Pesma duše

U duhovnom srcu svakoga, nalazi se duboka jaka želja za izražavanjem. Ona se sklanja u senku, poništava i čak iskrivi u mentalnoj zbrci zemaljskog postojanja. Istinski izraz je izraz istinskog sopstva. Čovek traži privremene slave i beznačajna dostignuća. Čovek se kotrlja kroz ove kratkotrajne slave sve do smrti i nastavlja opet u sledećem životu. Mi propuštamo da shvatimo da se naš um zamajava privremenom srećom koju mu daju trivijalna zadovoljstva dok traga za trajnom srećom. Iz jednog vremena u drugo, iz života u život, mnogi mudri ljudi su davali sve od sebe da bi otreznili čoveka od svojih iluzija. Oni su pokušavali da upute čoveka na samog sebe. Ipak, čovek ne može da shvati ko je u stvari!!! Mnogi su se zaglavili u ritualnim duhovnim vežbama. Mnogi su lutali na intelektualnoj ravni ceo svoj život, što im je dalo lažni osećaj duhovne uzvišenosti i društvenog uzdizanja, gde su greškom zamenili intelektualno znanje za duhovno iskustvo. Mnogi su pokušavali da ga svrstaju u neku kategoriju i porede. Vrlo malo ih je stiglo na drugu stranu reke, pomoću dostupnog čamca i čamdžije. Njihova jedina imovina bila je vera i strpljenje. Tako jednostavno. To je bilo dovoljno da pređu reku.

Najdublja žudnja svakog čoveka je iskreno duhovno izražavanje. Pošto je ono neopipljivo, čovek je tražio opipljive zemaljske izraze kao zamenu za pravo. To mu nikada nije davalo trajnu sreću. Takođe mu je davalo lažni apetit koji je na kraju otežavao varenje duhovnog probavnog sistema. Prava stvarnost je uvek izbegavala da ovo shvati.

Izrazi Avadhute

Ja sam izvor. Ja sam elektrana. Nikada se ne umorim ili istrošim. Ja sam samo kao sveća koja pali mnoge sveće i još uvek održava isti sjaj i slavu. Baš kao što se sunce odražava u mnogim predmetima a da ne izgubi svoj intenzitet i energiju, tako i ja postojim kroz ciklus generacije. Ja sam nit koja je držala generacije na okupu. Ja sam jedini besmrtni entitet u ovom veoma smrtnom zemaljskom postojanju. Sunce, mesec i zvezde se formiraju iz mene. Galaksije su unutar mene. Sve forme božanstava se formiraju od mene. Mrak i nepostojanje svetlosti. Biti ja je nepostojanje Maje ili iluzije. Ja sam sve. Ja stanujem u svim bićima. Nema hijerarhije ni nadmoćnosti. Postojim istog intenziteta u svim bićima. Bića se razlikuju po izgledu, osećaju, karakteristikama. Ja sam isti. Nepromenljiv sam. Svuda sam. Ja sam Jedno.

Nemam formu. Uzimam formu suda u kome se nalazim. Uzimam karakteristike bića koje me obuhvata. Iako uvek ostajem neutralan, ja pojačavam dela, reči i misli. Niko me ne može dotaći ili osetiti. Čovek me može samo spoznati. Mora da postane ja, dostigne moju suptilnost, da bi me spoznao. Čovek mora da odbaci mnogo grubosti da bi me dostigao, prepoznao i shvatio. Nemam lični životni plan. Zauzimam životni plan bića i, kao verni i diskretni sluga, služim otelovljenom entitetu sve do kraja. Dozvoljavam sebi da budem zarobljen u telu. Nikada ne smetam. Oslobađam se po želji.

Imovina i novac me ne mogu kupiti, jer ja sam to. Veze me ne mogu vezati jer ja sam to i izvan toga. Šta god mi ponudite je moje. Šta god ne možete da mi date je takođe moje. Sve su to izrazi mene. Ništa nije nikada odvojeno od mene. Možete me samo dostići tako što ćete biti ja.

