Pisala: Biljana Vozarević
Neki ljudi možda misle da sam išla na Kajlaš da se slikam ispred planine, što sam i uradila 🙂
Ali jatra je mnogo više od toga. To je hodočašće da se ponire unutra i sve okolnosti vam pomažu da se povežete sa najdubljim delom sebe. Da biste se uzdigli, da biste se transformisali.
Kada sam se vratila, doktorica na rutinskom pregledu za infektivne bolesti za sve ljude koji su se vratili iz zemalja visokog rizika kao što je Nepal, pitala me je: “Jeste li se dobro proveli?” “Da, jesam, dobro sam se provela” rekla sam, što je veliki eufemizam za ono što sam prošla tih dana. Imala sam izazov. Imala sam priliku. Imala sam testove. Imala sam situacije koje su izazvale trijumf čistog duha. Za mene je to iskustvo bilo zaista epsko.
Neko vreme pre puta, kada su Mohanđija pitali kako znati ko je zreo za Kajlaš, on je rekao:
“Da li ste zreli za hodočašće na Kailaš? Ako vam je vera viša od Kailaša, ako vam je uverenje šire od dimenzija Mansarovara, ako vam je pretvaranje nula, ako ste se apsolutno predali Svevišnjem, nema daljeg kriterijuma za spremnost. Milost je sve što vam je potrebno a vera je ključna da bi se osigurala milost. Ovo putovanje je teško. Testiraće vašu odvažnost, veru, uverenje i posvećenost putu oslobođenja. Ovo je vrhunsko hodočašće! Stoga je milost neminovna, važnija od kiseonika. Kada se suočite sa neprilikama sa verom i predajom (najvišoj sili), putovanje će teći glatko i biti prijatno. Kada mu pristupite s očekivanjima i sumnjama, naići ćete samo na probleme i teškoće. Možemo mi da odlučimo da ćemo da idemo na Kailaš. Ali, ako Svevišnji to ne dozvoli, ne možemo uspeti. Zato su bitni vera, uverenje, tišina, molitve, predaja i posmatranje. Kailaš se mora doživeti, osetiti, osvedočiti, a ne “videti”. Kailaš predstavlja krajnju aspiraciju čovečanstva. Kalaš je krajnje odredište. Kailaš je Šiva, stanje iz kog potičete, ali koje ste zaboravili tokom života. Šiva je stanje (svesti) kojem čovečanstvo teži. Ovo je putovanje ka stanju naše težnje. Ovo je putovanje ka šiva stanju, Šiva svesti, najvišoj svesti. Ne idite na ovo putovanje da biste “gledali”. Idite na ovo putovanje da budete svesni, da osetite, da se otopite. Pripremite se tako što ćete povećati svoje uverenje i odlučnost da ćete se izboriti sa svim nedaćama i savladati sve prepreke. Odvežite se od očekivanja. Predajte se Šivi i tražite Njegovu podršku. Budite Šiva i spontano ćete se sjediniti s Kajlašom. Šiva i Kailaš su JEDNO. Tišina… Mir… Tišina… Mir… Tišina… Mir…”
Pre putovanja nekoliko prepreka me je sprečavalo da čak i pomislim na to putovanje. Mohanđi ih je uklonio. Jedna od prepreka je bio moj problem s kolenom gde mi je lekar zabranio da trčim ili planinarim. Kao trkaču na duge staze i maratoncu, to mi je teško palo. Ali se ispostavilo da mogu da idem na Kajlaš… Istina je da sam radila po četrdeset pozdrava suncu 4-5 puta nedeljno i meditaciju 360° svakog dana mesec dana pred put. Takođe sam ispevavala Om namah šivaja mantru jer Mohanđi kaže da je to štap podupirač za ovo hodočašće. Ipak sam znala da me samo milost može tamo odvesti glatko, bez prepreka.
