dolazite, ali koje ste zaboravili tokom života. Budite Šiva i spontano ćete se ujediniti sa Kajlašom. Šiva i Kajlaš su JEDNO.” Ovo je bio momenat kada sam u potpunosti osetila predavanje…-suptilni unutrašnji zid je bio srušen.
Dok sam uspela da se povratim, da strpam u sebe neki doručak, izaberem adekvatnu odeću i spakujem svoj ranac, većina ostalih učesnika kore su već započeli pešačenje. Požurila sam u nameri da ih sustignem, ali kako sam krenula da pešačim, nakon samo nekih 10 metara, shvatila sam da od toga nema ništa. Sela sam na ponija i zaćutala jer zaista nije bilo bitno da ću koru obaviti peške ili na poniju. Ono što je bilo daleko važnije je da sam uprkos fizičkoj slabosti, sada počela da osećam duhovnu povezanost- mantre i molitve su krenule da se nižu duboko iz srca. Provela sam čitavu vožnju na poniju prema, i uz strmi Dolma prolaz (Dolma La), u meditativnom stanju. U jednom tenutku sam u potpunosti izgubila pojam o vremenu i ne mogu čak ni da se prisetim nekih delova putovanja. Jedino čega se sećam je da sam osećala neizmernu ljubav i zahvalnost prema poniju koji je nosio moju težinu uz Dolma La, i da sam ga neprekidno mazila. U jednom trenutku, prizor nadrealnog smaragdu-nalik Gauri Kunda, jezera koje je prema legendi Bog Šiva stvorio da bi se Boginja Parvati kupala u njemu, se pojavio pred mojim unutrašnjim vidom. Ogromna želja da odem do Gauri Kunda je odjednom ispunila moje srce. Znala sam, da bez obzira na sve, ja moram da odem tamo! Poriv je bio izuzetno jak.
Božanski dodir – čistota Gauri Kunda
Kada smo stigli na vrh brda Dolma La, sišla sam sa ponija i susrela sam se sa Mohanđijem. Moja radost nije imala granica pri pogledu na poznate sjajne oči prepune ljubavi, oči sa kojima se moja duša susretala kroz nekoliko života. Preplavila me je duboka zahvalnost. Znala sam da me on pomno posmatra, sve nas, i da se sve unutrašnje promene dešavaju zahvaljujući njegovom blagoslovu. Kada sam mu rekla da želim da odem do Gauri Kunda, njegov smešak i nežno klimanje glavom su bili jedina potvrda koja mi je bila potrebna. Prošetala sam do mesta sa kog se konačno pružao pogled na veličanstveni Gauri Kund, znan i kao Jezero samilosti, u svom njegovom sjaju- bio je još lepši nego na fotografijama!
Tada sam primetila ogromno oštro kamenje i strmu nizbrdicu koji su vodili do jezera. Mohanđi nam je objasnio ‘stratešku’ lokaciju Gauri Kunda- odmah nakon ekstremno teškog uspona uz Dolma La, kada većina ne bi mogla ni da pomisli na još jedno penjanje. Rekao nam je i da je Gauri Kund uglavnom pokriven oblacima koji ga sakrivaju od nezasluženih tragača i da je kamenje oko jezera uglavnom mokro i klizavo da bi dodatno zastrašilo neželjene posetioce. Zaista, da je i najmanje propadavala kišica, mokro i klizavo kamenje bi bilo pregolema prepreka za prilaz jezeru. No, toga dana sunce je sijalo i osećala sam da je put do Gauri Kunda bio otvoren. U mom srcu sam osetila da sam pozvana… Odlučila sam da sačekam Sumita, jer sam znala da je ranije rekao kako bi želeo da ode do Gauri Kunda. Prešla sam svega par metara i već sam ostajala bez daha. Za trenutak je naišao blagi strah od toga da neću uspeti da izvedem ovaj poduhvat, ali nije bio ni blizu toliko jak kao moja želja da odem do jezera. Tada sam donela odluku da ću otići do Gauri Kunda, pa makar umrla tamo- a zaista sam to i mislila!
