MG 95 – Od licemerja do stvarnosti

Zdravo dragi prijatelji. Danas sam sa vama da razgovaramo o nečemu što je prilično bolno. Sumorna situacija koju smo svi osetili sa pucnjavom u školi u Srbiji. Zašto smo to toliko duboko osetili? Zato što smo videli mesto, osetili smo mesto, ljude i vibracije Srbije. Lično sam dosta vremena proveo u Srbiji. Veoma dobri ljudi, velika srca puna ljubavi i puno dobrote u njima. Zašto se onda dešavaju ovakve stvari?

Ne možete Srbiju izolovati za ovakve stvari. Videli smo mnogo pucnjava u SAD, mnogo takvih stvari u svetu. U svetu postoji uznemirena omladina. Ne možemo ih ignorisati, ne možemo reći da je ovo izolovano i da je svejedno. Važno je!

Dakle, danas pokušavam da vidim šta je moguće, a šta nije moguće. Dakle, ovo je diskusija ili samo glasno izražavanje misli. Dok razmišljam naglas, možete i vi razmišljati o tome i verovatno zajedno možemo napraviti razliku u svetu. Lako je reći meditirajte i bićete smireni. Nije tako. Meditacija funkcioniše samo onda kada smo već dostigli određeni nivo mira. Meditacija nije izolovana od našeg svakodnevnog života. Ne možemo na meditaciju gledati kao na rešenje za sve. Meditacija je stanje u koje dolazimo kada smo dovoljno mirni, dovoljno tihi, imamo manje misli, a onda se povezujemo sa sobom, svojim frekvencijama i vibracijama i ostajemo u tom stanju. To je meditacija. Dakle, meditacija nije uvek rešenje. Treba da gledamo na pokazatelje koje imamo sada. Ogromne pokazatelje!

Provešću vas kroz par tačaka, jedna stvar je posebno u vezi sa školama.  Osećam da bi trebalo da bude mnogo manje podučavanja i mnogo više savetovanja. Ne treba nam više nastavnika; nastavnika koji predaju predmete, pripremaju decu za ispite. To je metod podučavanja koji nije baš pogodan za stvaranje čoveka, stvaranje dobrog čoveka. Podučavanje predmeta zapravo nije prava stvar u ovoj situaciji današnjice. Trebaju nam savetnici. Nastavnici treba da budu savetnici, nastavnici da nauče da savetuju ili da imamo više savetnika nego nastavnika. Trebalo bi da komuniciraju sa decom, da ih upoznaju, a deca treba da se osećaju dobro da razgovaraju sa njima. Trebalo bi da postoji bliska interakcija. Trebalo bi da postoji komunikacija. Danas je toliko malo komunikacije između roditelja i dece, između dece i dece, između dece i društva. Dakle, potrebno nam je manje nastavnika i više savetnika.

A onda treba da negujemo koncept ahimse (nenasilja). Ahimsa – nenasilje je neophodno kao životni obrazac ili kao zakon, gde ste nagrađeni zato što ste ljubazni, nagrađeni ste zato što ste saosećajni, nagrađeni ste zato što volite, tako da deca nauče to da rade jer postoji nagrada. To je skoro kao treniranje životinja; kada nešto rade daje im se nagrada, pa onda nauče to da rade. Tako već na samom početku učite decu da budu ljubazni, da budu saosećajni, da budu pravedni, da budu dobri, i za to su nagrađeni. Ovo mora početi u školama, kako bi barem misli o nasilju bile u senci od misli o dobroti. Dakle, prvo bi savetovanja trebalo da bude mnogo više, sa svakim detetom treba razgovarati. Drugo, moramo imati sistem nagrađivanja. I ne znam koliko razumemo svoju decu, jer ovih dana nema komunikacije jer koristimo samo gedžete. Mi ne razumemo zaista našu decu; mislim da ih ne razumemo mnogo. Dakle, vreme je da ih upoznamo. Moramo da provodimo vreme sa njima.

