13. juli 2011.
1. Da li veruješ da organizacije kvare čistotu duhovnog puta?
O: Ne mora da znači. Zavisi od toga kako se njome upravlja. Kada dođe do pohlepe, to utiče na čistotu. Kao novac. Kada imate tek dovoljno novca, možete to da kontrolišete. Kada novac naraste više od vas, on kontroliše vas. Dakle, kada vas organizacija veže, vi pravite ustupke radi organizacije. Isto tako, ponekad organizacija ili ‘imidž’ čini da budete u izvesnoj meri dosledni i predvidljivi radi njenih subjekata. Zatim, ne samo duhovnost, nego se svuda prave ustupci. Čistota se gubi. Ako novac teče i to na vas ne utiče, u čemu je problem? Kada novac teče i vi želite da imate sve i osvojite svet, kolektivna svest će biti protiv vas. To će uticati na mnoge uključujući i vas.
2. Toliko ljudi je prigrlilo duhovnost. Zar to nije dobro za vreme ovako burne ere?
O: Opet, zavisi. Ako se to odnosi na duhovne zajednice na Fejsbuku, ne vidim tu puno vrednosti. Svi jedva čekaju da podele sa drugima svoje shvatanje, znanje i naizgled mudrost, a niko ne obraća pažnju. Većina reči i ideja koje čitamo na takvim društvenim mrežama nisu proistekle iz sopstvenog iskustva ili svesti. To su pozajmljene ideje koje su prikazane na atraktivan način. Čak i to je postalo neka vrsta takmičenja. Ljudi jedva čekaju da promovišu svoje sopstvene ‘pozajmljene’ misli, citate koji su ih privukli i njihov set gurua. Na neki način, čak i to je u redu. Ali, blaćenje drugih nije u redu. Ono vuče nadole samog onog koji vređa. Oni ismevaju druge gurue, ili druge zajednice. Svako želi da promoviše svoju ideju, misao ili sektu. To je čista glupost.
Stanje bez želja je to koje vodi do oslobođenja. Ovaj način života je očigledno pun želja. Važno je reći, naročito, ako će to inspirisati nekoga da uradi nešto pozitivno, ako ne i nešto slično onom što je vama pomoglo da evoluirate. Naravno da je loše ako probate da namećete.
Dakle, nisam baš uveren da je sadašnji ‘nagli porast znanja’ 🙂 zaista dobra stvar. Osećam da je od toga nekome muka, neko ima otežano varenje, a mnogi počnu da se pretvaraju. Oni koji povraćaju reči nemaju pojma. Osećaju lažni apetit. Ponekad, osećate da ste gladni i spontano uzmete hranu. U stvari se u stomaku formirao gas i stvorio ovaj osećaj gladi, koji nije prava glad. Ovog puta nema sokova za varenje. Dakle, ako jedete u to vreme, uznemiriće vam se stomak. Ako se to ponovi, oštetiće vam stomak. Isto tako, kada postanemo hiperaktivni i naizgled plovimo po duhovnom znanju a ništa se ne prenese u iskustvo ili život, to će na kraju dovesti do depresije. To će negovati očekivanje i kada se ništa stvarno ne desi, padnemo razočarani. Zato većina bira jedan put i prati ga s UVERENJEM, VEROM i NESEBIČNOĆU, šta god da bude. Treba da se usudimo.
Sad, svi pokušavaju da budu supermarketi. Paradiraju svojim najnovijim citatima. To je gubljenje vremena. Niko od toga nema koristi, osim elementa zadovoljenja ega. Naduvavanje ega ne može da pomogne duhovni razvoj. Ključ je da se upornim trudom odvežete od želja. Čak i ako jedna kvalitetna želja leži pritajena u vašoj podsvesti, moraćete da se vratite ponovo na Zemlju!!! Vodite računa!
3. Odgovorio si kada si bio ovde u aprilu, kada smo pitali, gde je tvoja kuća, da nemaš kuću na svoje ime. Zapanjen sam. Radio si toliko dugo i siguran sam da bi uradio nešto s novcem koji si zaradio. Oprosti što pitam. Ali, jako me kopka.
