Napisala: Biljana Vozarević
Iz Nijalama smo krenuli prema jezeru Manasarovar. Trebalo je u Nijalamu da provedemo dva dana, prvog dana da se aklimatizujemo a drugog dana da pešačimo da bismo fizički vežbali na toj velikoj nadmorskoj visini, 3900 m. Ali zbog odrona imali smo jedan dan manje te smo odmah posle jednog dana odlučili da provedemo više vremena na Manasarovaru.
Bili smo još uvek u autobusu a naš tibetanski vodič Taši je rekao da je oblačno te možemo da vidimo Manasarovar, ali da nećemo moći da vidimo Kajlaš. Ako budemo imali sreće i imamo dobru karmu, možda ćemo moći da vidimo Kajlaš sutradan. Nakon desetak minuta, dr Dipali je pokazala kroz prozor: “Vidi, Kajlaš!” “Kakva milost!” Ceo autobus je klicao. Bilo je još uvek hladno i bili smo obučeni u zimsku odeću i jakne u autobusu.
Nekoliko godina ranije nije bilo čak ni puta za Manasarovar. Sada smo putovali na glatkom putu, što je bio priličan luksuz u odnosu na prošlost. Kod Manasarovara je bio i hol za dobrodošlicu, očigledno pripremljen za posetioce Manasarovara, sa ogromnim posterom Kajlaša i uputstvima o svetosti celog ovog mesta. Bar ne možete ići u toalet u jezeru. Bilo bi divno kad bi se ta praksa uvela za bilo koje jezero, da se oživi tako duboko poštovanjeprema vodi. Voda sve pamti, emocije, poruke, ljubav, sveta ili pobožna osećanja, zahvalnost. Sama ta činjenica ga ispunjava i svetošću.
Manasarovar se nalazi na 4590 m nadmorske visine i smatra se jednim od najviših slatkih voda na Zemlji. Njegova površina je 420 km2. Udaljeno je 940 km od Lasa. zapadno od njega nalazi se jezero Rakastal, koje se naziva i demonsko jezero, jezero mraka ili tuge; na severu je planina Kajlaš. Reč Manasarovar potiče od sanskritske reči “manas” = um i “sarovar” = jezero. To znači da se ovo jezero prvo pojavilo u umu stvaraoca Bramana a onda se manifestovalo na Zemlji.
Na odgovarajućem mestu koje je bilo dobro za ulazak u jezero,, izašli smo iz autobusa i vreme je počelo da biva sve toplije i toplije. Sunce je zasijalo a ja sam se osetila kao da sam na pravoj letnjoj plaži. Skinuli smo svoju zimsku odeću u obukli nešto da se pokrijemo pred ulazak u vodu. Bosa sam koračala na prijatnom toplom pesku, pratila Mohanđija nastojala da budem blizu, žedna njegovih blagoslova i blizine tokom ovih posebnih trenutaka.
Mohanđi je ravnomerno ulazio u jezero, koncentrisan, potpuno posvećen, i u izmenjenom stanju svesti prvi put se zagnjurio. Bio je okružen svojim učenicima, mi smo se zagnjurili posle njega.
A zatim, po svom sopstvenom ritmu, nastavljali su se zagnjuraji jedan za drugim. Voda je bila plitka oko 80 cm, tako da bismo čučnuli, pružali ruke ispred sebe, oslanjali se na njih kao u skleku da bismo potopili celo telo i glavu a onda bismo ustali. Je li broj bitan, mislila sam, barem tri čula sam, dobro, osećala sam da bih mogla početi i zaboraviti se gnjurajući… Voda je bila ledena ali je bila vrlo podnošljiva, naročito kad se krećeš. Kad staneš, ako imaš tanku kožu kao ja, počećeš da se treseš. A onda sam ušla pažnjom u svoju kičmu i svest o telu se smanjila. Postojalo je samo disanje, kičma, i Mohanđi i sunčev sjaj svuda okolo, sa Kajlašom na horizontu. Svesnost, ne emocije, govorio nam je Mohanđi pre puta…
U grlu mi se steglo, drhtala sam, oči su mi nabubrele od suza i osetila sam kako mi se kotrljaju niz lice. Nisam sentimentalna osoba. Niti je to bilo od nekog estetskog ili romantičnog zanosa. Bilo je to od neke sveobuhvatne, jako intenzivne, iznad svega samilosne energije. Da, osećala sam takvu samilost da sam mogla skoro da plovim po vodi. Tako nežna, puna ljubavi, blagonaklona, prihvatajuća, tako čista… o Bože… to mora da je priroda samog Izvora!!! Mohanđi je zračio samilošću i ceo univerzum je odgovorio samilošću! Pobožna osećanja su se ustanovila sama od sebe. Dah mi je bio ujednačen, telo se s vremena na vreme treslo, um mi je bio pribran, plakala sam i drhtala a celo biće je otpuštalo sve negativnosti u nepovrat… Stopila sam se s tim trenutkom…
Prskali smo i zapljuskivali vodom Mohanđija i on je prskao i zapljuskivao vodom nas, radili smo ABISHEK. Uhvatila sam Mohanđijev pogled i osetila kako je sama samilost došla po mene onda kad mi je bilo najpotrebnije. Izgleda da sam usidrila to iskustvo, jer čak i sada kad se toga prisetim, počnem da osetim pojačanu povezanost duša praćenu suzama radosne zahvalnosti.
Zaronila sam ispred Njega i našla i dodirnula mu noge, simbol istine u kojoj boravi, pod vodom. Uradila sam to spontano. Uradila sam to potpuno prepuštena najvišem. Ipak sigurna sam da bi čak i bez potrebe za tim gestom On znao snagu i intenzitet moje posvećenosti. Rekao je: “Ovo je veoma povoljan dan za kupanje u Manasarovaru. Nismo to baš tako planirali, ali s milošću je tako ispalo. Šta može čovek više poželeti nego da ga vodi milost preko zemaljskih planova?
Poezija navire iz srca, inteligentan čovek to oseća i razume…
Originalni tekst je ovde.
Pročitajte ostala Biljina iskustva s Kajlaša:
Blagoslovi skriveni i otkriveni – na putu za Kajlaš
Kako sam prepešačila celu Kajlaš koru
Priča o Sariti