A onda još jedna stvar je preveliko isticanje religije deci ili prisiljavanje da se sledi određena religija, strah od Boga… Ovo bi trebalo da prestane. Verske vođe treba, sve verske vođe treba da preuzmu odgovornost za mlađe generacije čineći ih ljubaznim. Oni ne samo da predaju religiju, već imaju i veliki uticaj na društvo. Svi ljudi koji imaju uticaj na društvo, a ne samo verske vođe (to može biti bilo koji uticajni muzičar, pisac, umetnik),  svako treba da preuzme odgovornost. Oni treba da budu odgovorni, društveno odgovorni i da pričaju priče o dobroti iz istorije, ljubaznim ljudima iz prošlosti i koliko ih je u društvu, da nema ratne situacije i nedaća nasilja.

Кada ste nasilni vaše samopoštovanje se srozava, svest je pogođena… sve te stvari treba dosledno preneti deci. Da deca odrastaju sa osećanjem da žele da budu dobri, da žele da urade nešto za svet, za državu, da žele dobro vođstvo, žele dobre ljude, društvo, ljudi treba da budu srećni i ovakve nesebični misli, misli o dobroti, ljubaznosti, ovakve stvari treba da neguju svi uticajni ljudi, posebno verske vođe. I verski lideri koji imaju uticaja na društvo dolaze u svoje džamije, crkve, hramove… ljudi dolaze tamo i treba da saopštavaju dobrotu, ljubaznost, a ne segregaciju, razdvajanje, nasilje – nikada ne bi trebalo da diskutuju o tome. Jer ako to uopšte rade, čine nemilost društvu, stvaraju građane koji su ranjivi, ljuti i mogu izazvati ratove u društvu. Dakle, svaki verski poglavar, svaki influenser treba da koristi svoju platformu da donese dobrotu društvu, to je njihova odgovornost.

Još jedna stvar koju moramo primetiti je da društvo ima više uticaja na dete nego njihovi roditelji. Dakle, roditelji imaju vrlo ograničenu ulogu. A danas uglavnom možete videti roditelje kako detetu daju mobilni telefon ili digitalnu platformu i onda je dete zaokupljeno time, dok roditelji rade svoj posao. Dakle, postoji nepovezanost između deteta i roditelja, ponekad roditelji osećaju decu kao teret, a ne kao blagoslov. Dakle, ovo takođe uzrokuje prekid veze, dete se oseća napušteno ili nevoljeno, a to izaziva traumu, to izaziva bol, a to ponekad postaje nasilje.

Dakle, društvo ima ozbiljnu odgovornost za svako dete. Jer danas zbog virtuelnog sveta, zbog interneta i takvih medija, toliko podataka dolazi do deteta. Pornografija je svuda, nasilje je svuda, ima igrica koje uče dete da bude nasilno, ubija ljude, ima mnogo igara koje su nasilne i deca ih vole, i  nekako ih čini da se osećaju kao buntovnici što nije dobro . Mi ne možemo sve to da promenimo, zapravo ono što se sada dešava, znak je vremena, ne možemo to da promenimo. To je realnost, tako da ne možemo sve da promenimo, ali bar društvo može da preuzme više odgovornosti i poštovanja, cenjenja, negovanja svakog deteta. Nisu samo roditelji, i nema smisla hapsiti samo roditelje, odgovornost treba da bude i na celom društvu, jer treba da pitamo društvo kako ste postupali sa svojom decom, kako ste negovali svoju decu, kako ste podržavalii svoju decu. Ova pitanja treba postaviti. Dakle, svaki aspekt društva je odgovoran za svako dete. Ne samo roditelji.