U hotelu u Katmandu kratko sam porazgovarala s Mohanđijem i on mi je rekao: “Možeš da pešačiš. Imaš tu energiju. Možeš iznajmiti nosača ili ponija, ali ne treba ti.” TO mi je dalo hrabrost da odlučim da ne iznajmim ni nosača ni ponija. Biću svoj sopstveni nosač i šerpa (šerpa – etnička grupa sa najviših himalajskih vrhova u Nepalu, elitni planinari i poznavaoci lokalnog terena). Nosiću sama svoj ruksak ceo put! Kada je došlo vreme da se iznajmi nosač ili poni, nekoliko ljudi me je dvaput pitalo, jer je bilo čudno i rizično. Rekli su: “Kora je teška. Ne znaš šta se može desiti usput. Puno je nepredvidjivosti i neizvesnosti. Iznajmi za svaki slučaj.” Savet je bio razuman, logičan i iz dobre namere. Ali ja sam rekla ne. Bila sam odlučna, ne iz tvrdoglave želje za dokazivanjem. Potpuno sam verovala Mohanđijevim rečima. Znala sam da je Bog jak. Bog je moćan. Takođe je milostiv i duboko sam verovala da će to dozvoliti. Želela sam da slavim Boga svojim pešačenjem. Mohanđi mi je davao energiju. Bilo je dovoljno prepustiti se.
Mohanđi nam je rekao: “Moj zadatak je da vas dovedem do Manasarovara. Od Manasarovara nadalje je do vaše karme. Srećno, uz vas sam.” I poželeo nam je uspešnu koru. Bili smo tamo jer nas je privukao taj ogromni šiva lingam, mesto visoke energije, boravište samog Šive. Niko ne može da stigne tamo ukoliko ga Šiva ne pozove. I niko ne odlazi praznih ruku. Ali da bi išta dobio čovek mora biti prvo prazan.
Radili smo pripreme na Manasarovaru, ispevavali razne mantre za čišćenje uma, učestvovali u ritualu vatre Homa koji nas je dodatno pročistio. Mohanđi je tu pokupio puno karmi na sebe, mnogi i ne znaju kako je to zahtevno za njegovo telo. A mi smo bili još lakši. Stavljali smo semenje i gustu tečnost gi u vatru, fokusirajući um na uklanjanje prepreka. Takođe smo radili arti Kajlašu, okrenuti licem prema njemu. Mogli smo takođe poželeti blagoslove za svoju porodicu. Sve je to trajalo satima i za naše dobro. Bili smo u nekom polu-transu. Mohanđi je podelio svakom od nas dve rudrakša male koje su bile prethodno potopljene u Manasarovaru i koje je on blagoslovio. Duboko me je dirnuo taj gest. Takođe smo dobili tri mala srebrna predmeta, trozubac, zmiju i četvorolatični cvet ili četvorolisnu detelinu. To smo ponudili Kajlašu tako što smo ih ubacili u Manasarovar. Sve vreme pazili smo da ne okrenemo leđa Kajlašu.
Uveče su nas pozvali u sobu 25 na prasad (pričešće). Znala sam da je važno iskoristiti svaku šansu za primanje dobrih želja i blagoslova, i iako mi je apetit bio slab, otišla sam. Iznenadila sam se kad sam videla Pandiđija koji je vezivao crveni ili žuti konac svima oko ručnog zgloba. Iznenadila sam se koliko me je dirnuo taj gest, bila sam srećna i zahvalna za ovu iskrenu, iz srca podršku i želju za dobru sreću iz dubine duše. On ima moć da blagosilja. Sveštenik iz Katmandua, Nepalac i došao je na Manasarovar na nekoliko dana, bio domaćin obreda u kom smo učestvovali i nakon toga krenuo sa nama na Kajlaš koru.
Znala sam da ono što će nas voditi tokom kore jeste milost. Držeći se stava predaje (najvišem) i verujući da je bog milosrdan, krenuli smo na to putovanje jednom u životu.
Dan 1. Kora je počela u Jama Dvaru. To mesto se zove još i Kapija Besmrtnosti. Ideja je reći svom umu da potpuno ostavljate prošlost iza sebe. Tu ima puno molitvenih zastavica a neki tu ostavljaju i odevne predmete, čime simbolično raskidaju vezanost od stvari, prošlosti i svega što je prolazno i što nije osoba ili samo biće. Obišli smo oko Jama Dvara tri puta a onda prošli kroz njega i udarili zvono unutra. Pri izlasku, izvirila sam poneta ovom ceremonijom koja je služila kao okidač za koru. Reaktivacija novog života pred nama 🙂
Prvi dan je bio topao i sunčan, nosili smo zimske jakne jer smo se pripremili za hladno pa čak i surovo vreme. Ali bilo je vruće, na sreću obukla sam majicu kratkih rukava pa sam nosila dve jakne u rukama. Dan je bio pravi poklon, kao poljubac sveprisutne božanske sile. Ona nas je majčinski negovala usput. Vazduh je bio suv i ja sam pijuckala vodu da bih održavala hidrataciju. Teren je bio manje-više ravan te je bio kao blaga priprema za ono što nas je očekivalo sledećeg dana. Srela sam Pandiđija i dao mi je krišku jabuke koja je u tom hodu bila naročito osvežavajuća i hranljiva. Takođe smo videli jednu životinju koju nikada pre nisam videla. Nešto između veverice i majmuna… Nastavili smo njegovim tempom do kraja.
