Krišna – večni romantik
Krišna – Avatar je rođen da pokaže svetu dubinu Božanske Ljubavi . Avatar koji je rođen da bi sačuvao darmu večne ljubavi. Avatar rođen da bi svuda raširio miris bezuslovne ljubavi. Kakvog li avatara!!! Kada čovek pređe granice dualnosti, nema ničega sem jedinstva, unutrašnje radosti u božanske ljubavi. Suština unutrašnje radosti je ljubav. Bezuslovna ljubav. Gospod Krišna je predstavljao to stanje bitisanja, bivstva u ljubavi sa svim oko sebe, zato što je sve okolo u stvari jedno. Kada se poplava emocija pretvori u posvećenost, tada se desi unutrašnja radost. Posvećenik i Gospod postaju jedno. Nema više razdvajanja. Nema Boga bez posvećenika i nema posvećenika bez Boga koga slavi. To je relativno postojanje. Kada se tanka linija dualnosti istopi u posvećenosti, desi se večna romansa. Tu se desi istinska božja promisao (Ras Leela). To je romansa između najviše svesti i ograničene svesti koja teži da se izdigne i stopi sa najvišom svešću.
Nedualnost Bhaktija
U maloj državi Kerala, koja se nalazi na jugu Indije, između 1547-1640 naše ere, živeo je veliki posvećenik Krišne. Prezivao se Puntanam. Ljudi su ga zvali po prezimenu. Izgubio je svoje jedino dete u nesreći i ova jaka tuga ga je okrenula da se posveti najuzvišenijem – Gospodu Krišni kao Guruvaiurapan. Kada se fizički svet oko nas raspada pun smrti i destrukcije, mi se spontano okrećemo Bogu. Krišna je transformisao njegovu tugu u Bhakti. Govorio bi, “Kada se večni Gospod, “moj mali Krišna”, stalno igra u mom umu, šta će mi druga deca?” Punatanam je bio jednostavan čovek, brahmin po rođenju (kasta), čist vegetaijanac i skroman, siromašan čovek. Provodio bi vreme izgovarajući mantre Krišne u hramu Guruvaiur, rastapajući se u Krišninu svest. Božanstvo hrama Guruvaiur je Gospod Krišna od 8 godina, drugim rečima, to je zaista “Mali Krišna”.
Guru (Brihaspati) i Vaiu (Vazduh) uspostavili su Gospoda Krišnu, kaže tradicija. Pošto su Guru i Vaiu zajedno uspostavili idola, božanstvo se zove Guruvaiurapan. To znači, Gospodar zemlje Gurua i Vaiu. Ovo mesto se zove i “Buloka Vaikunta” ili samo “Vaikunta” (boravište Gospoda Višnu) na zemlji. Takođe se kaže da je to isti idol koji su Vasudeva, Krišnin otac nekada slavili.
Da se vratim na našu priču, Puntanam Bhakti (posvećenost) je bila nečujna, ali jako moćna. Pošto je bio nenametljiv, povučen, zatvoren i jednostavno se oblačio, ljudi ga uglavnom nisu primećivali. Iz obilne ljubavi prema Gospodu, pisao je na svom maternjem Malaialam jeziku, stihove o plitkosti našeg zemaljskog neduhovnog života, i one u kojima je slavio Boga. Njegov rad se zvao “Njanapana”.
Bio je još jedan veliki Krišna Bhakta koji je često posećivao hram. Zvao se Melpatur Naraiana Batatiri. Bio je veliki učenjak. Punatam je išao kod učenog Batatirija da bi ispravio greške svog prostog rada. Batatiri, koji je bio veliki poznavalac Sanskrita, gledao je s visine na jednostavan jezik brahminovog rada i odmah ga bacio.
Prema priči, Batatiri je uskoro bio paralizovan i molio se Gospodu Krišni da ga izleči. Onda je čuo glas niotkuda kako mu govori, “Volim Puntanamov jednostavan i čist Bhakti mnogo više od tvog znanja.” Batatiri se pokajao, odmah pozvao Puntanama, uzeo njegov rad u svoje ruke i ispravio ga najbolje što je mogao i izlečio se od bolesti.
