Napisala: Biba Mohan
Nema boljeg učitelja od ličnog iskustva. Pogotovu kada je u pitanju duhovno napredovanje, teorijsko znanje može zadovoljiti naš intelekt, ali trajni preobražaji se ne mogu desiti bez sopstvenog neposrednog iskustva.
Iskustvo Kailaš kore se ne može u potpunosti izraziti rečima, ali se ipak nadam da će ovaj skromni pokušaj biti inspiracija onima koji ga budu čitali da teže tome da jednoga dana i oni dosegnu ”krunsku čakru Majke Zemlje” i dožive za sebe moćni Kajlaš.
Najveći blagoslov naše šarene grupe od 84 članova, je da smo mogli da doživimo Kajlaš u Mohanđijevom fizičkom prisustvu. Kada su u pitanju stvari koje prevazilaze um, samo oni koji su um savladali mogu i da pruže dragoceno vođstvo u pravome trenutku- onom trenutku kada se transformacija ili desi ili ne desi.
Mohanđi nas je mentalno pripremio da će put na Kajlaš biti težak i da će biti pravi test naše vere i predanosti. Tokom Kajlaš kore nam je rekao: ”Milost je bitnija od kisonika”. Pa ipak, um nije mogao do kraja da shvati pravo značenje ovih reči sve dok se veliki učitelj zvani Iskustvo nije pojavio.
Iskustvo sa prvog dana kore me je naučilo sledećem: energija Kajlaša, baš kao i svest Učitelja, je kao ogledalo- kada joj pristupimo sa egom, očekivanjima, našim predstavama i sumnjama, reflektovaće nam natrag upravo to koliko smo mali i krhki. Ali kada se iskreno predamo, ispraznimo sebe, i sa krajnjom poniznošću dozvolimo sebi da prosto doživimo/osetimo Kajlaš izvan svih pojmova koje imamo, tada možemo uvideti Kajlaš u svoj svojoj veličini i dozvoliti njegovoj energiji da dubinski radi na nama. Kao što je Mohanđi rekao: ”Niko ne odlazi sa Kajlaša praznih ruku.” Ali dubina iskustva zavisi od naše otvorenosti i dostojnosti…
Još jedno ključno pitanje je: da li sam spreman da se suočim sa ogledalom?
Pre nego što nastavim sa mojim ličnim ”iskustvom suočavanja sa ogledalom” tokom trodnevnog pešačenja, ne mogu a da ne spomenem najuzvišenije, najneočekivanije blagoslove primljene na Mansarovar jezeru- velikom čistilištu negativnosti koje prevazilaze ovaj život, jezeru u kome se nebeska bića kupaju svaki dan.
Magično M- Mansarovara, Magičnosti čuda, Moći nad umom, Mohanđija…
Moram priznati da sam strahovala od iskustva na Mansarovaru. Bili smo na Himalajima, u zimskim jaknama ispod kojih smo nosili nekoliko slojeva odeće, i uopšte nije bilo lako poverovati da prosto možemo blaženo ušetati u ledeno hladnu vodu i zaroniti 9 ili više puta, bez ikakvih posledica po naše zdravlje. Tokom duge vožnje autobusom do Mansarovara, moj um me je konstantno napadao užasavajućim mislima, kao što su: ”Ako zaradim upalu jajnika zbog te ledene vode, celokupna kora je propala. Da li je zaista vredno rizika?” U jednom trenutku sam se umorila od ovih misli i odlučila da ih podelim sa Mohanđijem. Odmah me je razuverio rekavši da će biti sasvim u redu. Rekao je da nema šanse da propustim ovu životnu priliku – čišćenje u Mansarovar jezeru je suviše moćno, ono prodire i otklanja negativnosti iz mnogih života.
Kada smo stigli do Mansarovara, njegova nadrealna lepota nas je zadivila. Dok smo uživali u njegovim azurno zelenim tonovima i božanstvenom prelamanju sunca na vodi, odjednom sam videla jak bljesak koji je dopirao iz oblaka. Delovalo je kao da je neko škljocnuo blicem fotoaparata par metara od mog lica- samo što je dolazilo sa velike udaljenosti iz oblaka. Nastavila sam da iščekujuće gledam kroz prozor našeg autobusa, ali nisam mogla ništa da vidim posle onog jakog bljeska. Pitala sam se šta je to bilo. Nakon nekoliko minuta, Spomenka je podelila sa mnom fotografije koje je snimila svojim mobilnim telefonom, i pokazala mi dve svetlosne lopte koje su se mogle videti na desetak fotografija, svaki put na različitim mestima (među oblacima, blizu vode Mansarovara, nedaleko od neke kuće itd). U potpunosti sam bila oduševljena- to je bilo to! Božanska bića su nam se pokazala na najneočekivaniji način. Postajala sam sve uzbuđenija zbog našeg kupanja u Mansarovaru!