Sumit i Hejn su uskoro pristigli, poklonili se Mohanđiju i potom smo zajedno krenuli niz strmu stazu preko mnogih stena ka izvanrednom Gauri Kundu. Radžeš iz Velike Britanije nam se takođe pridružio, zajedno sa jednim Šerpasom. Preplavilo me je veliko uzbuđenje i moje noge su me iznenadile svojom naprasnom brzinom i snagom – kao da su hodale same od sebe.
Kada smo stigli do jezera, iznenadila sam se što vidim Panditđija kako već udobno sedi u tišini, sa sve priborom za puđu (tradicionalnu molitvu) i karticom sa Mohanđijevim očima, sve brižljivo poređano pred veličanstvenim Gauri Kundom. Taj prizor je izazvao veliku radost u meni.
Trenutak kada sam dotakla i okusila vodu Gauri Kunda će zauvek ostati urezan u mom umu i srcu. Kao da je iz mog unutrašnjeg energetskog otiska konačno procvetao dugo očekivani cvet. Nikada nisam osetila tako nešto – ova voda je u sebi nosila tajne šifre koje prevazilaze ovu ravan postojanja. Njena čistota je bila neopisiva, njen sjaj božanstven, ukus uzvišen – i najčistiji planinski izvor bi joj se poklonio iz poštovanja. Dok sam se umivala ovom vodom i polivala njome svoju krunsku čakru i treće oko, osećala sam samo blaženost dok sam svedočila kako je ova žeđ za intenzivnim čišćenjem, žeđ koja je prevazilazila ovaj život, sada bivala utažena…
Podigla sam pogled ka planini pored Gauri Kunda i primetila razna lica svetaca, dvadesetak lica uglavnom sa dugim bradama i izrazima iskonske dubine. Bila sam ganuta ne toliko viđenim prizorom, koliko unutrašnjim osećanjem krajnje svetosti i čistote koju su ovi prizori izazvali u meni. Ovo jezero i vreme provedeno na njemu nisu imali nikakve sličnosti ni sa čime što postoji na planeti Zemlji…
Pre nego prirodna lepota, bila je to vibracija čistote Boginje Parvati, tj. principa Božanske Majke, koja je izazvala duboki ‘klik’ unutar mene- to je Božanski aspekt koji najdublje odgovara mome biću. Po legendi, ona je prošla kroz najveće muke i isposništvo da bi dosegla Boga Šivu – glad, vrućina, hladnoća, ništa je nije moglo obeshrabiti i sprečiti u tome. Iz čistote svoga srca i duboke samilosti molila mu se da podeli svoju mudrost sa čovečanstvom. Ona je bila most između čovečanstva i Boga Šive, budući da su njegova energija i prisustvo bili isuviše moćni da bi bio pristupačan ljudima. Kao što je rekla jedna prijateljica Rima Jadav tokom jednog od naših razgovora: ”Čak i u porodici se dešava da kada deca ne mogu da se obrate strogom i autoritativnom ocu, taj pristup nađu preko majke.”
Setila sam se scene iz Guru Gite koju sam sa uživanjem slušala nebrojeno puta do sada na YouTube-u, velikog istorijskog momenta večite lepote koja je zabeležena u kolektivnom nesvesnom čovečanstva, trenutka kada se Boginja Parvati klanja moćnom Šivi i kada mu se obraća sledećim rečima:
”Om. Pozdravljam te O Gospode, Bogu svih Bogova, Najuzvišenijem Učitelju Univerzuma,
O Dobročinitelju, O Veliki Gospode, iniciraj me u znanje Gurua.
O Bože! Na koji način može otelotvoreno biće postati jedno sa Brahmanom, sa Apsolutnom Stvarnošću?