Druga stvar je da postoji ogromno zagađenje u vazduhu, nije samo zagađenje koje stvaraju izduvni gasovi nego mnogo više; ima radijacije iz raznih fabrika, raznih sprava, elektronsko zračenje, toliko zračenja se dešava i sve to izaziva da se i mentalne vibracije promene. Dolazi do pomeranja mentalnih vibracija, više nema svežine, toliko zračenja se dešava…. ne samo za ljudska bića, za svako biće, i vidite promene u obrascu ponašanja životinja. Pa zašto ne i kod dece, deca su ranjivija. Dakle, uticaj radijacije od gedžeta, sateliita na naš mozak je veoma ozbiljan i utiče na naš  proces razmišljanja, spušta naš nivo svesti i ljudi se okreću drogama, nasilju, i mnogim drugim stvarima što je sve podstaknuto vibratornim obrascem mozga. Dakle ima mnogo zagađenja – gedžeti, radijacija, mnogo zagađenja se dešava, i imamo sve više i više satelita sada zbog 3g, 4g, 5g….. imamo sve više satelita tako da su se vibracije celog sveta promenile.

I to je sve izbombardovano u naš mozak i utiče na naš proces razmišljanja, izaziva aberacije i onda mi odmah , čim se nešto dogodi, umesto da savetujemo osobu i pomognemo joj da izađe iz situacije, mi je osuđujemo i zatvorimo u zatvor. Dakle nema ni prilike za osobu da se zapravo vrati u svoj normalni tok razmišljanja, nema prosotra za to, niko nema vremena, nikoga nije briga, niko čak ni ne komunicira na odgovarajući način, izuzev WhatsApp-a. 

Whatsapp ili bilo koji drugi mediji komunikacije nisu zapravo najbolji način.  Kontakt oči u oči, razgovor uživo, grljenje, sve ovo je važno, a toga je sve manje danas. I takođe pojam ljubavi je zagađen. Ljubav je postala veoma transakciona.  Ja uradim ovo za tebe, a ti uradiš ovo za mene. I onda to zovemo ljubav. To nije ljubav. Treba da postanemo romantični prema životu, prema svakom biću, vremenu, situacijama, svemu i to bi trebalo da bude način života, bez opiranja, koji vodi ka većem prihvatanju. Treba da više prihvatamo. I kada vidimo nenormalnosti i odstupanja, treba to da rešavamo kroz savetovanje. Ako je ozbiljno odstupanje, kriminalni mentalitet, i ljudi su jako rastrojeni, onda ih treba izolovati na veoma lepo mesto gde mogu biti negovani individualno. Dakle društvo, vlada i obrazovni sistem mogu da urade mnogo više.  Mi ništa ne činimo. Škole su samo za učenje? Škole nisu samo mesta za učenje. Škole treba da budu za negovanje. To je glavna razlika koju treba da vidimo ovde.

Sada, drugi aspekt je hrana koju konzumiramo. Ne gledamo ni na hranu, na kvalitet hrane koju konzumiramo, konzumiramo mnogo stvari koje nisu dobre za naš sistem. A hrana takođe utiče na naš mozak ili um. Hrana definitivno utiče. Većina hrane koja ima iskustvo, iza kojeg stoji nasilje, kao što je ubistvo, poput mesa i životinjskih proizvoda, izaziva ozbiljne vibracione promene u našem sistemu. Ona izaziva slične emocije sa kojima su se životinje suočile ili iskusile kada su ubijene. Dakle, meso koje smo konzumirali, materijali koje smo konzumirali, je povezano sa živim bićima životinja, živim bićima koja se osećaju kao mi, ali nas nije briga. I ta potrošnja izaziva ozbiljne neravnoteže u našem vibracionom nivou i to utiče na naš mozak, to utiče na naš misaoni proces. A ako dete vidi ubijenog, krvoproliće životinja, onda neće osećati ništa ni po pitanju ubijanja čoveka. Šta je velika stvar…. oni su videli dovoljno krvi i videli su da je u redu ubiti, jer je dozvoljeno ubijati, to je zakonski odobreno, legalno je ubijati životinje, tako da osećaju da je u redu ubiti nekoga… ako mi se neko ne sviđa, mogu da ga ubijem, ta ideja pada na um dece što je veoma opasno. Zato je važno da negujemo navike zdrave ishrane. Hrana koja je konzumirala sunčevu svetlost, koja se uzgaja na zemlji i koja je nenasilna, hrana koja nije povezana sa fizičkim nasiljem. Ta hrana se mora više gajiti. Dakle, hrana ima glavnu ulogu u stabilnosti deteta i ljudskog bića.