Druga verzija iste priče kaže da, na noć nakon što je odbio rad Puntanama, dok je sedeo da pročita svoje sopstvene Naraianiam stihove o Gospodu Guruvaiurapan, mali dečak mu se pojavio u kući. Prelep dečak. Batatiri mu je dozvolio da sedne pored njega i počeli su da ispevavaju te stihove. U prvoj strofi, bilo je grešaka. Kako su nastavljali na drugu i treću, mali dečak je ukazivao na još grešaka. Batatiri je shvatio da ovo nije običan dečak i to mora da je Gospod Guruvaiurapan. Odmah, ustao je i duboko se poklonio pred nogama dečaka. Kada je ustao, nije bilo nikoga. Dečak je nestao!!! Tok trenutka, čuo je dečakov glas. “Volim Puntanamovu čistotu i posvećenost najvišoj svesti više nego tvoje znanje i ego koji ide s tim.” Batatiri se pokajao i odmah organizovao da bi ispravio Puntanamov rad – koji se zove Njanapana ili Pesma Mudrosti.
Puntanam je želeo da ide do Vaikunta (boravišta Gospoda Višnu) u svom fizičkom telu, u vreme svoje smrti. Krišna mu je ispunio tu želju. Onda je zatražio od Krišne da mu dozvoli da mu se oni njemu bliski, pridruže do boravišta Gospoda Višnu. Svaki Guru i Bog se topi na zahteve svakog istinskog i iskrenog posvećenika. Kako je Krišna biće Univerzuma, nije mogao a da ne ispuni želju iskrenog i nevinog bhakta. Složio se. Puntanam je znao tačno vreme njegove smrti. Rekao je svojim najbližima kada će umreti i obavestio ih da ako iko od njih želi da mu se pridruži na svom poslednjem putovanju do Vaikunta, da živi pred Vrhovnim Gospodom i uživa u radosti njegove najviše svesti (Višnu Svesti) i blagoslovu zauvek, mogao bi zaista da organizuje njihovo putovanje i u njihovim fizičkim telima.
Ljudi su skeptični, intelektualni, logični, egoistični i analitički, svi su mu se počeli podsmevati. Rekli su da je poludeo. Neki su mu se smejali kao da se šalio o tako nečem ozbiljnom. Jedan čovek ga je pitao: “Moj brat, pre svega veliko telo, pripada zemlji. U vreme smrti, suptilno telo napušta leš i putuje samo. Mi palimo ili sahranjujemo leš i tako ga nudimo nazad zemlji. Samo suptilno telo može da putuje naviše pošto nije ograničeno gravitacijom. Štaviše, da bismo ušli u domen Gospoda Višnu, koji je još suptilniji od suptilnosti naše duše, čak ni naša duša ne može da uđe; ili čak i našoj duši treba dalje pročišćenje da bi ušla u Višnu loka. I kažeš da ćeš tamo otići u ovom materijalnom telu!!! Jesi li lud?” Puntanam je rekao “Brate moj, nemam znanje o tim stvarima kao što je suptilnost duše, itd. Znam samo jednu stvar. Volim Krišnu. Verujem Krišni. Imam punu veru u Krišnu i obećao je da će me povesti s mojim telom u svoje boravište. I ja idem. I ti si dobrodošao.” Svi su mislili da je zaista poludeo. Niko ga nije ozbiljno shvatao osim njegove stare kućne pomoćnice. Verovala je da je Puntanam zdravog razuma i da govori istinu. Pitala ga je “Svami, hoćeš li da me povedeš?” Nevin Punatanam je spontano rekao “Zašto da ne, svi su dobrodošli.” U zakazano vreme, kako je pre objavio Puntanam, i on i njegova stara kućna pomoćnica nestali su sa mesta na kome su stajali. Krišna je održao obećanje Svom bhakti. Puntanam je urezao zlatnu poruku u istoriji, da ništa nije nemoguće za istinskog posvećenika i tako dokazao dubinu svoje posvećenosti najvišoj svesti.
NIŠTA NIJE NEMOGUĆE za istinskog BHAKTA (Posvećenika najvišoj svesti). Gospod se pobrine da se i najmanja želja istinskog posvećenika pažljivo ispuni!!!