Smiluj mi se, O Gospode! Klanjam se pred tvojim svetim stopalima.”
I onda Šiva odgovara, sa rečima neizmerne dubine i Ljubavi:
”O Boginjo, ti si Moje Sopstvo.
Govorim ti sve iz ljubavi prema tebi.
Ovo pitanje, sa svrhom uzdizanja svesti čovečanstva,
Niko pre tebe nije pitao.
Ovo znanje je teško steći u sva tri sveta.
Slučaj, Ja ću ti ga otkriti.
Apsolut se ne razlikuje od Gurua.
Ovo je Istina, ovo je Istina, O Lepoto.
Drevni spisi, regijiske knjige, tekstovi davnih legendi, istorijske zabeleške, i sva druga dela;(…)
Bez poznavanja Guru principa, ljudi koji se njima bave se samo zavaravaju.
Guru se ne razlikuje od Višeg Sopstva.
Ovo je Istina, ovo je istina, bez ikakve sumnje.
Stoga bi mudrac zaista trebalo da uloži napor da dostigne Gurua. (…)
Onaj sa čijom se svetlošću pravo znanje otkriva je poznat kao ‘Guru’.
Guru koji svojom svešću obelodanjuje TO (…), koji obasjava kao svetlost lampe,
Guru čija su stopala vidljivi oblik večnog Božanskog Principa – objekat meditacije treba da bude taj sveobuhvatni, večiti Guru.”
(Ako želite da slušate drevnu Guru Gitu (sa titlom na engleskom jeziku), otpevanu sa krajnjom pobožnošću prelepim glasom Kumude, vas posetite ovu veb stranicu:
https://www.youtube.com/watch?v=yqcF2dsY1mM )
Dok se sve ovo odigravalo u mom unutrašnjem prostoru, Mohanđi je stajao na vrhu brda nad jezerom i nadgledao sve nas koji smo se spustili do Gauri Kunda.
Osetila sam njegovo prisustvo i moje srce se topilo dok je moj um prepoznao čudesnost svega što se dešavalo i trenutno dešava u mom životu, svih nezamislivih blagoslova… Zaista, blagoslov fizičkog prisustva Gurua u životu onoga koji teži duhovnom oslobođenju je zaista najveći blagoslov koji se može dobiti tokom života.
Usred moga blaženstva i predivne molitve koju je izvodio Panditđi, prišao mi je Sumit sa najdivnijom molbom- sa beskrajnom predanošću je držao u rukama sveti dar iz hrama Vaišno Devi hrama (hram Bozanske Majke u severnoj Indiji) i upitao me je da ga ponudim Boginji Parvati. Zaista me je dirnuo u srce – kakav predivni gest i kakva čast da predam takav dar od strane jednog aspekta Božanske Majke drugom. Svi koji smo bili prisutni smo počeli zajedno da se molimo da se čistota i nesebičnost Božanske Majke tako duboko usade u našim srcima da ništa ne bi moglo da je ukalja… Istina velikih reči ”Moć Čistote” je odjekivala u meni. Kasnije smo raspravljali kako nije nikakva slučajnost što se prva meditacija koju je Mohanđi primio iz više svesti nije zvala Moć Vere/Ljubavi/Predanosti itd, već upravo Moć Čistote. Kada se čistota ustoliči u našim srcima, u našem biću, to je sve što nam je potrebno. Na nama je samo da je održavamo i ne dozvolimo da je išta isprlja. Božansko će učiniti sve ostalo…
Uspon i trenutak preobražaja