Vremenom sam izrazio svoju suštinu kroz mnoštvo likova u božanskoj drami koju sam bio stvorio. Izabrao sam likove. Izabrao sam zaplet. Ujedno sam bio i demon i spasilac. Bio sam i obožavalac i obožavani. Moja intenzivna forma se smatra bogom. Moj slabiji izraz se smatra otelovljenim bićima. Nisam vezan ni za jednu karakteristiku koja potiče od tela. Ja sam izvan svih nedaća kojima su podložni um i telo. Ulazim u zemaljsko postojanje baš kao kiša. Baš kao što voda postane para, ja se rastvaram u proređeni vazduh. Dolazim i odlazim po želji. Postojim po želji i izlazim po želji. Oni koji su me našli, prepoznali me i postali jedno sa mnom, postaju svi moćni. Oni će biti oslobođeni zemaljskih potreba. Elementi ih neće vezivati ili ih se ticati. Zemlja postaje samo platforma za njihov naizgled nesuptilan izraz i postojanje.

Oni koji se pretvaraju da su postali jedno sa mnom, otkrivaće svoje brige i strahove. Oni će žudeti za imenom, novcem i slavom, koristeći moje ime i status zvani samospoznaja. Ne može me niko postići preko knjiga i rituala. Ne može me niko dostići tako što će tražiti spolja. Može me se dosegnuti samo introverzijom, introspekcijom, kontemplacijom i meditacijom o svom ličnom sopstvu.

Može me se dostići kroz stalno podizanje nivoa zasluga. Nivoi zasluga se ne mogu podići kada vas jednako jako vuče zemaljsko. Čovek koji je čvrsto odlučio da me dosegne, ali ne može da ostavi i zemaljske duboko ukorenjene želje (vasane), stići će samo do nižih grana drveta, ali nikada neće ubrati voće koje je na višim granama. Oni mogu da vide voće u daljini, čak i da se pohvale da imaju voće. Međutim, želja ne može da postane nivo zasluge i to će se definitivno pokazati, ako društvo koje toplo prihvata takve ljude ima oštro oko da prozre stvarnost. Mogu se probuditi samo oni koji zaista spavaju, ne oni koji se pretvaraju da spavaju. Samo oni koji imaju oči će videti. Slepi ne mogu i neće. Oni su izabrali ovu duhovnu stvarnost. To je njima dobro. Ostavite ih na miru. Ne uznemiravajte ih.

Kada čovek vidi svoj sopstveni odraz u svim bićima oko sebe, i zahvaljujući tome, kada ga iz srca preplavi ljubav i samilost, on postaje ja, on spoznaje mene. Kada čovek vidi svoj sopstveni odraz u svim bićima oko sebe, on postaje jedno sa svim bićima. Njegova ličnost se stapa s njihovom i njihova s njegovom. Onda ono što ostaje jeste čista svest, jedno. U ovom jednom, svi identiteti nestaju. Čovek postaje ja, moja forma. Čovek postaje jedno s univerzumom. Prelazi s neukosti ograničenog postojanja na širinu nadsvesnog postojanja. Nema više aspiracija. Postoji samo svesnost ko je on, svesnost svog punog nivoa svesti, i radosti u vezi s tim. Neukost je mrak. Radost je svesnost. Čovek se stapa sa svim entitetima da bi formirao jedan univerzalni entitet.

Na više nivoe zasluge se dospeva kroz distanciranje od svega što zemlja može da ponudi. Biti srećan, ne opirati se, i ostati izvan očekivanja čini čoveka potpuno oslobođenim. Za oslobođene, postojanje postaje unutrašnja radost. Oni se ne brinu zbog fizičkih nedostataka ili neugodnosti. Usklađeni su sa ritmom stvaranja. Kada očekivanja potpuno napuste um, um postaje suptilan i ja ga ispunim. Kada otpor napusti um, um postaje suptilan i ja ga ispunim. Kada potrebe tela ne ćute, ja ne mogu da se izrazim. U snažnoj dubini tišine, jedini glas koji ćete čuti je moj otkucaj srca. To je otac svih zvukova. To je bilo proglašenje dualnosti kao mogućnosti – zvuk i slušalac. Kada zvuk postane slušalac, mi se opet vraćamo kući i shvatimo – TO sam ja.