O: HA HA. Od aprila do jula, ova misao ti se vrtela po glavi! Dobro. Znači svih ovih meseci si mislila na mene i na neki način bila povezana sa mnom 🙂 To bi sigurno aktiviralo transfere energije. 🙂 🙂
Da ne idem u detalje o mom finansijskom položaju, koji je upravo to što sam tad pomenuo, kada sam ti odgovorio na pitanje o mojoj ‘kući’. Inače, zaista pravimo jedan mali samostan. Treba uskoro da bude. Možda ću morati da poradim malo više na tome da bi se ostvarilo. Mnogi mi u ovome pomažu. To neće biti ‘moje’. To će biti ‘naše’, svačije. Došao sam praznih ruku. Odlazim praznih ruku. Ne nalazim nikakvu vrednost u prolaznom bogatstvu na zemlji. Sve je privremeno i pre ili kasnije menja ‘ruke’. Siromašni mogu da se obogate i bogati da osiromaše, preko noći. Ništa nije zagarantovano. Dakle, zašto brinuti? Što se mučiti?
A šta je s mojim bogatstvom svih ovih godina? VI. Svi ljudi koji su deo BTW porodice su mi bogatstvo. Vaše uverenje, iskrenost i nesebičnost su mi zaista pomogli da služim svetu sve bolje i bolje. Za ovo sam večno zahvalan. Nema tog novca koji može da kupi takvu ljubav. Gde god da odem, svi moji članovi BTW porodice me obasipaju ljubavlju. Svi jako žele da budu sa mnom. Vi vodite računa o meni. Više nego o meni, vodite računa o misiji oslobođenja. To je moje pravo bogatstvo. Vi ste moje pravo bogatstvo. Delim sebe sa vama. Dajem vam sve što imam. Nema ništa drugo sa mnom, što već niste znali, videli ili doživeli.
4. Ko bude iniciran u šaktipat? Kako to odlučiš?
O: Kriterijum je prvenstveno ČISTOTA. Spontano i dosledno ispoljavanje krajnje čistote. (Čistote misli, reči i dela) Ne treba to da radite za novac, ime, slavu ili bilo koju sebičnu korist. To takođe znači totalnu nesebičnost i jasan stav čistog služenja.
Zajedno s tim, NENASILJE, što dodaje pravu aromu unutrašnjoj čistoti i vašem postojanju. Nenasilje u misli, reči i delu. Uvek se orijentišite ka služenju, ljubavi i nezi. Svi moraju da se osećaju ugodno i stvarno “kod kuće” u vašem prisustvu i društvu. Samo tada možete da prenesete nešto ili da oni budu prijemčivi prema vama. Vaše misli, reči i dela ne treba nikoga da povrede. Deljenje s drugima i briga za druge treba da budu očigledni u vama, treba da budu vidljivi i pozitivno opipljivi. Ljubav treba da se jasno izražava i doživljava. Važno je ne pretvarati se. Vaš spontani pristup treba da bude “Dobrodošli”, “Dobrodošli KUĆI’, “Šta mogu da uradim za tebe?” “Kako da ti pomognem?” ili “Mogu li da ti pomognem?” “Volim Te”, itd. Ljubav i nega treba da teku iz vašeg srca i da se mogu videti i transformisati. Treba to da izražavate sve vreme u životu, ne samo na meditacijama. Nenasilje ne treba da bude samo prema ljudima. Ništa ne treba da razbacujemo – hranu, vodu, struju itd. Ne treba da uništavamo život. Čak i sečenje grane drveta, ili biljke, zapamtite, to ih boli. Budite svesni svojih dela i njihovih posledica. Nenasilje treba da postane način života. To će dovesti do spontanosti, nevezivanja, uravnoteženosti i mira sve vreme.
Sledeći kriterijum je ZAHVALNOST sve vreme. Opet, ništa ne rasipajte. Vreme, novac, hranu, odeću, baš ništa. Ostanite svesno zahvalni za sve. Nismo mi ti koji činimo. Stvari se dešavaju kroz nas. Poništeni ego i totalna zahvalnost za sve je jako važna za duhovni razvoj kao i nevezivanje.
Sledeća je VERA. To je izuzetno važno. Bez vere, energija se ne može primiti ili preneti. Milost prosto ne može da teče. Prosto ne može da dođe do konekcije. Morate skroz da se stopite s mojom svešću i poništite svoju individualnu konstituciju i ego i funkcionišete na potpunoj veri i predaji. To nije lako. Ego obično neće to da dozvoli. On će postavljati pitanja kao što su: “Šta je garancija? Zar ne umišljaš? Zašto je Mohanđi tako poseban?” itd. Predavanje (prepuštanje) nije meni kao osobi, nego, svesti u kojoj boravim, iz koje funkcionišem i to stvara efekat koji ste doživeli. Ili svesti koju predstavljam, ili tradiciji koju predstavljam; kako god želite tu činjenicu da shvatite.
