Napisala: Biljana Vozarević
Tokom puta na Kajlaš ukazivala nam se neverovatna milost.
Kada smo napustili Katmandu, otišli smo u Hiltejk odmaralište i banju gde smo se divili najvišoj skulpturi Šive na svetu, koja se zove još i Kajlaš Mahadev. Visoka je 44 m, napravljena od čeličnih šipki, betona, cinka i bakra, a za izgradnju je bilo potrebno celih sedam godina.
Ujutro je Mohanđi svima dao vibuti, stavljajući ga na teme glave, na krunsku čakru, i u desnu ruku da ga stavimo u usta. To je bio blagoslov za put na Kajlaš, za uspešno završenu Kajlaš koru i unutrašnju transformaciju, za uklanjanje svih prepreka koje nam se nađu na putu. Ovaj vibuti je poreklom iz hrama Nat tradicije, zvani Vadžešvari kod Ganešpurija koji je oko dva sata vožnje udaljen od Mombaja. Dao mu ga je Vasudevan, čovek u svojim osamdesetim, koji živi u tom hramu. On je Nat guru – Nat majstor i veoma je moćan. Kada izgovori ime nekog boga, taj bog se utelotvori. Toliko je moćan ovaj duhovni majstor.
Kada smo sa tog mesta smo nameravali da idemo ka kinesko-nepalskoj granici Kodari, ali nismo mogli krenuti. Desio se ogromni odron koji je blokirao put. Šta ćemo sad? Sve grupe su vraćene kući, samo je ostala naša grupa od 85 ljudi je s još jednom malom grupom od njih 13. Sva druga putovanja za Kajlaš su otkazana jer je bilo nemoguće tamo stići. Novinari su izveštavali da je do odrona došlo zbog toga što se cela jedna strana brda sručila u podnožje zbog obilne kiše, pri čemu je zatrpano mnogo ljudi.
Za nekoliko minuta na Mohanđijev predlog Sumit je organizovao helikoptere da nas dovedu do granice Kodari. Nismo imali nameru da se vraćamo. Bili smo tu da idemo na Kajlaš i to bi mogao da bude test da li smo imali blagoslov najviše sveprisutne sile da ukloni sve prepreke pred nama.
Zamislite samo koliko je potrebno da bi se organizovali autobusi za 85 ljudi, sa svim svojim prtljagom? Za prevoz helikopterom svih nas 85 bilo je potrebno samo pet minuta. Kako se helikopteri mogu organizovati tako brzo, bez mnogo poteškoća i zadrške?
Jedan orao se pojavio kada smo autobusom stigli da bi nas helikopter pokupio. Taj orao je kružio mnogo puta pre nego što je odleteo, kao da je namerno želeo da ga primetimo. Druge ptice su letele nasumično u raznim pravcima. Samo je ovaj orao kružio i kružio, tako da je Zoran imao dovoljno vremena da izvadi fotoaparat i fotografiše ga:
Je li to bio viši duhovni majstor koji se utelotvorio da bi blagoslovio Mohanđija i grupu? To mora da je bio neki Mohanđijev čuvar. Bogovi su s Njim. On je jedno s njima. Kasnije je Mohanđi potvrdio da ima svoje čuvare koji se s vremena na vreme utelotvore kao ptice, psi ili druga naizgled obična zemaljska stvorenja. Zahvalna sam što je On uvek sa mnom.
Kasnije sam uvidela da je ono za šta sam mislila da je Šivin test, u stvari bio veliki blagoslov. U stvari, obično je potrebno oko četiri sata truckanja po neravnom, grbavom putu da bi se autobusom stiglo do same granice. Nama je za to bilo potrebno nepunih dvadesetak minuta lagane vožnje helikopterom.
Naše putne torbe su se kotrljale niz brdo u fudbalski teren koji je igrom slučaja postao heliodrom sa kog su helikopteri uzletali. Jedan helikopter je mogao da ponese samo po pet ljudi. Dakle dva helikoptera su letela preko Himalaja do Kodarija i nazad svaki po 7-8 puta. Bilo je neverovatno, kao google-mapa uživo. Ili kao simlacija vožnje klikom miša u nekoj video igrici.
Ljudima zaglavljenim u odronu to nimalo nije bilo zabavno Više od 300 ljudi je nestalo ili umrlo.
Milicija je odmah povukla helikoptere radi spasilačkih operacija. Na sreću, mi smo svi već bili stigli u Kodari. Pošto se služba na granici zatvorila do vremena kada smo stigli, odlučili smo da prespavamo, u odmaralištu Himalayan Eco Spa Resort i nastavimo sutradan. I dok ovo beležim, brza planinska reka se velikom brzinom survava i daje prelepi ambijentalni zvuk sa rakošnim pejzažom u pozadini, koji bi mnogi rado stavili kao ‘cover page’ na fejsbuk.
Uživala sam napolju na terasi, na predivnoj, mekoj, gustoj, uredno i s ljubavlju održavanoj travi, uz glasno, brujno žuborenje reke…
Koliko samo promena usput, na putu Šive. Imali smo planove, ali se ispostavilo da smo morali spontano da prilagodimo plan i napravimo novi.
Kako je čovek bespomoćan pred razjarenom prirodom! Prvo smo bili bespomoćni kad smo čuli vest o odronu zbog obilne kiše. Ipak, ne samo da smo preživeli, već se nismo previše ni zadržali na svom putovanju. Da se nismo zadržali zbog problema s vizama, mi bismo ranije krenuli i verovatno bili zaglavljeni u odronu pod hrpom planinskog kamenja. Šalila sam se kako se to priroda čistila – obilnom kišom, vodom kao simbolom spiranja i uklanjanja prljavštine, i odronom – gde se planina rasterećivala odbacujući svoj teret 🙂
Ono što smo mislili da je smetnja, ispostavilo se da je bio u stvari nebeski blagoslov. Kako smo mogli znati? Mogu samo da budem zahvalna za ovu božju milost koja nas je glatko provela kroz sve ovo, na putu za Kajlaš…
Originalni tekst je ovde.
Pročitajte ostala Biljina iskustva s Kajlaša:
Sveto kupanje u jezeru Manasarovar
Kako sam prepešačila celu Kajlaš koru
Priča o Sariti