Kada je bilo vreme da odemo sa Gauri Kunda i kada smo počeli da se penjemo po velikom kamenju, shvatila sam koliko je to velik izazov. Spuštanje je bilo prilično lako, ali je uspinjanje bilo daleko od jednostavnog. Na svakih par koraka, morala sam da se zaustavim i očajnički borim za vazduh. Moje disanje je bilo dugo i glasno, nalik na disanje pacijenta sa rakom pluća pred smrt. Iako je bilo izuzetno teško, nije mi smetalo – vredelo je. Uz divnu pomoć Hejna i Šerpasa, prošla sam kroz to iskustvo- potpuno ispražnjena, potpuno ispunjena zahvalnošću. Na neki moj način, to je bila moja patnja u čast Majke i s radošću sam je prihvatila. U jednom trenutku, osetila sam nekakvu kišicu. Nije u pitanju bila prava kiša, već grad- sićušni komadići leda su odjednom počeli da padaju s neba. Setila sam se Mohanđija koji je uvek govorio kako je povoljan znak kada se doživi kiša posle izvođenja bilo kakve molitve ili ponude Bogu. Ovaj prelepi grad je značio da je Boginja Parvati prihvatila naše darove! Moje srce se momentalno proširilo. Nakon sledeće pauze za uzimanje daha, počela sam da se penjem i naprasno shvatila da je nešto drugačije- kao dotaknuta magičnim štapićem, hipoksija je nestala iz mog sistema! Nisam mogla da poverujem- mogla sam da se penjem bez ikakvih problema! Kakvo čudo, kakav blagoslov!
Ispunilo me je puko uzbuđenje- ostatak puta sam se penjala uz veliki osmeh, a onda sam blaženo nastavila ostatak kore peške. (Zanimljivo je primetiti da je prema iskustvu Monje (koja je takodje napisala blog o svom iskustvu), ova ista padavina na nju delovala potpuno suprotno, i da je to bio trenutak u kome je osetila da je za nju uspon Dolma Prolazom nesavladiv- zaista, svi smo išli istim putem, ali smo imali potpuno jedinstvena iskustva, na osnovu božanskog scenarija koji je kreirala Božanska sila zarad našeg čišćenja i uzdizanja).
U tom trenutku sam se odjednom setila prizora sa naše posete Budanilkanta Hramu u Nepalu, sa fascinantnom 5 metara dugačkom statuom Boga Višnu: dok smo se divili njenoj lepoti i posmatrali kako se izraz na licu ležećeg Višnua menja u zavisnosti od ugla iz kog se posmatra, jedna činjenica nas je zadivila. Statua se ogledala u vodi skoro 180 stepeni ispod sebe!
Pokušali smo da racionalizujemo, dok smo posmatrali ovo pravo čudo, ali logički um nije imao objašnjenje kako se lice Boga Višnu moglo odražavati na vodi ispod sebe. Tek posle Gauri Kunda sam uspela da shvatim suptilnu poruku ”Božanskog ogledala” u ovom iskustvu, prelepi uvod u ”ogledalo zvano Kajlaš”, iskustvo koje je usledilo. Fizičko ogledalo nam može odražavati samo naš prolazni fizički izgled- nijedno ogledalo se ne može porediti sa Božanskim ogledalom…
Nakon Gauri Kunda, nastavila sam koru sa velikom radošću i lakoćom.
Potpuno sam zbunila vlasnika ponija koji je bio dodeljen meni. Nekoliko puta mi je prišao da pita treba li mi poni, i ja bih se svaki put naklonila i uz veliki osmeh rekla: ”Ne, hvala.” Čak i da je govorio engleski, kako bih samo mogla da mu kažem: ”Primila sam Božanski poljubac. Ništa više mi nije potrebno.” Da li se uopšte mogu naći prave reči za takvo iskustvo? Može li išta biti slično iskustvu direktne Božije intervencije u nečijem životu? Ovi magični trenuci ogromnog blagoslova odlaze pravo u dušinu večnu riznicu. To su podsetnici najveće unutrašnje Istine: ”Ja sam zauvek voljen/a, jer Ljubav je ono što zaista Jesam.”
Sa večnom Ljubavlju i Zahvalnošću,
Biba
Prevela: Maja Otović
Originalni tekst je ovde.
