Slobodno me drži za ruku, nikada te neću pustiti

Jako je teško opisati ko je Mohanđi, tako jasno ga objasniti, ali meni je najbolja definicija za Mohanđija – On je prijatelj sveta. To je jedna prirodna rečenica u koju mi sve staje, jer biti prijatelj sveta je naizgled vrlo lako. U suštini, to je jedna vrhunska ljudska vrednost, božanska ljudska vrednost. Da bi bio prijatelj sveta, moraš biti potpuno bezuslovan, potpuno odvojen od svih koncepata, podela, u jedinstvu sa celim svetom. Upravo to Mohanđi i jeste. On je čovek koji je dostigao taj nivo svesti da bude odvezan od svih spoljašnjih i unutrašnjih faktora. To je to stanje svesti. Upravo to stanje je nekako mene navelo, bilo mi je motiv da krenem putem samospoznaje, spoznaje cele ove priče, spoznaje sebe i Mohanđija, i svega što ovaj put nosi. Došao sam u jednu fazu života posle puno iskustava teških, lakih… Svi su imali ta iskustva, ta neka teža iskustva nas bacaju u vatru kako bismo probudili pogon, gorivo za pogon da dalje idemo za još više. Zbog nekih razočarenja u životu ja sam shvatio da se mora javiti ta neka unutrašnja vatra. Meni se javila jaka unutrašnja vatra koja je rekla: “Dosta više! Ne želim više ovako da živim! Hoću bolje. Ja hoću bolje, ja hoću više, ja to mogu!” Jednostavno, to je bio ogroman bunt iz sebe, koji je bio apsolutan. Ja sam rešio da moram, da želim da probam da osetim u životu neko više postojanje. Imao sam osećaj da sam sve prošao u životu što bi me zadovoljilo, sve je bilo tako isprazno. Sve se vrti u istom toku, sve jedno te isto, ponavlja se, a stalno sam verovao da postoji nešto više od toga. Kada nešto želimo, to nam i dođe. Upravo mi je došao Mohanđi sa ostalim majstorima. Prepoznao sam tu vibraciju Mohanđija potpuno.

Kako je to praktično izgledalo? Dakle, kada je došao majstor u moj život, Mohanđi, ja sam to proučio malo intelektom i shvatio sam da je to izuzetno, osetio sam vibraciju, poklopljenu vibraciju. To je nešto što je vrlo prirodno i istinski što meni paše. Ali sam isto tako shvatio odmah na početku da ja u to moram ući 100%, apsolutno. To je put totalnosti, put spoznaje sebe kada moraš ući potpuno.

Vratio bih se na priču od pre jedno 7-8 godina, 2013. je to bila. Već 8 godina. U suštini, to je godina mog velikog prelaza. Jednostavno, tako se desilo da sam puno slušao Mohanđija. Jednom sam ušao u duboku konekciju sa njim. Na neki način sam se zatvorio u samoću na nekoliko meseci. Nisam puno pričao, nisam puno jeo. Jednostavno sam samo ušao u duboku konekciju sa Mohanđijem. Stalno sam gledao njegova videa, stalno sam se konektovao sa njegovom svešću i istraživao sve. Osetio sam da kada sam u jedinstvu sa tom svešću, ja sam poravnat sa sobom, poravnat sa svešću i lakše mogu da istražujem sebe i dešavaju se nagla čišćenja. I sad kada se setim tih nekoliko prvih meseci, to je bilo izuzetno konfuzno, izuzetno snažno, jer su počeli ogromni procesi čišćenja. Um mi je postao jako haotičan, sve se dešavalo, koncepti su krenuli da se razbijaju. Kad se sad setim, tih prvih 3 meseca je bilo glavno, da li ću uspeti ili neću. To je bio jedan prelaz na više frekfencije, višu svest, na više dimenzije, koji je izuzetno zeznut, ali nakon tih nekoliko meseci ja kao da sam ostao u tome. Sve od tad, narednih osam godina, kao da je neki eho tog perioda, te neke ekspanzije koja se desila tad. To je jedna ogromna i totalna transformacija koja ne može da se opiše. To je teško opisati, bilo kakav odnos sa majstorom i višom svešću jer ljudi to ne mogu da razumeju, ne mogu da poštuju, nastane nepoštovanje i, što je najgore, pokušavaju to da ponište i unište u drugima. To je jedan lični put, lični odnos. Odnos sa majstorom je apsolutna intima koja uopšte ne može da se opiše rečima. Ne može čak da se opiše rečima ni između mene i njega. To je osećaj potpunog jedinstava u tišini. Od tog perioda ja kao da sam prešao u neku drugu fazu kad više vreme ni ne postoji i nema tu dimenziju, sve se proširilo i ceo život je dobio jednu širu i veću notu.