Isto tako voda. Voda ima život, voda je život i voda takođe prenosi život. Dakle, moramo da koristimo više koherentne vode, vode koja se tretira radi koherentnosti pre nego što konzumiramo. Dakle, to pomaže našoj koherentnosti iznutra. Dakle, moramo imati svu našu vodu iz česme i iz potoka, kao koherentnu što se danas lako može uraditi sa tehnologijom. Ono što voda danas nosi su zračenja kojima je voda izložena. Zato moramo da shvatimo da moramo da uklonimo ovo zračenje pre nego što konzumiramo… plastična flaša za vodu nema to…. Dakle, moramo koristiti više koherentne vode.

Hrana, voda, zatim lekovi… vakcine…. Dajemo mnogo injekcija i vakcina i lekova deci pod izgovorom da ih zaštitimo od bolesti, ali šta je sa umom, šta sa vibracionim nivoima, šta sa mentalnim obrascima, mozgom. Potpuno ih ignorišemo. Verovatno sprečavamo neku bolest, ali u pogodbi potpuno narušavamo sistem prirodnog imuniteta, što takođe izaziva ovakve situacije, mentalne aberacije. Lekovi igraju glavnu ulogu, navikli smo da popijemo tabletu ili da uzmemo injekciju. To nije tako dobro, tako ne bi trebalo da bude. Кoristite više prirodnih lekova, bilja, biljaka i stvari koje su pogodnije za telo.

Druga stvar je virtuelni svet. Ranije sam ga se dotakao. Virtuelni svet. Ljudi su više navikli na virtuelni svet. Oni su orijentisani na gedžete, nemaju kontakt očima, ne povezuju se baš sa ljudima, izoluju se iza gedžeta, a zapravo nemaju nikakvu vezu, nikakvo osećanje, niti bilo kakvu osetljivost prema drugim bićima. Najčešće gledaju na drugo ljudsko biće kao na smetnju u svom ličnom svetu. Dakle, njihov obrazac komunikacije se promenio. Moramo to priznati i ovih dana ne postoji pravi odnos ili osećaj među ljudima. Svaki odnos je na neki način transakcijski. Nikoga zaista nije briga za drugog. Društvo ne mari i društvo gleda na osobu kao na potencijalnog potrošača. Dakle, oni su na putu do profita, pa se tada već desio prekid veze, plus povrh toga veza između pojedinaca. Dakle, mora postojati način da se promeni ovaj sistem, ne možemo zaustaviti tehnologiju da se razvija i ne bi trebalo, ali iznad toga moramo imati kontakt očima, komunikaciju, dodirivanje, grljenje, saosećajnost jedni prema drugima, a posebno osećati bol jedni od drugih, bol životinja koji prolaze kada su ubijene ili mučene pre nego što ih ubiju. Sve ove stvari treba da osetimo i tada ćemo imati bolji svet. Bar će ljudi početi da osećaju… i biće mnogo lakše dovesti dete do nivoa svesti gde može postojati ahimsa – nenasilje.