Kada smo stigli do plaže i kada su se vrata autobusa otvorila, moju radost su pokvarili ogromni komarci u velikom broju (skoro 3 puta su bili veći od običnih komaraca) koji su nas odjednom opkolili. Uznemireno sam mahala rukama sve dok mi jedan od organizatora putovanja nije rekao uz osmeh: ”Ne morate da brinete, ovi komarci su vegetarijanci. Oni ne ujedaju.” Nisam bila sigurna da li se šalio, ali uskoro sam shvatila da nas zaista nisu ujedali. ”Komarci vegetarijanci”- kako je to sjajno?! Nasmejala sam se i rekla kako mora biti da imaju dobru karmu, buduci da su vegetarijanci. 🙂
Sveukupni osećaj na plaži je bio iznenađujuće sjajan. Vreme je bilo savršeno (22C), potpuno sunčano i prijatno, i svi smo požurili da skinemo odeću i uđemo u vodu. Ubrzo sam primetila kako većina ljudi već ima svoje kupaće kostime (ili već ko je kakav izbor imao) na sebi, tako da su bili spremni da se odmah bućnu. Ja sam tek trebala da se presvučem, te sam morala da sačekam da se namesti jedan od dva mala šatora namenjen za dame, što je potrajalo.
U početku Kajlaš nije bio vidljiv zbog oblaka, ali smo tada, kao u Božanskom pozorištu, videli samo njegovo podnožje kako se otkriva ispod belih oblaka, sa nepogrešivim malim ‘m’ kojima je svuda bilo jasno ispisano.
Kakva prelepa dobrodošlica za Mohanđija i sve nas! Posle nekog vremena, oblaci su se razišli i našoj radosti nije bilo granica dok smo posmatrali našim fizičkim očima Mansarovar i Kajlaš zajedno.
Konačno sam uspela da se presvučem, udahnem duboko i uđem u Mansarovar. Hladna voda začuđujuće ispunjava energijom, i osećanje zaranjanja u nju dok se posmatra Kaljaš između svakog pojedinačnog zaranjanja, je bilo zaista veličanstveno. Nakon 9 zaranjanja i naknadnog uživanja u pogledu na Kajlaš, imala sam želju da izvedem ABHISHEK Mohanđija sa vodom Mansarovara.
Pogleda sam nalevo i videla ga kako se baš u tom trenutku okreće prema obali. Budući da je ušao u vodu mnogo pre mene, upravo se spremao da izađe. Potrčala sam u njegovom pravcu i povikala: ”Sačekaj mene, sačekaj mene!” Sumit i Spomenka su takođe povikali: ”Biba dolazi!” Obuzelo me je neko čudno uzbuđenje i moje srce je udaralo kao ludo! Nakratko sam videla Mohanđijeve oči i odmah sam shvatila da je bio u proširenom stanju- izraz u njegovim skoro crvenim očima je bio veoma ŠAIVIČAN, veoma moćan. Srce mi se topilo dok sam obavljala ABHIŠEK i onda me je odjednom tresnulo ‘tras!’ – potpuno neočekivani udarac koji me je umalo srušio. Mohanđi je polivao moju glavu vodom, ali energetski sam se osećala kao da sam pod moćnim slapom, kao da je voda tutnjala na mene visoko sa nekakve planine. Čučala sam u vodi i jedva sam uspevala da sklopim dlanove kada se desilo još jedno ‘tras!’ -još jedan ‘udarac’ je došao, tako jak da se osećalo kao da je bukvalno ogulio sloj sa moga tela/sistema. Nije bilo vremena za razmišljanje, za molitve, disanje, niti za čak blagi pokušaj razumevanja onoga što se događalo. Sa očima punih vode i suza, pogledala sam u Kajlaš u daljini, kada -‘tras!’, još jedan udarac i još jedan zguljeni sloj. Plakala sam i smejala se istovremeno, u potpunom delirijumu, u potpunoj zahvalnosti. Sledeće čega se sećam je Mohađi koji izlazi iz jezera potpomognut Sumitom i još jednom osobom, i kako ja takođe izlazim iz vode.
