Kolektivna odgovornost celog čovečanstva

Mi smo samo jedna vrsta, izvan kasta, vere, država, kulture, religija, rasa - svega. Iznad svega, mi smo jedna vrsta i ta vrsta ima etičku odgovornost.

Pozdrav prijatelji,

Juče sam govorio o introspekciji. Razlog našeg trenutnog stanja – stanja u kom se sve zaustavlja; prostori su zatvoreni, tržni centri su zatvoreni, aerodromi su zatvoreni, svaki prostor u kom bismo želeli da budemo je zatvoren. Dakle, nalazimo se u prinudnom pritvoru. Jedna vrsta, ljudska vrsta. Juče smo razgovarali o tome šta je razlog za to. Razlog je to što moramo biti svesni, razumeti, sagledati sebe, da napravimo promene u sopstvenom životu.

Ponekad možemo pomisliti – kakve veze imamo mi sa svim tim rezultatima o kojima smo razgovarali. Zagađenja i emisije i uslovi koje imamo. Mi kao jedna vrsta odgovorni smo za sva uništenja i razaranja na Zemlji danas, osim prirodnih katastrofa kojih nije bilo mnogo, ili bar ne previše.

Čak i ako pogledate pojedine zemlje, aktivnost građana je na odgovornosti države. Država bi trebalo da ima određene zakone, određene strukture kako bi osigurala da aktivnosti građana budu u skladu sa etikom – darmom, pravednošću.

Takođe, odgovornost svake religije je da vodi brigu o tome da svaka osoba koja sledi tu religiju sledi i etiku. Niko od njih ne bi trebalo da našteti nijednoj drugoj religiji, bilo kom društvu, bilo kojoj zemlji ili vrsti u celini. Naša je odgovornost, odgovornost svake porodice je da osigura da njeni ljudi čine dobro.

Trebalo bi da postoje zakoni koji osiguravaju da se usklađenost, kontinuitet i saosećanje uvek održavaju. Dakle, kolektivna odgovornost leži na celoj vrsti da se osigura da se na ovom svetu, na ovoj Zemlji ne dogodi šteta zbog postojanja vrsta. Životinjski svet to čini – oni ne nanose štetu bez razloga. Tigar ne lovi ako nije gladan. Jelen ili bilo koje drugo biće – svi slede određenu etiku i pravila. Ne krše ih. Mi to radimo. Mi kao vrsta imamo aktivan um, aktivnu maštu, aktivnu inteligenciju, intelekt, činimo sve kako bismo samo osetili određeni nivo lažnog zadovoljstva. A svakog dana nam treba sve više i više. Nismo zadovoljni – naš nivo zadovoljstva se stalno menja. Faktor zadovoljstva se nikad ne događa i mislimo da je više bolje. Apsolutno ne – više znači veću odgovornost. Ono što je bolje jeste stanje u kom ne želite ništa od Zemlje. To je stanje potpune sreće. Stanje velikih majstora – oni nisu hteli ništa od zemlje, nisu hteli da ih iko sledi, hteli su da žive bez stvari, bez prostora, bez vremena. Bili su srećni i zadovoljni takvi kakvi jesu. Imamo tu istoriju – imamo tu bogatu istoriju – ljudi koji nisu želeli ništa. Bili su srećni, čak i sada ima takvih ljudi. Veliki majstori koji od sveta ne traže ništa, ali daju svetu sve što imaju bezuslovno, bez očekivanja.

Dakle, mi imamo kolektivnu odgovornost – cela rasa, cela vrsta ima kolektivnu odgovornost. Mi smo samo jedna vrsta, izvan kasta, vere, država, kulture, religija, rasa – svega. Iznad svega, mi smo jedna vrsta i ta vrsta ima etičku odgovornost. Etički život ove vrste. Ne možemo bežati od toga.

Ako želite da budete uspešni u svojoj potrazi za održavanjem stabilnosti i zadovoljstva na zemlji, prvo treba da verujete u to, a drugo, da se predate tome. Ne možete delimično prihvatiti ili delimično odbaciti nešto – to nikada ne uspeva. Morate to prihvatiti, posvetiti se, verovati u to i delovati u skladu s tim da bi bilo uspeha. Ako verujete u nešto potpuno – postojaće snaga delovanja. Vera, vera u sebe i svoj sistem verovanja presudna je za vaš uspeh. Ako ne verujete u nešto što radite, rezultati će biti jako slabi, uspeha neće biti, uspeh će biti težak. Dakle, u ovom trenutku kada se priroda zapravo igra i zbija šale, kada je ograničila sve ljude u 4 zida, vreme je da razmislimo, ispitamo vlastite misli i osećanja i ispravimo se. I moramo preuzeti odgovornost – svaka zemlja je odgovorna za svoje građane, svaka religija je odgovorna za svoje sledbenike, svaki majstor, svako društvo, svaki prostor, svaka jedinica odgovorna je za svoj narod i u celini je čitava vrsta odgovorna za svoje ljude. Ova odgovornost se ne sme potceniti, ne može se poreći ili odbaciti. Ovo je istina, ovo je istina i moramo je ispuniti. Molim vas da razmislite o tome, ovo je podsticaj na razmišljanje.

Ja sam uz vas i volim vas. Ponovo ćemo razgovarati kasnije.