Sećam se kada je Mohanđi dolazio u Novi Sad, kada sam ga ja prvi put video. Bio je satsang u Novom Sadu, ja sam dolazio sav uzbuđen, izlazio sam iz nekog ranijeg perioda. Idem da vidim prvi put majstora i osećao sam jako veliki strah, u smislu odgovornosti: – Idem pred majstora, kako će to sad da bude? Šta da radim? Kako da se ponašam? I sećam se kad je on ušao u prostoriju, to neverovatno svetlo koje sam video, ali sam sve vreme bio nervozan oko tog satsanga. Na kraju satsanga on je davao šaktipat, prenos energije. Kad je trebalo ja da dođem kod njega, tresao sam se kao prut, nisam smeo da dođem. To je, u stvari, momenat kada treba da budeš potpuno opušten, predan, prazan, miran, kako bi uopšte mogao da primiš blagoslov. Ja sam bio totalno nemiran i totalno konfuzan. Kleknuo sam pred njega i dobio sam transfer, nisam se čak ni zahvalio, samo sam krenuo da pobegnem, da se što pre sklonim odatle. Međutim, on me je uhvatio za ruku. U tom momentu je bio apsolutan mir u glavi. To stanje uma sam prvi put doživeo i samo sam čuo njegov glas u galvi kada mi je rekao: “Slobodno me drži za ruku koliko god hoćeš, ja te neću nikad pustiti.” Taj osećaj totalne povezanosti i konekcije je jako zanimljiv momenat.

Želeo bih da isprčam još jedan bitan momenat u vezi sa tim, što se tiče mog iskustva. To je bio možda treći susret sa Mohanđijem, u Norcev hotelu, kada je bio dvodnevni ritrit na Fruškoj Gori. Mi smo se spremali za ritrit, došli su svi rano ujutru i sedeli smo u bašti. Auto je stao na parkingu i izlaze Mohanđi, Devi i cela ekipa. Pošto sam tu bio jedini muškarac u tom momentu, bilo je jako rano ujutru, ja sam se osetio odgovornim da mu ponesem kofere. Zaleteo sam se preko one ograde, zatrčao i došao do njega, pozdravio se i rekao mu: “Da Vam uzmem kofere!” Mi nikad nismo pričali do tad, on je znao za mene, ali nikad nismo pričali. Rekao mi je: “Dejane, ti si?” Ja sam rekao: “Da!” Tada mi je rekao: “Ti si konektovan sa mnom 24 sata dnevno, to je sjajno, samo tako nastavi!” Osećao sam se tako ponosno. Znao sam da je to tačno, ali sam pitao onako glupo: “Mislite na meditacije ili uopšte?” On mi je rekao: “Ne, ne. Ovako, uopšte. To je glava stvar. Bravo, bravo, samo tako nastavi.” Ulio mi je neku potvrdu, mada sam ja to već sve vreme znao.