Još uvek nisam u potpunosti ‘svarila’ ovo iskustvo, niti znam kako da ga imenujem. Krštenje od strane Šive? Astralna operacija u Mansarovar jezeru od strane moćnog hirurga Šive? Kako god bilo, zauvek sam zahvalna Mohanđiju, zahvalna Šivi, što su mi odobrili blagoslov za koji se čak nisam ni molila budući da nikada nisam znala da je moguć…
Nakon što smo stigli u naš smeštaj pored jezera Mansarovar, saznala sam da je Sumit snimio nekoliko fotografija svojim mobilnim telefonom dok sam prolazila ovo iskustvo. Srce mi je preskočilo dok sam gledajući fotografije primetila Šivino treće oko na mom čelu, koje kao da je bilo duboko urezano. Samo sam nastavila da zurim, potpuno bez reči… Om Namah Šivaaye!
Nebeska bića
Te noći nisam mogla da zaspim- od prostog uzbuđenja zbog čitavog ovog iskustva i opšteg osećaja da sam totalno ispunjena visokom energijom. Par nas se dogovorilo da ćemo se probuditi u 3 ujutru i otići do zida koji deli naš smeštaj od plaže Mansarovara, da bismo videli da li će nebeska bića doći da se okupaju u jezeru. Nije bilo razjašnjeno da li je u pitanju 3 ujutru po kineskom, nepalskom ili indijskom vremenu, tako da smo na kraju Ami i ja bile na zidu 2 sata pre nego što su ostali stigli. Bilo je tako prelepo i presrećno stajati tamo u potpunoj tišini. Duvao je hladan vetar, ali nam nije smetao -jezero je izgledalo zaista magično. Ami je pevala molitvu Ljubičastog plamena zaista predivno i naša srca su se ispunila ljubavlju. Za manje od par minuta ugledale smo svetlost sličnu zvezdi na nebu- prosto se pojavila na sredini jezera, kao da pluta na vodi. Zanemele smo! Pomerilo se malko nalevo, potom nadesno, onda je otišlo ispod vode (zaronilo), onda se ponovo pojavilo na površini, promenilo boju u ružičasto, potom u crveno- bilo je, u najmanju ruku, magično. Stajale smo tamo više od sat vremena, i videle smo bar desetak njih. Taman dok smo se spremale da odemo, još jedno svetlo se pojavilo, daleko svetlije od drugih. Plutalo je na vodi i kretalo se prema nama. Izgledalo je kao dve treperuće zvezde jedna na drugoj. Ostajala sam bez daha dok sam jasno osećala kako se ono/oni povezuju energetski sa mojom srčanom čakrom. Senzacija je bila neverovatno prelepa.
Do tada je već bilo prošlo dva sata i bila sam željna da podelim ovo iskustvo sa ostalima koji su želeli da to dožive. Naša mala grupa se uskoro okupila i ponovo smo otišli do zida. U tom trenutku sve više ljudi se budilo i neki su koristili svoje baterijske lampe. Sveta tišina je bila razbijena i nebeska bića nisu htela da dođu/da nam se pokažu. Stajali smo oko 30 minuta, ali ništa se nije dešavalo. Blago razočarani, odlučili smo da se vratimo u sobe. MONJA i ja smo ostale nešto duže, ali budući da nije bilo ni traga od nebeskih bića, krenule smo ka našem smeštaju. Dok smo odlazile, osetila sam senzaciju na leđima iza srčane čakre. Okrenula sam se i tu je bilo- nebesko biće sa jakom, skoro fluorescentnom svetlošću sijalo je sa sredine jezera. Stale smo ko ukopane i netremice zurile. Otvorila sam svoju srčanu čakru u najdubljoj zahvalnosti, prihvatajući ponuđene blagoslove…
Narednog dana videli smo nešto još zabavnije- Mohanđijevo lice (polu-profil) na Kajlašu, ali ovoga puta sa naočarima za sunce i belom kapom koju je često nosio tokom kore.