Još jedna stvar je to da mislim da osuđivanje nije rešenje. Savetovanje jeste. Morate razumeti žrtvenost predatora jer su mnogi ljudi bespomoćni, ranjivi, nesigurni i pribegavaju nasilju da bi se zaštitili. Na njih gledamo kao na potencijalne zločince i osuđujemo ih. To nije dobra ideja, jer moramo znati šta ih je učinilo ovakvim. Uvek postoji razlog ili niz razloga koji su ih učinili nasilnom osobom. Uglavnom je to samozaštita, nesigurnost, neprihvaćenost od strane društva. Sve te stvari su u njima mogle stvoriti dubok bol ili izolaciju zbog čega su mogli da pribegnu nasilju. Dakle, važno je da prestanemo da tako lako osuđujemo i koristimo savetovanje da upoznamo osobu. Naravno, možete ih izolovati od društva, što oni takođe ne žele, izolovati ih od društva i dati im neku vrstu poštovanja i savetovanja kako bi i oni bili produktivni na neki način. Bilo kakve aktivnosti koje izazivaju nasilje ne treba da se podstiču, uključujući igre i slične stvari, čak i politički sistem koji izaziva nasilje, ne treba podsticati. Igre i sve one stvari koje izazivaju nasilje, razdvajanje ili rasejanost, nikada ne treba podržavati. Ne treba prihvatiti.

I ne treba lako osuđivati, treba ih savetovati i izolovati ih od društva. Ako smatrate da su asocijalni i nisu dobri za društvo, uklonite ih, nije važno koje su godine, ali im dajte tu vrstu stabilnosti negde drugde kako bi se na kraju mirno utopili u društvo.

Sada druga stvar. Na koji način možemo imati mir u svetu? Moj odgovor je vrlo jednostavan. Zabranite oružje.

Ako svih 195 zemalja sveta zabrani oružje, proizvodnja oružja je nelegalna, biće mira u svetu. Vrlo, veoma mali broj ljudi poput policije ili nekih organa za sprovođenje zakona može da koristi oružje, i to uz izuzetnu diskreciju. To bi trebalo da bude zakon. Ako UN ili te vrste tela imaju moć nad nacijama, to je jedna od stvari koju treba da rade. Zabranite oružje. Nema lova, nema ubijanja. Bez oružja. Pojedinci ne bi trebalo da koriste oružje. Zašto da koriste oružje? Treba ih trenirati u samozaštiti kao što je karate, džudo, kung fu, kalari, sve su to dobre medote samozaštite koja je ljudima dovoljna. Nema potrebe za oružjem. Proizvodnja oružja bi trebalo potpuno da se završi. Trebalo bi da bude zabranjeno. Ne bi trebalo da bude dozvole za oružje, osim za organe za sprovođenje zakona, i to je to. Dakle, zabrana oružja će osigurati mir, a takođe kada postoji nasilje, postoji zločin, postoji svađa,  treba da postoji savetovanje. Trebalo bi prvo da bude savetovanje pre osude.

Кonačno, za negovanje zdravog uma potreban je napor. Trebalo bi početi od detinjstva, od malih nogu pa sve do smrti. Svako se suočava sa mnogim situacijama u životu. Ne možemo da ih izbegnemo, sudbina nam ih stalno baca na lice. Moramo da se nosimo sa njima, ali kada se nosimo sa njima, kako se nosimo sa njima, primarno treba da bude ahimsa – nenasilje, jedna od osnova treba da bude nenasilje. To treba negovati, sve što je po prirodi nasilno u mislima, rečima, izražajima ne treba podsticati. Moramo da pribegnemo razvijanju zdravih okvira uma u domovima, školama, u odeljenjima, u vladinim službama i u radnim obrascima i svako treba da podstiče i izražava zdravo stanje uma u ​​društvu. Nasilje nije rešenje. A ni bezosećajno osuđivanje nije rešenje. Možemo negovati bolji svet kroz praktikovanje nenasilja, kroz praktikovanje ljubavi, dobrote i nagrađivanja za to. Ovo su moje misli za danas. prepuštam to vama. Razmislite o tome, možda ima mnogo stvari koje sam propustio, kojima možete doprineti ili možete razviti neke od ovih stvari koje sam vam rekao, ali ovo je hrana za razmišljanje. Nadam se da vam se sviđaju.

Neka postane svet koji je izuzetno miran, pun ljubavi i ljubazan i da svi možemo da živimo kao jedna porodica. Jedan svet, jedna porodica.