Tokom prvog momenta sa Mohanđijem znao sam da treba da budem sa njim povezan 24 sata dnevno, od prvog momenta ujutru kad ustanem. Svaka misao, svaki impuls u danu, svaki otkucaj srca je zapravo usmeren kroz njega. Svaka misao do kraja dana, čak i dok spavaš, koliko god si svestan, svestan si povezanosti sa Mohanđijem. To je bio moj način. Odnos moj sa njim je postao apsolutan, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, i to je donelo ogromene promene u mom životu, ogromne transformacije na bolje. Tada život dobija jednu potpuno drugu dimenziju intenzivnosti iskustava koja se dešavaju. Sve se nekako uveća. Što je najbitnije, desila se transformacija u mom životu, promena, i zato mislim da je pravi put za svakoga onaj koji nosi promene na bolje u životu čoveka. Tako da se desila ogromna promena gde sam ja vratio svoje dostojanstvo, osetio sam svoju snagu, veličinu svesti kroz koju sam konektovan i koja ja takođe postajem. Bio sam svestan svrhe života, služenja, pomaganja drugima, mnogo šire slike postojanja života. Puno toga sam očistio i krenuo da čistim sebe, teške strahove, sve loše osobine koje sam nakupio ili sam inicirao u sebi tokom godina. Nastala je jedna velika lakoća življenja, sreća življenja, apsolutno blaženstvo, sreća, smisao u svakom trenutku življenja, u svakom momentu, od ustajanja do mraka. To je samo stanje koje ja sve vreme održavam ovih godina i koje me vodi kroz život.

Da se vratim na onu priču od početka – Mohanđi je prijatelj sveta. Tako ga ja na neki način osećam, kao prijatelja, istinskog prijatelja, onog najčistijeg prijatelja. Kad se nađem sa njim, ja volim da se šalim sa njim, da se družimo, neobavezno pričamo. On ima jako dobar smisao za humor i na tom fizičkom nivou ja ga doživljavam kao istinskog ortaka. Ali, takođe ga doživljavam kao vrhunsku svest kroz koju sam stalno povezan, koja me vuče ka svojim najvećim potencijalima. Apsolutna vera je potrebna za to. Tako da je on uvek sa mnom i ja sam uvek sa njim i uopšte mi nije bitno da li je on fizički prisutan ili nije, i da li ćemo uskoro otići sa zemlje ili nećemo. Meni nije bitno da moram da ga vidim ili fizički pitam nešto. Apsolutna konekcija sa njim je vantelesna.

Želeo bih da iskažem veliku zahvalnost Mohanđiju što je uopšte došao u moj život, što je jedna potpuno prirodna stvar kako smo ušli u taj odnos. Ja se vodim svojom prirodom, živim prirodu, učim od njega da budem priroda, što i jeste naš put, i jedina svrha našeg puta i puta Mohanđija je kako ostati prirodan i biti svoj. Mohanđi sa svojom svešću samo želi dovesti do te tačke. Ja ću nastaviti. Došao sam u jedan period posle 8 godina, i uvek misliš da si ponovo na nekom početku. Put do oslobođenja je izuzetno dugačak i pun izazova i nikad nije kraj. Zapravo, jeste kraj, ali do kraja ima puno. Tako da što više ulažemo u dublju konekciju sa majstorom, javljaju se sve veće odgovornosti, druge dimenzije života, mnogo šire i šire. Ukratko, veliko proširenje života, jedno ogromno širenje na nivo bezgraničnosti ljudskog bića kako ono jeste, u kakvo ja verujem. Verujem u mnogo više stvari koje jedan pojedinac, individualac, može da uradi. To je cilj moje konekcije sa Mohanđijem.

Ovom prilikom bih hteo da se zahvalim Mohanđiju, i on to zna. Ja znam da smo mi jedno i da ništa ovu konekciju ne može da poremeti, koliko god to ljudi ne razumeli ili razumeli, ili čak koji razumeju, a ne mogu to da shvate. I to je potpuno normalno. Ne može svako da svhati intimnost odnosa majstora sa poklonikom.

Ja bih samo poželio svakome da nađe svoju stabilnu svest i da se poveže i na neki način venča sa svojom svešću i ostane zauvek konektovan kroz život.

Hvala još jednom Mohanđiju i družićemo se još mnogo godina.