Nasmejala sam se i pitala Mohanđija ”Otkud to da nosiš naočari za sunce?” Nasmešio se i rekao: ”Šiva se šali. On ima odličan smisao za humor. ” Sve ovo se izdešavalo a da naša kora još uvek nije ni počela!
Vreme previranja
Prirodno je da se poredimo sa drugima i da odatle izvodimo logičke zaključke. Kada je pešačenje počelo, sećam se da mi je neko rekao: ”O, blago tebi- ti vežbaš jogu i pranajame, tako da će kora tebi biti mnogo lakša.” Pogledala sam oko sebe i videla mnoge ljude starije od mene, i/ili ljude čija su tela odražavala njihov trom način života. S obzirom na višegodišnje vežbanje joge, plus moje pripreme u teretani, moj um je prihvatio komentar ove osobe kao istinit. Oh, suptilne su zamke ega. Slabo sam tada znala kako će ovi pojmovi i logički zaključci uskoro biti razneti u parčiće moćnom ŠAIVIČKOM energijom Kajlaša…
Počela sam trodnevno pešačenje (konkretnu Kajlaš koru) na vrhuncu uznemirenosti. Tog jutra rečeno mi je da će vreme biti jako hladno, i zato sam dodala nekoliko slojeva odeće na sebe. Međutim, dok smo se spremili da započnemo pešačenje, sunce je blistalo i počela sam da se oblino znojim dok smo čekali da se dodele poniji i nosači. Dato mi je parče papira sa imenom vlasnika ponija i rečeno mi je da se postaram da ga ne izgubim. Za tili čas su Mohanđi i ostatak ekipe počeli da odlaze, a ja još uvek nisam bila u stanju da pronađem ponija dodeljenog meni (a koga sam nameravala da koristim isključivo u slučaju da se razbolim ili osetim veliku slabost zbog koje ne bih bila u stanju da nastavim koru peške). Zatražila sam nekolicini Tibetanskih nosača da mi pročitaju ime nosača napisano na papiru, ali nijedan od njih nije mogao da rastumači rukopis kojim je bilo napisano- bila sam u škripcu! Sumit mi je rekao da ne brinem – da će vlasnik ponija svakako pronaći mene budući da mu je to posao. Započela sam pešačenje, iako sam se osetila prilično uznemireno. Usled vreline sunca, ubrzo sam skinula tešku jaknu i vezala je oko struka. Zatim sam skinula i zimski šal, koji sam takođe vezala. Sledeći je bio moj crni džemper- koji se isto našao na mome struku. Osećala sam se tako teško sa svom tom odećom koja je visila sa moga struka, plus sa dva štapa za hodanje koja nisam koristila, flašama sa vodom, grickallicama- sve to je delovalo kao golemi prtljag usled pojačanog osećanja slabosti zbog manjka kiseonika. Povrh svega toga, neobjašnjiva frustracija i nemir su nastavili da rastu u meni -zapravo, nikad se nisam osećala toliko uznemireno u celom svom životu! U potpunosti sam se osećala kao bespomoćno dete izgubljeno u sred pijačne gužve. Drugi učesnici kore su me prestizali, bilo na ponijima ili peške, i osećala sam se da sam najsporija i najjadnija od svih njih. Nisam mogla da prepoznam samu sebe- suočavala sam se sa daleko većim izazovima u svome životu, ali moje unutrašnje stanje nikada nije bilo ovako loše. U tom je naišao slatki Akšej sa velikim suncobranom, i najdivnije mi je ponudio da podelimo zajedno blaženu senku. To mi je puno značilo i bila sam mu jako zahvalna. Malo mi se podigao moral i uskoro je delovalo kao da se sve kockice slažu- pojavio se vlasnik ponija i mogla sam da mu predam tovar u vidu teške jakne i ostalih stvari. To je bilo takvo olakšanje! Kao da sam morala da se podsetim koliko je bitno da se ”Putuj(t)e rasterećeno kroz život, odbaci(te) sav nepotrebni prtljag”.
Pa ipak, ostajala sam bez daha i očigledno mi je falila izdržljivost. To me je iznenadilo. Bila sam tako srećna što moje telo od samog početka puta sa lakoćom izlazi na kraj sa hipoksijom (bolešću usled visokih nadmorskih visina), dok su mnogi učesnici kore povraćali i razboljevali se. To je još jedan primer raskošnog hranjenja ega, koji se pridružio pogrešnoj pretpostavci da će se u istom stilu nastaviti do kraja kore.