Zatim, veoma je važno, UVERENJE. Bez uverenja u ono što radite, ne možete biti efikasni uopšte. Isto je i sa vašim poslom, vezom ili duhovnošću. Uverenje i vera čine razliku. Bez uverenja i vere, neće biti milosti. Bez ovo dvoje, to će biti samo pretvaranje. Niko neće imati koristi, uključujući i vas. Dakle, ovo su neki ključni kriterijumi za inicijaciju u šaktipat. Za mnoge ljude, to je samo još jedan trofej na zidu, pošto su prošli mnoge puteve pa bi sad i ovaj. To je budalaština. Oni ništa nemaju od toga. Ništa nemojte da radite ukoliko niste potpuno uvereni u to. Izbegavajte da se bilo šta pretvarate u životu. Kad se ne pretvarate u životu, činite sebi ogromnu uslugu. Vredi biti realan, verujte mi.
5. Čitala sam blogove o individualnim iskustvima (*blog na engleskom *blog na srpskom) Zapanjujući su. Toliko ljudi ima mnoge neverovatne doživljaje. Kako je to moguće ?
O: Prosto. Jedini kriterijum je zasluga. Naš put je put poništenja. To je put ne-konformiteta. Put potpunog poništenja i rastvaranja. Kažite mi, ko voli nesigurnost? Vi možda? Zar ne žudite za predvidljivošću? Kada je predvidljivost naš put, doživljaji će takođe postati osrednji. Kada se usudite da idete putem nepoznatog, u zavisnosti od vaše doslednosti i uverenja, dešavaju se čuda. Tako i ako imate čvrstu veru i uverenje u svoj put i svog gurua, automatski ćete doživeti mnogo toga što ne biste ni primetili sa svojim uobičajenim nivoima shvatanja. Većina voli propisane formate. Upravo od toga se držimo podalje. Uništavamo šablone. Idemo putem bez puta. Štap koji imamo u ruci je VERA. Alat za transakciju je ČISTOTA. To je sve što nam treba. Oni koji se usude da idu tim putem, držeći se za ova dva stuba, nailaze svakog momenta na čuda. Ostali će pobeći, od brige i straha. Jeste li spremni da ostavite svoje zone udobnosti, ako morate? Siguran sam, većina ljudi će se ustručavati kada treba da skoče u nepoznato.
Ispričaću vam jednu kratku priču koja ilustruje kako naš um funkcioniše.
Priča o veri
Jedan autobus je skretao u oštroj krivini, na visini oko 1300 m. Prevrnuo se i survao na jednu stranu. Na sreću, zaglavio se u granama ogromnog drveta i tamo ostao nepomičan. Bila je ponoć. Putnici su shvatili problem. Niko nije bio ozbiljno povređen. Odlučili su da ostanu smireni dok ne dođe pomoć. Jedna osoba je pokušala da pogleda kroz otvorena vrata da vidi da li možda ima neka grana na koju bi se mogao popeti i vratiti se na put. Bilo je previše mračno i njegov pokušaj je propao. Grana na koju je stao je bila klizava od kiša i pao je. Vrištao je dok je padao i izgledalo je kao da pada zauvek. Na kraju, spustio se na drugo drvo i odmah se za njega zakačio. Visio je na toj grani, bio je zaista povređen, ali je osećao olakšanje što je još uvek živ! Takođe se bojao da autobus, koji je sad visio na drugom drvetu tamo gore možda ne padne za njim s preostalim ljudima i ne skrši i drvo i njega. Molio se Bogu. “Bože, ako si stvaran, ako me čuješ, spasi me.” Glasno je vikao. Jednom, dvaput, triput. Odjednom, čuo je odgovor. “Sine moj, čujem te. Spasiću te. Imaš li vere u mene?” Malo je razmislio. “Da, imam.” Bog je pitao: ”Jesi li siguran?” Rekao je: ”Da, siguran sam.” Onda je Bog rekao “U redu, onda pusti ruke. Ja ću te držati. Ništa ti se neće desiti.“ Razmislio je na trenutak i odgovorio: “To je ludost. Ko bi uradio tako nešto usred noći?“ Čuo je kako se Bog nasmejao i nestao. Držao se tako okačen sve do zore. Kada je svanulo, pogledao je dole. Ono što je video ga je iznenadilo. Bio je samo 30-tak centimetara od zemlje. Da je, kako je Bog predložio, pustio ruku s drveta, možda bi do tada našao put do kuće ili bar spavao na relativno bezbednom i mirnom mestu, bez brige da će mu autobus pasti na glavu i zdrobiti ga!
To je primer čovekove vere. Uvek tvrdimo kako imamo veru. Ali, da li je zaista imamo? Koliko? Vreme je da promislimo u sebi. Nema potrebe to pokazivati ili govoriti bilo kome. Važno je radi sebe biti svestan.
Prevod i obrada: Biljana Vozarević