Dan 2. Drugog dana pošli smo rano, oko 7h sam pokupila svoj ruksak i krenula. Prvi deo je bio uzbrdica, sa uskom stazom, a kasnije je bila prekrivena kamenjem veličine dinja i lubenica. Bila sam zahvalna za dobre cipele u kojima su mi zglobovi bili stabilni. Čak su i poniji imali poteškoće pri penjanju. Borili su se sa kamenovima noseći ljude ili torbe na svojim leđima. Brojala sam i sinhronizovala udisaje i korake – jedan, dva – udisaj – jedan, dva – izdisaj. Zatim kako mi se puls ubrzavao promenila sam na jedan korak – udisaj, jedan korak – izdisaj. Kako sam se približavala vrhu tj. Dolma La, puls mi se još više ubrzao, pa sam ubacila pauze od 10-20 sekundi. Išla sam 10-20 koraka, pa napravila pauzu od 10-20 sekundi, pa onda opet… Na taj način sam održavala hodanje ravnomernim. U tom najtežem delu, jedna Tibetanka mi je ponudila bombonu. Obično ne jedem bombone, ali u tom momentu sam joj bila veoma zahvalna na tom ljubaznom gestu, jer mi je bombona dobro podmazala grlo na suvom vazduhu. Otopila mi se u ustima te je disanje je bilo lakše, a i dodala mi je potrebnu energiju.
Iznenada sam osetila kako me neko gura odstraga. Je li to bio poni? Nekoliko puta to i jeste bio poni, ha, ha, ali ovog puta, me je guralo unapred. Neki nepoznati čovek s Tibeta ili je bar izgledao kao Tibetanac, počeo je da me gura tako što je podmetnuo ruku pod ruksak te sam (smo) ubrzali. Bilo je to kao nalet brzine i opet milosti. A da me je pitao da mi pomogne da mi ponese torbu, ja bih ga glatko odbila sa “Neka, hvala”. Ali ovaj čovek nije čak ni pitao! Ha, ha. Nema slučajnosti. Zahvalila sam mu i nastavila.
Kod Dolma La, jedna Tibetanka je počela da peva… Likovala sam, iako sam bila svesna da je preostalo još puno da se pešači. A onda, kod prelepog tirkiznog jezera Gauri Kund sam srela Mohanđija i zagrlila ga. Uvek ću se sećati tog zagrljaja. Bila sam van sebe od sreće što sam taj trenutak podelila s njim. Pridružila sam se grupi i zajedno smo pažljivo nastavili nizbrdo. Nakon toga napravili smo kratku pauzu u jednom šatoru gde su neki od nas popili osvežavajuće napitke ili pojeli topli obrok i nastavili smo 12 km po ravnom putu. Taj poslednji deo sam uglavnom prešla sama.
Dan 3. Treći deo kore se sastojao od 8 km pešačenja i nakon fotografisanja uz osećaj postignuća, ostatak puta prešli smo autobusom.
Završeno. Krajnje hodočašće obavljeno. To je ono što se desilo spolja. Šta se izdešavalo iznutra ne mogu da objasnim. Niti ću analizirati, jer bi to bilo iz uma. Ova godina je godina konja prema kineskom kalendaru i efekat kore je kao 12 kora drugih godina. Dakle svaki korak je uradio 12 puta više čišćenja i previranja. Uz Mohanđijevu milost, iskoristili smo dobro ovu priliku jednom u životu. Ja sam uspela ono što sam mislila da neću moći. Misao da je to izvan mojih mogućnosti je izgubila autoritet i TO je bilo oslobađajuće. Uz to sada živim sa novom svežom, dubljom staloženošću…
Originalni tekst je ovde.