Prava staza je blago skrenula na naše prvo veće brdo. Zbog hipoksije, ono što bi pod normalnim okolnostima bio običan uspon, postao je prava borba za dah nakon svakih par koraka. Moje samopouzdanje se rasulo i osetila sam se krajnje očajno. Nakon što sam se nekako popela na prvo brdo, morala sam da priznam sebi da neću moći da izdržim dalje. Teškog srca, odlučila sam da uzmem ponija. U tom trenutku, hipoksija je već savladala moj sistem i samo penjanje na ponija me je ostavilo bez daha. Prirodne lepote oko mene su bile zadivljujuće, ali nisam mogla da uživam u njima budući da sam svu svoju energiju usmerila na održavanje ravnoteže na poniju i redovnom uzimanju vode (koje je osiguravalo da se izbegne dehidratacija koja bi učinila hipoksiju još gorom).
Kad smo stigli na našu destinaciju, Derapuk kamp, sa očaravajućim pogledom na Severno Lice Kajlaša, samo sam čekala da se zakucam za krevet.
Bilo je ledeno hladno, nije bilo toaleta, blato na sve strane, haos, buka- teško je reći šta je bilo gore, moje unutrašnje stanje ili moje okruženje… Bilo je ironično- moćni Kajlaš koji sam godinama sanjala da ću videti, je sada bio baš pred mojim očima, a ja nisam mogla da smognem snage ni da izustim molitvu- tako sam se osećala jadno na svim nivoima-fizičkom, emotivinom, mentalnom i duhovnom, bila sam krajnje nepovezana sa svojim Višim Ja, Mohanđijem, Kajlašom, Božanskim… Osećala sam se kao da želim da iskopam rupu i da se sakrijem u nju… Kada sam ušla u sobu gde je Mohanđi sedeo sa nekolicinom učesnika kore, gledala sam ih bledo kako plivaju u predanosti, zahvalnosti i radosti, kako se smeju i dele predivna iskustva, masirajući njegova stopala, kako se tope u ljubavi- Dhirti je uspela da stigne do tačke sa koje se može dodirnuti Kajlaš i vratiti sa velikim zračećim osmehom. Drugi su delili svoja iskustva… To je učinilo da se osetim još jadnije- nisam imala apsoluno ništa da podelim, nula ‘bhaav’-a (osećanja iskrene predanosti), i nikada se ne bih lažno pretvarala. Osetila sam se potpuno otupelo, nepovezano i jadno.
U jednom trenutku Mohanđi me je pogledao pravo u oči i rekao: ”Nalaziš se u lažnoj ulozi prisvajača dela, zato prolaziš kroz ovo stanje. Misliš da možeš uraditi koru oslanjajući se na svoju fizičku snagu i izdržljivost, da si ti ta koja kontroliše radnje. Kada izgubiš bhaav, gubiš blagoslov- tako je prosto.” Ovaj komentar je srušio poslednji unutrašnji zid koji me je držao- znala sam da su Mohanove reči apsolutno istinite i priznala sam sebi da mi je u potpunosti nedostajalo predavanje. Nisam jedino mogla da razumem kako je to moglo da mi se desi. Čekala sam moleći se godinama da dođem na Kajlaš, i sada kada sam dospela tu nisam mogla da osetim ništa! Bila sam u agoniji. Za osobu na duhovnom putu, ne postoji veći bol od duhovne otupelosti, od osećanja razdvojenosti, nepovezanosti sa svojim Guruom/Višim Sopstvom/Božanstvom. Nakon što je Mohanđi prozborio one reči, morala sam da priznam- nije u pitanju bila hipoksija, poni koga nije moglo naći, ili bilo koji drugi smešni razlog. Sve ovo je bilo zbog mene i mog ‘prisvajanja akcije’ , mog nedostatka predanosti, u trenutku dok je Kajlaš stajao tu preda mnom! Uzela sam nešto toplog biljnog čaja i nestala u svoju sobu željna sna i odmora od ovog agonizirajućeg previranja, nadajući se da će san nekako sve učiniti boljim.
(nastaviće se…)
Originalni tekst je ovde.