Šta drugo možete dati svetu sem Ljubavi, kada nam ne treba ništa od sveta i naše postojanje je u suštini zasnovano na samilosti? Kada nema očekivanja da će biti uzvraćena, taj prostor u umu se ispunjava bezuslovnom ljubavlju. Očekivanje je najveća izdaja za sve smrtnike. Ono otuđuje jedne od drugih. Avatar kao što je Krišna je uvek postojao u domenu Bezuslovne Ljubavi. “Moji posvećenici i ja smo JEDNO ISTO!!!”
Kada smo se rodili, rastojanje između nas i našeg ja je bilo veoma malo. Bili smo vrlo blizu svoje duše. Kako smo rasli, putovali smo kroz puteve karme nadaleko i naširoko. Čak smo izgubili svoj put kući i uhvaćeni u svet čulnih zadovoljstava napolju. Čak smo pokupili navike i zavisnosti bez kojih ne možemo da živimo, i tako se zavezali i u imobilnost!!! Zaboravili smo ili zanemarili svoj pravi dom, pošto smo bili previše fascinirani spoljnim svetom. Zaboravili smo svoju majku, svoju dušu, čekanje na nas kod kuće. Čak smo zaboravili da ona i postoji, tamo negde daleko. Ali, sve je to bilo, dok smo imali moć da se vratimo kući za tili čas, da smo to poželeli. Ali zabava spolja, dobici i gubici, pobede i porazi spolja, ukus zemaljske romanse držao nas je okupiran u svetu iluzije i okupirao.
Kad se vratimo domu i povežemo s rođenom majkom, našim ličnim Guruom – našom sopstvenom dušom, vidimo da smo mi jedno i s dušom koja čini Gospoda. Mi smo jedno sa svešću koja je Krišna. Držeći se za ruku majke koja nam daje sigurnost, našom dušom, mogli bismo da se stopimo sa najvišom svesti Krišnom i uvek budemo jedno sa najvišom svesti.
Sećam se priče na ovu temu. Jednom davno, nekoliko Jadava je osetilo neodoljivu želju da vidi Krišnu koji je živeo na drugom kraju reke Jamuna. Pripremili su ukusne i šarene slatkiše od kravljeg mleka koji je Krišna voleo. Spakovali su sve i prošetali do reke Jamuna da bi je prešli i stigli da vide Krišnu. Kada su stigli do obale reke, njihova srca su im se stegla kad su videi da je reka nadošla i i preplavila. Bila je poplava. Nije bilo ni jednog čamdžije koji bi hteo da ih preveze na drugu stranu. Strašno su se razočarali. Okupili su se ispod jednog drveta i dogovarali se šta dalje da urade. Složno su odlučili da se vrate kući pošto nije bilo druge mogućnoati da pređu preko reke. Nije bilo ničega drugog što bi mogli da urade, dok je Jimuna u ovakvom stanju, pošto bi poplava mogla da traje danima. Čim su krenuli, ugledali su sveca kako sedi i meditira pod drvetom Banian. Odlučili su da odaju poštovanje ovom svecu. Tiho su prišli svecu, da ne bi uznemiravali njegovo okajavanje i nežno seli ispred njega, čekajući da otvori oči.
