Mohanđijeva božićna poruka 2020.

Želim vam svima svest. Svest koja je vrhovna i boravi unutar vas. I želim vam duboko razumevanje i svesnost o istoj.

Namaste, želim vam svima Srećan Božić!

Danas kada govorimo o Hristu, sećamo ga se. Ja se sećam onoga što je on ostavio za sobom. Hristova svest je ono što je ostavio iza sebe. Hristova svest je dar ovom svetu, ljudskom rodu. Generacije zaluđene raznim spoljnim uticajima zaboraviše ko su, zaboraviše sopstvenu svest. Tada Hrist i razni majstori poput Hrista dođoše i donesoše ovu svest čovečanstvu, svest kao najuzvišeniju mogućnost. Ili, uzvišenu mogućnost koju mi kao ljudski rod možemo da postignemo.

A to nisu materijalne stvari koje mi obično tražimo. Bez takmičenja i poređenja, Hristova svest se rađa. A Hrist reče, “Ako ovu svest dostignete lako ćete dostići i svest moga Oca, svedržitelja Tvorca. To je jedno te isto.” Što je u vama sa Hristovom svešću i svešću svedržitelja Tvorca izvan i oko vas ili unutar vas i spolja, isto je to.

Po meni, ovo je najveći dar za čovečanstvo. Svesnost svesti. Što znači svest je u postojanju večnom. Neprolazna je, nju nije izmislio Hrist, ona je uvek bila tu. Ali, svest o svesnosti postojala je u određenom čoveku da ostane u sećanju celom ljudskom rodu. I, upravo to slavimo, poštujemo i na njegov rođendan toga se sećamo. Zato vam svima želim sretan Božić i želim vam svima svesnost da smo mi istinski svest, uvek ćemo ostati svest koju nam niko ne može oduzeti. To je blago koje ćemo naći unutra kada se usudimo istražiti. Tu samorealizaciju, realizaciju nečega što je već unutar tebe. Vi ste ti koji realizujete sebe. Majstori poput Isusa vam daju taj izbor,  oni su pokazivali ljudskom rodu da je moguće. I, zaista je to veliki blagoslovć

Kaže se da mala beba u majčinoj utrobi prolazi kroz razne patnje. Razni spisi, posebno u Indiji,  govoriše o patnji koju bebe doživljavaju u majčinoj utrobi. Kaže se da beba dok je u materici, stalno svedoči dramu prošlih života, o tome što je proživela pre. Počinje gledati u materici doro, loše, ružno, sve. I, oseća duboku tugu što je morala proći kroz sve to, kroz sva ta dela učinjena iz neznanja, oseća svu patnju koja je s tim povezana.

Neznanje uvek vodi ka patnji. Uvek nam patnju donosi. Tako dete posmatra sve te stvari u materici, kao u zatvoru, bez mogućosti da ode bilo gde. Uronjeno u plodovu vodu, dete proživljava prošle živote, svedoči svemu tome. Tada je jedina molitva njegova da ne ponavlja sve te stvari iznova:

“O Tvorče, dozvoli mi da se sa tobom povežem.”

Otac, Tvorac je vrhovna svest, potpuno slobodan, potpuno nevezan i dostupan svima. Ako se sa tom svešću povežete, jedina molitva koju dete nosi sa sobom ostaje da se sve to ne desi iznova.

“Sada sam u majčinoj utrobi, i život je predamnom. Dok sam živ, molim te, dozvoli da se uvek sećam istine, ko je Otac moj.”

A kada se dete rodi, ono je u šoku jer dolazi do promene prostora, promene svesti. Dolazi do naglog uzbuđenja. S vremeom, dete zaboravlja sva ta iskustva. Čak, i deo muke gde prolazi kroz majčine emocije i osećaje pored svojih iz prošlih života. Sve to tišti dete u majčinoj utrobi. Iako se čini da dete meditira, ono gleda film 24/7 sve dok se ne rodi.

A kad se rodi, ne želi ništa imati s tim, ne želi prolaziti kroz iste muke. Ali obrasci preuzimaju stvar u svoje ruke. Obrasci počinju da se iskazuju kroz dete i ono nastavlja prolaziti kroz iste stvari. Onda istom patnjom, istim iskustvima, istim životom, ponavljajući obrasci prete.

Važno je setiti se da onda umiremo, ponovo se rađamo i živimo istu priču jer prolazimo kroz iste obrasce i cikluse koji se stalnog ponavljanja života tiču. Koristeći ovo vreme u sećanju na Hrista, na njegovu svest, a on jeste ostavio svest čovečanstu, Hristovu svest, sećajući se toga, a sigurno se možemo setiti, sećamo se da nismo ono što se čini da jesmo, svest smo.

Ako ovo istinski razumete uzdražaćete se, od svih vrsta nasilja, od svih vrsta kompulsivnih navika i obrazaca. Od svih ćete se zlodela obuzdati. Umesto toga, dobroćudni kao Otac naš ćete postati. Vrhovna svest, oduvek i zauvek puna ljubavi, ljubazna i saosećanja. Takva će biti vaša priroda stalna. To, u stvari, i jeste vaša istinska priroda. Vaša najuzvišenija priroda je bajna. Sećanjem na Hrista, setićete se toga, i prirodno ćete početi izražavati svest Boga. Jer, kada počnete izražavati vašu najuzvišeniju prirodu, približavate se sve više Božanskoj svesti, koju Isus naziva Otac. Svest koja je sveprisutna, uvek nenametljiva, poput naše duše, duše unutar nas, koju ne zanima šta radimo, a pomaže nam da kroz putovanje prođemo.

Tako isto, i svest Boga ne meša se u kretanje planeta u univerzumu. Ali, pomaže da se održi sam univerzum i sve što je u njemu. Celi univerzum je u telu Boga. I baš upravo je Bog sadržina svega toga. Ali, on se ne meša. On voli. Nema pol. Ne možemo ga nazvati On ili Ona. Ne radi se o polu. To je Vrhovna Svest, Čista Svetlost. S mirom sedi i dozvoljava svemu da boravi u njemu.

Sve ima svoj prirodni početak i kraj, a Bog samo svedoči svemu. Kao što i mi imamo početak i dođe nam kraj, prirodno, stvarima koje se dešavaju između rađanja i umiranja naša duša je u svedočenju. Duša je upravo ta svest o kojoj govorimo i nalazi se unutar nas. Baš to pronaći, istražiti trebamo. Ne tragajući spolja već zaranjanjem iznutra. Kada je pronađemo, pronašli smo i lepotu izražaja u svetu. Tu svest bi trebalo da dostignemo u ovom životu da ne bismo zbog istih obrazaca morali ponavljati rabotu. To je najveći poklon koji sebi možete dati.

Želim vam svima svest.

Svest koja je vrhovna i boravi unutar vas.

I želim vam duboko razumevanje i svesnost o istoj.

Hodam sa vama, uvek sam sa vama.

Volim vas. Želim vam srećan Božić!

Mohanđi

Originalni tekst možete pročitati ovde. 

Prevela: Dragana Tešanović

Podelite ovu objavu

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
X