Posle otprilike sat vremena, mudrac je otvorio oči. To je bio Mudrac Viasa. Viasa je gledao ljude koji su se okupili ispred njega i pitao ih zašto su ovde došli. Oni su objasnili svoj plan i svoju nepriliku. Viasa ih je pitao: “Šta to tako veliko nosite u ovoj torbi?” Objasnili su da su to slatkiši koje je voleo Krišna. Rekao im je da otvore torbu i pokažu mu slatkiše. Kada su mu pokazali, počeo je da ih jede. Putnici Jadave se nisu mogli tome usprotiviti, pošto su znali da je on moćan svetac i nisu hteli da ga uznemiravaju. Na kraju, Viasa koji je izgleda bio vrlo gladan, pojeo je pola od onoga što su poneli Krišni. Viasa je rekao: “Pomoći ću vam da pređete preko reke. Spakujte preostale slatkiše i dajte Krišni.” Putnici Jadave su poslušali sveca. Viasa je išao s njima sve do obale reke i vikao: “Ako nisam ništa jeo, nek se reka razdvoji”. Odmah se reka razdvojila i putnici su prešli na drugu stranu. Bili su zapanjeni ovim čudom. Nekoliko mminuta nakon što su stigli na drugu stranu Jamune, videli su Krišnu kako se odmara na vrtlarskoj stolici. Prišli su mu i pozdravili se. Onda su mu ponudili preostale slatkiše kao da su se izvinjavali što im je Viasa pola pojeo. Krišna je rekao: “Ne mogu da pojedem ni trunku!!” Upravo sam napunio svoj stomak tim istim đakonijama.” Onda su putnici Jadave shvatili značenje onoga što je Viasa bio izgovorio. “Ako nisam ništa pojeo, neka se reka razdvoji”. “Ja” je egocentrični entitet. Viasa je jedno sa Krišninom svesti. Nije uzeo vlasništvo ni nad čim. Nije imao jastvo. Dakle, kada je jeo, to je bio Krišna koji je jeo, pošto su jedna svest. Ceo ep Mahabharata je Viasino delo. Kada nam se svesti stope, nema dualnosti u postojanju. Samo čisto i Božansko Jedinstvo. Jadave su shvatili da se Viasa smestio ispod drveta samo zato da bi im pomogao, njima što su iskreni posvećenici najvišoj svesti, da je dosegnu, da dostignu Krišnu. Sve je bilo deo Božanske igre!!!
Posvećenost najvišoj svesti je najuzvišenija romansa. Istinska bezuslovna posvećenikova romansa je jednaka najvišoj kosmičkoj romansi. Ne može se uporediti sa zemaljskom romansom koja se zasniva na očekivanju. Vera je čelično uže koje drži posvećenika uz Gospoda. Ona je neuzdrmiva. Božanska romansa je neraskidiva. Ako možemo da pređemo sa zemaljske romanse na božansku romansu, naš ceo svet će biti ispunjen slatkim mirisom čiste ljubavi. Nećemo se ograničavati da zavisimo od nepostojanih ljudskih odnosa, koji su uvek uslovljeni i zasnovani na emociji. Kada pređemo sa domena emocija u domen posvećenosti najvišoj svesti, bićemo vođeni svrhom a ne očekivanjem.
Romansa je univerzalna. Svi sveci su večni romantici. Kada pređete u domene istinskog bhaktija, u našem srcu postojaće samo romansa. Možemo samo da vidimo Boga u svakom biću i da budemo u romansi sa Bogom u svakom biću. Svaki predmet je Bog. Volećemo svaku stvar kao Božjeg predstavnika. To je takođe istina.
Romansa Gospoda Krišne ne poznaje granice. On je potpuni avatar. Nekoliko bića se rodilo kao ptice i životinje da bi bili blizu Gospoda, kada je On živeo u svom telu. Mnoga bića se rađaju da bi bila blizu njega i dan danas. Priča o jednom posvećeniku u telu slona je plastičan primer.
Mnogi posvećenici nude krave, zečeve, ptice i slonove Gospodu Krišni kod Guruvajura, kao demonstraciju svoje posvećenosti. Ime ovog poznatog slona bilo je Guruvajur Kesavan. Poklonila ga je kao donaciju Guruvajur hramu kraljevska porodica Nilambur 1916. godine. Služio je Gospodu u hramu za sve povorke, festivale i ceremonije sve dok nije umro 1976. Čak mu je i smrt bila na povoljan dan Guruvajur Ekadasi, dan kada posvećenici poste, ne jedu da bi postigli stanje Mokša ili oslobođenje od ciklusa rađanje-smrt. Slon je takođe primetio da se tog dana ne jede i okrenuo se prema hramu, gledao u hram, sa podignutom surlom kao da pozdravlja Gospoda, napustio je telo i dostigao svoje stanje mokše. Nije važno da li je ljudsko biće ili slon. Ljubav sve osvaja i pobeđuje. Večna ljubav nepogrešivo teče od Gospoda ka svim bićima koji su za nju prijemčivi.
Ljubav je večna. Ljubav je Božanska, kad je bez uslova.
Živite ljubav. Dišite ljubav. Boravite u ljubavi. Ostanite u ljubavi zauvek
Voli VAS
M
